Projekcijom filma "Sajmište, istorija jednog logora" u Omladinskom centru CK 13 sinoć je obeležen Svetski dan borbe protiv fašizma i antisemitizma.
Kako je rečeno uoči projekcije, film je priča o jednom zaboravljenom stratištu, koji donosi sasvim nove podatke i tumačenja, svedočenja preživelih svedoka i do sada nikad viđene arhivske materijale.
Prvi deo filma govori o dva logora za Jevreje u Beogradu i o holokaustu koji su Jevreji doživeli za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji.
Na projekciji je rečeno da je Srbija druga zemlja u Evropi u kojoj su pobijeni svi Jevreji koji su bili zatvoreni, oko 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je u Srbiji živela pre Drugog svetskog rata.
Jedan logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište.
Topovske šupe je logor koji je postojao od kraja avgusta do oktobra 1941. godine, a prema procenama kroz njega je prošlo oko 5.000 osoba. U njega su dovođeni Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su odvođeni na streljanje u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište.
Logor na Starom sajmištu decembra 1941. godine takođe su osnovali nacisti i bio je namenski izgrađen za internaciju Jevreja. Od marta do maja 1942. oko 7.000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih, što je približno polovina jevrejske populacije u okupiranoj Srbiji, tu je sistematski ubijano u pokretnoj gasnoj komori dopremljenoj iz Nemačke.
Drugi deo filma govori o logoru na Sajmištu posle ubijanja Jevereja. Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike. Od maja 1942. do jula 1944. godine 32.000 logoraša, najvećim brojem Srba, prošlo je kroz ovaj logor, od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Sajmište je bilo najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji.
Film su režirali Marko Popović i Srđan Mitrović, a producenti su Veran Matić i Fond B92.
(Beta, 10. novembar 2009)
Tuesday, November 10, 2009
Friday, November 6, 2009
Prvi roman iz Banjaluke o etničkom čišćenju u RS
"Četvorolisna djetelina" Radmile Karlaš iz Banjaluke, prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o etničkom čišćenju u tom entitetu, predstavljen je u Novom Sadu.
Autorka je na promociji kazala da je knjigu pisala jer je Bosna i Hercegovina njen lični bol:
“Bosna je moj bol. Znači, Bosna je ta koja je tako ispresjecana, tako brutalno pokidana, tako je iskrvarila… Svaki normalan čovjek u Bosni i Hercegovini osjeća kao da je on lično iskidan. Tako se i ja osjećam. I sad je sve to nekako iskrpljeno i ja takva hodan kroz život…”
Karlaševa oštro osuđuje nacionalni ključ po kojem se sve u Bosni i Hercegovini određuje:
“Lijepo je biti zaklonjen. Ja ovdje pišem i o tom sindromu stada. U stadu ste stvarno zaštićeni ali zaudara. E, sada, ako krenete nekim svojim putem - onda ste na vjetrometini i onda vas zaista niko ne štiti. Ali vrijedi. Na čistom ste zraku. Imate da prođete jedan tegoban put, ali vrijedi!”
"Četvorolisna djetelina" je prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o zločinima koji su u njoj počinjeni nad Bošnjacima, o etničkom čišćenju u spisateljičinom gradu i temama o kojima se u većini slučajeva ćutalo u tom dijelu Bosne i Hercegovine.
Radmila Karlaš na kraju je poručila:
“Zlo je u svojoj suštini vrlo opasno, ali je jadno.”
Radmila Karlaš je kao novinarka radila za mnoge svjetske i domaće elektronske i štampane medije, poput Glasa Amerike, BBC-ja, WDR-a, sarajevskog Svijeta, BH Dana i VIN-a, a radila je i za Amnesty International.
Zbog svog javnog angažmana u zemlji i svijetu, kao bespoštedni kritičar i oponent akterima razdora i nacionalističkog politikanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, nerijetko je bila i u neposrednoj životnoj opasnosti u rodnom gradu Banjaluci.
(Radio Deutsche Welle, 6. novembar 2009)
Autorka je na promociji kazala da je knjigu pisala jer je Bosna i Hercegovina njen lični bol:
“Bosna je moj bol. Znači, Bosna je ta koja je tako ispresjecana, tako brutalno pokidana, tako je iskrvarila… Svaki normalan čovjek u Bosni i Hercegovini osjeća kao da je on lično iskidan. Tako se i ja osjećam. I sad je sve to nekako iskrpljeno i ja takva hodan kroz život…”
Karlaševa oštro osuđuje nacionalni ključ po kojem se sve u Bosni i Hercegovini određuje:
“Lijepo je biti zaklonjen. Ja ovdje pišem i o tom sindromu stada. U stadu ste stvarno zaštićeni ali zaudara. E, sada, ako krenete nekim svojim putem - onda ste na vjetrometini i onda vas zaista niko ne štiti. Ali vrijedi. Na čistom ste zraku. Imate da prođete jedan tegoban put, ali vrijedi!”
"Četvorolisna djetelina" je prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o zločinima koji su u njoj počinjeni nad Bošnjacima, o etničkom čišćenju u spisateljičinom gradu i temama o kojima se u većini slučajeva ćutalo u tom dijelu Bosne i Hercegovine.
Radmila Karlaš na kraju je poručila:
“Zlo je u svojoj suštini vrlo opasno, ali je jadno.”
Radmila Karlaš je kao novinarka radila za mnoge svjetske i domaće elektronske i štampane medije, poput Glasa Amerike, BBC-ja, WDR-a, sarajevskog Svijeta, BH Dana i VIN-a, a radila je i za Amnesty International.
Zbog svog javnog angažmana u zemlji i svijetu, kao bespoštedni kritičar i oponent akterima razdora i nacionalističkog politikanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, nerijetko je bila i u neposrednoj životnoj opasnosti u rodnom gradu Banjaluci.
(Radio Deutsche Welle, 6. novembar 2009)
Thursday, November 5, 2009
Statut ne garantuje široku autonomiju
Skupština Srbije, sada je to već prilično izvesno, usvojiće nakon 13 meseci odugovlačenja Statut Vojvodine i prateći zakon o nadležnostima pokrajine.
Šta će to zapravo značiti za Vojvodinu i u kojoj meri će Statut ovoj pokrajini dati autonomne nadležnosti?
Novinski pisac Teofil Pančić za DW kaže da je Statut u stvari samo jedna faza u ostvarenju autonomije Vojvodine:
“Ima ljudi koji misle da je taj Statut bog zna kakva pretnja za Srbiju, a ima i onih drugih koji misle da on ne donosi Vojvodini ništa posebno. Ali, ja ga gledam kao jednu od faza, kao bitnu tačku u pravcu emancipacije Vojvodine i pronalaženja pravog rešenja za autonomiju.”
Direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov misli slično kao i Pančić:
“Sigurno da je to prvi korak u procesu izgradnje i povratka autonomije Vojvodine, ali ta autonomija je daleko od onoga što je ranije bila.”
Advokat Dragoljub Todorović smatra da će Statut biti donet pod pritiskom Zapada:
“Smatram da sve ovo što se sada radi u vezi sa Statutom, i u Vladi i u Skupštini Srbije, zapravo radi pod velikim pritiskom Zapada, Brisela…”
Politikolog Pavel Domonji za naš program kaže da Vojvodina treba da ima svoj ustav da bi imala suštinsku autonomiju:
“…ustav, vrhovni sud, zakonodavnu vlast i sve ono što pripada jednoj autonomnoj regiji, kakva bi Vojvodina, nadam se, želela da bude.”
Svi naši sagovornici složili su se u oceni da je neophodna reforma Ustava Srbije da bi Vojvodina dobila suštinsku autonomiju. Oni su podsetili i da je na referendumu za usvajanje aktuelnog Ustava Srbije, pre tri godine, u Vojvodini za usvajanje najvišeg zakonodavnog akta glasalo tek 43 odsto birača.
(Radio Deutsche Welle, 5. novembar 2009)
Šta će to zapravo značiti za Vojvodinu i u kojoj meri će Statut ovoj pokrajini dati autonomne nadležnosti?
Novinski pisac Teofil Pančić za DW kaže da je Statut u stvari samo jedna faza u ostvarenju autonomije Vojvodine:
“Ima ljudi koji misle da je taj Statut bog zna kakva pretnja za Srbiju, a ima i onih drugih koji misle da on ne donosi Vojvodini ništa posebno. Ali, ja ga gledam kao jednu od faza, kao bitnu tačku u pravcu emancipacije Vojvodine i pronalaženja pravog rešenja za autonomiju.”
Direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov misli slično kao i Pančić:
“Sigurno da je to prvi korak u procesu izgradnje i povratka autonomije Vojvodine, ali ta autonomija je daleko od onoga što je ranije bila.”
Advokat Dragoljub Todorović smatra da će Statut biti donet pod pritiskom Zapada:
“Smatram da sve ovo što se sada radi u vezi sa Statutom, i u Vladi i u Skupštini Srbije, zapravo radi pod velikim pritiskom Zapada, Brisela…”
Politikolog Pavel Domonji za naš program kaže da Vojvodina treba da ima svoj ustav da bi imala suštinsku autonomiju:
“…ustav, vrhovni sud, zakonodavnu vlast i sve ono što pripada jednoj autonomnoj regiji, kakva bi Vojvodina, nadam se, želela da bude.”
Svi naši sagovornici složili su se u oceni da je neophodna reforma Ustava Srbije da bi Vojvodina dobila suštinsku autonomiju. Oni su podsetili i da je na referendumu za usvajanje aktuelnog Ustava Srbije, pre tri godine, u Vojvodini za usvajanje najvišeg zakonodavnog akta glasalo tek 43 odsto birača.
(Radio Deutsche Welle, 5. novembar 2009)
Thursday, October 29, 2009
Srbijanski mediji pali na ispitu
Slike aviona koji je sleteo na beogradski aerodrom, potom crnih limuzina pod rotacijama, Biljane Plavšić u bundi koja drži za ruku Milorada Dodika - sve su to emitovali mediji u Srbiji po Plavšićkinom povratku iz zatvora, ali gotovo niko od njih nije se upuštao u pitanje zašto je ona zapravo bila u zatvoru.
Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za DW razočarano kaže da su domaći mediji još jednom pali na ispitu, kada je izveštavanje o tematici ratnih zločina u pitanju:
“Tako je i pre godinu i po dana bilo važnije kako je to Radovan Karadžić uspeo da glumi psihijatra i da bude gospodin Dabić, a samo su retki mediji ukazivali za šta je u stvari Karadžić optužen”.
Sociolog kulture Ratko Božović za naš program je ocenio da je medijsko izveštavanje o Biljani Plavšić zapravo samo verna slika društva koje živi u iluzijama:
“Mi hoćemo sada ponovo da budemo u nekakvim iluzijama, da se pravimo da se ništa nije dogodilo… I što god da se dogodilo, da su nam to drugi učinili, a da smo mi bili nevini.”
Nadežda Gaće se slaže s Božovićem:
“Niko nema potrebu da kaže da je to bila pogrešna politika, da je ona (Plavšićka) suodgovorna za pogrešnu politiku, koju će, nažalost, platiti generacije koje su pred nama. A to je prosto uvredljivo.”
Ratko Božović kaže da je krajnje vreme da se pogledamo u ogledalo:
“Dok god ne budemo imali kapaciteta da se suočimo sa istinom i da vidimo sebe u ogledalu takve kakvi jesmo - mi ne možemo mrdnuti nigde.”
Gotovo ni u jednom mediju u Srbiji nismo mogli čuti ili pročitati sledeću rečenicu iz presude protiv Biljane Plavšić: “Biljana Plavšić je učestvovala u najtežem zločinu, uključujući kampanju razdvajanja etničkih grupa u kojoj su hiljade ljudi ubijeni, a hiljade proterani, u izuzetno surovim okolnostima.”
(Radio Deutsche Welle, 29. oktobar 2009)
Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za DW razočarano kaže da su domaći mediji još jednom pali na ispitu, kada je izveštavanje o tematici ratnih zločina u pitanju:
“Tako je i pre godinu i po dana bilo važnije kako je to Radovan Karadžić uspeo da glumi psihijatra i da bude gospodin Dabić, a samo su retki mediji ukazivali za šta je u stvari Karadžić optužen”.
Sociolog kulture Ratko Božović za naš program je ocenio da je medijsko izveštavanje o Biljani Plavšić zapravo samo verna slika društva koje živi u iluzijama:
“Mi hoćemo sada ponovo da budemo u nekakvim iluzijama, da se pravimo da se ništa nije dogodilo… I što god da se dogodilo, da su nam to drugi učinili, a da smo mi bili nevini.”
Nadežda Gaće se slaže s Božovićem:
“Niko nema potrebu da kaže da je to bila pogrešna politika, da je ona (Plavšićka) suodgovorna za pogrešnu politiku, koju će, nažalost, platiti generacije koje su pred nama. A to je prosto uvredljivo.”
Ratko Božović kaže da je krajnje vreme da se pogledamo u ogledalo:
“Dok god ne budemo imali kapaciteta da se suočimo sa istinom i da vidimo sebe u ogledalu takve kakvi jesmo - mi ne možemo mrdnuti nigde.”
Gotovo ni u jednom mediju u Srbiji nismo mogli čuti ili pročitati sledeću rečenicu iz presude protiv Biljane Plavšić: “Biljana Plavšić je učestvovala u najtežem zločinu, uključujući kampanju razdvajanja etničkih grupa u kojoj su hiljade ljudi ubijeni, a hiljade proterani, u izuzetno surovim okolnostima.”
(Radio Deutsche Welle, 29. oktobar 2009)
Wednesday, October 28, 2009
Sram vas bilo, mediji!
Nezavisno društvo novinara Vojvodine zgroženo je načinom na koji su mediji u Srbiji izvestili o prevremenom oslobađanju ratne zločinke Biljane Plavšić.
Mediji su izveštavali o tome kako je avion poleteo iz Švedske, kako je leteo, da li je bilo turbulencija, kako je sleteo, da li joj je usput bilo muka, da li se plaši letenja... Gotovo niko od medija nije izvestio o tome ko je zapravo ratna zločinka Biljana Plavšić, za šta je osuđena, šta je radila tokom rata... Niko se od medija u Srbiji nije setio da pita žrtve zločina u čijem kreiranju je učestvovala zlikovka Plavšić kako se osećaju sada, nakon što je dželat pre vremena pušten iz zatvora.
NDNV još jednom oseća stid i sramotu zbog načina na koji se mediji u Srbiji odnose prema tematici ratnih zločina. Ali, to je samo odraz bolesnog društva i zemlje Srbije, koja je vodeća u broju osuđenih, optuženih i odbeglih ratnih zločinaca po glavi stanovnika.
(NDNV, 28. oktobar 2009)
Mediji su izveštavali o tome kako je avion poleteo iz Švedske, kako je leteo, da li je bilo turbulencija, kako je sleteo, da li joj je usput bilo muka, da li se plaši letenja... Gotovo niko od medija nije izvestio o tome ko je zapravo ratna zločinka Biljana Plavšić, za šta je osuđena, šta je radila tokom rata... Niko se od medija u Srbiji nije setio da pita žrtve zločina u čijem kreiranju je učestvovala zlikovka Plavšić kako se osećaju sada, nakon što je dželat pre vremena pušten iz zatvora.
NDNV još jednom oseća stid i sramotu zbog načina na koji se mediji u Srbiji odnose prema tematici ratnih zločina. Ali, to je samo odraz bolesnog društva i zemlje Srbije, koja je vodeća u broju osuđenih, optuženih i odbeglih ratnih zločinaca po glavi stanovnika.
(NDNV, 28. oktobar 2009)
Uhapšen Dodik!
Kako je pod oznakom “hitno” javila novosadska Televizija “Apolo”, u spektakularnoj akciji novosadske kriminalističke policije u glavnom gradu Vojvodine uhapšen je Milorad Dodik, zvani “Mile ronhil”! U stvari, policija tvrdi daje u pitanju Petar Cvijetinović, iz Bijeljine, rođen 1975, koji se duže vreme lažno predstavljao kao premijer Republike Srpske i, zahvaljujući tome, uspeo da dođe do znatne sume novca. Za "Dodikom" je bila raspisana centralna poternica, kao i nekoliko međunarodnih poternica
“U iznajmljenom stanu na četvrtom spratu zgrade u ulici Momčila Tapavice, na Novom naselju, inspektori Kriminalističke policije su uhapsili osumnjičenog Cvijetinovića, koji se tereti da je izvršio više krivičnih dela prevare i falsifikovanja ličnih i službenih dokumenata. Nezvanično saznajemo da je Petar radio kao policajac Centra bezbednosti u Bijeljini, odakle je isteran.
Ono što ovog prevaranta izdvaja od drugih jeste njegov omiljeni način prevare. Naime, iako mlađi, likom podseća na sadašnjeg premijera Republike Srpske, lažno se predstavljaući, varao je ljude i, tobože, sklapao poslove. Na ovaj način je prisvojio znatnu količinu novca. To je radio u Beogradu i Novom Sadu, ali i u Bosni i Hercegovini. Koristeći se falsifikovanim ispravama, prevario je nekoliko dobrostojećih privrednika i biznismena”, navela je ova lokalna televizija. Beogradski mediji navode da su među prevarenima i Mile Dragić, državni proizvođač sportsko-vojne opreme i Milovan Bojić, navini patriota sa sopstvenom mini klinikom.
TV Apolo stigla je i do sledećih saznanja: “U Novom Sadu, prema informacijama kojima raspolažemo, skrivao se nepunih pet dana. Saradnjom novosadske i beogradske kriminalističke policije, prvo je otkriveno mesto na kojem se skrivao, a zatim je i uhapšen”.
Posebno je zanimljivo sledeće otkriće Apola: “Sa njim je u stanu zatečena i jedna ženska osoba, koja je takođe privedena u službene prostorije na saslušanje”. Upućeni kažu da je osoba imala bundu i da je neodoljivo podsećala na zlu babu Biljanu Plavšić! Oni još upućeniji kažu da je reč najverovatnije, o komunalnom inspektoru Nataši T. (47) iz inspekcijske službe Skupštine Beograda.
Mile Dodik međutim nije jedini lik u koji se voleo uživljavati. Prema sumnjama policije, Cvijetinović se jedno vreme predstavljao i kao ministar privrede Republike Srpske Rajko Ubiparip, tražeći od tamošnjih privrednika novac za svadbe, sahrane, krštenja i bolnička lečenja. Jedna od njegovih poslednjih žrtava, kako se sumnja, bio je i zvornički biznismen Dragan Spasojević zvani Mangaš. Cvijetinović je Spasojeviću "prodao priču" da mu je ćerka pokradena na ekskurziji u Bugarskoj i tražio da joj pošalje 1.500 evra. Naivnom Spasojeviću "ministar Ubiparip" sugerisao je da novac da njegovom prijatelju, koji će ga odneti vozaču cisterne preduzeća "Oktan promet", otkrivaju mediji ovu čuvanu tajnu.
Pretpostavlja se da je broj žrtava još veći ali i da zbog sramote prevareni "biznismeni" ne žele da opterećuju policiju.
(E-novine, 28. oktobar 2009)
“U iznajmljenom stanu na četvrtom spratu zgrade u ulici Momčila Tapavice, na Novom naselju, inspektori Kriminalističke policije su uhapsili osumnjičenog Cvijetinovića, koji se tereti da je izvršio više krivičnih dela prevare i falsifikovanja ličnih i službenih dokumenata. Nezvanično saznajemo da je Petar radio kao policajac Centra bezbednosti u Bijeljini, odakle je isteran.
Ono što ovog prevaranta izdvaja od drugih jeste njegov omiljeni način prevare. Naime, iako mlađi, likom podseća na sadašnjeg premijera Republike Srpske, lažno se predstavljaući, varao je ljude i, tobože, sklapao poslove. Na ovaj način je prisvojio znatnu količinu novca. To je radio u Beogradu i Novom Sadu, ali i u Bosni i Hercegovini. Koristeći se falsifikovanim ispravama, prevario je nekoliko dobrostojećih privrednika i biznismena”, navela je ova lokalna televizija. Beogradski mediji navode da su među prevarenima i Mile Dragić, državni proizvođač sportsko-vojne opreme i Milovan Bojić, navini patriota sa sopstvenom mini klinikom.
TV Apolo stigla je i do sledećih saznanja: “U Novom Sadu, prema informacijama kojima raspolažemo, skrivao se nepunih pet dana. Saradnjom novosadske i beogradske kriminalističke policije, prvo je otkriveno mesto na kojem se skrivao, a zatim je i uhapšen”.
Posebno je zanimljivo sledeće otkriće Apola: “Sa njim je u stanu zatečena i jedna ženska osoba, koja je takođe privedena u službene prostorije na saslušanje”. Upućeni kažu da je osoba imala bundu i da je neodoljivo podsećala na zlu babu Biljanu Plavšić! Oni još upućeniji kažu da je reč najverovatnije, o komunalnom inspektoru Nataši T. (47) iz inspekcijske službe Skupštine Beograda.
Mile Dodik međutim nije jedini lik u koji se voleo uživljavati. Prema sumnjama policije, Cvijetinović se jedno vreme predstavljao i kao ministar privrede Republike Srpske Rajko Ubiparip, tražeći od tamošnjih privrednika novac za svadbe, sahrane, krštenja i bolnička lečenja. Jedna od njegovih poslednjih žrtava, kako se sumnja, bio je i zvornički biznismen Dragan Spasojević zvani Mangaš. Cvijetinović je Spasojeviću "prodao priču" da mu je ćerka pokradena na ekskurziji u Bugarskoj i tražio da joj pošalje 1.500 evra. Naivnom Spasojeviću "ministar Ubiparip" sugerisao je da novac da njegovom prijatelju, koji će ga odneti vozaču cisterne preduzeća "Oktan promet", otkrivaju mediji ovu čuvanu tajnu.
Pretpostavlja se da je broj žrtava još veći ali i da zbog sramote prevareni "biznismeni" ne žele da opterećuju policiju.
(E-novine, 28. oktobar 2009)
Saturday, October 24, 2009
Mediji ne promovišu interkulturalnost
Predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić ocenio je danas da mediji u toj pokrajini ne promovišu interkulturalnost, već izveštavaju uglavnom o problemima koji se tiču samo jedne nacionalne zajednice.
"Uđivačka politika je takva da u medijskim sadržajima ne može da se uoči značajnija komunikacija o događanjima u korpusu drugih nacionalnih zajednica. Većinski mediji, pak, o manjinama izveštavaju uglavnom kada su u pitanju međunacionalni incidenti", rekao je Gruhonjić.
On je na naučnom sipmozijumu koji je organizovala Asocijacija slovačkih novinara rekao da se mediji "zatvaraju u etničke okvire", da je na snazi "multikulturalni nacionalizam", dok za interkulturalizam, kao jednu od tradicionalnih osobenosti Vojvodine, sve manje ima mesta.
Prema njegovim rečima, to je posledica "krvavog raspada" Jugoslavije i "militantnog nacionalizma", koji je i danas veoma jak.
Gruhonjić je kazao da treba razlikovati pojmove "multikulturalnost" i "interkulturalnost" i dodao da je činjenica da je Vojvodina multietnička pokrajina i da manjine imaju medije na maternjim jezicima, ali da to i dalje ne znači da se kulture u Vojvodini međusobno prožimaju.
"Nacionalne zajednice u Vojvodini žive više jedne pored drugih nego jedne s drugima. A mediji u potpunosti podržavaju takav model, pod uticajem vladajućih političkih elita", rekao je Gruhonjić.
On je podsetio da je u Vojvodini pre Drugog svetskog rata živela po trećina Nemaca, Mađara i Srba i da je bilo "savršeno normalno" da se, pored maternjeg, poznaje barem još jedan jezik.
Naveo je da se i posle Drugog svetskog rata u vojvođanskim školama učio jezik društvene sredine, odnosno jezik one nacionalne manjine koja je u određenoj opštini bila najzastupljenija.
"U Vojvodini danas slabo da ima poliglota, a jezik društvene sredine ukinuo je režim Slobodana Miloševića. Umesto toga, sve je više sredina u kojima, na primer, mladi Mađari imaju svoje diskoteke a mladi Srbi svoje. Sve je više getoizacije po etničkom ključu", ocenio je Gruhonjić.
On je apelovao na medije da više prostora posvete promociji interkulturalnosti i podsetio da je Savet Evrope pokrenuo kampanju za promociju interkulturalnog dijaloga.
"Uđivačka politika je takva da u medijskim sadržajima ne može da se uoči značajnija komunikacija o događanjima u korpusu drugih nacionalnih zajednica. Većinski mediji, pak, o manjinama izveštavaju uglavnom kada su u pitanju međunacionalni incidenti", rekao je Gruhonjić.
On je na naučnom sipmozijumu koji je organizovala Asocijacija slovačkih novinara rekao da se mediji "zatvaraju u etničke okvire", da je na snazi "multikulturalni nacionalizam", dok za interkulturalizam, kao jednu od tradicionalnih osobenosti Vojvodine, sve manje ima mesta.
Prema njegovim rečima, to je posledica "krvavog raspada" Jugoslavije i "militantnog nacionalizma", koji je i danas veoma jak.
Gruhonjić je kazao da treba razlikovati pojmove "multikulturalnost" i "interkulturalnost" i dodao da je činjenica da je Vojvodina multietnička pokrajina i da manjine imaju medije na maternjim jezicima, ali da to i dalje ne znači da se kulture u Vojvodini međusobno prožimaju.
"Nacionalne zajednice u Vojvodini žive više jedne pored drugih nego jedne s drugima. A mediji u potpunosti podržavaju takav model, pod uticajem vladajućih političkih elita", rekao je Gruhonjić.
On je podsetio da je u Vojvodini pre Drugog svetskog rata živela po trećina Nemaca, Mađara i Srba i da je bilo "savršeno normalno" da se, pored maternjeg, poznaje barem još jedan jezik.
Naveo je da se i posle Drugog svetskog rata u vojvođanskim školama učio jezik društvene sredine, odnosno jezik one nacionalne manjine koja je u određenoj opštini bila najzastupljenija.
"U Vojvodini danas slabo da ima poliglota, a jezik društvene sredine ukinuo je režim Slobodana Miloševića. Umesto toga, sve je više sredina u kojima, na primer, mladi Mađari imaju svoje diskoteke a mladi Srbi svoje. Sve je više getoizacije po etničkom ključu", ocenio je Gruhonjić.
On je apelovao na medije da više prostora posvete promociji interkulturalnosti i podsetio da je Savet Evrope pokrenuo kampanju za promociju interkulturalnog dijaloga.
Subscribe to:
Posts (Atom)
