Inicijativa neladinih organizacija “Građanska Vojvodina” smatra da je jedna tužna činjenica, smrt patrijarha Pavla, u Srbiji iskorištena za najprizemniju političku i društvenu kampanju, te za promociju nacionalizma i klerikalizma, nezamislivog u Evropi u XXI veku. Tragikomično, sramotno i licemerno ponašanje državnih organa, medija i drugih društvenih činilaca, kazuje da je Srbija jedna antimoderna, nesekularizovana država koja očigledno nema niti želju niti moći da se promeni. Smrt patrijarha nam je u lice bacila činjenicu da su svi napori da Srbija postane deo savremenog, civilizovanog sveta osuđeni na neuspeh. Kampanja povodom tužnog događaja skoro da nije upamćena na ovim prostorima, i po svom neukusu i aroganciji uveliko prevazilazi i događaje posle smrti Josipa Broza Tita.
„Građanska Vojvodina“ ukazuje na neustavno ponašanje kablovskih emitera, koji su očigledno pod političkim pritiskom, sproveli cenzuru i zabranili i one stanice koje ne emituju zabavne programe, tokom višednevne žalosti. Smatramo da se iza ovoga krije ništa drugo nego zabrana da sa tih stanica građani čuju i nešto drugo osim srednjovekovnih panegirika i ditiramba koje slušaju na našim TV stanicama i čitaju u našim, u crno obojenim, novinama. To govori da su mediji u Srbiji još uvek strogo kontrolisani i da se to, nažalost, može iskoristiti ne samo u svrhu žaljenja i slavljenja nego i za odstrel svih onih koji drugačije misle i prihvataju pravila i domete civilizacije, među kojima je svakako sekularizovana država. To govori i da političke i druge vladajuće klase mogu opstati samo ako Srbiju i dalje budu držali zatvorenu i ako joj budu sprečavali suočavanje sa stravičnom prošlošću iz prethodne decenije.
Ustav Srbije u članu 11 određuje da je Republika Srbija svetovna država i da su crkve i verske zajednice odvojene od države. Suprotno ustavnim odredbama, predsednik Srbije, koji je i komandant Vojske Srbije, prisustvuje sednici Svetog sinoda SPC, vršeći već samim autoritetom svojih nadležnosti cezaristički pritisak na ovu versku zajednicu. Ovim predsednik republike, koji je suprotno ustavnim odredbama predsednik jedne političke stranke, krši ne samo član 11, nego i član 44 Ustava Srbije, koji određuje da su crkve i verske zajednice ravnopravne i slobodne da samostalno uređuju svoju unutrašnju organizaciju i verske poslove.
Građanska Vojvodina
"Građansku Vojvodinu" čine:
Nezavisno društvo novinara Vojvodine
Centar za razvoj civilnog društva, Zrenjanin
Centar za regionalizam, Novi Sad
Helsinški odbor za ljudska prava, Novi Sad
Građanski fond "Panonija", Novi Sad
Otvoreni licej, Sombor
Građanska akcija, Pančevo
Zelena mreža Vojvodine, Novi Sad
Tuesday, November 17, 2009
Monday, November 16, 2009
Pretendenti na mesto patrijarha – država bira?
Smrću patrijarha Pavla otvara se i pitanje ko će biti njegov naslednik. Za sada nije jasno kada će i zvanično uslediti izbor novog poglavara Srpske pravoslavne crkve.
Verski analitičar Živica Tucić za DW tumači crkveni ustav:
“U pravoslavlju je uobičajeno da se novi poglavar ne bira bar 40 dana posle smrti poglavara. Znači, 40 dana se služe svakodnevni pomeni a kada se odsluži čettdesetodnevni, onda može da se pristupi izboru patrijarha.”
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociolog Vladimir Ilić, smatra da država pokušava da bude ta koja će odabrati novog patrijarha, čime krši princip odvojenosti crkve od države:
“Mi smo pre godinu dana imali priliku da vidimo kako su nosioci izvršne vlasti pokušavali da, pored živog patrijarha, nametnu novog patrijarha. A sada imamo ne indicije, nego očigledno takvo ponašanje, jer se koristi privremena obezglavljenost Srpske pravoslavne crkve. Suprotno ustavnim odredbama, predsednik Republike prisustvuje sednici Svetog Sinoda SPC i samim tim, već autoritetom svojih nadležnosti, vrši cezaristički pritisak na SPC. Izvršna vlast instrumentalizuje situaciju do koje je došlo smrću patrijarha.”
Živica Tucić, međutim, smatra da se ne može ignorisati ni interes države u izboru patrijarha:
“Nama je potreban jedan patrijarh koji će biti vizionar. Pred tim budućim patrijarhom stoje ona otvorena pitanja, kao što su da li će se podržati država u njenom kretanju ka Evropi ili neko želi da se ide u Afriku možda. Od tog novog poglavara zavisi i taj odnos prema državi. Jer nama je potreban odnos partnerstva, a ne simfonije države i crkve.”
Tucić je naveo da patrijarh može da bude svaki episkop koji je barem poslednjih pet godina u tom “zvanju”. Prema njegovim rečima, jasno je da ima nekoliko episkopa koji imaju ambiciju da postanu patrijarh, ali nisu svi oni “zreli” za tu funkciju:
“Ono što je moj stav, ja bih voleo da to bude neko sa ovih prostora, sa teritorije Republike Srbije, da poznaje i ovdašnji mentalitet i ovdašnja kretanja…”
Nakon sednice Sinoda SPC saopšteno je da će mesto “čuvara trona” do izbora novog patrijarha preuzeti mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji će, kako je najavljeno, na toj funkciji možda ostati i sve do maja iduće godine, kada će se održati Sabor SPC.
(Radio Deutsche Welle, 16. novembra 2009)
Verski analitičar Živica Tucić za DW tumači crkveni ustav:
“U pravoslavlju je uobičajeno da se novi poglavar ne bira bar 40 dana posle smrti poglavara. Znači, 40 dana se služe svakodnevni pomeni a kada se odsluži čettdesetodnevni, onda može da se pristupi izboru patrijarha.”
Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, sociolog Vladimir Ilić, smatra da država pokušava da bude ta koja će odabrati novog patrijarha, čime krši princip odvojenosti crkve od države:
“Mi smo pre godinu dana imali priliku da vidimo kako su nosioci izvršne vlasti pokušavali da, pored živog patrijarha, nametnu novog patrijarha. A sada imamo ne indicije, nego očigledno takvo ponašanje, jer se koristi privremena obezglavljenost Srpske pravoslavne crkve. Suprotno ustavnim odredbama, predsednik Republike prisustvuje sednici Svetog Sinoda SPC i samim tim, već autoritetom svojih nadležnosti, vrši cezaristički pritisak na SPC. Izvršna vlast instrumentalizuje situaciju do koje je došlo smrću patrijarha.”
Živica Tucić, međutim, smatra da se ne može ignorisati ni interes države u izboru patrijarha:
“Nama je potreban jedan patrijarh koji će biti vizionar. Pred tim budućim patrijarhom stoje ona otvorena pitanja, kao što su da li će se podržati država u njenom kretanju ka Evropi ili neko želi da se ide u Afriku možda. Od tog novog poglavara zavisi i taj odnos prema državi. Jer nama je potreban odnos partnerstva, a ne simfonije države i crkve.”
Tucić je naveo da patrijarh može da bude svaki episkop koji je barem poslednjih pet godina u tom “zvanju”. Prema njegovim rečima, jasno je da ima nekoliko episkopa koji imaju ambiciju da postanu patrijarh, ali nisu svi oni “zreli” za tu funkciju:
“Ono što je moj stav, ja bih voleo da to bude neko sa ovih prostora, sa teritorije Republike Srbije, da poznaje i ovdašnji mentalitet i ovdašnja kretanja…”
Nakon sednice Sinoda SPC saopšteno je da će mesto “čuvara trona” do izbora novog patrijarha preuzeti mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, koji će, kako je najavljeno, na toj funkciji možda ostati i sve do maja iduće godine, kada će se održati Sabor SPC.
(Radio Deutsche Welle, 16. novembra 2009)
Saturday, November 14, 2009
Ko sa Ustavom spava, upišan se budi
Statut H1N1
Ko sa Ustavom spava, upišan se budi
Najnovije svinjarije oko Predloga statuta Vojvodine verovatno su i najveće lakovernike i budale uverili da se kolonijalni odnos Beograda prema “severnoj srpskoj pokrajini” nikada neće okončati. Sem ako Vojvodina prestane da bude kolonija. Kako? E to nas, je l’ te, istorija veoma dobro podučava. Uglavnom, nezadovoljstvo u Vojvodini raste i raste, jedino što nedostaje jeste politička artikulacija jednog populizma koji buja i traži “vođu”.
Nakon operete zvane “tehničko-pravna redaktura statuta”, čija je suština bila SPS-ovsko obesmišljavanje ionako besmisleno ponižavajuće autonomije definisane Statutom (bez zakonodavne, sudske, i izvršne vlasti, a naročito bez izvornih prihoda i imovine, sve to uokvireno blesavim Ustavom), u ponedeljak, utorak i sredu usledili su novi šokovi i nove “pravno-tehničke redakcije teksta”. Ispostavilo se da sve može pa i to da Odbor za propise pokrajinskog parlamenta izmeni već u skupštini usvojeni Predlog statuta i onda ga mirne duše vrati Skupštini Srbije, a ne pokrajinskim poslanicima. Sve je ovih dana podsećalo na aferu “Bodrum”. I tu se priča o blamažama, sto posto, neće završiti, jer “tamo neko” i ne želi da se završi.
Kod vladajuće većine smešan je bio SPS sa svojim tvrdnjama da jeste za autonomiju Vojvodine, “ali bez elemenata državnosti”. Kao da smo doživeli totalnu amneziju pa se ne sećamo da je upravo Milošević ustavnim pučem oteo autonomiju Vojvodini. Poslovično bezvezni bili su oni iz DŠ-a, koji su pred Skupštinu Vojvodine doneli jogurt i banane. Jogurt da se kao šale na račun svoje sabraće iz SPS-a a bananu zato što ne žele da Vojvodina postane “banana-država”?! Pa čovek ne može a da se ne zapita ko im smišlja tako loše fazone, da li salašarski filozof ili klimakterični sociolog? Na kakvom su oni tripu? Naročito kad su još i u Subotici izveli “performans” sa popularnim anti-grip maskama, a pod radnim naslovom “Virus separatizma se širi Vojvodinom”. A i ne širio se, pored vas takvih, dodali bi cinici. Radikali i nazadnjaci su glumili da se razlikuju u stavovima, mada ni najvećem sitničaru ne bi pošlo za rukom da utvrdi u čemu je razlika između Milorada Mirčića i Igora Mirovića. SVM je sa štipaljkom na nosu ostao u sali i glasao za Predlog statuta, a Čankova Liga je napustila sednicu jer joj je to očigledno bio još jedan jedini, skoro pa nikakav, prostor za neki politički manevar.
Zajebancija oko Statuta koja traje 13 meseci, sada je to i više nego jasno, pre svega je unutarstranački obračun u Demokratskoj stranci. Skeptici kažu da je to nemoguće, a optimisti tvrde da je ipak moguće: doći će do rascepa u DS-u na pitanju Vojvodine. Ukoliko tako bude, tvrde optimisti, od toga će najviše koristi imati Vojvodina, koja prosto vapi za političkom artikulacijom nezadovoljstva.
U svakom slučaju, ovakav prazan prostor za “sveže igrače” koji bi zastupali vojvođanski populizam nije postojao u proteklih 20 godina. Za to su se stekli svi preduslovi, uključujući naročito onaj da bi Beogradu savršeno odgovarao takav razvoj situacije. Tamo se, naime, u političkom promišljanju nije odmaklo od Miloševićevog shvatanja da je za o(p)stanak na vlasti potrebno proizvoditi sukobe, uz pomoć kojih se sakriva suština i nesmetano se pljačka, pod maglom dimnih gripozno-statutarnih bombi. Jer, sva ta halabuka oko Statuta Vojvodine, koji jedino ima i simbolički značaj, svi ti vapaji o “separatizmu”, nije ništa drugo nego prizivanje istoga, a ako ga pak ne prizovu - separatizam - onda će ga izmisliti (uspelo im je čak i da 1919. od notornog Jaše Tomića naprave “separatisti”).
A svinjski grip će proći, narodu će trebati novih igara i novih neprijatelja. Pa i takvih da se za seperatizam optužuju političari iz Vojvodine, pokrajine u kojoj živi 70 odsto etničkih Srba. I to će možda biti i logičan kraj jednog apsurda, jedne ludačke centralističko-nacionalističke politike, koja kao da se upinje da na kraju od sebe odbaci i “severnu srpsku pokrajinu”. Nije bitno koliki je prostor kojim se vlada, važno je da se vlada. Uostalom, u tim glavama u “krugu dvojke” odavno i ne postoji ništa drugo sem Beograda. Raspisan je konkurs za “glavnog svežeg separatistu”, a uspeh je zagarantovan!
(E-novine, 14. novembar 2009)
Ko sa Ustavom spava, upišan se budi
Najnovije svinjarije oko Predloga statuta Vojvodine verovatno su i najveće lakovernike i budale uverili da se kolonijalni odnos Beograda prema “severnoj srpskoj pokrajini” nikada neće okončati. Sem ako Vojvodina prestane da bude kolonija. Kako? E to nas, je l’ te, istorija veoma dobro podučava. Uglavnom, nezadovoljstvo u Vojvodini raste i raste, jedino što nedostaje jeste politička artikulacija jednog populizma koji buja i traži “vođu”.
Nakon operete zvane “tehničko-pravna redaktura statuta”, čija je suština bila SPS-ovsko obesmišljavanje ionako besmisleno ponižavajuće autonomije definisane Statutom (bez zakonodavne, sudske, i izvršne vlasti, a naročito bez izvornih prihoda i imovine, sve to uokvireno blesavim Ustavom), u ponedeljak, utorak i sredu usledili su novi šokovi i nove “pravno-tehničke redakcije teksta”. Ispostavilo se da sve može pa i to da Odbor za propise pokrajinskog parlamenta izmeni već u skupštini usvojeni Predlog statuta i onda ga mirne duše vrati Skupštini Srbije, a ne pokrajinskim poslanicima. Sve je ovih dana podsećalo na aferu “Bodrum”. I tu se priča o blamažama, sto posto, neće završiti, jer “tamo neko” i ne želi da se završi.
Kod vladajuće većine smešan je bio SPS sa svojim tvrdnjama da jeste za autonomiju Vojvodine, “ali bez elemenata državnosti”. Kao da smo doživeli totalnu amneziju pa se ne sećamo da je upravo Milošević ustavnim pučem oteo autonomiju Vojvodini. Poslovično bezvezni bili su oni iz DŠ-a, koji su pred Skupštinu Vojvodine doneli jogurt i banane. Jogurt da se kao šale na račun svoje sabraće iz SPS-a a bananu zato što ne žele da Vojvodina postane “banana-država”?! Pa čovek ne može a da se ne zapita ko im smišlja tako loše fazone, da li salašarski filozof ili klimakterični sociolog? Na kakvom su oni tripu? Naročito kad su još i u Subotici izveli “performans” sa popularnim anti-grip maskama, a pod radnim naslovom “Virus separatizma se širi Vojvodinom”. A i ne širio se, pored vas takvih, dodali bi cinici. Radikali i nazadnjaci su glumili da se razlikuju u stavovima, mada ni najvećem sitničaru ne bi pošlo za rukom da utvrdi u čemu je razlika između Milorada Mirčića i Igora Mirovića. SVM je sa štipaljkom na nosu ostao u sali i glasao za Predlog statuta, a Čankova Liga je napustila sednicu jer joj je to očigledno bio još jedan jedini, skoro pa nikakav, prostor za neki politički manevar.
Zajebancija oko Statuta koja traje 13 meseci, sada je to i više nego jasno, pre svega je unutarstranački obračun u Demokratskoj stranci. Skeptici kažu da je to nemoguće, a optimisti tvrde da je ipak moguće: doći će do rascepa u DS-u na pitanju Vojvodine. Ukoliko tako bude, tvrde optimisti, od toga će najviše koristi imati Vojvodina, koja prosto vapi za političkom artikulacijom nezadovoljstva.
U svakom slučaju, ovakav prazan prostor za “sveže igrače” koji bi zastupali vojvođanski populizam nije postojao u proteklih 20 godina. Za to su se stekli svi preduslovi, uključujući naročito onaj da bi Beogradu savršeno odgovarao takav razvoj situacije. Tamo se, naime, u političkom promišljanju nije odmaklo od Miloševićevog shvatanja da je za o(p)stanak na vlasti potrebno proizvoditi sukobe, uz pomoć kojih se sakriva suština i nesmetano se pljačka, pod maglom dimnih gripozno-statutarnih bombi. Jer, sva ta halabuka oko Statuta Vojvodine, koji jedino ima i simbolički značaj, svi ti vapaji o “separatizmu”, nije ništa drugo nego prizivanje istoga, a ako ga pak ne prizovu - separatizam - onda će ga izmisliti (uspelo im je čak i da 1919. od notornog Jaše Tomića naprave “separatisti”).
A svinjski grip će proći, narodu će trebati novih igara i novih neprijatelja. Pa i takvih da se za seperatizam optužuju političari iz Vojvodine, pokrajine u kojoj živi 70 odsto etničkih Srba. I to će možda biti i logičan kraj jednog apsurda, jedne ludačke centralističko-nacionalističke politike, koja kao da se upinje da na kraju od sebe odbaci i “severnu srpsku pokrajinu”. Nije bitno koliki je prostor kojim se vlada, važno je da se vlada. Uostalom, u tim glavama u “krugu dvojke” odavno i ne postoji ništa drugo sem Beograda. Raspisan je konkurs za “glavnog svežeg separatistu”, a uspeh je zagarantovan!
(E-novine, 14. novembar 2009)
Tuesday, November 10, 2009
Film o logoru Sajmište za Svetski dan antifašizma
Projekcijom filma "Sajmište, istorija jednog logora" u Omladinskom centru CK 13 sinoć je obeležen Svetski dan borbe protiv fašizma i antisemitizma.
Kako je rečeno uoči projekcije, film je priča o jednom zaboravljenom stratištu, koji donosi sasvim nove podatke i tumačenja, svedočenja preživelih svedoka i do sada nikad viđene arhivske materijale.
Prvi deo filma govori o dva logora za Jevreje u Beogradu i o holokaustu koji su Jevreji doživeli za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji.
Na projekciji je rečeno da je Srbija druga zemlja u Evropi u kojoj su pobijeni svi Jevreji koji su bili zatvoreni, oko 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je u Srbiji živela pre Drugog svetskog rata.
Jedan logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište.
Topovske šupe je logor koji je postojao od kraja avgusta do oktobra 1941. godine, a prema procenama kroz njega je prošlo oko 5.000 osoba. U njega su dovođeni Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su odvođeni na streljanje u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište.
Logor na Starom sajmištu decembra 1941. godine takođe su osnovali nacisti i bio je namenski izgrađen za internaciju Jevreja. Od marta do maja 1942. oko 7.000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih, što je približno polovina jevrejske populacije u okupiranoj Srbiji, tu je sistematski ubijano u pokretnoj gasnoj komori dopremljenoj iz Nemačke.
Drugi deo filma govori o logoru na Sajmištu posle ubijanja Jevereja. Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike. Od maja 1942. do jula 1944. godine 32.000 logoraša, najvećim brojem Srba, prošlo je kroz ovaj logor, od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Sajmište je bilo najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji.
Film su režirali Marko Popović i Srđan Mitrović, a producenti su Veran Matić i Fond B92.
(Beta, 10. novembar 2009)
Kako je rečeno uoči projekcije, film je priča o jednom zaboravljenom stratištu, koji donosi sasvim nove podatke i tumačenja, svedočenja preživelih svedoka i do sada nikad viđene arhivske materijale.
Prvi deo filma govori o dva logora za Jevreje u Beogradu i o holokaustu koji su Jevreji doživeli za vreme Drugog svetskog rata u Srbiji.
Na projekciji je rečeno da je Srbija druga zemlja u Evropi u kojoj su pobijeni svi Jevreji koji su bili zatvoreni, oko 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je u Srbiji živela pre Drugog svetskog rata.
Jedan logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište.
Topovske šupe je logor koji je postojao od kraja avgusta do oktobra 1941. godine, a prema procenama kroz njega je prošlo oko 5.000 osoba. U njega su dovođeni Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su odvođeni na streljanje u Kumodraž, Bežaniju, Jajince i na Sajmište.
Logor na Starom sajmištu decembra 1941. godine takođe su osnovali nacisti i bio je namenski izgrađen za internaciju Jevreja. Od marta do maja 1942. oko 7.000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih, što je približno polovina jevrejske populacije u okupiranoj Srbiji, tu je sistematski ubijano u pokretnoj gasnoj komori dopremljenoj iz Nemačke.
Drugi deo filma govori o logoru na Sajmištu posle ubijanja Jevereja. Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike. Od maja 1942. do jula 1944. godine 32.000 logoraša, najvećim brojem Srba, prošlo je kroz ovaj logor, od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Sajmište je bilo najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji.
Film su režirali Marko Popović i Srđan Mitrović, a producenti su Veran Matić i Fond B92.
(Beta, 10. novembar 2009)
Friday, November 6, 2009
Prvi roman iz Banjaluke o etničkom čišćenju u RS
"Četvorolisna djetelina" Radmile Karlaš iz Banjaluke, prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o etničkom čišćenju u tom entitetu, predstavljen je u Novom Sadu.
Autorka je na promociji kazala da je knjigu pisala jer je Bosna i Hercegovina njen lični bol:
“Bosna je moj bol. Znači, Bosna je ta koja je tako ispresjecana, tako brutalno pokidana, tako je iskrvarila… Svaki normalan čovjek u Bosni i Hercegovini osjeća kao da je on lično iskidan. Tako se i ja osjećam. I sad je sve to nekako iskrpljeno i ja takva hodan kroz život…”
Karlaševa oštro osuđuje nacionalni ključ po kojem se sve u Bosni i Hercegovini određuje:
“Lijepo je biti zaklonjen. Ja ovdje pišem i o tom sindromu stada. U stadu ste stvarno zaštićeni ali zaudara. E, sada, ako krenete nekim svojim putem - onda ste na vjetrometini i onda vas zaista niko ne štiti. Ali vrijedi. Na čistom ste zraku. Imate da prođete jedan tegoban put, ali vrijedi!”
"Četvorolisna djetelina" je prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o zločinima koji su u njoj počinjeni nad Bošnjacima, o etničkom čišćenju u spisateljičinom gradu i temama o kojima se u većini slučajeva ćutalo u tom dijelu Bosne i Hercegovine.
Radmila Karlaš na kraju je poručila:
“Zlo je u svojoj suštini vrlo opasno, ali je jadno.”
Radmila Karlaš je kao novinarka radila za mnoge svjetske i domaće elektronske i štampane medije, poput Glasa Amerike, BBC-ja, WDR-a, sarajevskog Svijeta, BH Dana i VIN-a, a radila je i za Amnesty International.
Zbog svog javnog angažmana u zemlji i svijetu, kao bespoštedni kritičar i oponent akterima razdora i nacionalističkog politikanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, nerijetko je bila i u neposrednoj životnoj opasnosti u rodnom gradu Banjaluci.
(Radio Deutsche Welle, 6. novembar 2009)
Autorka je na promociji kazala da je knjigu pisala jer je Bosna i Hercegovina njen lični bol:
“Bosna je moj bol. Znači, Bosna je ta koja je tako ispresjecana, tako brutalno pokidana, tako je iskrvarila… Svaki normalan čovjek u Bosni i Hercegovini osjeća kao da je on lično iskidan. Tako se i ja osjećam. I sad je sve to nekako iskrpljeno i ja takva hodan kroz život…”
Karlaševa oštro osuđuje nacionalni ključ po kojem se sve u Bosni i Hercegovini određuje:
“Lijepo je biti zaklonjen. Ja ovdje pišem i o tom sindromu stada. U stadu ste stvarno zaštićeni ali zaudara. E, sada, ako krenete nekim svojim putem - onda ste na vjetrometini i onda vas zaista niko ne štiti. Ali vrijedi. Na čistom ste zraku. Imate da prođete jedan tegoban put, ali vrijedi!”
"Četvorolisna djetelina" je prvi roman iz Republike Srpske koji otvoreno govori o zločinima koji su u njoj počinjeni nad Bošnjacima, o etničkom čišćenju u spisateljičinom gradu i temama o kojima se u većini slučajeva ćutalo u tom dijelu Bosne i Hercegovine.
Radmila Karlaš na kraju je poručila:
“Zlo je u svojoj suštini vrlo opasno, ali je jadno.”
Radmila Karlaš je kao novinarka radila za mnoge svjetske i domaće elektronske i štampane medije, poput Glasa Amerike, BBC-ja, WDR-a, sarajevskog Svijeta, BH Dana i VIN-a, a radila je i za Amnesty International.
Zbog svog javnog angažmana u zemlji i svijetu, kao bespoštedni kritičar i oponent akterima razdora i nacionalističkog politikanstva na teritoriji bivše Jugoslavije, nerijetko je bila i u neposrednoj životnoj opasnosti u rodnom gradu Banjaluci.
(Radio Deutsche Welle, 6. novembar 2009)
Thursday, November 5, 2009
Statut ne garantuje široku autonomiju
Skupština Srbije, sada je to već prilično izvesno, usvojiće nakon 13 meseci odugovlačenja Statut Vojvodine i prateći zakon o nadležnostima pokrajine.
Šta će to zapravo značiti za Vojvodinu i u kojoj meri će Statut ovoj pokrajini dati autonomne nadležnosti?
Novinski pisac Teofil Pančić za DW kaže da je Statut u stvari samo jedna faza u ostvarenju autonomije Vojvodine:
“Ima ljudi koji misle da je taj Statut bog zna kakva pretnja za Srbiju, a ima i onih drugih koji misle da on ne donosi Vojvodini ništa posebno. Ali, ja ga gledam kao jednu od faza, kao bitnu tačku u pravcu emancipacije Vojvodine i pronalaženja pravog rešenja za autonomiju.”
Direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov misli slično kao i Pančić:
“Sigurno da je to prvi korak u procesu izgradnje i povratka autonomije Vojvodine, ali ta autonomija je daleko od onoga što je ranije bila.”
Advokat Dragoljub Todorović smatra da će Statut biti donet pod pritiskom Zapada:
“Smatram da sve ovo što se sada radi u vezi sa Statutom, i u Vladi i u Skupštini Srbije, zapravo radi pod velikim pritiskom Zapada, Brisela…”
Politikolog Pavel Domonji za naš program kaže da Vojvodina treba da ima svoj ustav da bi imala suštinsku autonomiju:
“…ustav, vrhovni sud, zakonodavnu vlast i sve ono što pripada jednoj autonomnoj regiji, kakva bi Vojvodina, nadam se, želela da bude.”
Svi naši sagovornici složili su se u oceni da je neophodna reforma Ustava Srbije da bi Vojvodina dobila suštinsku autonomiju. Oni su podsetili i da je na referendumu za usvajanje aktuelnog Ustava Srbije, pre tri godine, u Vojvodini za usvajanje najvišeg zakonodavnog akta glasalo tek 43 odsto birača.
(Radio Deutsche Welle, 5. novembar 2009)
Šta će to zapravo značiti za Vojvodinu i u kojoj meri će Statut ovoj pokrajini dati autonomne nadležnosti?
Novinski pisac Teofil Pančić za DW kaže da je Statut u stvari samo jedna faza u ostvarenju autonomije Vojvodine:
“Ima ljudi koji misle da je taj Statut bog zna kakva pretnja za Srbiju, a ima i onih drugih koji misle da on ne donosi Vojvodini ništa posebno. Ali, ja ga gledam kao jednu od faza, kao bitnu tačku u pravcu emancipacije Vojvodine i pronalaženja pravog rešenja za autonomiju.”
Direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata Tomislav Žigmanov misli slično kao i Pančić:
“Sigurno da je to prvi korak u procesu izgradnje i povratka autonomije Vojvodine, ali ta autonomija je daleko od onoga što je ranije bila.”
Advokat Dragoljub Todorović smatra da će Statut biti donet pod pritiskom Zapada:
“Smatram da sve ovo što se sada radi u vezi sa Statutom, i u Vladi i u Skupštini Srbije, zapravo radi pod velikim pritiskom Zapada, Brisela…”
Politikolog Pavel Domonji za naš program kaže da Vojvodina treba da ima svoj ustav da bi imala suštinsku autonomiju:
“…ustav, vrhovni sud, zakonodavnu vlast i sve ono što pripada jednoj autonomnoj regiji, kakva bi Vojvodina, nadam se, želela da bude.”
Svi naši sagovornici složili su se u oceni da je neophodna reforma Ustava Srbije da bi Vojvodina dobila suštinsku autonomiju. Oni su podsetili i da je na referendumu za usvajanje aktuelnog Ustava Srbije, pre tri godine, u Vojvodini za usvajanje najvišeg zakonodavnog akta glasalo tek 43 odsto birača.
(Radio Deutsche Welle, 5. novembar 2009)
Thursday, October 29, 2009
Srbijanski mediji pali na ispitu
Slike aviona koji je sleteo na beogradski aerodrom, potom crnih limuzina pod rotacijama, Biljane Plavšić u bundi koja drži za ruku Milorada Dodika - sve su to emitovali mediji u Srbiji po Plavšićkinom povratku iz zatvora, ali gotovo niko od njih nije se upuštao u pitanje zašto je ona zapravo bila u zatvoru.
Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za DW razočarano kaže da su domaći mediji još jednom pali na ispitu, kada je izveštavanje o tematici ratnih zločina u pitanju:
“Tako je i pre godinu i po dana bilo važnije kako je to Radovan Karadžić uspeo da glumi psihijatra i da bude gospodin Dabić, a samo su retki mediji ukazivali za šta je u stvari Karadžić optužen”.
Sociolog kulture Ratko Božović za naš program je ocenio da je medijsko izveštavanje o Biljani Plavšić zapravo samo verna slika društva koje živi u iluzijama:
“Mi hoćemo sada ponovo da budemo u nekakvim iluzijama, da se pravimo da se ništa nije dogodilo… I što god da se dogodilo, da su nam to drugi učinili, a da smo mi bili nevini.”
Nadežda Gaće se slaže s Božovićem:
“Niko nema potrebu da kaže da je to bila pogrešna politika, da je ona (Plavšićka) suodgovorna za pogrešnu politiku, koju će, nažalost, platiti generacije koje su pred nama. A to je prosto uvredljivo.”
Ratko Božović kaže da je krajnje vreme da se pogledamo u ogledalo:
“Dok god ne budemo imali kapaciteta da se suočimo sa istinom i da vidimo sebe u ogledalu takve kakvi jesmo - mi ne možemo mrdnuti nigde.”
Gotovo ni u jednom mediju u Srbiji nismo mogli čuti ili pročitati sledeću rečenicu iz presude protiv Biljane Plavšić: “Biljana Plavšić je učestvovala u najtežem zločinu, uključujući kampanju razdvajanja etničkih grupa u kojoj su hiljade ljudi ubijeni, a hiljade proterani, u izuzetno surovim okolnostima.”
(Radio Deutsche Welle, 29. oktobar 2009)
Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za DW razočarano kaže da su domaći mediji još jednom pali na ispitu, kada je izveštavanje o tematici ratnih zločina u pitanju:
“Tako je i pre godinu i po dana bilo važnije kako je to Radovan Karadžić uspeo da glumi psihijatra i da bude gospodin Dabić, a samo su retki mediji ukazivali za šta je u stvari Karadžić optužen”.
Sociolog kulture Ratko Božović za naš program je ocenio da je medijsko izveštavanje o Biljani Plavšić zapravo samo verna slika društva koje živi u iluzijama:
“Mi hoćemo sada ponovo da budemo u nekakvim iluzijama, da se pravimo da se ništa nije dogodilo… I što god da se dogodilo, da su nam to drugi učinili, a da smo mi bili nevini.”
Nadežda Gaće se slaže s Božovićem:
“Niko nema potrebu da kaže da je to bila pogrešna politika, da je ona (Plavšićka) suodgovorna za pogrešnu politiku, koju će, nažalost, platiti generacije koje su pred nama. A to je prosto uvredljivo.”
Ratko Božović kaže da je krajnje vreme da se pogledamo u ogledalo:
“Dok god ne budemo imali kapaciteta da se suočimo sa istinom i da vidimo sebe u ogledalu takve kakvi jesmo - mi ne možemo mrdnuti nigde.”
Gotovo ni u jednom mediju u Srbiji nismo mogli čuti ili pročitati sledeću rečenicu iz presude protiv Biljane Plavšić: “Biljana Plavšić je učestvovala u najtežem zločinu, uključujući kampanju razdvajanja etničkih grupa u kojoj su hiljade ljudi ubijeni, a hiljade proterani, u izuzetno surovim okolnostima.”
(Radio Deutsche Welle, 29. oktobar 2009)
Subscribe to:
Posts (Atom)
