Izložba fotografija "Srebrenica - 14 godina posle" Omladinske grupe Helsinškog odbora za ljudska prava otvorena je danas u Novom Sadu. Autori izložbe su mladi Helsinškog odbora, koji su fotografije snimili u okviru projekta "Mladi lideri", kada su prošlog leta boravili tri dana u Srebrenici.
Izložbu je otvorio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić, koji je rekao da je u Srbiji na delu prećutkivanje genocida u Srebrenici. "Prvo smo imali poricanje genocida, sada imamo prećutkivanje. Još će mnogo vode proteći Dunavom a naročito Drinom dok društvo u Srbiji ne počne istinski da se suočava sa prošlošću", kazao je Gruhonjić.
On je posebno kritikovao političku elitu i rekao da vlasti u Srbiji nisu izvršile nijednu obavezu koja im je propisana presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, u sporu sa Bosnom i Hercegovinom, koja je Srbiju tužila za genocid. "Najmanje što možemo da učinimo jeste da se svakog 11. jula setimo srebreničkih žrtava i da im odamo počast", kazao je Gruhonjić.
On je izrazio nadu da će u Srbiji stasati generacija novih mladih
lidera, koji će biti spremni da jednoga dana "poput Vilija Branta u Varšavskom getu, kleknu u Potočarima" i zatraže oproštaj od žrtava srebreničkog genocida.
Koordinatorka Omladinske grupe Helsinškog odbora Jelena Mirkov kazala je da će ta nevladina organizacija nastaviti da obeležava Dan sećanja na genocid u Srebrenici i pozvala vlasti u Srbiji da konačno uhapse haškog begunca Ratka Mladića.
Izložba će biti otvorena do 16. jula.
(Beta, 11. jul 2009)
Saturday, July 11, 2009
Komisija za činjenice o ratnim zločinima
Koalicija nevladinih organizacija i pojedinaca koji se zalažu za osnivanje Regionalne komisije (REKOM) za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u ratovima na prostoru bivše SFRJ biće promovisana sutra na festivalu Egzit (Exit) u Novom Sadu.
"U post-jugoslovenskim društvima ratni zločini koje je počinila druga strana se ističu, često i preuveličavaju, dok se vlastiti relativizuju, minimiziraju i pravdaju zločinima drugih", navodi se u saopštenju pred sutrašnju promociju. Dodaje se da postoji "jaka identifikacija i solidarnost sa optuženima za ratne zločine iz vlastite zajednice, dok su žrtve zaboravljene".
"Sudbina više od 16.000 nestalih je još nerazjašnjena a brojne grobnice neotkrivene. Ne postoji politički interes za utvrđivanje činjenica o tome šta se desilo u prošlosti", navodi se u saopštenju.
Koalicija nevladinih organizacija i pojedinaca najavila je da će inicijativu za osnivanje REKOM-a, zajedno sa milion potpisa građana iz regiona, predati parlamentima država naslednica bivše SFRJ, do kraja 2010. godine.
Nevladine organizacije smatraju da je REKOM jedini način za stvaranje "tačnog, zvaničnog i objektivnog zapisa" o ratnim zločinima iz proteklih ratova, kako bi se "jednom zasvagda sprečilo da se u javnosti iznose laži". "REKOM može da izgradi javnu platformu za glas žrtava i uz pomoć saslušanja žrtava da stvara saosećanje javnosti, poštovanje i solidarnost sa žrtvama", navodi se u saopštenju.
REKOM će na Egzitu promovisati predstavnici Koalicije iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i sa Kosova.
U REKOM su uključene i nevladine organizacije iz Crne Gore, a trebalo bi da se uključe i predstavnici civilnog društva iz Slovenije i Makedonije.
(Beta, 11. jul 2009)
"U post-jugoslovenskim društvima ratni zločini koje je počinila druga strana se ističu, često i preuveličavaju, dok se vlastiti relativizuju, minimiziraju i pravdaju zločinima drugih", navodi se u saopštenju pred sutrašnju promociju. Dodaje se da postoji "jaka identifikacija i solidarnost sa optuženima za ratne zločine iz vlastite zajednice, dok su žrtve zaboravljene".
"Sudbina više od 16.000 nestalih je još nerazjašnjena a brojne grobnice neotkrivene. Ne postoji politički interes za utvrđivanje činjenica o tome šta se desilo u prošlosti", navodi se u saopštenju.
Koalicija nevladinih organizacija i pojedinaca najavila je da će inicijativu za osnivanje REKOM-a, zajedno sa milion potpisa građana iz regiona, predati parlamentima država naslednica bivše SFRJ, do kraja 2010. godine.
Nevladine organizacije smatraju da je REKOM jedini način za stvaranje "tačnog, zvaničnog i objektivnog zapisa" o ratnim zločinima iz proteklih ratova, kako bi se "jednom zasvagda sprečilo da se u javnosti iznose laži". "REKOM može da izgradi javnu platformu za glas žrtava i uz pomoć saslušanja žrtava da stvara saosećanje javnosti, poštovanje i solidarnost sa žrtvama", navodi se u saopštenju.
REKOM će na Egzitu promovisati predstavnici Koalicije iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i sa Kosova.
U REKOM su uključene i nevladine organizacije iz Crne Gore, a trebalo bi da se uključe i predstavnici civilnog društva iz Slovenije i Makedonije.
(Beta, 11. jul 2009)
Wednesday, July 8, 2009
Milijana's on the Road Again!
Revanšizam, nego šta!
Milijana's on the Road Again!
Agencijska vest glasi: "Novinarka Milijana Baletić vraćena je sudskom presudom na posao u Radioteleviziji Vojvodine (RTV), potvrđeno je agenciji Beta u toj medijskoj kući. Ona je dobila otkaz na bivšoj Televiziji Novi Sad 2003. godine, nakon čega se žalila sudu i sud je doneo odluku da ona bude vraćena na posao.
Nezavisna udruženja novinara Srbije i Vojvodine u više navrata označavala su Baletićevu kao jednu od 'perjanica' ratne propagande režima Slobodana Miloševića.
Ona je na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji radila i kao ratna reporterka Televizije Novi Sad."
Podsećanja radi, samo pre nekoliko sedmica portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić obavestio nas je da tužilaštvo istražuje i pojedine novinare, za koje se sumnja da su učestvovali u ratnoj propagandi i tako na neposredan način pomagali ratne zločince. Mi iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine odmah smo ponudili svu pomoć Tužilaštvu, svu raspoloživu arhivu, dokumentaciju, svedoke i sećanja. Jedna od naših "favoritkinja" za optuženičku klupu svakako je narečena persona Baletić Milijana.
Zvali su me jutros sa Radiotelevizije Vojvodine, pokrajinskog "javnog servisa", uspaničeni jer su čuli vest. I ne samo da su čuli, nego su i videli Milijanu u prirodnoj veličini, kako je sa friškom loknastom frizurom, "poput generalice, umarširala u zgradu". Ništa se, dakle, nije promenila, vojnički "personality" joj je i dalje isti, kao kada je onomad, sa šljemom na glavi, podgrijavala "srpske junake" da pobiju sve što se pobiti da, bilo da je "inoverno" ili "nelojalno srpsko". Kada je "oslobađala" Dubrovnik sa hrabrim pijanim crnogorskim pljačkašima. Dubrovnik, taj grad kojeg nikada niko u istoriji nije granatirao i niko ga nije srušio doli zemljotresa i "junačkih sinova" iz Hercegovine i iz Crne Gore, potpomognutih propagandnim vojvođanskim divizijama, pod komandom Milorada Vučelića, danas slavnog izdavača i producenta, zakletog levičara po opredeljenju.
Ko se čudi Milijaninom come back-u, taj ili je lud ili je koštuničavo neobavešten. Jer valja nam se pripremati za sledeću fazu srbijanske postgenocidne društvene evolucije: za "veliku koaliciju" između "demokrata" i "naprednjaka" koja se sprema, kažu, najdalje do januara. Za takav "podvig", usluge raznih milijana biće im i više nego potrebne. Međutim, mi nećemo odustati od saradnje sa Tužilaštvom, naivno verujući da će tu bagru ratnih huškača, te monstrume okrvavljenih ruku, zbog čijeg su "izveštavanja" stradala deca, žene, starci, ranjenici, civili svih boja sem crne i fašističke - stići zaslužena kazna i da će goreti u paklu! Revanšizam, nego šta!
(E-novine, 8. jul 2009)
Milijana's on the Road Again!
Agencijska vest glasi: "Novinarka Milijana Baletić vraćena je sudskom presudom na posao u Radioteleviziji Vojvodine (RTV), potvrđeno je agenciji Beta u toj medijskoj kući. Ona je dobila otkaz na bivšoj Televiziji Novi Sad 2003. godine, nakon čega se žalila sudu i sud je doneo odluku da ona bude vraćena na posao.
Nezavisna udruženja novinara Srbije i Vojvodine u više navrata označavala su Baletićevu kao jednu od 'perjanica' ratne propagande režima Slobodana Miloševića.
Ona je na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji radila i kao ratna reporterka Televizije Novi Sad."
Podsećanja radi, samo pre nekoliko sedmica portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić obavestio nas je da tužilaštvo istražuje i pojedine novinare, za koje se sumnja da su učestvovali u ratnoj propagandi i tako na neposredan način pomagali ratne zločince. Mi iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine odmah smo ponudili svu pomoć Tužilaštvu, svu raspoloživu arhivu, dokumentaciju, svedoke i sećanja. Jedna od naših "favoritkinja" za optuženičku klupu svakako je narečena persona Baletić Milijana.
Zvali su me jutros sa Radiotelevizije Vojvodine, pokrajinskog "javnog servisa", uspaničeni jer su čuli vest. I ne samo da su čuli, nego su i videli Milijanu u prirodnoj veličini, kako je sa friškom loknastom frizurom, "poput generalice, umarširala u zgradu". Ništa se, dakle, nije promenila, vojnički "personality" joj je i dalje isti, kao kada je onomad, sa šljemom na glavi, podgrijavala "srpske junake" da pobiju sve što se pobiti da, bilo da je "inoverno" ili "nelojalno srpsko". Kada je "oslobađala" Dubrovnik sa hrabrim pijanim crnogorskim pljačkašima. Dubrovnik, taj grad kojeg nikada niko u istoriji nije granatirao i niko ga nije srušio doli zemljotresa i "junačkih sinova" iz Hercegovine i iz Crne Gore, potpomognutih propagandnim vojvođanskim divizijama, pod komandom Milorada Vučelića, danas slavnog izdavača i producenta, zakletog levičara po opredeljenju.
Ko se čudi Milijaninom come back-u, taj ili je lud ili je koštuničavo neobavešten. Jer valja nam se pripremati za sledeću fazu srbijanske postgenocidne društvene evolucije: za "veliku koaliciju" između "demokrata" i "naprednjaka" koja se sprema, kažu, najdalje do januara. Za takav "podvig", usluge raznih milijana biće im i više nego potrebne. Međutim, mi nećemo odustati od saradnje sa Tužilaštvom, naivno verujući da će tu bagru ratnih huškača, te monstrume okrvavljenih ruku, zbog čijeg su "izveštavanja" stradala deca, žene, starci, ranjenici, civili svih boja sem crne i fašističke - stići zaslužena kazna i da će goreti u paklu! Revanšizam, nego šta!
(E-novine, 8. jul 2009)
Friday, July 3, 2009
Do poslednje kapi tuđe krvi
Pozdrav iz Hrvatske
Do poslednje kapi tuđe krvi
Ivo Sanader podneo je neopozivu ostavku na mesto premijera i lidera HDZ-a, pritisnut nepobitnim dodatnim dokazima o smrti vatrogasaca na Kornatima, u leto 2007. godine, a koji upućuju na mogućnost da su oni stradali od “svojih” a ne od požara i da su u zataškavanje dokaza umešani i vojska, i policija, i spasilačka služba. Kako je sam državni vrh bio upoznat sa svim groznim detaljima, Sanader više nije mogao da spava od griže savesti, niti da se pogleda u ogledalo a da mu se sopstveno lice odmah ne smuči. Odlučio je jedino što je mogao: podneo je ostavku. I sada se priprema da, kao “civil”, iznese sve što je znao o kornatskoj tragediji, makar bio svestan da će i njega to koštati debelog zatvora. Ali, u zatvoru će natenane moći da se kaje i da umiri savest, zasluženom kaznom...
U ovoj SF vesti nema ni trunke istine o Sanaderovim stvarnim motivima za beg sa funkcija u momentu kada se Hrvatska nalazi u očajnoj privrednoj situaciji i kada ju je glupi (a možda i hrvatsko-namerni, ko zna) spor oko Piranskog zaliva sa Slovenijom udaljio od EU na, čini se, najmanje tri godine. A da je obraza, morala i poštenja, jedini pravi razlog sa premijerovu ostavku bila bi upravo kornatska tragedija. I za ostavku celog državnog vrha.
Sve su hrvatski mediji naveli, sve moguće Sanaderove zataškane afere i promašaje, ali među novinskim stupcima ni reči nije bilo o Kornatima. “Jutarnji” je preneo kako je Sanader čak sam sebe uporedio sa carom Dioklecijanom, koji je takođe, onomad davno, “svojevoljno” abdicirao. A riječki “Novi list” je celu sedmicu pre ostavke na naslovnim stranicama donosio fotografije koje čak i površnom oku poput oka turiste iz Vojvodine jasno kazuju da nešto debelo smrdi u zvaničnoj verziji priče, po kojoj je 30. avgusta 2007. godine 12 vatrogasaca na Kornatima spalila do ugljenisanja pobješnjela vatra. Najmlađi je 16 godina, najstariji 52. Preostali su imali 17, 18, 19, 22, 23, 24, 32, 33 godine... Na licu mesta su, po zvaničnoj verziji, poginula njih šestorica, a nakon tri sata čekanja da stigne pomoć i višednevne borbe za život, u bolnicama u Splitu, Zadru i Zagrebu preminula su još šestorica vatrogasaca. Živu glavu izvukao je samo jedan, nakon više meseci provedenih u bolnici i niza operacija.
Stranice “Novog lista” i “Glasa Istre” danima su punile izjave članova porodica, koji i dan-danas nose crninu za svojim najmilijima, i koji su potpuno sigurni da njihova deca, očevi i muževi nisu stradali od požara, već da su dvaput goreli. Istraga puna rupetina, vojska koja je pre istražnih sudija vršljala po Kornatima, tragovi benzina na zemljištu..., sve je to dovoljno da porodice zatraže ponovno otvaranje slučaja da bi dobili barem činjenice.
To odmah podseća na poginule u RTS-u, koje je Milošević žrtvovao e da bi pokazao kako NATO “ubija i novinare”. Njihove familije ni do dan-danas ne znaju koja je sve to gamad bila uključena u gnusni plan. Baš kao što se ni dan-danas ne zna kako su stradali gardisti sa Topčidera. U stvari, sve se zna: i da je bagra žrtvovala radnike RTS-a, iako su znali do u minut kada će zgrada u Aberdarovoj biti pogođena (recimo, zgrada TV Novi Sad bombardovana je više puta a javna je tajna u glavnom gradu Vojvodine da ne samo da niko nije poginuo, nego je “spašena” i sva oprema iz zgrade, koja je, doduše, potom uglavnom popljačkana), kao i da su nesrećni gardisti izgleda uživo videli nečiju genocidnu glavurdu te ih je to koštalo mladih života.
Samo se ne zna ko sve, imenom i prezimenom, stoji iza tih užasnih događaja koji nikada do kraja nisu rasvetljeni. A i budali je jasno da je sve zataškano da bi se nečije guzice spasile. I da isti ti, monstrumi okrvavljenih ruku a bez savesti, i dan-danas sede ako ne na funkcijama na kojima su bili, ono na nekim višim. Na nižim teško. Uostalom, eno vam ih “reformisani socijalisti” i “nasmejani naprednjaci” kao živi dokaz kako se biva kažnjen kada si tako visoko u dosluhu sa zlikovačkim, genocidnim režimom, kakav je bio, da l’ se toga još neko seća, onaj Miloševićev.
Ivo Sanader u poređenju s njima zaista izgleda kao nasmejani, bezazleni Dalmatinac, konzervativac evropske provenijencije. Možda zato imaju smisla i spekulacije da se morao povući pod pritiskom notorne desnice unutar same partije, poput Kalmete, Hebranga i njima sličnih. Čini se da je previše ozbiljno mislio sa pričom o ulasku Hrvatske u EU. A, znaju to tajkuni vrlo dobro, još se nije sve popljačkalo, još nije došlo vreme da se legalizuje ratni profit, još nam se malo kiseli u balkanskoj baruštini prvobitne akumulacije kapitala, još nam se ne otvaraju granice...
Zbog svih tih bitangi, nakon prospavane noći, još će nam se Ivo Sanader učiniti simpatičnim, jer ih je “ostavio na cedilu”, da se sami valjaju u kaljuži koju su (zajednički) napravili. Ali, ništa od toga. Bagra se u blatu najbolje snalazi, priča sa slovenačkom blokadom pristupa Hrvatske Evropskoj Uniji odlično će poslužiti kao platforma za nacionalistički izolacionistički pir, kao sjajno opravdanje zašto je Hrvatska prezadužena i pred kolapsom, kao izvanredan alibi ubicama, koljačima i pljačkašima, tom polusvetu kojem je patriotizam, kao i svim nitkovima, poslednje utočište. I ko će onda imati hrabrosti da upita ko je odgovoran, koje visoko plasirano političko-vojno-policijsko govno, za tragediju na Kornatima, na Topčideru, u Aberdarovoj, ili, ne daj bože, u Prijedoru, Podrinju i u Srebrenici.
Drugim rečima, Evropska unijo, jebi se do daljnjeg! Novi krug balkanskog ludila može da počne, srpsko-hrvatski čvor nek se opet zapetlja, nacoši će se tu izvanredno snaći, baš k’o “kumovi” Gotovina i Legija. Dok se ne popljačka sve, do poslednjeg telefonskog impulsa, luke i maline. Pa makar to koštalo i još nekoliko desetina života vatrogasaca i mladih vojnika. Patriotizam nema cenu, oni se neće predati: do poslednje kapi tuđe krvi!
(E-novine, 3. jul 2009)
Do poslednje kapi tuđe krvi
Ivo Sanader podneo je neopozivu ostavku na mesto premijera i lidera HDZ-a, pritisnut nepobitnim dodatnim dokazima o smrti vatrogasaca na Kornatima, u leto 2007. godine, a koji upućuju na mogućnost da su oni stradali od “svojih” a ne od požara i da su u zataškavanje dokaza umešani i vojska, i policija, i spasilačka služba. Kako je sam državni vrh bio upoznat sa svim groznim detaljima, Sanader više nije mogao da spava od griže savesti, niti da se pogleda u ogledalo a da mu se sopstveno lice odmah ne smuči. Odlučio je jedino što je mogao: podneo je ostavku. I sada se priprema da, kao “civil”, iznese sve što je znao o kornatskoj tragediji, makar bio svestan da će i njega to koštati debelog zatvora. Ali, u zatvoru će natenane moći da se kaje i da umiri savest, zasluženom kaznom...
U ovoj SF vesti nema ni trunke istine o Sanaderovim stvarnim motivima za beg sa funkcija u momentu kada se Hrvatska nalazi u očajnoj privrednoj situaciji i kada ju je glupi (a možda i hrvatsko-namerni, ko zna) spor oko Piranskog zaliva sa Slovenijom udaljio od EU na, čini se, najmanje tri godine. A da je obraza, morala i poštenja, jedini pravi razlog sa premijerovu ostavku bila bi upravo kornatska tragedija. I za ostavku celog državnog vrha.
Sve su hrvatski mediji naveli, sve moguće Sanaderove zataškane afere i promašaje, ali među novinskim stupcima ni reči nije bilo o Kornatima. “Jutarnji” je preneo kako je Sanader čak sam sebe uporedio sa carom Dioklecijanom, koji je takođe, onomad davno, “svojevoljno” abdicirao. A riječki “Novi list” je celu sedmicu pre ostavke na naslovnim stranicama donosio fotografije koje čak i površnom oku poput oka turiste iz Vojvodine jasno kazuju da nešto debelo smrdi u zvaničnoj verziji priče, po kojoj je 30. avgusta 2007. godine 12 vatrogasaca na Kornatima spalila do ugljenisanja pobješnjela vatra. Najmlađi je 16 godina, najstariji 52. Preostali su imali 17, 18, 19, 22, 23, 24, 32, 33 godine... Na licu mesta su, po zvaničnoj verziji, poginula njih šestorica, a nakon tri sata čekanja da stigne pomoć i višednevne borbe za život, u bolnicama u Splitu, Zadru i Zagrebu preminula su još šestorica vatrogasaca. Živu glavu izvukao je samo jedan, nakon više meseci provedenih u bolnici i niza operacija.
Stranice “Novog lista” i “Glasa Istre” danima su punile izjave članova porodica, koji i dan-danas nose crninu za svojim najmilijima, i koji su potpuno sigurni da njihova deca, očevi i muževi nisu stradali od požara, već da su dvaput goreli. Istraga puna rupetina, vojska koja je pre istražnih sudija vršljala po Kornatima, tragovi benzina na zemljištu..., sve je to dovoljno da porodice zatraže ponovno otvaranje slučaja da bi dobili barem činjenice.
To odmah podseća na poginule u RTS-u, koje je Milošević žrtvovao e da bi pokazao kako NATO “ubija i novinare”. Njihove familije ni do dan-danas ne znaju koja je sve to gamad bila uključena u gnusni plan. Baš kao što se ni dan-danas ne zna kako su stradali gardisti sa Topčidera. U stvari, sve se zna: i da je bagra žrtvovala radnike RTS-a, iako su znali do u minut kada će zgrada u Aberdarovoj biti pogođena (recimo, zgrada TV Novi Sad bombardovana je više puta a javna je tajna u glavnom gradu Vojvodine da ne samo da niko nije poginuo, nego je “spašena” i sva oprema iz zgrade, koja je, doduše, potom uglavnom popljačkana), kao i da su nesrećni gardisti izgleda uživo videli nečiju genocidnu glavurdu te ih je to koštalo mladih života.
Samo se ne zna ko sve, imenom i prezimenom, stoji iza tih užasnih događaja koji nikada do kraja nisu rasvetljeni. A i budali je jasno da je sve zataškano da bi se nečije guzice spasile. I da isti ti, monstrumi okrvavljenih ruku a bez savesti, i dan-danas sede ako ne na funkcijama na kojima su bili, ono na nekim višim. Na nižim teško. Uostalom, eno vam ih “reformisani socijalisti” i “nasmejani naprednjaci” kao živi dokaz kako se biva kažnjen kada si tako visoko u dosluhu sa zlikovačkim, genocidnim režimom, kakav je bio, da l’ se toga još neko seća, onaj Miloševićev.
Ivo Sanader u poređenju s njima zaista izgleda kao nasmejani, bezazleni Dalmatinac, konzervativac evropske provenijencije. Možda zato imaju smisla i spekulacije da se morao povući pod pritiskom notorne desnice unutar same partije, poput Kalmete, Hebranga i njima sličnih. Čini se da je previše ozbiljno mislio sa pričom o ulasku Hrvatske u EU. A, znaju to tajkuni vrlo dobro, još se nije sve popljačkalo, još nije došlo vreme da se legalizuje ratni profit, još nam se malo kiseli u balkanskoj baruštini prvobitne akumulacije kapitala, još nam se ne otvaraju granice...
Zbog svih tih bitangi, nakon prospavane noći, još će nam se Ivo Sanader učiniti simpatičnim, jer ih je “ostavio na cedilu”, da se sami valjaju u kaljuži koju su (zajednički) napravili. Ali, ništa od toga. Bagra se u blatu najbolje snalazi, priča sa slovenačkom blokadom pristupa Hrvatske Evropskoj Uniji odlično će poslužiti kao platforma za nacionalistički izolacionistički pir, kao sjajno opravdanje zašto je Hrvatska prezadužena i pred kolapsom, kao izvanredan alibi ubicama, koljačima i pljačkašima, tom polusvetu kojem je patriotizam, kao i svim nitkovima, poslednje utočište. I ko će onda imati hrabrosti da upita ko je odgovoran, koje visoko plasirano političko-vojno-policijsko govno, za tragediju na Kornatima, na Topčideru, u Aberdarovoj, ili, ne daj bože, u Prijedoru, Podrinju i u Srebrenici.
Drugim rečima, Evropska unijo, jebi se do daljnjeg! Novi krug balkanskog ludila može da počne, srpsko-hrvatski čvor nek se opet zapetlja, nacoši će se tu izvanredno snaći, baš k’o “kumovi” Gotovina i Legija. Dok se ne popljačka sve, do poslednjeg telefonskog impulsa, luke i maline. Pa makar to koštalo i još nekoliko desetina života vatrogasaca i mladih vojnika. Patriotizam nema cenu, oni se neće predati: do poslednje kapi tuđe krvi!
(E-novine, 3. jul 2009)
Thursday, June 25, 2009
Sprem’te se, sprem’te, ustaše!
Pozdrav iz Hrvatske
Sprem’te se, sprem’te, ustaše!
Slučaj zadarskog gradonačelnika Zvonimira Vrančića koji je 22. juna/lipnja, na dan obeležavanja ustanka protiv fašizma u Hrvatskoj, odbio da položi venac ispod spomenika palim borcima na gradskom groblju u ovom dalmatinskom gradu, za tili čas me ponovo uverio da je Jugoslavija zaista bila da-ne-može-biti-prirodnija-tvorevina jer politički pajaci na relaciji od Vardara pa do Triglava toliko liče da nema teoretske šanse da ih nije isti ćaća pravio ili barem ista majka rodila kao, minimum, jednojajčane blizance.
Gradonačelnik je položio vence pod spomen-ploču na Narodnom trgu u Zadru. On je, naime, odbio da položi vence pod spomenik palim borcima na groblju jer se tamo nalazi, ni manje ni više nego - zvezda petokraka, i to crvena!
“Sva naša povijest sazdana je na tekovinama antifašizma i mi je poštujemo. Želimo izraziti poštovanje svima koji su sudjelovali u borbi protiv okupatora. Međutim, poznato je da su neki od tih antifašista poslije počinili zločine. Mi se ograđujemo od tih zločina, ali priznajemo borbu i slavimo ovaj dan, ali vijenac stavljamo na trg. Ovo nije stranačka odluka već moja. Nije ideološka već moralna”, poručio je moralni gradonačelnik grada kojim neretko, bez da iko od tih političkih mudonja zucne, defiluju crnokošuljaške horde štovatelja lika i dela Ante Pavelića i obožavalaca slova U.
Ovaj zadarski slučaj, dakle, kao jaje jajetu liči onim silnim slučajevima u kojima, recimo, Koštunica dr Vojislav zvani kalašnjikov, sa štipaljkom na nosu prinosi vence na spomenik nekim nesretnim partizanima, kojima je zla posmrtna kob nad grob nadvila ni manje ni više nego obožavaoca lika i dela marginalnog ali notornog srbijanskog fašiste Dimitrija Ljotića. Kao i Vrančić, i Koštunica i njemu slični potomci četnika, nedićevaca i ljotićevaca naprosto su primorani na taj neprirodni blud koketiranja sa antifašizmom.
Vrančićevo objašnjenje neodoljivo podseća na, recimo, izgovor “prikrivenih” homofoba zašto su “i za i protiv” gej parade. Naime, njih ćete nepogrešivo prepoznati po argumentu da oni nemaju “ništa protiv gej parade”, ali im “nije jasno” zašto je potrebno to izražavati na ulici, masovno. I da šta bi bilo kad bi oni, kao heteroseksualci, sada izašli na ulice s transparentima i sličnim sranjima i blokirali promet. Ili kada bi se oni, kao main stream straight persone, počeli sada ođednom jebati na javnom mestu i tako demonstrirati svoja prava. Odavno sam odustao od pokušaja da objasnim šta znači borba za ljudska prava, bilo da su u pitanju Romi, žene, deca ili LGBT populacija... Kome nije jasno kako je biti na margini i zašto je sa margine neophodno uzvikivati na sav glas da bi te neko čuo i da bi te prestali mlatiti, njegov problem. Jer takvi svakako jedva čekaju da u spokoju doma svoga, ili barem u miru glasnog monologa, onako iskreno ispsuju pedere, jer su u stvari u dubini duše i sami pederi. Ako ne seksualni, ono sigurno moralni. Poput Vrančića.
Zato vrančići i koštunice u svom “antifašizmu” izgledaju baš kao kreature koje ne mogu da poveruju šta im se to dešava. I da šta, do đavola, ta Evropa hoće sa svojim antifašizmom. Taman nas je lepo krenulo sa istorijskim revizionizmom, taman smo se lepo počeli svetiti tim prokletim partizanima, kada sad opet moramo da glumimo antifašiste, umesto da, moderno obučeni u dražine ili pavelićeve uniforme, defilujemo i slavimo dane poput svečanog otvaranja Jasenovca ili onoga dana kada je Milan Nedić, pun prkosa i ponosa, saopštio Fireru da je “pitanje Jevreja u Srbiji rešeno”. Zašto se sada, do đavola, kada se sa Kaptola upućuju anateme spram jedinog iskrenog hrvatskog antifašiste u državnom vrhu, predsednika Stjepana Mesića, bune ti duhovi palih boraca i kvare nam fašitičku idilu? Zašto sada, kada se u moga sina udžbeniku za četvrti razred iz Prirode i društva na levoj strani nalazi đeneral Draža Mihailović u svoj svojoj bradatoći a tek na desnoj Josip Broz Tito, kao ravnopravni borci-gerilci protiv Nemaca? Sada, kada smo na domak tome da saznamo gde je Čiča sahranjen...
Setim se onda neke moje rasprave sa poznanikom kojem se na smislu za humor nema šta prigovoriti, ali na ideologiji štošta. On, naime, toliko voli Dražu da mu i sam Vuk Drašković, bivši šef kabineta Mike Špiljaka, može pozavideti. Kad mi je dosadilo da se raspravljam s njim, rekao sam mu: “Ej, znaš šta... Pričaj ti šta hoćeš, ali jednu stvar ne možeš promeniti, nikada”. Znatiželjno me pogledao i pitao: “Šta to?” Rekao sam: “To da ste vi - luzeri!” Popizdio je i umuknuo.
Mali je problem u tome što su nam luzeri u posljednjih 20 godina sjebali živote baš onako - mašala. Šta se, uostalom, od luzera drugo i moglo očekivati? Njihova poetika sadržana je u turbo folku, etničkim čišćenjima i krunisana genocidom. Njihova poetika je sadržana u jednoj jedinoj reči - pljačka. Države koje su oni izgradili na slovima poput U ili na kokardama zapravo su najobičniji bastardi. Nije lako dočekati, ali je sasvim izvesno da će propasti. Jer zlo ima tu osobinu da uvek na kraju pojede samo sebe. Nesreća je što usput poseje nezamislivo mnogo nesreće. Ali, luzeri ostaju luzeri.
Isti ti potomci fašista, klero i kriptofašista, provincijalnih nacista školovali su se i iz raznoraznih vukojebina dolazili na velike univerzitete upravo zahvaljujući toj mrskoj partizanštini i toj užasnoj jugoslovenskoj tamnici naroda. Ona je, ta država, i oni su, ti isti partizani, zapravo pažljivo odgajili guje u nedrima, koje će im kasnije doći glave. Tvrdim i stojim pri tome da je doba Titove Jugoslavije, poredeći ga sa svim ostalim dobima u istoriji ovih malih iskompleksiranih naroda, bilo zapravo Periklovo doba ovih prostora. Ono je nepismenim zabitim i zadrtim magarcima širom otvorilo vrata besplatnog školovanja, ono je izgradilo gazele, autoputeve, pruge, brodogradilišta, kasarne... Ona je, ta tamnica naroda, očigledno bila toliko prebogata da i dan-danas, nakon desetogodišnjih ratova i dvadesetogodišnje “tranzicije”, ima još iha-haj toga da se opljačka. Ta država je ipak kratko trajala, svega dve generacije, a to je malo vremena da bi se primitivci, vrančići i koštunice, upristojili. Da bi ih se naučilo da je jednako nekulturno veličati paveliće i ljotiće, kao što je nekulturno kakati na javnom mestu. Zato oni tako smešno i karikaturalno izgledaju u odelima koja im stoje kao piletu sise. Prirodni su samo kada su na Tompsonovim ili Bora Čorba koncertima, gde na miru mogu da smrde po travarici ili šljivovici.
Ne znam šta o tome misle duhovi palih boraca, ali što se mene tiče, kao partizanskog potomka, nek si i vrančići i koštunice zabiju te vence na ono mesto, direktno umesto toalet papira!
Iako zavidim Hrvatima što već desetu godinu imaju Mesića na čelu države. Doduše, mandat mu uskoro ističe a zasad ni na vidiku nema sličnog partizanskog naslednika. Ipak, btw, ovde u Hrvatskoj ima novina u štampanom obliku koje su kritički izvestile o Vrančićevoj dijareji.
(E-novine, 25. jul 2009)
Sprem’te se, sprem’te, ustaše!
Slučaj zadarskog gradonačelnika Zvonimira Vrančića koji je 22. juna/lipnja, na dan obeležavanja ustanka protiv fašizma u Hrvatskoj, odbio da položi venac ispod spomenika palim borcima na gradskom groblju u ovom dalmatinskom gradu, za tili čas me ponovo uverio da je Jugoslavija zaista bila da-ne-može-biti-prirodnija-tvorevina jer politički pajaci na relaciji od Vardara pa do Triglava toliko liče da nema teoretske šanse da ih nije isti ćaća pravio ili barem ista majka rodila kao, minimum, jednojajčane blizance.
Gradonačelnik je položio vence pod spomen-ploču na Narodnom trgu u Zadru. On je, naime, odbio da položi vence pod spomenik palim borcima na groblju jer se tamo nalazi, ni manje ni više nego - zvezda petokraka, i to crvena!
“Sva naša povijest sazdana je na tekovinama antifašizma i mi je poštujemo. Želimo izraziti poštovanje svima koji su sudjelovali u borbi protiv okupatora. Međutim, poznato je da su neki od tih antifašista poslije počinili zločine. Mi se ograđujemo od tih zločina, ali priznajemo borbu i slavimo ovaj dan, ali vijenac stavljamo na trg. Ovo nije stranačka odluka već moja. Nije ideološka već moralna”, poručio je moralni gradonačelnik grada kojim neretko, bez da iko od tih političkih mudonja zucne, defiluju crnokošuljaške horde štovatelja lika i dela Ante Pavelića i obožavalaca slova U.
Ovaj zadarski slučaj, dakle, kao jaje jajetu liči onim silnim slučajevima u kojima, recimo, Koštunica dr Vojislav zvani kalašnjikov, sa štipaljkom na nosu prinosi vence na spomenik nekim nesretnim partizanima, kojima je zla posmrtna kob nad grob nadvila ni manje ni više nego obožavaoca lika i dela marginalnog ali notornog srbijanskog fašiste Dimitrija Ljotića. Kao i Vrančić, i Koštunica i njemu slični potomci četnika, nedićevaca i ljotićevaca naprosto su primorani na taj neprirodni blud koketiranja sa antifašizmom.
Vrančićevo objašnjenje neodoljivo podseća na, recimo, izgovor “prikrivenih” homofoba zašto su “i za i protiv” gej parade. Naime, njih ćete nepogrešivo prepoznati po argumentu da oni nemaju “ništa protiv gej parade”, ali im “nije jasno” zašto je potrebno to izražavati na ulici, masovno. I da šta bi bilo kad bi oni, kao heteroseksualci, sada izašli na ulice s transparentima i sličnim sranjima i blokirali promet. Ili kada bi se oni, kao main stream straight persone, počeli sada ođednom jebati na javnom mestu i tako demonstrirati svoja prava. Odavno sam odustao od pokušaja da objasnim šta znači borba za ljudska prava, bilo da su u pitanju Romi, žene, deca ili LGBT populacija... Kome nije jasno kako je biti na margini i zašto je sa margine neophodno uzvikivati na sav glas da bi te neko čuo i da bi te prestali mlatiti, njegov problem. Jer takvi svakako jedva čekaju da u spokoju doma svoga, ili barem u miru glasnog monologa, onako iskreno ispsuju pedere, jer su u stvari u dubini duše i sami pederi. Ako ne seksualni, ono sigurno moralni. Poput Vrančića.
Zato vrančići i koštunice u svom “antifašizmu” izgledaju baš kao kreature koje ne mogu da poveruju šta im se to dešava. I da šta, do đavola, ta Evropa hoće sa svojim antifašizmom. Taman nas je lepo krenulo sa istorijskim revizionizmom, taman smo se lepo počeli svetiti tim prokletim partizanima, kada sad opet moramo da glumimo antifašiste, umesto da, moderno obučeni u dražine ili pavelićeve uniforme, defilujemo i slavimo dane poput svečanog otvaranja Jasenovca ili onoga dana kada je Milan Nedić, pun prkosa i ponosa, saopštio Fireru da je “pitanje Jevreja u Srbiji rešeno”. Zašto se sada, do đavola, kada se sa Kaptola upućuju anateme spram jedinog iskrenog hrvatskog antifašiste u državnom vrhu, predsednika Stjepana Mesića, bune ti duhovi palih boraca i kvare nam fašitičku idilu? Zašto sada, kada se u moga sina udžbeniku za četvrti razred iz Prirode i društva na levoj strani nalazi đeneral Draža Mihailović u svoj svojoj bradatoći a tek na desnoj Josip Broz Tito, kao ravnopravni borci-gerilci protiv Nemaca? Sada, kada smo na domak tome da saznamo gde je Čiča sahranjen...
Setim se onda neke moje rasprave sa poznanikom kojem se na smislu za humor nema šta prigovoriti, ali na ideologiji štošta. On, naime, toliko voli Dražu da mu i sam Vuk Drašković, bivši šef kabineta Mike Špiljaka, može pozavideti. Kad mi je dosadilo da se raspravljam s njim, rekao sam mu: “Ej, znaš šta... Pričaj ti šta hoćeš, ali jednu stvar ne možeš promeniti, nikada”. Znatiželjno me pogledao i pitao: “Šta to?” Rekao sam: “To da ste vi - luzeri!” Popizdio je i umuknuo.
Mali je problem u tome što su nam luzeri u posljednjih 20 godina sjebali živote baš onako - mašala. Šta se, uostalom, od luzera drugo i moglo očekivati? Njihova poetika sadržana je u turbo folku, etničkim čišćenjima i krunisana genocidom. Njihova poetika je sadržana u jednoj jedinoj reči - pljačka. Države koje su oni izgradili na slovima poput U ili na kokardama zapravo su najobičniji bastardi. Nije lako dočekati, ali je sasvim izvesno da će propasti. Jer zlo ima tu osobinu da uvek na kraju pojede samo sebe. Nesreća je što usput poseje nezamislivo mnogo nesreće. Ali, luzeri ostaju luzeri.
Isti ti potomci fašista, klero i kriptofašista, provincijalnih nacista školovali su se i iz raznoraznih vukojebina dolazili na velike univerzitete upravo zahvaljujući toj mrskoj partizanštini i toj užasnoj jugoslovenskoj tamnici naroda. Ona je, ta država, i oni su, ti isti partizani, zapravo pažljivo odgajili guje u nedrima, koje će im kasnije doći glave. Tvrdim i stojim pri tome da je doba Titove Jugoslavije, poredeći ga sa svim ostalim dobima u istoriji ovih malih iskompleksiranih naroda, bilo zapravo Periklovo doba ovih prostora. Ono je nepismenim zabitim i zadrtim magarcima širom otvorilo vrata besplatnog školovanja, ono je izgradilo gazele, autoputeve, pruge, brodogradilišta, kasarne... Ona je, ta tamnica naroda, očigledno bila toliko prebogata da i dan-danas, nakon desetogodišnjih ratova i dvadesetogodišnje “tranzicije”, ima još iha-haj toga da se opljačka. Ta država je ipak kratko trajala, svega dve generacije, a to je malo vremena da bi se primitivci, vrančići i koštunice, upristojili. Da bi ih se naučilo da je jednako nekulturno veličati paveliće i ljotiće, kao što je nekulturno kakati na javnom mestu. Zato oni tako smešno i karikaturalno izgledaju u odelima koja im stoje kao piletu sise. Prirodni su samo kada su na Tompsonovim ili Bora Čorba koncertima, gde na miru mogu da smrde po travarici ili šljivovici.
Ne znam šta o tome misle duhovi palih boraca, ali što se mene tiče, kao partizanskog potomka, nek si i vrančići i koštunice zabiju te vence na ono mesto, direktno umesto toalet papira!
Iako zavidim Hrvatima što već desetu godinu imaju Mesića na čelu države. Doduše, mandat mu uskoro ističe a zasad ni na vidiku nema sličnog partizanskog naslednika. Ipak, btw, ovde u Hrvatskoj ima novina u štampanom obliku koje su kritički izvestile o Vrančićevoj dijareji.
(E-novine, 25. jul 2009)
Monday, May 11, 2009
LSV: Sva mesta da imaju Titovu ulicu
Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) pokrenula je inicijativu da svako mesto u pokrajini dobije ulicu sa nazivom “Josip Broz Tito”, saopštila je danas ta stranka.
Odbornici LSV će u svojim mestima, koja nemaju ulicu sa ovakvim imenom, pokrenuti inicijativu da je njihovo mesto dobije, piše u saopštenju. Predstavnici LSV danas su se u Novom Sadu susreli sa predstavnicima Društva za istinu o NOB-u i Jugoslaviji.
Josip Broz Tito bio je doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije od 1945. do 1980. godine, njen maršal i vrhovni komandant oružanih snaga. Sva mesta u tadašnjoj državi imali su glavnu ulicu sa Titovim imenom. Nakon raspada Jugoslavije, mnoga mesta su promenila nazive glavnih ulica. Pojedini gradovi, a naročito sela u Vojvodini do dana današnjeg zadržala su naziv glavne ulice sa Titovim imenom.
(Beta, 11. maj 2009)
Odbornici LSV će u svojim mestima, koja nemaju ulicu sa ovakvim imenom, pokrenuti inicijativu da je njihovo mesto dobije, piše u saopštenju. Predstavnici LSV danas su se u Novom Sadu susreli sa predstavnicima Društva za istinu o NOB-u i Jugoslaviji.
Josip Broz Tito bio je doživotni predsednik socijalističke Jugoslavije od 1945. do 1980. godine, njen maršal i vrhovni komandant oružanih snaga. Sva mesta u tadašnjoj državi imali su glavnu ulicu sa Titovim imenom. Nakon raspada Jugoslavije, mnoga mesta su promenila nazive glavnih ulica. Pojedini gradovi, a naročito sela u Vojvodini do dana današnjeg zadržala su naziv glavne ulice sa Titovim imenom.
(Beta, 11. maj 2009)
Saturday, May 9, 2009
Đorđević: Vratiti autonomiju Vojvodini
Sociolog Mirko Đorđević izjavio je danas da se mora razgovarati o povratku stečenih prava kada je autonomija Vojvodine u pitanju, pošto je ta pokrajina imala i više od autonomije u svojoj istoriji i ocenio da Srbija ne bi izgubila ni Kosovo da je imala sluha za autonomiju te pokrajine.
Đorđević je na seminaru "Izveštavanje o Vojvodini" podsetio da je Vojvodina u periodu od 1974. do 1990. godine bila konstitutivni elemenat jugoslovenske federacije, odnosno uživala je prava ista kao i tadašnje republike, što je daleko više od autonomije neke
pokrajine. "To su stečena prava a stečena prava se ne brišu lako", kazao je Đorđević. On je ocenio da čak ni vojvođanske partije ni pokrajinski političari ne navode kakvu autonomiju zapravo žele.
Prema njegovim rečima, Evropska unija se gradi na nadnacionalnom principu, a u toj zajednici sve države i svi regioni će uživati autonomiju. "Autonomije su dobitak za jednu državu i jedno društvo. Za Srbiju bi zato autonomija Vojvodine bila dobitak", rekao je Đorđević.
Dodao je da balkanski narodi međusobno nisu ratovali jedino kada su bili u sklopu velikih carstava koja su u svojoj suštini bila nadnacionalna. "Ideologije tipa svi Srbi u jednoj državi ili svi Mađari u jednoj državi su mitologije i zablude", ocenio je Đorđević.
Naveo je da je u Vojvodini delovao Dositej Obradović, Vuk Karadžić, da je u Vojvodini bio patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Matica srpska, romantizam, barok, dok u to vreme u Srbiji "gotovo da nije bilo pismenih ljudi". Prema njegovim rečima, multikulturalno bogatstvo je glavna karakteristika vojvođanskog identiteta.
Trodnevni seminar "Izveštavanje o Vojvodini" organizuje Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku američke fondacije NED (National Endowment for Democracy).
(Beta, 9. maj 2009)
Đorđević je na seminaru "Izveštavanje o Vojvodini" podsetio da je Vojvodina u periodu od 1974. do 1990. godine bila konstitutivni elemenat jugoslovenske federacije, odnosno uživala je prava ista kao i tadašnje republike, što je daleko više od autonomije neke
pokrajine. "To su stečena prava a stečena prava se ne brišu lako", kazao je Đorđević. On je ocenio da čak ni vojvođanske partije ni pokrajinski političari ne navode kakvu autonomiju zapravo žele.
Prema njegovim rečima, Evropska unija se gradi na nadnacionalnom principu, a u toj zajednici sve države i svi regioni će uživati autonomiju. "Autonomije su dobitak za jednu državu i jedno društvo. Za Srbiju bi zato autonomija Vojvodine bila dobitak", rekao je Đorđević.
Dodao je da balkanski narodi međusobno nisu ratovali jedino kada su bili u sklopu velikih carstava koja su u svojoj suštini bila nadnacionalna. "Ideologije tipa svi Srbi u jednoj državi ili svi Mađari u jednoj državi su mitologije i zablude", ocenio je Đorđević.
Naveo je da je u Vojvodini delovao Dositej Obradović, Vuk Karadžić, da je u Vojvodini bio patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Matica srpska, romantizam, barok, dok u to vreme u Srbiji "gotovo da nije bilo pismenih ljudi". Prema njegovim rečima, multikulturalno bogatstvo je glavna karakteristika vojvođanskog identiteta.
Trodnevni seminar "Izveštavanje o Vojvodini" organizuje Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku američke fondacije NED (National Endowment for Democracy).
(Beta, 9. maj 2009)
Subscribe to:
Posts (Atom)
