Vukovar - jedna škola
Kad si sretan lupi dlanom ti o dlan
Kad si sretan i kad želiš
S drugim dijelit sreću svu
Kad si sretan lupi dlanom ti o dlan
Četvrta osnovna škola u Vukovaru jedna je od ukupno dve osnovne škole u ovom gradu u kojoj se nastava odvija dvojezično: na hrvatskom jeziku i latinici, i na srpskom jeziku i ćirilici. To je ujedno i jedina osnovna škola koja nije obnovljena u gradu koji je doživeo pravu apokalipsu pre više od 15 godina.
Direktor škole Željko Kovačević:
“U školi ima 256 učenika, od čega 119 učenika sluša nastavu na hrvatskom jeziku, a veći broj, njih 137 sluša nastavu na srpskom jeziku i ćirličnom pismu. Nastava se odvija u jednoj smeni, dakle sva deca idu u istu smenu. Nastava se odvija po hrvatskim planovima i programima, s tim što grupa nacionalnih predmeta, kao što su maternji jezik, istorija, geografija, muzička kultura, likovna kultura - oni su delom zastupljeni i u dodatnim programima.”
Kovačević za DW kaže da se deca međusobno odlično slažu, bez obzira na nacionalnost:
“Oni se druže. Ima i međusobnog zaljubljivanja, mi ih šaljemo na ekskurzije, sad nedavno su išli u Zagreb. Jedino moramo da radimo radionice i edukacije odraslih. Što se tiče dece, oni su kvalitetni, dobri i pošteni, i s njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu.”
Na pitanje kako joj je u Vukovaru, jedna učenica četvrtog razreda nam je kazala:
“Jako mi je lepo, imam puno prijatelja.”
Problem su, međutim, nastavnici, koji u ovoj osnovnoj školi i dalje uglavnom sede u dve, nacionalno odvojene zbornice. Direktor je ipak optimista:
“Ti mladi učitelji koji nam dolaze su neopterećeni. Imamo problema sa starijima. To je tako, čipovi se teško menjaju. Ali, postoji želja i volja i ja sam ubeđen da ćete u najkraćem vremenu čuti da će u ovoj školi biti izuzetno dobri odnosi. Jednostavno, bićemo svi zajedno, radićemo...”
Teško se izboriti sa suzama kada čovek vidi Četvrtu osnovnu školu u Vukovaru: na fasadi teške rane od granata, metaka i gelera. Donji delovi fasade, do visine koju su mališani mogli da dohvate, iscrtan je veselim crtežima, na kojima se vide sveće, sunce, nasmejana lica i golubovi mira. Deca se bezbrižno igraju na igralištu ispred škole. Direktor kaže da su nadležni obećali da će Četvrta osnovna škoa u Vukovaru biti obnovljena najkasnije za dve godine.
Kad si sretan i kad želis
S drugim dijelit sreću svu
Kad si sretan
Ti ponovi ovo sve!
(Radio Deutsche Welle, 30. mart 2007)
Saturday, March 31, 2007
Saturday, March 24, 2007
Bićemo svi zajedno, radićemo...
REPORTAŽA: Vukovar, petnaest i kusur godina posle “oslobođenja”
Bićemo svi zajedno, radićemo...
Deca su dobra i poštena. S njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu
Novi Sad-Vukovar udaljeni su samo 76 kilometara! Za 15 evra, dakle, može se otići tamo i nazad, sopstvenim automobilom. Tenkovi troše daleko više, sporiji su i gaze sve pred sobom. Za njih ne postoji ni granica, ni zeleni karton, ni granična policija, ni carinici… Oni znaju samo da ruše.
Sećanja nas vraćaju u 1991, novembar mesec. Veselin Šljivančanin ponosno, pred kamerama Teklevizije Beograd, slavi “oslobođenje” Vukovara. Oslobodio ga je do temelja. Na jednom zidu, iza Srpskog narodnog pozorišta, osvanuo je tada grafit: “Novosadski korpuse, stidi se!” Heroj Šljivančanin danas je u Hagu, Novosadski korpus sada se drukčije zove.
Bregovitom cestom stižemo nadomak Vukovara. Sa leve strane nam ostaje Poljoprivredno dobro “Ovčara”, slučaj Mrkšić-Radić-Šljivančanin, ranjenici izvučeni iz bolnice i streljani. Odmah potom i Memorijalno groblje hrvatskim braniteljima. Na horizontu pred nama puca pogled na čuveni vodotoranj, sa kojeg se vijori ogromna “šahovnica”. Vodotoranj, izubijan od granata, ostaće, kažu, kao spomenik ludilu. Da se više nikada ne ponovi.
“Kako su mogli toliko da se iživljavaju, šta su imali u glavi, majku im...”, kaže kolega snimatelj sa B92. Pokazuje na jednu fasadu nedaleko od centra grada: izbušena je mecima kao sito. Razmak između metaka nije ni tri centimetra. “Ne znam, stvarno ne znam... Kako da oproste ovakav zločin. Kakva tolerancija, nikad im ne bih oprostio da sam, ne daj bože, na njihovom mestu”, priča snimatelj.
Oprosta ni pomirenja za sada nema. Odnosno, ima, ali u tragovima. Grafita mržnje nema. Manje ih je nego u Novom Sadu, svakako. Možda redovno kreče fasade. Tek, može sepronaći poneko ustaško, zloslutno “U”. Kafane su odvojene, naselja razdvojena, Srbi od Hrvata i Hrvati od Srba. A prošlo je više od 15 godina.
Političari ovaj put prednjače, kažu da žele normalizaciju. I župan vukovarsko-srijemski Božo Galić, i “župan” vojvođanski, Bojan Pajtić. "Mi smo susedi i uvek ćemo to i ostati. Istoriju treba prepustiti istoričarima, a političari trebaju da vide kakva nam je mogućnost i perspektiva zajedničke saradnje", rekao je Pajtić.
Izgleda da će konačno proraditi dugo najavljivana trajektna linija između Vukovara i Vajske, preko Dunava. Od aprila, tvrdi Božo Galić. Kaže da je gradonačelnik Bača Tomislav Bogunović nedavno brodom iz Vajske do Vukovara stigao za šest minuta. “Uobičajenim” drumskim prevozom treba mu sat i po, minimum 90 kilometara.
Galićev zamenik iz redova srpske manjine, dožupan Jovan Ajduković priča nam da je položaj srpske manjine u Vukovarsko-srijemskoj županiji bolji nego u ostalim delovima bivše Republike Srpske Krajine. Pre svega zahvaljujući činjenici da ta oblast u Hrvatsku nije integrisana vojnim ofanzivama, već Erdutskim sporazumom, s kraja 1995. godine.
“Mi nismo imali ni ‘Oluju’ ni ‘Bljesak’, niti bilo koju drugu vojno-policijsku akciju. Ali smo zato imali nešto što je bilo razumno, a to je mirovni sporazum, Erdutski sporazum. I taj sporazum je propisao da imamo pravo na proporcionalnu zastupljenost u policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu, državnoj upravi...”, objašnjava Ajduković. I zaista, Srbi imaju svoje predstavnike u županijskim organima vlasti i, manje ili više, zadovoljni su svojom uključenošću u rad regionalnih organa uprave.
Ali, daleko je to od idile. Predstavnici srpskog Zajedničkog veća opština iz Vukovara nabrajaju probleme. povrat imovine, nezaposlenost, optužnice za ratne zločine, neisplaćene penzije Srbima iz bivše RSK, od 1991. do 1997. godine.
Ajduković kaže da je najbitnije uspostaviti saradnju između Srba i Hrvata, tu, u Vukovaru, ali i između Srbije i Hrvatske. Zajednički rad komisija za nestale osobe, zajedničko razminiranje. To bi podiglo poverenje. “Sve se to može dobro napraviti”, siguran je Ajduković. Jer, dodaje: “Svesni prošlosti, koju ne možemo popraviti, mi želimo da stvaramo neku novu i bolju budućnost, kvalitetniju za neke buduće generacije…”
A budućim generacijama Bojan Pajtić je uručio dva kompjutera. U Četvrtoj osnovnoj školi u Vukovaru u kojoj se nastava odvija na hrvatskom i srpskom ježiku. Jedan kompjuter za Srbe, jedan za Hrvate. Direktor škole, Željko Kovačević, objašnjava da će kompjutere staviti u biblioteku, da se nastavnici ne bi svađali.
Direktor priznaje da nastavnici imaju dve zbornice: “hrvatsku” i “srpsku“. I da se baš “ne volu” sresti. “Mladi učitelji koji nam dolaze su neopterećeni. Imamo problema sa starijima. To je tako, čipovi se teško menjaju. Ali, postoji želja i volja i ja sam ubeđen da ćete u najkraćem vremenu čuti da će u ovoj školi biti izuzetno dobri odnosi. Jednostavno, bićemo svi zajedno, radićemo...”, obećava Kovačevioć koji je “ravnatelj” škole tek nepuna tri meseca.
Četvrta osnovna škola u Vukovaru jedna je od ukupno dve osnovne škole u ovom gradu u kojoj se nastava odvija dvojezično. U školi je 256 učenika, od čega 119 učenika sluša nastavu na hrvatskom jeziku i na latinici, a veći broj, njih 137, sluša nastavu na srpskom jeziku i ćirličnom pismu. Nastava se odvija u jednoj smeni, dakle sva deca idu u istu smenu, što inače nije čest slučaj u Vukovaru. Radi se po hrvatskim planovima i programima, s tim što grupu nacionalnih predmeta, kao što su maternji jezik, istorija, geografija, muzička kultura, likovna kultura - delom uče u dodatnim programima.
Za razliku od nastavnika, deca se međusobno odlično slažu, bez obzira na nacionalnost. “Druže se na odmorima. Ima i međusobnog zaljubljivanja. Šaljemo ih na ekskurzije, sad nedavno su išli u Zagreb. Deca su dobra i poštena. S njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu”, kaže Željko Kovačević.
Na pitanje kako joj je u Vukovaru, jedna učenica četvrtog razreda nam je kazala da joj je jako lepo, jer ima puno prijatelja. Želi da postane advokatica-odvjetnica kada poraste. Na fasadi škole teške rane od granata, metaka i gelera. Donji delovi fasade, do visine koju su mališani mogli da dohvate, iscrtan je veselim crtežima, na kojima se vide cveće, sunce, nasmejana lica i golubovi mira. Deca se bezbrižno igraju na igralištu ispred ranjene škole. Direktor kaže da su nadležni obećali da će Četvrta osnovna škola u Vukovaru biti obnovljena najkasnije za dve godine.
Mališani, svi zajedno, pevaju: “Kad si sretan i kad želiš/S drugim dijelit sreću svu/
Kad si sretan/vikni glasno tad “Hura!” Neko peva na srpskom, neko na hrvatskom. Ali, nema sumnje, razumeju se.
Pauzu za ručak na koji nas funkcioneri nisu pozvali iskoristili smo da u jednom neuglednom kiosku u samom centru grada pojedemo nešto s nogu. Tu, u centru, mala Vuka se uliva u ogromni Dunav i zajedno se potom valjaju ka Novom Sadu. Na samom ušću veliki krst, još jedan spomenik žrtvama vukovarske apokalipse. Kažu da je ovo bio prelep grad.
Sada se ne zna šta je tužnije od čega. Gradski muzej izgleda kao arheološka iskopina, stara deset vekova. Stare kuće u centru do pola renovirane. Između ruševina, međutim, nikle su banke u staklu, hotel u mermeru. Radni je dan pa možda zato nema ljudi. Ili ih nema jer su pobegli i beže i dalje. U samom središtu Srema, u blizini Slavonije i Baranje, Vukovar je danas zaboravljeni grad. “Borovo” je propalo, “Vupik” je otišao do đavola, svi socijalistički “giganti” su nestali, da li pod granatama ili pod “pretvorbom”, kako se u Hrvatskoj kaže za tranziciju.
Vukovar, Vukovarčanke i Vukovarci danas su, uglavnom, puka sirotinja. A žive na plodnoj zemlji. Na zemlji, koja je i dalje, prečesto, umesto suncokretom zasejana minama. “Oprez! Mine! Ne prilazi!”
Ali, eto, mi barem smemo da dođemo u Vukovar i da budemo primljeni kao ljudi. Oni koji su tenkove vozili, ravnicu orali, iz bolnice ranjenike na “Ovčaru” odvlačili - ili su u zatvoru, ili nemaju miran san. I put ih ne navodi na ovu stranu. Samo, ko će onoj deci iz Četvrte osnovne škole da vrati srećnije detinjstvo? Ko će njihovim roditeljima vrati najbolje godine života i ljubav.
Ispričali su nam da se u jednoj od vukovarskih škola nastavnici “prepucavaju” tako što jedni stave na desktop sliku Gotovine, pa im onda sutradan drugi “doskoče” i stave Radovana Karadžića. A nigde se bolje nego u Vukovaru ne možete uveriti u onu mudru dr Džonsonovu izreku iz 18. veka: “Patriotizam je poslednje utočište nitkova!”
(Građanski list, 24-25. mart 2007)
Bićemo svi zajedno, radićemo...
Deca su dobra i poštena. S njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu
Novi Sad-Vukovar udaljeni su samo 76 kilometara! Za 15 evra, dakle, može se otići tamo i nazad, sopstvenim automobilom. Tenkovi troše daleko više, sporiji su i gaze sve pred sobom. Za njih ne postoji ni granica, ni zeleni karton, ni granična policija, ni carinici… Oni znaju samo da ruše.
Sećanja nas vraćaju u 1991, novembar mesec. Veselin Šljivančanin ponosno, pred kamerama Teklevizije Beograd, slavi “oslobođenje” Vukovara. Oslobodio ga je do temelja. Na jednom zidu, iza Srpskog narodnog pozorišta, osvanuo je tada grafit: “Novosadski korpuse, stidi se!” Heroj Šljivančanin danas je u Hagu, Novosadski korpus sada se drukčije zove.
Bregovitom cestom stižemo nadomak Vukovara. Sa leve strane nam ostaje Poljoprivredno dobro “Ovčara”, slučaj Mrkšić-Radić-Šljivančanin, ranjenici izvučeni iz bolnice i streljani. Odmah potom i Memorijalno groblje hrvatskim braniteljima. Na horizontu pred nama puca pogled na čuveni vodotoranj, sa kojeg se vijori ogromna “šahovnica”. Vodotoranj, izubijan od granata, ostaće, kažu, kao spomenik ludilu. Da se više nikada ne ponovi.
“Kako su mogli toliko da se iživljavaju, šta su imali u glavi, majku im...”, kaže kolega snimatelj sa B92. Pokazuje na jednu fasadu nedaleko od centra grada: izbušena je mecima kao sito. Razmak između metaka nije ni tri centimetra. “Ne znam, stvarno ne znam... Kako da oproste ovakav zločin. Kakva tolerancija, nikad im ne bih oprostio da sam, ne daj bože, na njihovom mestu”, priča snimatelj.
Oprosta ni pomirenja za sada nema. Odnosno, ima, ali u tragovima. Grafita mržnje nema. Manje ih je nego u Novom Sadu, svakako. Možda redovno kreče fasade. Tek, može sepronaći poneko ustaško, zloslutno “U”. Kafane su odvojene, naselja razdvojena, Srbi od Hrvata i Hrvati od Srba. A prošlo je više od 15 godina.
Političari ovaj put prednjače, kažu da žele normalizaciju. I župan vukovarsko-srijemski Božo Galić, i “župan” vojvođanski, Bojan Pajtić. "Mi smo susedi i uvek ćemo to i ostati. Istoriju treba prepustiti istoričarima, a političari trebaju da vide kakva nam je mogućnost i perspektiva zajedničke saradnje", rekao je Pajtić.
Izgleda da će konačno proraditi dugo najavljivana trajektna linija između Vukovara i Vajske, preko Dunava. Od aprila, tvrdi Božo Galić. Kaže da je gradonačelnik Bača Tomislav Bogunović nedavno brodom iz Vajske do Vukovara stigao za šest minuta. “Uobičajenim” drumskim prevozom treba mu sat i po, minimum 90 kilometara.
Galićev zamenik iz redova srpske manjine, dožupan Jovan Ajduković priča nam da je položaj srpske manjine u Vukovarsko-srijemskoj županiji bolji nego u ostalim delovima bivše Republike Srpske Krajine. Pre svega zahvaljujući činjenici da ta oblast u Hrvatsku nije integrisana vojnim ofanzivama, već Erdutskim sporazumom, s kraja 1995. godine.
“Mi nismo imali ni ‘Oluju’ ni ‘Bljesak’, niti bilo koju drugu vojno-policijsku akciju. Ali smo zato imali nešto što je bilo razumno, a to je mirovni sporazum, Erdutski sporazum. I taj sporazum je propisao da imamo pravo na proporcionalnu zastupljenost u policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu, državnoj upravi...”, objašnjava Ajduković. I zaista, Srbi imaju svoje predstavnike u županijskim organima vlasti i, manje ili više, zadovoljni su svojom uključenošću u rad regionalnih organa uprave.
Ali, daleko je to od idile. Predstavnici srpskog Zajedničkog veća opština iz Vukovara nabrajaju probleme. povrat imovine, nezaposlenost, optužnice za ratne zločine, neisplaćene penzije Srbima iz bivše RSK, od 1991. do 1997. godine.
Ajduković kaže da je najbitnije uspostaviti saradnju između Srba i Hrvata, tu, u Vukovaru, ali i između Srbije i Hrvatske. Zajednički rad komisija za nestale osobe, zajedničko razminiranje. To bi podiglo poverenje. “Sve se to može dobro napraviti”, siguran je Ajduković. Jer, dodaje: “Svesni prošlosti, koju ne možemo popraviti, mi želimo da stvaramo neku novu i bolju budućnost, kvalitetniju za neke buduće generacije…”
A budućim generacijama Bojan Pajtić je uručio dva kompjutera. U Četvrtoj osnovnoj školi u Vukovaru u kojoj se nastava odvija na hrvatskom i srpskom ježiku. Jedan kompjuter za Srbe, jedan za Hrvate. Direktor škole, Željko Kovačević, objašnjava da će kompjutere staviti u biblioteku, da se nastavnici ne bi svađali.
Direktor priznaje da nastavnici imaju dve zbornice: “hrvatsku” i “srpsku“. I da se baš “ne volu” sresti. “Mladi učitelji koji nam dolaze su neopterećeni. Imamo problema sa starijima. To je tako, čipovi se teško menjaju. Ali, postoji želja i volja i ja sam ubeđen da ćete u najkraćem vremenu čuti da će u ovoj školi biti izuzetno dobri odnosi. Jednostavno, bićemo svi zajedno, radićemo...”, obećava Kovačevioć koji je “ravnatelj” škole tek nepuna tri meseca.
Četvrta osnovna škola u Vukovaru jedna je od ukupno dve osnovne škole u ovom gradu u kojoj se nastava odvija dvojezično. U školi je 256 učenika, od čega 119 učenika sluša nastavu na hrvatskom jeziku i na latinici, a veći broj, njih 137, sluša nastavu na srpskom jeziku i ćirličnom pismu. Nastava se odvija u jednoj smeni, dakle sva deca idu u istu smenu, što inače nije čest slučaj u Vukovaru. Radi se po hrvatskim planovima i programima, s tim što grupu nacionalnih predmeta, kao što su maternji jezik, istorija, geografija, muzička kultura, likovna kultura - delom uče u dodatnim programima.
Za razliku od nastavnika, deca se međusobno odlično slažu, bez obzira na nacionalnost. “Druže se na odmorima. Ima i međusobnog zaljubljivanja. Šaljemo ih na ekskurzije, sad nedavno su išli u Zagreb. Deca su dobra i poštena. S njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu”, kaže Željko Kovačević.
Na pitanje kako joj je u Vukovaru, jedna učenica četvrtog razreda nam je kazala da joj je jako lepo, jer ima puno prijatelja. Želi da postane advokatica-odvjetnica kada poraste. Na fasadi škole teške rane od granata, metaka i gelera. Donji delovi fasade, do visine koju su mališani mogli da dohvate, iscrtan je veselim crtežima, na kojima se vide cveće, sunce, nasmejana lica i golubovi mira. Deca se bezbrižno igraju na igralištu ispred ranjene škole. Direktor kaže da su nadležni obećali da će Četvrta osnovna škola u Vukovaru biti obnovljena najkasnije za dve godine.
Mališani, svi zajedno, pevaju: “Kad si sretan i kad želiš/S drugim dijelit sreću svu/
Kad si sretan/vikni glasno tad “Hura!” Neko peva na srpskom, neko na hrvatskom. Ali, nema sumnje, razumeju se.
Pauzu za ručak na koji nas funkcioneri nisu pozvali iskoristili smo da u jednom neuglednom kiosku u samom centru grada pojedemo nešto s nogu. Tu, u centru, mala Vuka se uliva u ogromni Dunav i zajedno se potom valjaju ka Novom Sadu. Na samom ušću veliki krst, još jedan spomenik žrtvama vukovarske apokalipse. Kažu da je ovo bio prelep grad.
Sada se ne zna šta je tužnije od čega. Gradski muzej izgleda kao arheološka iskopina, stara deset vekova. Stare kuće u centru do pola renovirane. Između ruševina, međutim, nikle su banke u staklu, hotel u mermeru. Radni je dan pa možda zato nema ljudi. Ili ih nema jer su pobegli i beže i dalje. U samom središtu Srema, u blizini Slavonije i Baranje, Vukovar je danas zaboravljeni grad. “Borovo” je propalo, “Vupik” je otišao do đavola, svi socijalistički “giganti” su nestali, da li pod granatama ili pod “pretvorbom”, kako se u Hrvatskoj kaže za tranziciju.
Vukovar, Vukovarčanke i Vukovarci danas su, uglavnom, puka sirotinja. A žive na plodnoj zemlji. Na zemlji, koja je i dalje, prečesto, umesto suncokretom zasejana minama. “Oprez! Mine! Ne prilazi!”
Ali, eto, mi barem smemo da dođemo u Vukovar i da budemo primljeni kao ljudi. Oni koji su tenkove vozili, ravnicu orali, iz bolnice ranjenike na “Ovčaru” odvlačili - ili su u zatvoru, ili nemaju miran san. I put ih ne navodi na ovu stranu. Samo, ko će onoj deci iz Četvrte osnovne škole da vrati srećnije detinjstvo? Ko će njihovim roditeljima vrati najbolje godine života i ljubav.
Ispričali su nam da se u jednoj od vukovarskih škola nastavnici “prepucavaju” tako što jedni stave na desktop sliku Gotovine, pa im onda sutradan drugi “doskoče” i stave Radovana Karadžića. A nigde se bolje nego u Vukovaru ne možete uveriti u onu mudru dr Džonsonovu izreku iz 18. veka: “Patriotizam je poslednje utočište nitkova!”
(Građanski list, 24-25. mart 2007)
Friday, March 23, 2007
Bićemo svi zajedno, radićemo...
REPORTAŽA: Vukovar, petnaest i kusur godina posle “oslobođenja”
Bićemo svi zajedno, radićemo...
Deca su dobra i poštena. S njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu
Novi Sad-Vukovar udaljeni su samo 76 kilometara! Za 15 evra, dakle, može se otići tamo i nazad, sopstvenim automobilom. Tenkovi troše daleko više, sporiji su i gaze sve pred sobom. Za njih ne postoje ni granica, ni zeleni karton, ni granična policija, ni carinici… Oni znaju samo da ruše.
Sećanja nas vraćaju u 1991, novembar mesec. Veselin Šljivančanin ponosno, pred kamerama Televizije Beograd, slavi “oslobođenje” Vukovara. Oslobodio ga je do temelja. Na jednom zidu, iza Srpskog narodnog pozorišta, osvanuo je tada grafit: “Novosadski korpuse, stidi se!” Heroj Šljivančanin danas je u Hagu, Novosadski korpus sada se drukčije zove.
Bregovitom cestom stižemo nadomak Vukovara. Sa leve strane nam ostaje Poljoprivredno dobro “Ovčara”, slučaj Mrkšić-Radić-Šljivančanin, ranjenici izvučeni iz bolnice i streljani. Odmah potom i Memorijalno groblje hrvatskim braniteljima. Na horizontu pred nama puca pogled na čuveni vodotoranj, sa kojeg se vijori ogromna “šahovnica”. Vodotoranj, izubijan od granata, ostaće, kažu, kao spomenik ludilu. Da se više nikada ne ponovi.
"Kako su mogli toliko da se iživljavaju, šta su imali u glavi, majku im...”, kaže kolega snimatelj sa B92. Pokazuje na jednu fasadu nedaleko od centra grada: izbušena je mecima kao sito. Razmak između metaka nije ni tri centimetra. “Ne znam, stvarno ne znam... Kako da oproste ovakav zločin. Kakva tolerancija, nikad ne bih oprostio da sam, ne daj bože, na njihovom mestu”, priča snimatelj.
Oprosta ni pomirenja za sada nema. Odnosno, ima, ali u tragovima. Grafita mržnje nema. Manje ih je nego u Novom Sadu, svakako. Možda redovno kreče fasade. Tek, može se pronaći poneko ustaško, zloslutno “U”. Kafane su odvojene, naselja razdvojena, Srbi od Hrvata i Hrvati od Srba. A prošlo je više od 15 godina.
Političari ovaj put prednjače, kažu da žele normalizaciju. I župan vukovarsko-srijemski Božo Galić, i “župan” vojvođanski, Bojan Pajtić. "Mi smo susedi i uvek ćemo to i ostati. Istoriju treba prepustiti istoričarima, a političari trebaju da vide kakva nam je mogućnost i perspektiva zajedničke saradnje", rekao je Pajtić.
Izgleda da će konačno proraditi dugo najavljivana trajektna linija između Vukovara i Vajske, preko Dunava. Od aprila, tvrdi Božo Galić. Kaže da je gradonačelnik Bača Tomislav Bogunović nedavno brodom iz Vajske do Vukovara stigao za šest minuta. “Uobičajenim” drumskim prevozom treba mu sat i po, minimum 90 kilometara.
Galićev zamenik iz redova srpske manjine, dožupan Jovan Ajduković priča nam da je položaj srpske manjine u Vukovarsko-srijemskoj županiji bolji nego u ostalim delovima bivše Republike Srpske Krajine. Pre svega zahvaljujući činjenici da ta oblast u Hrvatsku nije integrisana vojnim ofanzivama, već Erdutskim sporazumom, s kraja 1995. godine.
“Mi nismo imali ni ‘Oluju’ ni ‘Bljesak’, niti bilo koju drugu vojno-policijsku akciju. Ali smo zato imali nešto što je bilo razumno, a to je mirovni sporazum, Erdutski sporazum. I taj sporazum je propisao da imamo pravo na proporcionalnu zastupljenost u policiji, pravosuđu, zdravstvu, školstvu, državnoj upravi...”, objašnjava Ajduković. I zaista, Srbi imaju svoje predstavnike u županijskim organima vlasti i, manje ili više, zadovoljni su svojom uključenošću u rad regionalnih organa uprave.
Ali, daleko je to od idile. Predstavnici srpskog Zajedničkog veća opština iz Vukovara nabrajaju probleme. povrat imovine, nezaposlenost, optužnice za ratne zločine, neisplaćene penzije Srbima iz bivše RSK, od 1991. do 1997. godine.
Ajduković kaže da je najbitnije uspostaviti saradnju između Srba i Hrvata, tu, u Vukovaru, ali i između Srbije i Hrvatske. Zajednički rad komisija za nestale osobe, zajedničko razminiranje. To bi podiglo poverenje. “Sve se to može dobro napraviti”, siguran je Ajduković. Jer, dodaje: “Svesni prošlosti, koju ne možemo popraviti, mi želimo da stvaramo neku novu i bolju budućnost, kvalitetniju za neke buduće generacije…”
A budućim generacijama Bojan Pajtić je uručio dva kompjutera. U Četvrtoj osnovnoj školi u Vukovaru u kojoj se nastava odvija na hrvatskom i srpskom ježiku. Jedan kompjuter za Srbe, jedan za Hrvate. Direktor škole, Željko Kovačević, objašnjava da će kompjutere staviti u biblioteku, da se nastavnici ne bi svađali.
Direktor priznaje da nastavnici imaju dve zbornice: “hrvatsku” i “srpsku“. I da se baš “ne volu” sresti. “Mladi učitelji koji nam dolaze su neopterećeni. Imamo problema sa starijima. To je tako, čipovi se teško menjaju. Ali, postoji želja i volja i ja sam ubeđen da ćete u najkraćem vremenu čuti da će u ovoj školi biti izuzetno dobri odnosi. Jednostavno, bićemo svi zajedno, radićemo...”, obećava Kovačević koji je “ravnatelj” škole tek nepuna tri meseca.
Četvrta osnovna škola u Vukovaru jedna je od ukupno dve osnovne škole u ovom gradu u kojoj se nastava odvija dvojezično. U školi je 256 učenika, od čega 119 učenika sluša nastavu na hrvatskom jeziku i na latinici, a veći broj, njih 137, sluša nastavu na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Nastava se odvija u jednoj smeni, dakle sva deca idu u istu smenu, što inače nije čest slučaj u Vukovaru. Radi se po hrvatskim planovima i programima, s tim što grupu nacionalnih predmeta, kao što su maternji jezik, istorija, geografija, muzička kultura, likovna kultura - delom uče u dodatnim programima.
Za razliku od nastavnika, deca se međusobno odlično slažu, bez obzira na nacionalnost. “Druže se na odmorima. Ima i međusobnog zaljubljivanja. Šaljemo ih na ekskurzije, sad nedavno su išli u Zagreb. Deca su dobra i poštena. S njima treba raditi, voleti ih i jednostavno ne dozvoliti im da odnekuda donesu neki oblik mržnje, jer oni to ne znaju, a ne smemo i ne treba da ih učimo tako nečemu”, kaže Željko Kovačević.
Na pitanje kako joj je u Vukovaru, jedna učenica četvrtog razreda nam je kazala da joj je jako lepo, jer ima puno prijatelja. Želi da postane advokatica-odvjetnica kada poraste. Na fasadi škole teške rane od granata, metaka i gelera. Donji delovi fasade, do visine koju su mališani mogli da dohvate, iscrtan je veselim crtežima, na kojima se vide cveće, sunce, nasmejana lica i golubovi mira. Deca se bezbrižno igraju na igralištu ispred ranjene škole. Direktor kaže da su nadležni obećali da će Četvrta osnovna škola u Vukovaru biti obnovljena najkasnije za dve godine.
Mališani, svi zajedno, pevaju: “Kad si sretan i kad želiš/S drugim dijelit sreću svu/Kad si sretan/vikni glasno tad “Hura!” Neko peva na srpskom, neko na hrvatskom. Ali, nema sumnje, razumeju se.
Pauzu za ručak na koji nas funkcioneri nisu pozvali iskoristili smo da u jednom neuglednom kiosku u samom centru grada pojedemo nešto s nogu. Tu, u centru, mala Vuka se uliva u ogromni Dunav i zajedno se potom valjaju ka Novom Sadu. Na samom ušću veliki krst, još jedan spomenik žrtvama vukovarske apokalipse. Kažu da je ovo bio prelep grad.
Sada se ne zna šta je tužnije od čega. Gradski muzej izgleda kao arheološka iskopina, stara deset vekova. Stare kuće u centru do pola renovirane. Između ruševina, međutim, nikle su banke u staklu, hotel u mermeru. Radni je dan pa možda zato nema ljudi. Ili ih nema jer su pobegli i beže i dalje. U samom središtu Srema, u blizini Slavonije i Baranje, Vukovar je danas zaboravljeni grad. “Borovo” je propalo, “Vupik” je otišao do đavola, svi socijalistički “giganti” su nestali, da li pod granatama ili pod “pretvorbom”, kako se u Hrvatskoj kaže za tranziciju.
Vukovar, Vukovarčanke i Vukovarci danas su, uglavnom, puka sirotinja. A žive na plodnoj zemlji. Na zemlji, koja je i dalje, prečesto, umesto suncokretom zasejana minama. “Oprez! Mine! Ne prilazi!”
Ali, eto, mi barem smemo da dođemo u Vukovar i da budemo primljeni kao ljudi. Oni koji su tenkove vozili, ravnicu orali, iz bolnice ranjenike na “Ovčaru” odvlačili - ili su u zatvoru, ili nemaju miran san. I put ih ne navodi na ovu stranu. Samo, ko će onoj deci iz Četvrte osnovne škole da vrati srećnije detinjstvo? Ko će njihovim roditeljima da vrati najbolje godine života i ljubav.
Ispričali su nam da se u jednoj od vukovarskih škola nastavnici “prepucavaju” tako što jedni stave na desktop sliku Gotovine, pa im onda sutradan drugi “doskoče” i stave Radovana Karadžića. A nigde se bolje nego u Vukovaru ne možete uveriti u onu mudru dr Džonsonovu izreku iz 18. veka: “Patriotizam je poslednje utočište nitkova!”
(Građanski list, 23. mart 2007)
Saturday, March 17, 2007
Rehabilitacija Nemaca i Mađara?
Rasprava u javnosti da li Skupština Srbije treba da donese deklaraciju o osudi genocida u Srebrenici i kako ta deklaracija treba da izgleda, još je jednom potvrdila da nisu samo zločini iz najnovijih ratova na Balkanu tabu-tema u Srbiji, već i zločini iz Drugog svetskog rata, pre svega nad Nemcima i nad Mađarima.
O tome svedoči i inicijativa poslanika Saveza vojvođanskih Mađara u parlamentu da skupština treba da donese odluku o rehabilitaciji nemačkih i mađarskih žrtava iz 1944. godine. Naime, 17. oktobra 1944. u Vojvodini su partizani uveli Vojnu upravu i tada je, prema navodima republičkog poslanika SVM-a Lasla Varge, ubijeno više desetina hiljada pre svega vojvođanskih Mađara i Nemaca:
“I to je sve tada urađeno bez ikakvih sudskih odluka. I ne samo to. Naime, stanovnici sela Čurug, Žabalj i Mošorin proglašeni su kolektivno krivim, deo njih je ubijen, deo je poslat u logore. Oni koji su preživeli, pušteni su na slobodu na proleće 1945. godine, ali im nije dozvoljeno da se vrate u svoja sela pa im je na taj način oduzeta celokupna imovina. I ta odluka, kojom je tada utvrđena njihova kolektivna krivica, do dana današnjeg nije ukinuta i nikakvo obeštećenje nedužno ubijeni i njihovi potomci do sada nisu dobili. Narodni poslanici SVM-a će stoga pokrenuti inicijativu da se skupština izjasni i o tim zločinima, da ukine odluku o kolektivnoj krivici ida svim tim nedužnim žrtvama pruži adekvatno obeštećenje.”
Do sada je jedino Skupština Vojvodine pokušala da istraži šta se zapravo dešavalo u periodu od 1941. do 1945. godine, pa je bio osnovan i Anketni odbor za istraživanje tih zlodela. Javnost, međutim, nikada nije saznala obećani spisak imena svih nevinih žrtava, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, jer je taj Anketni odbor, posle nepune tri godine, ugašen bez da je završio posao. Preliminarni rezultati rada Anketnog odbora pokazali su da je u Vojvodini u tom periodu bilo više od 100.000 žrtava.
Tadašnji predsednik Anketnog odbora Dragoljub Živković kazao je da je, tokom istraživanja, u svaki upitnik, pored imena žrtve, upisivano i ime zločinca. On je tada upozorio da, ukoliko se ne objavi zbornik sa imenima žrtava, ponovo se otvara prostor za međusobna optuživanja i raspirivanje nacionalističkih strasti.
Bilo je i ideja da se podigne spomenik svim nevinim žrtvama svih ratova u Vojvodini, ali za sada je i ta ideja daleko od realizacije. Skupština Vojvodine je, za razliku od Skupštine Srbije, ipak donela Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice, kojom se, makar na simboličan način, skida tapija kolektivne odgovornosti sa celih nacija.
(Radio Deutsche Welle, 17. mart 2007)
O tome svedoči i inicijativa poslanika Saveza vojvođanskih Mađara u parlamentu da skupština treba da donese odluku o rehabilitaciji nemačkih i mađarskih žrtava iz 1944. godine. Naime, 17. oktobra 1944. u Vojvodini su partizani uveli Vojnu upravu i tada je, prema navodima republičkog poslanika SVM-a Lasla Varge, ubijeno više desetina hiljada pre svega vojvođanskih Mađara i Nemaca:
“I to je sve tada urađeno bez ikakvih sudskih odluka. I ne samo to. Naime, stanovnici sela Čurug, Žabalj i Mošorin proglašeni su kolektivno krivim, deo njih je ubijen, deo je poslat u logore. Oni koji su preživeli, pušteni su na slobodu na proleće 1945. godine, ali im nije dozvoljeno da se vrate u svoja sela pa im je na taj način oduzeta celokupna imovina. I ta odluka, kojom je tada utvrđena njihova kolektivna krivica, do dana današnjeg nije ukinuta i nikakvo obeštećenje nedužno ubijeni i njihovi potomci do sada nisu dobili. Narodni poslanici SVM-a će stoga pokrenuti inicijativu da se skupština izjasni i o tim zločinima, da ukine odluku o kolektivnoj krivici ida svim tim nedužnim žrtvama pruži adekvatno obeštećenje.”
Do sada je jedino Skupština Vojvodine pokušala da istraži šta se zapravo dešavalo u periodu od 1941. do 1945. godine, pa je bio osnovan i Anketni odbor za istraživanje tih zlodela. Javnost, međutim, nikada nije saznala obećani spisak imena svih nevinih žrtava, bez obzira na njihovu etničku pripadnost, jer je taj Anketni odbor, posle nepune tri godine, ugašen bez da je završio posao. Preliminarni rezultati rada Anketnog odbora pokazali su da je u Vojvodini u tom periodu bilo više od 100.000 žrtava.
Tadašnji predsednik Anketnog odbora Dragoljub Živković kazao je da je, tokom istraživanja, u svaki upitnik, pored imena žrtve, upisivano i ime zločinca. On je tada upozorio da, ukoliko se ne objavi zbornik sa imenima žrtava, ponovo se otvara prostor za međusobna optuživanja i raspirivanje nacionalističkih strasti.
Bilo je i ideja da se podigne spomenik svim nevinim žrtvama svih ratova u Vojvodini, ali za sada je i ta ideja daleko od realizacije. Skupština Vojvodine je, za razliku od Skupštine Srbije, ipak donela Rezoluciju o nepriznavanju kolektivne krivice, kojom se, makar na simboličan način, skida tapija kolektivne odgovornosti sa celih nacija.
(Radio Deutsche Welle, 17. mart 2007)
Sunday, March 11, 2007
Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami
Prvo nacionalno takmičenje u besedništvu u čast pre četiri godine ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića pod nazivom “Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami”, održano je večeras u Novom Sadu, s željom da se na drugačiji način od uobičajenih komemorativnih skupova obeleži godišnjica Đinđićevog ubistva.
Na takmičenju je učestvovalo više od 20 mladih govornika, svi inspirisani temama reformi, političke hrabrosti, evropskog puta, borbe protiv kriminala i ratnih zločina, ukratko - inspirisani političkom platformom pokojnog premijera.
Neki od govornika pokušali su na svoj način da ponove Đinđićeve govore:
“Naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je, uz velike žrtve, doguran do vrha, a onda proradi neki usud i sve se vraća na početak. Propustili smo puno vremena, mi moramo nadoknaditi propušteno i to je naša misija. Mi ne smemo izgubiti u svakodnevnim problemima našu viziju evropske Srbije. Mi još nismo blizu cilja, ali svakoga dana treba činiti korak ka tome. I samo ličnim primerom možemo pokrenuti ljude. A promene će uspeti ako njihov rezultat bude vidljiv u svakoj porodici, u svakom domu, u svakom pojedincu.”
Većina mladih govornika sastavila je sopstvene govore:
“Strah, neznanje i zaslepljenost su Srbiju ponovo vratili na početak. Da, Srbija je ponovo na početku. Ali, ako neko misli da Zoran nije uspeo, vara se. On je uradio najteži deo posla, prokrčio je put, osvetlio je stazu a mi treba samo da krenemo. Jer nije neuspeh ne stići do cilja, neuspeh je ne pokušati. Moj cilj je da budem slobodna. A sloboda se, dragi moji slušaoci, ne nalazi u raskošnim palatama, niti je to život u izobilju a moral u oskudici. Sloboda korača ruku pod ruku sa hrabrošću a hrabrosti nema bez požrtvovanja. Za požrtvovanje je najidealnija mladost, zato što je puna energije. Mi smo ta energija - vi i ja!
Za ovu priliku, i jedan insert iz Đinđićevih govora:
“To jeste cena zato što je ovaj narod zaluđeno 1989. rekao: ‘Taj čovek će nas odvesti u budućnost, taj čovek je najveći među nama’. Ne može to besplatno, ne može jedan narod da izabere pogrešnu politiku i da ga onda posle ništa ne košta.”
Večerašnje takmičenje su organizovali Demokratska stranka i Fond "Dr Zoran Đinđić'', a uz podršku nemačke fondacije “Fridrih Ebert”.
(Radio Deutsche Welle, 11. marta 2007)
Na takmičenju je učestvovalo više od 20 mladih govornika, svi inspirisani temama reformi, političke hrabrosti, evropskog puta, borbe protiv kriminala i ratnih zločina, ukratko - inspirisani političkom platformom pokojnog premijera.
Neki od govornika pokušali su na svoj način da ponove Đinđićeve govore:
“Naša nacionalna istorija ponekad podseća na Sizifov posao. Kamen je, uz velike žrtve, doguran do vrha, a onda proradi neki usud i sve se vraća na početak. Propustili smo puno vremena, mi moramo nadoknaditi propušteno i to je naša misija. Mi ne smemo izgubiti u svakodnevnim problemima našu viziju evropske Srbije. Mi još nismo blizu cilja, ali svakoga dana treba činiti korak ka tome. I samo ličnim primerom možemo pokrenuti ljude. A promene će uspeti ako njihov rezultat bude vidljiv u svakoj porodici, u svakom domu, u svakom pojedincu.”
Većina mladih govornika sastavila je sopstvene govore:
“Strah, neznanje i zaslepljenost su Srbiju ponovo vratili na početak. Da, Srbija je ponovo na početku. Ali, ako neko misli da Zoran nije uspeo, vara se. On je uradio najteži deo posla, prokrčio je put, osvetlio je stazu a mi treba samo da krenemo. Jer nije neuspeh ne stići do cilja, neuspeh je ne pokušati. Moj cilj je da budem slobodna. A sloboda se, dragi moji slušaoci, ne nalazi u raskošnim palatama, niti je to život u izobilju a moral u oskudici. Sloboda korača ruku pod ruku sa hrabrošću a hrabrosti nema bez požrtvovanja. Za požrtvovanje je najidealnija mladost, zato što je puna energije. Mi smo ta energija - vi i ja!
Za ovu priliku, i jedan insert iz Đinđićevih govora:
“To jeste cena zato što je ovaj narod zaluđeno 1989. rekao: ‘Taj čovek će nas odvesti u budućnost, taj čovek je najveći među nama’. Ne može to besplatno, ne može jedan narod da izabere pogrešnu politiku i da ga onda posle ništa ne košta.”
Večerašnje takmičenje su organizovali Demokratska stranka i Fond "Dr Zoran Đinđić'', a uz podršku nemačke fondacije “Fridrih Ebert”.
(Radio Deutsche Welle, 11. marta 2007)
Miloševićevo delo i dalje živi
Na godišnjicu smrti svog bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, Srbija je još uvek oštro podeljena na one koji smatraju da je Miloševićeva vladavina u svakom pogledu bila katastrofalna za državu i građane i na one koji nastavljaju da ga veličaju.
Ovi drugi, pre svega iz njegove Socijalističke partije i Srpske radikalne stranke, poručili su da nastavljaju tamo gde je Milošević stao i nastavili da optužuju Haški tribunal, svetske sile i demokratske snage u Srbiji za njegovu smrt i za “zaveru” protiv Srba.
Predstavnici demokratskih snaga, pak, ocenili su da su katastrofalne posledice Miloševićeve politike ne samo i danas vidljive, već će ih građani osećati još dugo, dugo vremena.
Aleksandar Popov, kopredsednik Igmanske inicijative, koalicije nevladinih organizacija iz zemalja regiona koje se zalažu za normalizaciju odnosa na Balkanu, za DW kaže da je Miloševićevo nasleđe, i godinu dana nakon njegove smrti, više nego živo:
“I godinu dana posle njegove smrti i evo sedam godina posle njegovog odlaska s vlasti, njegovo nasleđe je maltene življe nego u njegovo sopstveno doba. Jedini je problem što je to sada prikriveno pod nekom demokratskom formom. Inače, sve ono što je ostavio u nasleđe, ništa od toga se nije na pravi način promenilo. Počev od toga da pune saradnje sa Hagom nema, da Kosovo i dalje posmatramo njegovim očima, do toga da i danas imamo imitaciju višepartizma jer stranke međusobno dele teren pa je to i dalje faktički jednopartijski sistem. Od Evrope smo i dalje udaljeni maltene kao u njegovo vreme… Tako da se ništa veliko od tada nije promenilo.”
Posebno boli, kaže Popov, što se u Srbiji ni malo nije promenio odnos prema počinjenim ratnim zločinima:
“Od 5. oktobra 2000. godine nije skoro ništa učinjeno da se objasni, da se kaže šta se zapravo dešavalo za vreme ratova i koje je učešće bilo i pojedinaca, i grupa, i same države u vreme ratnih zbivanja i šta je sve učinjeno prema drugima. Javne ličnosti, i iz političkog ali i iz javnog života, iz nekih ‘nacionalnih institucija’ čine čak suprotno: ne da se ljudima kaže prava istina, već ponavljaju da Srbi nisu ništa krivi, da Srbija ništa veliko tu nije uradila, ili bar da su svi podjednako krivi…”
Miloševićev grob, koji se nalazi ispred porodične kuće u Požarevcu, retko ko posećuje, sem u slučajevima poput današnjeg obeležavanja godišnjice njegove smrti, kada se u tom gradu okupe njegovi partijski i režimski prijatelji i grupe mahom opskurnih ličnosti iz inostranstva.
A ima i slučajeva, poput onog nedavnog, kada je fotograf iz Požarevca Miroslav Milošević izveo "performans", tako što je grob Slobodana Miloševića probio glogovim kolcem.
Miloševićeva supruga, Mirjana Marković, napustila je Srbiju februara 2003. a sin Marko odmah nakon što je Milošević izgubio vlast. Oboje danas žive u Moskvi, a kćerka Marija u Crnoj Gori. Protiv Mirjane Marković pokrenut je sudski postupak i za njom je raspisana poternica.
(Radio Deutsche Welle, 11. marta 2007)
Ovi drugi, pre svega iz njegove Socijalističke partije i Srpske radikalne stranke, poručili su da nastavljaju tamo gde je Milošević stao i nastavili da optužuju Haški tribunal, svetske sile i demokratske snage u Srbiji za njegovu smrt i za “zaveru” protiv Srba.
Predstavnici demokratskih snaga, pak, ocenili su da su katastrofalne posledice Miloševićeve politike ne samo i danas vidljive, već će ih građani osećati još dugo, dugo vremena.
Aleksandar Popov, kopredsednik Igmanske inicijative, koalicije nevladinih organizacija iz zemalja regiona koje se zalažu za normalizaciju odnosa na Balkanu, za DW kaže da je Miloševićevo nasleđe, i godinu dana nakon njegove smrti, više nego živo:
“I godinu dana posle njegove smrti i evo sedam godina posle njegovog odlaska s vlasti, njegovo nasleđe je maltene življe nego u njegovo sopstveno doba. Jedini je problem što je to sada prikriveno pod nekom demokratskom formom. Inače, sve ono što je ostavio u nasleđe, ništa od toga se nije na pravi način promenilo. Počev od toga da pune saradnje sa Hagom nema, da Kosovo i dalje posmatramo njegovim očima, do toga da i danas imamo imitaciju višepartizma jer stranke međusobno dele teren pa je to i dalje faktički jednopartijski sistem. Od Evrope smo i dalje udaljeni maltene kao u njegovo vreme… Tako da se ništa veliko od tada nije promenilo.”
Posebno boli, kaže Popov, što se u Srbiji ni malo nije promenio odnos prema počinjenim ratnim zločinima:
“Od 5. oktobra 2000. godine nije skoro ništa učinjeno da se objasni, da se kaže šta se zapravo dešavalo za vreme ratova i koje je učešće bilo i pojedinaca, i grupa, i same države u vreme ratnih zbivanja i šta je sve učinjeno prema drugima. Javne ličnosti, i iz političkog ali i iz javnog života, iz nekih ‘nacionalnih institucija’ čine čak suprotno: ne da se ljudima kaže prava istina, već ponavljaju da Srbi nisu ništa krivi, da Srbija ništa veliko tu nije uradila, ili bar da su svi podjednako krivi…”
Miloševićev grob, koji se nalazi ispred porodične kuće u Požarevcu, retko ko posećuje, sem u slučajevima poput današnjeg obeležavanja godišnjice njegove smrti, kada se u tom gradu okupe njegovi partijski i režimski prijatelji i grupe mahom opskurnih ličnosti iz inostranstva.
A ima i slučajeva, poput onog nedavnog, kada je fotograf iz Požarevca Miroslav Milošević izveo "performans", tako što je grob Slobodana Miloševića probio glogovim kolcem.
Miloševićeva supruga, Mirjana Marković, napustila je Srbiju februara 2003. a sin Marko odmah nakon što je Milošević izgubio vlast. Oboje danas žive u Moskvi, a kćerka Marija u Crnoj Gori. Protiv Mirjane Marković pokrenut je sudski postupak i za njom je raspisana poternica.
(Radio Deutsche Welle, 11. marta 2007)
Thursday, March 8, 2007
Osmi mart-Dan žena ili dan muškaraca?
Žene su još uvek neravnopravne u društvu u Srbiji koje je i dalje pretežno patrijarhalno, a da bi svoj položaj popravile za to se same moraju izboriti, kao i kada je početkom 20. veka počeo da se obeležava 8. mart, upravo kao uspomena na sve koje su se borile za ženska ljudska prava, poručile su danas učesnice performansa “Ženski trg”, koji je održan u centru Novog Sada povodom Međunarodnog dana žena.
Performans je organizovalo više ženskih nevladinih organizacija, a jedna od organizatorki performansa Biljana Stanković iz Novosadske lezbejske organizacije za DW objašnjava ideju akcije:
“Mislim da je 8. mart istorijski mnogo važniji datum nego što se sada predstavlja, pa samim tim gubi onu svoju svrhu i važnost koju je imao. U istoriji žene su se borile za mnoga prava, i da glasaju i da studiraju… I to je sve deo osmomartovske revolucije, koja se danas, na žalost, pretvara u nešto drugo. Želimo da vratimo važnost 8. marta i da ne samo taj jedan dan radimo nešto i ukazujemo važnost ženama, nego da radimo pravu akciju koja će svaki sledeći dan, do sledećeg 8. marta, podići nivo poštovanja prema ženama uopšte. Žene jako puno rade, evo vidimo kako trče kući, kuvaju neke ručkove a juče su se spremale, menjale frizure i kupovale novu garderobu, da budu na svojim poslovima lepše i vedrije. Ali, i danas će one služiti… A mi želimo da ih zadržimo bar 15 minuta, da uživaju u tome što su žene.”
U sklopu performansa, žene su ostavljale i poruke na velikom platnu koje je bilo postavljeno na Trgu slobode. Iz poruka se moglo pročitati da su žene diskriminisane prilikom zapošljavanja, da ih poslodavci često ucenjuju oko trudnoće, da su manje plaćene za isti posao…
I dok poslodavci, posebno oni u drzavnim firmama, poklanjaju karanfile i puštaju koleginice ranije s posla kući, kako bi stigle na zajednički ručak u preduzeću, ima i muškaraca kojima se ni malo ne sviđa ono u šta se odavno pretvorio 8. mart. Tridesetogodišnji Darko za DW kaže:
“Treba o ženama da brinemo 365 dana, ne vidim razloga da postoji jedan ‘namenski’ dan. Ne znam zašto žene trebaju da očekuju da ćemo 8. marta da budemo fini. Treba da se trudimo da budemo fini tokom čitave godine. Naravno, ukoliko su određene žene to zaslužile!”
Možda sutra, ali danas vrlo teško da će neko kroz kafanski dim i alkoholna isparenja primetiti da je u Skupštini Srbije tek svaki peti poslanik žena, u izvršnoj vlasti gotovo da ih nema, kao ni na rukovodećim mestima državnih kompanija… Da se nasilje nad ženama u mnogim našim sredinama i dalje smatra “prirodnom pojavom”, da Srbija još uvek nema zaklon o ravnopravnosti polova i da je, na kraju krajeva, 2007. proglašena “Evropskom godinom jednakih mogućnosti za sve”.
(Radio Deutsche Welle, 8. marta 2007)
Performans je organizovalo više ženskih nevladinih organizacija, a jedna od organizatorki performansa Biljana Stanković iz Novosadske lezbejske organizacije za DW objašnjava ideju akcije:
“Mislim da je 8. mart istorijski mnogo važniji datum nego što se sada predstavlja, pa samim tim gubi onu svoju svrhu i važnost koju je imao. U istoriji žene su se borile za mnoga prava, i da glasaju i da studiraju… I to je sve deo osmomartovske revolucije, koja se danas, na žalost, pretvara u nešto drugo. Želimo da vratimo važnost 8. marta i da ne samo taj jedan dan radimo nešto i ukazujemo važnost ženama, nego da radimo pravu akciju koja će svaki sledeći dan, do sledećeg 8. marta, podići nivo poštovanja prema ženama uopšte. Žene jako puno rade, evo vidimo kako trče kući, kuvaju neke ručkove a juče su se spremale, menjale frizure i kupovale novu garderobu, da budu na svojim poslovima lepše i vedrije. Ali, i danas će one služiti… A mi želimo da ih zadržimo bar 15 minuta, da uživaju u tome što su žene.”
U sklopu performansa, žene su ostavljale i poruke na velikom platnu koje je bilo postavljeno na Trgu slobode. Iz poruka se moglo pročitati da su žene diskriminisane prilikom zapošljavanja, da ih poslodavci često ucenjuju oko trudnoće, da su manje plaćene za isti posao…
I dok poslodavci, posebno oni u drzavnim firmama, poklanjaju karanfile i puštaju koleginice ranije s posla kući, kako bi stigle na zajednički ručak u preduzeću, ima i muškaraca kojima se ni malo ne sviđa ono u šta se odavno pretvorio 8. mart. Tridesetogodišnji Darko za DW kaže:
“Treba o ženama da brinemo 365 dana, ne vidim razloga da postoji jedan ‘namenski’ dan. Ne znam zašto žene trebaju da očekuju da ćemo 8. marta da budemo fini. Treba da se trudimo da budemo fini tokom čitave godine. Naravno, ukoliko su određene žene to zaslužile!”
Možda sutra, ali danas vrlo teško da će neko kroz kafanski dim i alkoholna isparenja primetiti da je u Skupštini Srbije tek svaki peti poslanik žena, u izvršnoj vlasti gotovo da ih nema, kao ni na rukovodećim mestima državnih kompanija… Da se nasilje nad ženama u mnogim našim sredinama i dalje smatra “prirodnom pojavom”, da Srbija još uvek nema zaklon o ravnopravnosti polova i da je, na kraju krajeva, 2007. proglašena “Evropskom godinom jednakih mogućnosti za sve”.
(Radio Deutsche Welle, 8. marta 2007)
Tuesday, March 6, 2007
Saradnja južne Bačke i Vukovara
Predstavnici Južnobackcog okruga iz Vojvodine i Vukovarsko-srijemske županije iz Hrvatske potpisali su u Vukovaru zajedničku izjavu o unapređenju dobrosusedskih odnosa, o regionalnoj i prekograničnoj saradnji.
Kako je objašnjeno, osnovni cilj je da se zajednički konkuriše za predpristupne fondove Evropske Unije, jer je regionalna i prekogranična saradnja osnovni preduslov da se uopšte može konkurisati pred tim fondovima.
Načelnica Južnobačkog okruga Svetlana Selaković za DW kaže da će se saradnja ogledati u privredi, saobraćaju, bezbednosti na granicama, zdravstvu, univerzitetskoj razmeni, kao i zaštiti nacionalnih manjina.
“Nemamo kompetencije da rešavamo ta pitanja kao okrug i kao županija ali zato možemo da iniciramo, svako kod svojih nadležnih državnih organa, rešavanje onih problema koji tište građane i sa jedne i sa druge strane.”
Prema njenim rečima, osnovni smisao saradnje je rešavanje svakodnevnih problema koji muče građane sa obe strane granice, a srpskoj strani najvažnije je rešavanje problema meštana sela Neštin i Vizić. Naime, ta sela pripadaju opštini Bačka Palanka, ali je geografija za njih bila veoma nepovoljna po raspadu bivše Jugoslavije jer danas moraju dobiti čak osam pečata u pasoš da bi stigli do Bačke Palanke:
“Građani Neština i Vizića, koji pripadaju opštini Bačka Palanka a nalaze se na sremskoj strani, imaju veliki problem kada prelaze granice, da bi kupili životne namirnice u Bačkoj Palanci ili kada prosto idu na pijacu. Osam pečata treba da udare da bi prešli tamo i nazad?! Zatim, želimo da pokušamo da unapredimo i pitanje prometa robe, jer kod robe za ličnu upotrebu imate limit hrane koji možete da prenesete, što je vrlo nezgodno stanovnicima ta dva mesta. Znači, reč je o nečemu što mi možemo da probamo da poboljšamo kvalitet života. Takođe, imate puno ljudi koji su iz Bačke Palanke a imaju svoje vinograde preko koje treba da obrađuju.”
Inače, meštani Neština i Vizića, koji od svoje kuće do Bačke Palanke moraju da prvo izađu iz Srbije pa uđu u Hrvatsku, pa potom izađu iz Hrvatske i uđu u Srbiju i na povratku kući isto tako, imaju i takve probleme kao što je telefoniranje, gde im mobilni telefoni često ulaze u hrvatski roming, ili televizijski kanali, gde opet dominiraju hrvatski programi pa deca neretko govore hrvatskim jezikom.
Svetlana Selaković još kaže da je jedan od najvažnijih projekata, koji će pored fondova EU biti ponuđen i domaćim ustanovama, razminiranje pograničnog područja i sa srpske i sa hrvatske strane granice. Takođe, obe strane će u potpunosti podržati rad državnih komisija za nestala lica, kako bi se što pre priveo kraju taj težak posao koji će omogućiti da se konačno razjasni sudbina svih žrtava.
Zajednička izjava podrazumeva i insistiranje na zajedničkim turističkim programima kako bi se iskoristili svi potencijali koje nudi Dunav, kao i ubrzanje realizacije projekta trajektne linije između Vukovara i Vajske.
(Radio Deutsche Welle, 6. marta 2007)
Kako je objašnjeno, osnovni cilj je da se zajednički konkuriše za predpristupne fondove Evropske Unije, jer je regionalna i prekogranična saradnja osnovni preduslov da se uopšte može konkurisati pred tim fondovima.
Načelnica Južnobačkog okruga Svetlana Selaković za DW kaže da će se saradnja ogledati u privredi, saobraćaju, bezbednosti na granicama, zdravstvu, univerzitetskoj razmeni, kao i zaštiti nacionalnih manjina.
“Nemamo kompetencije da rešavamo ta pitanja kao okrug i kao županija ali zato možemo da iniciramo, svako kod svojih nadležnih državnih organa, rešavanje onih problema koji tište građane i sa jedne i sa druge strane.”
Prema njenim rečima, osnovni smisao saradnje je rešavanje svakodnevnih problema koji muče građane sa obe strane granice, a srpskoj strani najvažnije je rešavanje problema meštana sela Neštin i Vizić. Naime, ta sela pripadaju opštini Bačka Palanka, ali je geografija za njih bila veoma nepovoljna po raspadu bivše Jugoslavije jer danas moraju dobiti čak osam pečata u pasoš da bi stigli do Bačke Palanke:
“Građani Neština i Vizića, koji pripadaju opštini Bačka Palanka a nalaze se na sremskoj strani, imaju veliki problem kada prelaze granice, da bi kupili životne namirnice u Bačkoj Palanci ili kada prosto idu na pijacu. Osam pečata treba da udare da bi prešli tamo i nazad?! Zatim, želimo da pokušamo da unapredimo i pitanje prometa robe, jer kod robe za ličnu upotrebu imate limit hrane koji možete da prenesete, što je vrlo nezgodno stanovnicima ta dva mesta. Znači, reč je o nečemu što mi možemo da probamo da poboljšamo kvalitet života. Takođe, imate puno ljudi koji su iz Bačke Palanke a imaju svoje vinograde preko koje treba da obrađuju.”
Inače, meštani Neština i Vizića, koji od svoje kuće do Bačke Palanke moraju da prvo izađu iz Srbije pa uđu u Hrvatsku, pa potom izađu iz Hrvatske i uđu u Srbiju i na povratku kući isto tako, imaju i takve probleme kao što je telefoniranje, gde im mobilni telefoni često ulaze u hrvatski roming, ili televizijski kanali, gde opet dominiraju hrvatski programi pa deca neretko govore hrvatskim jezikom.
Svetlana Selaković još kaže da je jedan od najvažnijih projekata, koji će pored fondova EU biti ponuđen i domaćim ustanovama, razminiranje pograničnog područja i sa srpske i sa hrvatske strane granice. Takođe, obe strane će u potpunosti podržati rad državnih komisija za nestala lica, kako bi se što pre priveo kraju taj težak posao koji će omogućiti da se konačno razjasni sudbina svih žrtava.
Zajednička izjava podrazumeva i insistiranje na zajedničkim turističkim programima kako bi se iskoristili svi potencijali koje nudi Dunav, kao i ubrzanje realizacije projekta trajektne linije između Vukovara i Vajske.
(Radio Deutsche Welle, 6. marta 2007)
Friday, March 2, 2007
Šandor Kepiro ostao na slobodi
Sud u Budimpešti saopštio je da desetogodišnja zatvorska kazna na koju je 1944. godine bio osuđen bivši mađarski žandarm Šandor Kepiro, osumnjičen za ratni zločin u okupiranom Novom Sadu u Drugom svetskom ratu, ne može biti sprovedena jer su dokumenti o toj presudi “nestali”.
Kepira (93) je Centar “Simon Vizental”, koji se bavi pronalaženjem nacističkih ratnih zločinaca, prošle godine prepoznao kao čoveka koji je pred mađarskim sudovima u dva navrata, 1944. i 1946. godine, osuđen za ratni zločin, ali nikada nije odslužio zatvorsku kaznu.
Kepiro je osuđivan zato što je kao policijski kapetan 23. januara 1942. godine učestvovao u “Novosadskoj raciji”, kada su mađarske fašističke okupacione snage ubile i pod led Dunava bacile više od 1.200 Jevreja, Srba i Roma. On je osuđivan i zbog sumnje da je 1944. godine učestvovao u organizavanju deportacije preostalih novosadskih Jevreja u koncentracione logore. Kepiro je, međutim, posle rata uspeo da pobegne, prvo u Austriju a zatim u Argentinu, gde je živeo do 1996, kada se vratio u Budimpeštu.
Direktor Centra “Simon Vizental” iz Jerusalima Efraim Zurof u izjavi za DW najoštrije je osudio odluku mađarskih pravosudnih vlasti:
“Odluka suda u Budimpešti je uvredljiva, i moralno i pravno neodrživa. U suštini, Kepirou, koji je svojevremeno u Mađarskoj već bio osuđen zbog svoje uloge u ubistvu više od 1.200 ljudi, a koju nije odslužio jer je pobegao iz zemlje, sada je omogućeno da još jednom izbegne zaluženu kaznu. Smatram da je to moralno neprihvatljivo i veoma uvredljivo.”
Zurof je pozvao mađarsko tužilaštvo da se žali na odluku suda:
“Tužilac ima priliku da se žali na odluku suda. Sreo sam se sa tužiocem prošli vikend u Budimpešti i on mi je nagovestio da će, ukoliko njegova žalba ne bude prihvaćena, započeti kriminalističku istragu o ulozi Kepiroa u Drugom svetskom ratu.”
Efraim Zurof je krajem januara meseca u Novom Sadu zatražio da vlasti u Srbiji podnesu zahtev za izručenje Kepiroa i dodao da je u više navrata dobijao obećanja da postoji “čvrsta rešenost” da se podnese zahtev za izručenje, ali ništa više od toga. Potom je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić objasnio da Srbija, zbog bilateralnog ugovora sa Mađarskom, ne može da traži izručenje mađarskih državljana i da sudbina Kepiroa zavisi isključivo od pravosuđa susedne zemlje.
Nakon jučerašnje presude, Zurof je još ocenio da je u Mađarskoj na delu pokušaj “minimizacije” učešća te zemlje na strani nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.
(Radio Deutsche Welle, 2. marta 2007)
Kepira (93) je Centar “Simon Vizental”, koji se bavi pronalaženjem nacističkih ratnih zločinaca, prošle godine prepoznao kao čoveka koji je pred mađarskim sudovima u dva navrata, 1944. i 1946. godine, osuđen za ratni zločin, ali nikada nije odslužio zatvorsku kaznu.
Kepiro je osuđivan zato što je kao policijski kapetan 23. januara 1942. godine učestvovao u “Novosadskoj raciji”, kada su mađarske fašističke okupacione snage ubile i pod led Dunava bacile više od 1.200 Jevreja, Srba i Roma. On je osuđivan i zbog sumnje da je 1944. godine učestvovao u organizavanju deportacije preostalih novosadskih Jevreja u koncentracione logore. Kepiro je, međutim, posle rata uspeo da pobegne, prvo u Austriju a zatim u Argentinu, gde je živeo do 1996, kada se vratio u Budimpeštu.
Direktor Centra “Simon Vizental” iz Jerusalima Efraim Zurof u izjavi za DW najoštrije je osudio odluku mađarskih pravosudnih vlasti:
“Odluka suda u Budimpešti je uvredljiva, i moralno i pravno neodrživa. U suštini, Kepirou, koji je svojevremeno u Mađarskoj već bio osuđen zbog svoje uloge u ubistvu više od 1.200 ljudi, a koju nije odslužio jer je pobegao iz zemlje, sada je omogućeno da još jednom izbegne zaluženu kaznu. Smatram da je to moralno neprihvatljivo i veoma uvredljivo.”
Zurof je pozvao mađarsko tužilaštvo da se žali na odluku suda:
“Tužilac ima priliku da se žali na odluku suda. Sreo sam se sa tužiocem prošli vikend u Budimpešti i on mi je nagovestio da će, ukoliko njegova žalba ne bude prihvaćena, započeti kriminalističku istragu o ulozi Kepiroa u Drugom svetskom ratu.”
Efraim Zurof je krajem januara meseca u Novom Sadu zatražio da vlasti u Srbiji podnesu zahtev za izručenje Kepiroa i dodao da je u više navrata dobijao obećanja da postoji “čvrsta rešenost” da se podnese zahtev za izručenje, ali ništa više od toga. Potom je portparol Tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić objasnio da Srbija, zbog bilateralnog ugovora sa Mađarskom, ne može da traži izručenje mađarskih državljana i da sudbina Kepiroa zavisi isključivo od pravosuđa susedne zemlje.
Nakon jučerašnje presude, Zurof je još ocenio da je u Mađarskoj na delu pokušaj “minimizacije” učešća te zemlje na strani nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu.
(Radio Deutsche Welle, 2. marta 2007)
Subscribe to:
Posts (Atom)
