Ko radio - o glavi mu se radilo!

ŽIVEO PRVI MAJ: Hoćemo li se i ove godine, uz pivo, roštilj, ražanj, još jednom sa obožavanjem klanjati tranzicionom kultu (ne)rada?

“Ko radio - o glavi mu se radilo”, “Radio-ne radio, radi ti radio”, “Nemoj, sine puno čitati, preučićeš pa ćeš poludeti”..., samo su neke od “krilatica” koje, uglavnom u šali a poneko bogme i bukvalno, često izgovaramo
Prvi maj, Praznik rada i to međunarodni, slaviće se punom parom i kod nas, makar je, u poređenju sa onim socijalističkim vremenima, donekle izgubio na svom kultu, pogotovo kada je o Prvomajskom uranku reč. Ali, za taj dan novca ne manjka, pa će svaki pristojan domaćin a bogami i domaćica uložiti dodatni napor da osvetla obraz. Bilo uz roštilj, bilo uz ražanj. I pivo na gajbe ili kartone.
I, zaista, šta mi proslavljamo tog 1. maja? Klanjamo li se kultu rada ili kultu nerada? Sociolog Srećko Mihajlović smatra da je očito da građanima Srbije, a pogotovo mlađem delu populacije, nedostaje normalan odnos prema radu, radu kao izvoru prihoda i radu kao izvoru još nekih vrednosti. - Jednostavno, živeli smo u vremenu i u zemlji gde su neki drugi oblici življenja omogućavali da se dođe do određenih prihoda i uopšte do boljeg života i to je izgleda ušlo u mentalitet mladog čoveka, kaže Mihajlović za GL.
Mihajlović se donekle slaže sa oštrim kritičarima koji tvrde da se kod nas ponovo razvio “hajdučki mentalitet”, po sistemu “šest meseci kradem, šest meseci plandujem i trošim ukradeno”. On ipak smatra da je ključni problem sistem u kojem živimo. - Mi se danas često susrećemo i sa ljudima koji kukaju i na ovo i na ono, pljuju i po ovome i po onome, kukaju na državu i na roditelje, a pritom se sami nešto naročito ne trude da dođu do posla i da rade. Ali, treba imati na umu da je ceo sistem tako orijentisan. Pogledajte samo naše školske udžbenike, tu je više prisutan kult religije nego kult rada, više se govori o potrebi verovanja nego o potrebi da se radi. Pogledajte medije, koliko tu imamo napisa, fotografija koji govore o radu, a koliko onih koji govore o neradu i životu u neradu..., kaže Mihajlović.
Prema njegovim rečima, duh vremena u kojem živimo takav je da se o radu govori kao o nečemu što nije naročito poželjno, a pritom naravno svi želimo da dobro i pristojno živimo. Mihajlović smatra da je za takav odnos prema radu ponešto kriv naš mentalitet, ali ipak u daleko većoj meri kriv je sistem u kojem živimo. - Jednostavno, rad nije na ceni, pa pojedinac u očima okoline, svojih drugova i prijatelja ispada budala koja, eto, radi, a može se i na druge načine i lakše živeti. Sama činjenica da mi u našim porodicama imamo roditelje koji, sa svojim malim penzijama, izdržavaju decu od 35 i 40 godina, govori o stanju u kojem se nalazimo, o spremnosti tog mladog čoveka da podnosi tu situaciju nerada, i da živi tek nešto izvan ivice bede, samo da se ne bi radilo. Nama je ispod časti raditi posao koji je izvan naše struke, nama je ispod časti raditi fizički posao, nama je ispod časti obrađivati zemlju. Jednostavno, samo neke posebne vrste radova, koje su dobro plaćene, imaju cenu kod našeg čoveka, smatra Mihajlović.
On skreće pažnju na činjenicu da u Srbiji ima veoma mnogo nezaposlenih, a da, s druge strane, imamo manjka radne snage i u firmama, i u fabrikama, i na selu, jer je reč o “nepopularnim” poslovima, koji važe za teške fizičke poslove. Prema Mihajloviću, nisu u pravu oni koji tvrde da će privatizacija da reši i problem našeg odnosa prema radu. - Mi se i inače mnogo uzdamo u privatizaciju i u neke čarobne štapiće koje će samo tržište nekako da donese. Nije stvar samo u ekonomskoj nuždi. Naš čovek je spreman da podnese mnogo šta, samo da ne bi izašao iz neke svoje kolotečine. Ne može tržište sve da odradi umesto nas, treba i samo društvo nešto da učini, sam sistem, civilno društvo, na kraju i političko društvo, iako je ono prezauzeto sobom i od sebe ne vidi nikog drugog, kaže Mihajlović.
Ljiljana Milošević, psihološkinja, kaže da to što se u Srbiji, u smislu mentaliteta, rad mnogo ne ceni, ima neke korene u kulturi i tradiciji, i to ne samo našoj. Ona navodi da i u hrišćanskoj tradiciji, kao i u antičkoj Grčkoj može da se zapazi neka vrsta prezira prema radu. Ipak, tvrdi naša sagovornica, kada je odnos prema radu u pitanju, građani Srbije nisu “najgori od sve dece”. - Prema savremenim svetskim istraživanjima vrednosti, Srbija je tu negde u sredini svetske lestvice: niti se ističemo po pozitivnom niti po negativnom odnosu prema radu. Takođe, činjenice vezane za to koliko mi radimo ne govore u prilog stereotipu da smo jako lenji. Naprotiv, i tu smo negde u sredini svetske lestvice. Svetska banka nas rangira, kada su u pitanju kriterijumi kao što su: rigidnost radnih časova, koliko je teško dati otkaz, koliko je teško zaposliti, a koliko je teško otpustiti višak radnika, koliko košta radna snaga, na 73. mesto od ukupno 175 obrađenih država, navodi Miloševićeva.
Prema njenim rečima, u istraživanju iz 2001. godine, na pitanje koliko im je rad bitan u životu, više od 90 odsto ispitanika je odgovorio da im je rad vrlo bitan ili prilično bitan u životu, a svega nešto više od dva procenta ispitanika kazao je da im rad nije važan. Takođe, ako je verovati istraživanjima, više od 80 odsto punoletnog stanovništva Srbije smatra da je konkurencija zdrava i korisna stvar.
Ljiljana Milošević potencira ulogu obrazovanja u negovanju kulta rada i navodi da je obrazovanje najvažniji faktor koji utiče na formiranje pozitivnog odnosa prema radu. Zbog toga i podseća da u stanovništvu Srbije, do završene osnovne škole ima 45,73 odsto stanovništva, srednju školu ima 41 odsto, a višu i visoku 11 odsto. - Spram toga, može se zaključiti i kakve su generalne vrednosne orijentacije kada je posao u pitanju, zaključuje ona.
Sve u svemu, daleko smo od Japana , od Amerike, od protestanata... Više, čini se, naginjemo onom pojmu “lenje genijalnosti”, koji je uveo Vladimir Dvorniković u svojoj “Karakterologiji Jugoslovena” iz davne 1939. godine. Jugoslovena više uglavnom nema, ali su tu i dalje one izreke: “Mrzi me da radim”, “Ne da mi se”... Ili, da opet citiranmo Dvornikovića: “Mnogi i mnogi Jugosloven iživi svoj život sa značajnom iluzijom, samosvešću i - utehom: da ‘je mogao’ ili da ‘bi mogao’ i ovo i ono - samo kad ‘bi hteo’”.
Ih, koliko li smo puta ovo čuli! Ili, što reče jedan filozof ovdašnji: “Ljudi ovde žive od imanja namere. Dovoljno je da ste jednom u životu imali nameru da nešto uradite i da posle o tome čitav život pričate, iako to nikada zapravo niste uradili”.
Kažu “poznavaoci prilika” da u Americi doslovno postoji kult rada i da te, ako ne radiš, ljudi smatraju čudakom. O Japanu, nećemo ni pokušavati da pišemo. Tvrde da na Islandu vlada kult rada i novca i da nema tog posla koji je nedoličan, kao i da ne postoje besplatne usluge. Kažu: normalno je da majka kćerki naplati čuvanje đece...
Kult rada, je, tvrdi se, osnova ekonomskog prosperiteta pojedinca, njegove porodice, i cele države. Kult rada, prema nekim drugim “teoretičarima”, rađa potrošačko društvo, robovanje kreditima i novo robovlasništvo... Ponavljanje izjave: “Nemam vremena, radim, radim i uživam što radim”, spekuliše se, neminovno vodi ka radoholiji. A onda i ka stresu. A od stresa počinju sve bolesti, i psihičke i fizičke…
Pa vi odaberite krilaticu koja vam je najmilija.
Sve u svemu, na našim novčanicama više nema čuvenog rudara Alije Sirotanovića koji je valjda za jedan dan iskopao što mašine ne mogu za sedam. Nema više “petoletki”, “omladinskih radnih akcija”, “udarnika”, “prebacivanja normi”. Imena fudbalskih klubova poput “Radnik”, “Rudar”, “Lokomotiva” “Torpedo”, izašla su iz mode. Ne računajući zagrebački “Dinamo”, za čije su ime, sa obe ruke i noge i ponekom bejzbol palicom, zalegli čak i nacionalistički “Bed blu bojsi”. Sve u svemu, nema više tog socijalizma “sa ljudskim likom” gde je čovek mogao da ima sigurnu državnu službu, solidnu platu plus regres, da “dobije” stan, da podigne kredit kojeg će kasnije pojesti inflacija... Ukratko, da zasluženo uživa u plodovima svoga nerada. Od tog vremena su nam, biće, ostale i “mudrosti” tipa: “Imam odličan posao: ništa ne radim, a super mi je plata”. Od tog vremena, čini se, kod nas se i danas sa prizvukom psovke izgovara rečenica: “Ma, pusti, on radi kod privatnika...”
I dok je drug Tito katkad narušavao svoj hedonistički lik tako što je sedao za strug ili uzimao motiku u ruke, ovdašnji političari maksimalno dobace do kamena-temeljca. Svojim primerom, sem Borisa Tadića koji je u kampanji za predsedničke izbore, zavrnuo rukave od košulje i počeo da kosi, kao autentični Pivljanin, ovde niko nikoga ne zove na rad.
Ali, zove na popularno “spajanje praznika”. - Srbija sigurno nije zemlja koja ima najviše praznika na svetu, niti je jedina zemlja koja spaja praznike. Kad smo ga već spojili, hajde da od tog Praznika rada napravimo makar jedan dan kada ćemo se setiti, ako već ne možemo to da ostvarimo, šta znači rad i šta može da znači, i šta će, hteli mi ne hteli, jednog dana značiti, zaključuje Srećko Mihajlović.
“A sad svi na svoja radna mesta”, reče onomad pokojni Milošević. Obistinila mu se ona druga: “Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo”. Ne znam kako vi, ali ja ne bih da se bijem, već mi je baš super “leglo” ovo “spajanje praznika” za jedan “kraći”, naravno plaćeni, odmor. Živeo 1. maj!

(Građanski list, 28-29. april 2007)

Tadić: Kazniti krivce za napade na novinare

Predsednik Srbije Boris Tadić rekao je danas, na sastanku sa predstavnicima novinarskih udruženja, da će se zauzeti da se "pronađu i kazne odgovorni za napade na novinare".
U saopštenju Kabineta predsednika Republike navodi se da je Tadić izrazio zabrinutost zbog toga što se "u društvu stvara klima koja pogoduje ugrožavanju građanskih i demokratskih sloboda".
Predsednik Republike i delegacija Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) i Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) zajednički su ocenili da je posebno važno sprečiti otvorene pretnje likvidacijama kojima su izloženi pojedini novinari.
Delegacija novinarskih udruženja obavestila je predsednika o napadima i pritiscima na novinare, i o stanju u novinarskoj profesiji. Delegacija NUNS-a je pozvala sve strukture vlasti da stanu u odbranu osnovnih tekovina demokratskog društva i da rade na stvaranju takve atmosfere u društvu u kojoj napadi na novinare, ali i na slobodnomisleće ljude iz drugih profesija, neće biti ni na koji način tolerisani.
Novinarske organizacije, kako je rečeno, takođe treba da učine sve što je u njihovoj moći da, kroz samoregulaciju, obezbede poštovanje osnovnih pravila novinarske profesije.
Predstavnici NUNS-a su naveli da bi bilo veoma obeshrabrujuće ukoliko bi se dogodilo da se napad na novinara "Vremena" Dejana Anastasijevića okvalifikuje kao ugrožavanje bezbednosti, a ne kao pokušaj ubistva. Predstavnici NUNS-a su naveli da je Anastasijevićev stan izrešetan gelerima od bombi podmetnutih na njegov prozor.
Predstavnici NUNS-a i NDNV-a su pozvali na hitno konsolidovanje demokratskih institucija, bez čega nije moguće ni osiguravanje zaštite građana Srbije, piše u saopštenju.

(Beta, 27. april 2007)

Skup novinarske solidarnosti

Predsednica NUNS-a Nadežda Gaće je istakla da je od decembra 2006. do danas u Srbiji bilo više od 100 napada na novinare i aktiviste nevladinih organizacija i dodala da
su NUNS i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) organizovali skup kako bi podržali novinare kojima se dešavaju surove stvari i pozvali državu da stvori okolnosti da se njeni građani osećaju bezbedno.
Iako su na skup u beogradskom Medija centru bili pozvani predstavnici svih političkih partija kako bi novinarima pružili podršku, odazvali su se jedino Demokratska stranka (DS), G17 Plus, Liberalno- demokratska partija (LDP) i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV).
Član Izvršnog odbora NUNS-a Dragan Janjić kazao je da odsustvo predstavnika pojedinih političkih partija pokazuje da se na problem napada na novinare i dalje gleda kroz "političku prizmu" a ne kao na problem stvaranja atmosfere u društvu u kojoj se niko neće usuditi da napadne novinare. Janjić je dodao da mediji sami ne mogu mnogo doprineti stvaranju takvih okolnosti u društvu već da to moraju da urade političke
elite i vlast.
Novinar nedeljnika "Vreme" Miloš Vasić izjavio je da je nakon pokušaja ubistva novinara Dejana Anastasijevića i njegove porodice došlo do sistematskog i dobro planiranog razvodnjavanja slučaja i pokušaja da se sa njega skrene pažnja na druge stvari.
On je istakao da tu, između ostalog, spada i njegov slučaj - kada su slušaoci radija "Fokus" tražili njegovu likvidaciju i nazivali ga svakakvim imenima. Vasić je ocenio da u Srbiji 2007. godine prisustvujemo nečem što je, prema njegovim rečima, "puzajući fašizam" gde svako može da preti novinarima a sudovi osećaju potrebu da prihvate svaku tužbu za klevetu iako neke mogu i da odbace. Izvršna vlast treba da pokaže entuzijazam i da napad na Dejana Anastasijevića istraži kako treba i pronađe počinioce, rekao je
novinar "Vremena" dodajući: "Znamo ko je to uradio. Sve nam je jasno".
Predsednik NDNV-a Dinko Gruhonjić je istakao da novinari treba da pokušaju da budu solidarni, u vremenu kada je ta profesija devastirana i omalovažena i kada postoje razlike i među novinarima jer su danas na meti svi. On je dodao da "pojedini ministri šutiraju
novinara a drugi im savetuju da se presele na više spratove". Gruhonjić je pozvao sva novinarska udruženja, redakcije, sindikate i novinare da se priključe akciji NUNS-a i NDNV-a da se formira Fond solidarnosti, da napadi na novinare uvek budu vest dana i da u situaciji kada istražni organi ne mogu da otkriju počinioce, novinari vrše paralelne istrage.
Na skupu je pročitan proglas dva udruženja novinara nazvan "Dosta!" u kojem se novinari pozivaju da izraze solidarnost sa svim koleginicama i kolegama koji su žrtve napada političkih i ekonomskih moćnika, kao i raznih zastupnika prljavog kapitala i raznih ekstremističkih ideoloških grupacija i pojedinačnih nasilnika.
Takođe se pozivaju nadležni da pronađu počinioce napada na novinare, one koji su im pretili i da ih adekvatno kazne.
Ništa ne može da opravda napad na novinare jer je to napad na slobodu govora, na slobodu kao takvu, navodi se u proglasu i pozivaju se svi novinari i građani Srbije da potpišu peticiju za zaštitu novinara i prava na potpuno, objektivno i slobodno informisanje.
Skupu je prisustvovao veliki broj novinara, urednika medija kao i predstavnika nevladinih organizacija.

(24. april 2007)

Teofilović: Ustav i zakoni relativizuju ljudska prava

Vojvođanski ombudsman Petar Teofilović izjavio je danas da je poštovanje ljudskih prava u Srbiji ugroženo određenim ustavnim odredbama, kao i lošim zakonima i zakonima koji se ne sprovode ili se sprovode selektivno.
Teofilović je na konferenciji za novinare predstavio godišnji izveštaj za 2006. i rekao da poštovanje ljudskih prava u Srbiji ograničava odredba novog ustava koja kaže da domaći propisi imaju prednost nad međunarodnim konvencijama i aktima. Ocenio je da je novi Ustav Srbije, kada su ljudska prava u pitanju, "korak unazad" u odnosu na Ustavnu povelju Srbije i Crne Gore i na Povelju o ljudskim i manjinskim pravima bivše državne zajednice. "Takođe, imamo zakone koji se često ne sprovode ili se primenjuju selektivno, što za posledicu ima relativizaciju ljudskih prava", kazao je Teofilović.
On je podsetio da Skupština Srbije još uvek nije usvojila zakon o načinu izbora manjinskih nacionalnih saveta, što je dovelo do toga da je pojedinim nacionalnim savetima istekao mandat, a ne mogu da budu izabrani novi.
Vojvođanski ombudsman je podsetio i da još uvek ne postoji institucija republičkog ombudsmana. Prema njegovim rečima, Srbiji nedostaju i zakon o ravnopravnosti polova, zakon protiv diskriminacije, zakon o dečjem ombudsmanu, dok je Zakon o crkvama i verskim zajednicama u pojedinim odredbama otvorio prostor za nejednakost crkava i verskih zajednica.
Teofilović je kazao da o odnosu vlasti prema ljudskim pravima govori i činjenica da više ne postoji ministarstvo za ljudska i manjinska prava, već samo Služba za ljudska i manjinska prava pri Vladi Srbije. On je kazao da je siromaštvo jedan od osnovnih uzroka ugrožavanja ljudskih prava.
Zamenik pokrajinskog ombudsmana zadužen za nacionalne manjine Zoltan Gobor rekao je da se manjinska prava najčesće narušavaju u oblastima zapošljavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Gobor je naveo da je u kancelariju pokrajinskog ombudsmana stiglo i pitanje da li Jugosloveni, kojih u Vojvodini po poslednje popisu stanovništva ima 2,45 odsto, mogu da budu priznati kao nacionalna manjina i da li mogu osnovati i svoj nacionalni savet. Objasnio je da, prema tumačenju kancelarije ombudsmana i vojvođanskog sekretarijata za nacionalne manjine, Jugosloveni ne mogu biti priznati kao nacionalna manjina, jer "ne ispunjavaju uslove" za to. Gobor je kazao da su i Crnogorci u Vojvodini, kojih po popisu iz 2002. godine ima 1,75 odsto, izrazili nameru da formiraju vlastiti nacionalni savet.
On je kritikovao Radioteleviziju Vojvodine i ocenio da se u tom pokrajinskom javnom servisu "ništa nije promenilo", sem činjenice da su postali zaseban pravni subjekt.
Na konferenciji je govorila i zamenica pokrajinskog ombudsmana zadužena za ravnopravnost polova Danica Todorov, koja je kazala da u toj oblasti i dalje postoje brojna kršenja pre svega ženskih ljudskih prava.
Skupština Vojvodine usvojila je u petak izveštaj ombudsmana za 2006. godinu.

(Beta, 23. april 2007)

Jasenovac - da se ne zaboravi

BANJALUKA/ZAGREB/BEOGRAD - Ispred zgrade parlamenta RS u Banjaluci danas je otkriven spomenik "Topola užasa" u znak sećanja na žrtve ustaškog logora u Jasenovcu. Spomenik je otkriven povodom obeležavanja godišnjice proboja jasenovačkih logoraša i Dana Banjaluke, a ceremoniji su prisustvovali najviši zvaničnici RS i preživeli logoraši.
Gradonačelnik Banjaluke Dragoljub Davidović rekao je da tim spomenikom Banjaluka "diže glas protiv ubijanja civila bilo gde na svetu". "Banjaluka želi da sačuva večnu uspomenu na ljude, na žrtve - Srbe, Jevreje, Rome i sve ostale koji su nevini, čisti i nedužni nestajali u kolonama smrti", rekao je on.
Predsednica Udruženja preživelih logoraša Jasenovca Dobrila Kukolj upozorila je da taj zločin nikada ne sme da bude zaboravljen i navela da je u tom logoru stradalo 40 članova njene porodice. "Poručujem čitavom svetu da se ne sme desiti da se to zlo ikada više ponovi", rekla je ona.
Na današnji dan 1945. godine oko 600 logoraša krenulo je u proboj iz
koncentracionog logora Jasenovac, ali ih je preživelo manje od
stotinu.
A Romska partija Iz Srbije podsetila je danas, povodom 22. aprila, Dana sećanja na žrtve genocida u ustaškom logoru Jasenovac, na žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji i pozvala međunarodnu zajednicu da pomogne u zbrinjavanju ugroženog stanovništva."Samo sa Kosova je raseljeno i proterano više od 200.000 ljudi", rekao je predsednik Romske partije Srđan Šajn na manifestaciji "Stop - nikad više", koju je ta stranka organizovala u centru Beograda.U saopštenju Romske partije navodi se da je ta stranka akcijom želela da podseti na stotine hiljada Srba, Roma i Jevreja koji su stradali u ustaškom logoru logoru Jasenovac od avgusta 1941. godine do aprila 1945. godine.Takođe, komemoracijom u Spomen području Jasenovac danas je obeležena 62. godisnjica proboja zatvorenika iz tog ustaškog logora u Drugom svetskom ratu. Brojne delegacije, preživeli logoraši i clanovi njihovih porodica položili su cveće i zapalili sveće ispred spomenika u Jasenovcu u spomen na žrtve tog logora, a predstavnici katoličke, muslimanske, pravoslavne i jevrejske vere izrekli su molitve za žrtve logora."Opet se susrećemo ovde na mestu strašnog zločina koji ne dopušta zaborav, susrećemo se da bismo odali počast nevinim žrtvama jasenovacvke klaonice, da bismo se prisetili ko su bili krvnici, a ko su i zašto bile žrtve", rekao je predsednik Hrvatske Stjepan Mesić na komemoraciji.Bitno je da sećanje ostane živo, da uspomena ne umre zajedno sa žrtvama i kad bismo to dopustili, pristali bismo na zaborav onoga što se ne sme zaboraviti, poručio je hrvatski predsednik. "Kad bismo se s time pomirili, dali bismo odrešene ruke onima koji se sve agresivnije trude da nam umesto istorijske istine nametnu laž o istoriji, koji žele da izbrišu cinjenice i zamene ih falsifikatima. To ne smemo i nećemo dozvoliti", naglasio je Mesić. "Jasenovac je bio jedno od najgroznijih stratišta, koje je u okupiranoj Evropi uspostavio fašizam. Svesno kažem okupiranoj Europijer u godinama Drugoga svetskog rata ovde nije bilo ni slobode ni hrvatske države", rekao je on. Mesić je ocenio su u Jasenovcu stradali oni koji su bili drugačijipo naciji, rasi, veri ili svetonazoru, a medu njima su bili Srbi, Romi, Jevreji ili pripadnici drugih nacija, pa i Hrvati komunisti i antifašisti. "To je bilo poprište zločina, a režim koji je taj zločin organizirao bio je zlocinacki režim. Tužno je što se to mora ponavljati, toliko godina posle rata u kojem su poraženi i fašizam i nacizam i njihove nacionalne varijante", rekao je hrvatski predsednik. Upozorio je na rušenje spomenika žrtvama fašizma i antifašistima u nepune dve decenije, rekavši da je to bio rezultat ustupaka istorijskim revizionistima, posledica opasnog koketiranja s ustaštvom.Osvrćući se na pojave isticanja ustaških simbola, Mesić je rekao da ako se bilo gde u Hrvatskoj ili u svetu nekažnjeno mogu isticati simboli ustaškog režima odgovornog za počinjene zločine, i ako se to dovodi u vezu s hrvatskom državom, čije društvo, "uključujući i one koji bi morali da budu njegov moralni oslonac, na sve to uglavnom ćuti, onda nešto definitivno nije u redu". Istakao je da je zločina bilo i na strani antifašista, ali da su fašizam i ustaštvo bili "zločin u ideji i u ostvarenju te ideje",dok je antifašizam kao ideja bio čist, a "zločini počinjeni na toj strani bacili su senku na taj svetli obraz borbe za slobodu". "Hrvatski narod kao kolektivitet ni za šta nije kriv. Krivi su pojedinci, krive su organizovane grupe. Kolektivne krivice nikada i nigde nema, niti je sme biti. Individualizacija krivice bitna je komponenta borbe za istinu, pa i borbe za istinu o Jasenovcu", poručio je s današnjeg skupa Mesić.O važnosti obeležavanja proboja iz jasenovackog logora 22. aprila 1945. govorili su predsednica Saveta Spomen-područja Jasenovca Zorica Stipetić, predsednica upravnog veća tog centra Nataša Mataušić i preživeli logoraš Jakob Atijas.
A povodom Dana sećanja na žrtve genocida u Drugom svetskom ratu danas su u Beogradu položeni venci kod spomenika žrtvama stradalim u logoru Staro sajmište. Vence su položiti preživeli logoraši i predstavnici manjinskih zajednica, čiji su pripadnici stradali u tom logoru, delegacijeMinistarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, Vojske Srbije i Grada Beograda.
(Beta, 22. april 2007)

Vratiti imovinu Vojvodini i opštinama

Skupština Vojvodine usvojila je danas zahtev i uputila ga republičkim vlastima da što pre donesu zakon kojim će Vojvodini i lokalnim samoupravama biti vraćena imovina, koja im je oduzeta u vreme Miloševićevog režima, 1995. godine.

Pozivajući se na slovo novog Ustava Srbije, vladajuća većina u Skupštini Vojvodine, koju čine Demokratska stranka, Savez vojvođanskih Mađara, Liga socijaldemokrata Vojvodine i Pokret snaga Srbije, ocenila je da je konačno došlo vreme da se u Srbiji izvrši decentralizacija.

Predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić rekao je da će decentralizacija pre svega zavisiti od toga kakva će biti nova vlada Srbije:

“Ukoliko nova republička vlada bude sastavljena od stranaka koje poseduju senzibilitet i imaju razumevanje za decentralizaciju države, za evropske vrednosti - tada neće biti problema da se takav zakon i definiše. Ukoliko bude sastavljen opet od onih stranaka koje negiraju evropske vrednosti, opet nema razloga da se opredeljujemo, jer se takav zakon neće naći na dnevnom redu Skupštine Srbije, kao što se nisu nalazili ni prethodni zakoni.”

Poslanica Liga socijaldemokrata Vojvodine Maja Sedlarević izrazila je uverenje da će Vojvodini imovina biti vraćena u zakonskom roku:

“Iskreno se nadamo da na realizaciju ove inicijative nećemo morati da čekamo do 31. decembra 2008, kada ističe zakonski rok za usklađivanje svih zakona.”

A poslanik opozicione Demokratske stranke Srbije, republički ministar za privredu Predrag Bubalo kazao je da trenutno ima i prečih poslova od vraćanja vojvođanske imovine:

“Odmah na samom početku da kažem da ću biti jedan od najsrećnijih ljudi kada se donese zakon o imovini pokrajine Vojvodine. Ali, pre toga treba niz stvari nekih da se uradi.”

Najveće iznenađenje predstavljao je svakako nastup gradonačelnika Apatina i poslanika SPS-a Živorada Smiljanića:

“Ja ovu inicijativu vidim kao inicijativu da se što pre vrati imovina opštinama. Mi smo jedina država u Evropi u kojoj opštine nemaju nikakvu imovinu. Mi govorimo o nekoj demokratizaciji, a na žalost se opet vraćamo tamo gde smo bili. Verujte, mi sada najmanje vlasti u opštinama imamo. U ono vreme, kada su bili komunisti, Skupština opštine je birala mnogo toga: od načelnika OUP-a, predsednika suda, tužioca, sve inspekcijske službe su bile pod ingerencijom opštine... Mi sada imamo inspekcijske službe koje su na nivou republike, koje mi ne možemo pitati ni kada dolaze na posao ni kada odlaze s posla, jer im tamo gore neko šefuje, a nas ne zarezuju. Prema tome, ja se apsolutno zalažem za decentralizaciju.”

I dok se Smiljanić očigledno promenio u odnosu na devedesete, radikali su ostali manje-više isti, te su za skupštinskom govornicom, umesto o imovini Vojvodine i lokalnih samouprava, optuživali vladajuću većinu za nekakav separatizam u Vojvodini i pokušavali da nametnu raspravu o nemačkom ambasadoru Andreasu Cobelu, što je skupština odbila.

(Radio Deutsche Welle, 21. april 2007)

Srbija je opet pod diktaturom!

- Kada su se stvari poput atentata na Dejana Anastasijevića dešavale u vreme Miloševića, znali smo da je to bilo u organizaciji tajnih službi. Sada se to pripisuje nekakvim neorganizovanim pojedincima, nekakvim ratnim veteranima, nekakvim besnim ljudima..., kaže u intervjuu za GL Vesna Pešić, dugogodišnja liderka Građanskog saveza Srbije, antiratna aktivistkinja i bivša ambasadorka naše zemlje u Meksiku, koja je i sama nedavno bila na meti anonimnih napadača koji su kamenicom razbili prozor na njenom stanu.

* Mislite li da je zaista reč o “nekakvim besnim ljudima”, koji nisu ni u čijoj službi?

- Nije to osnovni problem. Problem je u tome što su i ono nekada i ovo sada proizvod istoga duha vremena. Znate, i sada postoji ista ta nacionalna frustracija koja je postojala onda. I sada postoji još neprijatnije ukazivanje na nekakve ljude koji, kao, ne vole Srbe i srpski narod i pričaju o njemu sve najcrnje. I toj grupi ljudi možete da podmećete bombe pod prozore, da ih proganjate, da ih kinjite... I to navodno radi "rulja" ili "neorganizovani pojedinci", ali oni su proizvod Miloševićevog duha vremena. Mi smo obnovili ideološki obrazac koji opravdava takve poteze.

* Koliko je to opasno ne samo za “ljude koji drugačije misle”, nego i za same građane?

- Evo, u "Utisku nedelje", koji je počeo pričom o pokušaju ubistva Dejana Anastasijevića, javio se jedan odsečan i jasan glas gledaoca koji je poručio: "Pa mi znamo ko je Dejan Anastasijević. Pa on je bio svedok protiv Miloševića i govorio je protiv srpske države". Dakle, reč je o građanima koji svedočenje protiv Miloševića izjednačavaju sa svedočenjem protiv srpske države. I naravno da je dodao da on "zna da Dejanu to nije jedini greh". Sutradan, na Radiju B92 slušam emisiju "Uvećanje" i opet se javi neki sličan glas, koji kaže da je protiv toga da se podmeću bombe, ali i dodaje da je on "lojalan građanin Srbije". Voditelj ga pita šta pod tim podrazumeva. A on kaže: "Dejan Anastasijević je jedno novinarsko piskaralo, on nije nikakav novinar, znam da je on taj koji piše sve protiv jednog divnog i plemenitog srpskog naroda i koji ga ocrnjava na sve moguće načine". Znači, to je postao javni diskurs. Svuda, u TV emisijama, ne možete da odete ni u kakvu šupu, da nisu dovedeni oni koji smatraju da je legitimno likvidirati one koji drugačije misle. Dakle, legitimno je imati nekoga na nišanu. Pa zar to nije isti duh Miloševićevog vremena. Problem je što su kod nas i službe postale rulja, jer su nelegitimne, pa je potpuno svejedno da li je reč o "neorganizovanim" ili "organizovanim" pojedincima. Dakle, i jedno i drugo su postali rulja.

* Istovremeno, Kosovo je, kao i u doba Miloševića, "najskuplja srpska reč", pa neki udvorički analitičari čak otvoreno poručuju čitaocima "Politike" da "dobro upamte" ko se to u Srbiji zalaže za nezavisnost Kosova, jer će doći dan za obračun sa takvim "izdajnicima"?

- To je jedna atmosfera koja se već duže vremena ovde stvara. Kod nas nije uspostavljena bilo kakva politička korektnost. I ja ne mogu da osuđujem pojedine gledaoce ili čitaoce koji imaju takvo mišljenje, jer se takav diskurs stalno servira od najviših organa uzurpirane vlasti. Pa se i sada kaže da se ne može ništa na tu temu diskutovati jer je to protivustavno. A istovremeno, taj ustav nema nikakvu legitimnost. U suštini, ovde smo uveli neku vrstu otvorenog verbalnog delikta. U tom haosu koji se stvorio, više ne mogu da procenjujem šta će da se desi. Ne plediram za to da se svim tim običnim ljudima koji govore pogromaški začepe usta. Jer, oni samo ponavljaju ono što govori njihova vlast.

* Kako ocenjujete reakciju vlasti u slučaju atentata na Dejana Anastasijevića?

- Moramo da se suočimo sada sa jednom činjenicom da se mi u takvim situacijama, poput ovog pokušaja ubistva, obraćamo vlasti koja više nema nikakav legitimitet. Ovde je, u stvari, proglašeno neko vanredno stanje, koje, doduše, nije zvanično objavljeno. Ali, na delu je totalna uzurpacija vlasti. S jedne strane, ne želi se da se bilo kakvi organi vlasti legitimno konstituišu nakon izbora, a s druge strane se govori kako ne dolaze u obzir ni izbori. Znači, već se otvoreno prešlo iz demokratskog uređenja u državni udar. Pa moramo da se zapitamo ko danas vlada Srbijom? Zato mi je već i muka da se, u slučajevima poput atentata na Anastasijevića, uopšte više njima i obraćamo. Oni vladaju uredbama i navikavaju nas na činjenicu da se Srbija raspala po šavovima.

* Mislite da je ovaj "institucionalnui vakuum" zapravo proizvod namere?

- Da, formiranje institucija se naprosto sprečava. Mi se nalazimo u nekakvoj uzurpiranoj vlasti, ali ne znamo imena i prezimena tih koji vladaju. Doduše, vidimo ove bivše ministre koji su uzurpatori i koji prihvataju da obavljaju "korisne malverzacije", kao što je, recimo, koncesija na autoput koja je prodata. I to sve radi "tehnička vlada", koja nema nikakav legitimitet. Dalje, oni vladaju uredbama, a parlament ne može da donese budžet, jer se svesno pravi blokada da se ta institucija konstituiše. Pa kada dođe jun mesec onda će reći da moraju da nastave da vladaju uzurpatorski, ili, što da se lažemo, diktatorski i autokratski. A javnost će da im kaže: "Pa, hvala". Jer će ljudi dobiti penzije, dobiće plate zdravstveni i prosvetni radnici... A sve to zajedno nije ništa drugo nego još jedan put Srbije u ropstvo, to se tako zove u političkoj teoriji. Znači, oni nas ponovo navikavaju da je ovde, zarad nekog "višeg interesa", ponovo zavladao autoritarni režim.

* Koga biste sve ubrojali u te "uzurpatore vlasti"?

- To su ovi koji su sada na vlasti, a u njih ubrajam i Borisa Tadića koji jeste legitimno izabran ali on kao predsednik ne ulazi u javni prostor i neće da kaže: "Pa, čekajte, ovo više ne može, ja raspisujem sada izbore jer su blokirane sve institucije". Umesto toga, svi oni izgleda čekaju taj 15. maj, koji je poslednji dan da se vlada formira. Pa se sada čuju i spekulacije da 15. maj nije rok, da skupština još nije konstituisana, jer nisu konstituisana njena radna tela, bez obzira što su verifikovani mandati poslanika. Ako su tačne te spekulacije, onda bi oni da produže svoj rok za još koji mesec?! Ali, i bez toga, ovde je već izveden državni udar! A Boris Tadić ide i pluta kao nekakav duh. On kao da je i sam svestan toga šta je na delu, ali jednostavno ne preduzima ništa. I njegov bledi lik promiče ovako s vremena na vreme u javnosti, ali on ne izlazi pred građane da im objasni šta se u ovoj državi događa.

* Mogu li se povući paralele između ovoga što nam se dešava danas i onoga što smo preživeli pod Miloševićem?

- Znate šta, Milošević je, naročito na svojim počecima, bez obzira što nisu poštovana sva demokratska pravila, imao legitimnost, imao je podršku građana za svoju vladavinu. Pa zar treba da podsećam da su svuda bile izlepljene njegove slike i da je to bila jedna plebiscitarna prihvaćenost njegovih nacionalnih i drugih planova. Tako da njegova vladavina ne može da se poredi sa ovom vlašću koja na izborima, zajedno sa nekom narodnjačkom koalicijom, nije uspela da skupi više od 16 odsto glasova. Nikako ne bismo mogli reći da je Milošević vladao sa 16 odsto glasova. To jeste bio autoritarni i diktatorski režim, ali on je i 2000. godine, na izborima za predsednika, od Koštunice izgubio tek za koji promil glasova. Milošević je tada osvojio više od 1,8 miliona glasova onda kada smo i mi brojali. Dakle, Milošević je vladao uz legitimnu podršku građana.
Drugo je što je to bila vladavina koja nam je nanela mnogo zla. Ali, ona nije bila nelegitimna, jer su tu vlast podržali građani, i to više puta, bez obzira na izborne krađe. A sadašnja vlast nema tu minimalnu legitimnost da ima više od 50 odsto podrške građana. Oni su najobičniji uzurpatori vlasti i neka nam odgovore zašto su i s kojim pravom uzurpirali vlast.
Sada se čuju gluposti da građani neće izbore, jer smo siti demokratije?! S jedne strane, kažu nam da smo siti demokratije a s druge strane, blokiraju formiranje demokratskih organa koji su proizvod i konsekvenca januarskih izbora. Kada saberete te dve stvari, jasno je da smo u diktaturi.

* Da li je ova vlast lažno-patriotska, kada lamentira nad sudbinom Kosova, ili je naprosto pljačkaška, pa se Kosovom koristi samo kao sa dimnom bombom koja treba da prikrije "velike poslove" u samoj Srbiji?

- Ona je i jedno i drugo. Ona kombinuje državnu iznudicu, pravdajući se argumentom da se čeka odluka o Kosovu. A zašto se čeka ta odluka o Kosovu? Kosovo je samo izgovor, a oni su očigledno sa tim svojim kojekakvim službama smislili neki veoma mračan plan za nas. Sve u svemu, oni sada uživaju u jednom carstvu neviđenom, jer nema bilo kakve kontrole, bilo kakvih legitimnih organa. Evo, direktor onih železnica koji se "proslavio" kupovinom onih vagona, danas kupuje ponovo vagone, za 53 miliona evra. Znači, oni nastavljaju da pljačkaju. Na delu je recept "korupcija plus iznudica jednako je teški lopovluk". A mi nemamo pojma ko stoji iza toga: vlada, Mišković, tajne službe...? Čujemo svašta, ali nemamo pojma ko vlada i upravlja našim sudbinama.

* Kako stati na put takvom principu vladanja?

- Ovo je vrlo nezgodna situacija jer je reč o strategiji navikavanja građana na nepostojanje institucija. Prvo su građani mislili da su to nekakvi neozbiljni ljudi, nekakva neozbiljna politička elita, koja će se nekako ipak uozbiljiti u poslednjem trenutku. Ali, ne. Pa sam mislila da čekaju poslednji momenat, da građanima bude svega preko glave pa da kažu: "Neka bude bilo kakva vlada, bilo kakav parlament, dajte da se to konstituiše". Pa da im prođu te trgovine, da ne bude važno što se Demokratska stranka odrekla mesta premijera. Ali, i ta granica je pređena. Ta ponuda da Koštunica bude nelegitimni premijer stoji na stolu, ali se i dalje ne želi formirati ni vlada ni parlament, uprkos tome. Ali, građani to više ne primećuju. Zaista ne znam gde, na koje zvono da to udarimo, zato što nema one vatre koju je sipao Milošević. Pa nemamo onu situaciju da je deo građana to pozdravljao, a drugi deo je to kritikovao. Ali smo ipak nekako znali šta se događa. A sada uopšte ne znamo šta je cilj svega ovoga. To je nekakva mistika, tajna, a mi jednostavno ne možemo građanima da objasnimo da su institucije blokirane i da smo mi u nekoj vrsti vanrednoga stanja. Na kom mitingu to da kažemo? Jer, kod nas su građani potpuno demobilisani, pošto je posle 5. oktobra proglašeno da je Srbija demokratska država. Pa kad se priča o Kosovu, vlast u glas kaže: "Zar jednoj demokratskoj zemlji da otimate teritoriju". Kakva demokratska zemlja?! Ali, kako to da objasnite građanima, kako da objasnite da ovo nije demokratska zemlja i da se zato dešavaju atentati na Anastasijevića i napadi na neistomišljenike.

* Srbija je u protekloj deceniji "izvozila" zlo u susedne države, bivšim komšijama. Sada tog "izvoza" više nema, utisak je da se zlo definitivno vratilo kući i da sada preti samim građanima Srbije. Da li to znači da Srbiji preti implozija?

- Ovde se implozija već dešava. Implodirale su sve demokratske institucije. I sada, kada zamislite da ste stavili dinamit pod planinu, koji sada iznutra implodira, vidimo kako odskače kamenje od implozije, ali nema ko to da zaustavi. I u tome je stvar. Ko da zaustavi? A kamenje leti i lupa nas po glavi.

(Građanski list, 21-22. april 2007)

Pojedini mediji prepuni prostakluka

Govor mržnje u medijima u Srbiji, opšte je mišljenje novinarskih udruženja i stručne javnosti, još je itekako prisutan i na ni vidiku nije mogućnost da bude iskorenjen.

Sa takvim ocenama slaže se i kolumnista nedeljnika “Vreme” Teofil Pančić, koji u razgovoru za DW kaže da je govor mržnje prisutan i na takozvanim javnim televizijskih i radijskim servisima:

“Naprosto je to recimo malo pristojnije nego ranije i pristojnije je to svakako upakovano nego ssto je to na nekim drugim televizijama, radio stanicama ili u novinama, pre svega tabloidima. Znači, utoliko je razlika u odnosu na ranije. Inače, da toga nema - kamo sreće! Ali, nije baš tako.”

Opšti zaključci svakog monitoringa medija uvek su isti: govora mržnje najviše ima u dnevnim tablodima. Prema Pančiću, tabloidi u Srbiji drastično se razlikuju od onih na Zapadu:

“Tabloidi po svetu uglavnom nisu toliko politizovani, odnosno više se bave tim nekim glamurom, estradom. Dok su ovde kod nas izrazito politizovani. Kod nas je mnogo veća zvezda tabloida Velja Ilić nego recimo Ceca Ražnatović, i to je ono što je dosta nekarakteristično u odnosu na tabloide na Zapadu.”

Tabloidima je uspelo, kaže Pančić, da kao vrhovnu moralnu vrednost uvedu - prostakluk:

“Recimo, devedesetih godina je taj govor mržnje u državnim režimskim medijima imao neku formu. Naravno, samo formu tobožnjeg učenog, akademskog diskursa, kroz koji su nam neki objašnjavali o Srbima kroz istoriju i zašto nas dušmani ne vole, itd. A tabloidi su to spustili na onaj najbanalniji, najprizemniji nivo: ‘evo izdajice, drži ga, hvataj ga, ovaj nas mrzi, onaj nas mrzi, ovaj je guja u našim njedrima, ovaj je ovo, onaj je ono...’ Znači, oni su to nekako poprostačili i zapravo sveli na tu trivijalnu i odvratnu suštinu.”

Tu su, međutim, i listovi poput “Politike”, gde se, malo-malo, pojavi neki pogromaški tekst poput onog nedavnog sociologa Slobodana Antonića, koji je doslovno napisao, obračunavajući se sa onim “domaćim izdajnicima” koji su, navodno, iz njegove perspektive, za nezavisno Kosovo: “Ali, Srbijo mila... Slobodno plači. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana... Da, da. Jednoga dana!” O “najstarijem dnevnom listu na Balkanu”, Pančić kaže:

“Kroz tekstove kao što je taj Antonićev i neki drugi prikazuje se ta bolesna vezanost za diskurs ‘SANU čaršije’. Diskrus svega onoga što nas je od kraja osamdesetih godina pa do danas mučilo, morilo i uništavalo.”

A da li je moguće zaustaviti govor mržnje:

“Em što su zakoni takvi kakvi jesu, em što je sudstvo takvo kakvo jeste, em što su tužilaštva takva kakva jesu, em što su te društvene, političke, intelektualne elite takve kakve jesu. I na sve to onda dolaze još i novinari od kojih gro jednostavno nemaju pojma, već su jednostavno mašine za proizvodnju vesti, ili nečega što samo liči na vesti.”

I, zaista, šta to beše novinarska odgovornost za napisanu ili izgovorenu reč?

(Radio Deutsche Welle, 19. april 2007)

Studenti u protestnoj šetnji zbog napada na novinare

Studenti žurnalistike novosadskog Filozofskog fakulteta organizovali su danas u centru Novog Sada protestnu šetnju "Odlepi i pročitaj" povodom učestalih napada na novinare u Srbiji. Oko 200 studenata nosilo je veliki transparent na kojem je pisalo "Zar je ovo sloboda govora?", a većina njih zalepila je preko usta crnu traku zbog, kako su naveli, gušenja slobode govora u Srbiji.

Jedna od organizatorki protesta Branislava Lovre, rekla je agenciji Beta da je želja studenata bila da iskažu svoj stav povodom sve učestalijih napada na novinare, ali i da pošalju poruku da novinarima nije dovoljna samo podrška kolega, već i celokupne
javnosti. "Mislim da je naš slogan izuzetno jasan i izričit, a crne trake koje smo nosili preko usta je simbol gušenja slobode govora. Ne želimo da jednog dana, kada budemo završili studije, dođemo u situaciju da budemo na ovaj način ugroženi", rekla je Lovre.

Novinar Dimitrije Boarov je rekao da mu je jako drago da su studenti pokrenuli tu inicijativu i da su "shvatili koliko je bitno da se stane na put ratnom ološu koji drži u šaci celu Srbiju i pri tome hoće da i novinari zaćute". "Prijatno sam iznendajen koliko je napad na novinara Dejana Anastasijevića izazvao sponatanu, burnu i široku reakciju i u tom smislu sad postajem optimista", rekao je Boarov.

Novinar Željko Bodrožić je izrazio nadu "da će studenti obavljati novinarski posao u nekim lepšim i sretnijim vremenima i da će ovo društvo sa razvojem demokratije dostići stepen razvoja novinarstva da i novinari budu ugledni i priznati građani". "Mi smo danas na neki način u misiji da im obezbedimo uslove za rad i pogodan ambijent u kojem će oni, bez straha od političara, tajkuna i mafije, raditi svoj posao istraživački", rekao je Bodrožić agenciji Beta.

Protestu studenata pridružila se i većina profesora Filozofskog fakulteta sa Odseka za žurnalistiku, među kojima je bio i novinar Dinko Gruhonjić koje su nedavnio upućene pretnje smrću na neonacističkom internet sajtu "Stormfront".

U povorci su bili i dekan Filozofskog fakulteta Ljiljana Subotić, vojvođanski ombudsman Petar Teofilović, kao i veliki broj urednika i novinara novosadskih medija.

Studenti su tokom štnje građanima Novog Sada delili crni letak na kojem je pisalo "Ne okreći glavu sa flasterom na ustima... odlepi i pričaj bez straha. Dejan Anastasijević, Dinko Gruhonjić, Željko Bodrožić, Milan Pantić, Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, svako od nas".

Protest je protekao bez incidenata, a povorku je obezbeđivala policija.

(Beta, 18. aprila 2007)

LSV predlaže deklaraciju o zaustavljanju šovinizma

Poslanici Lige socijaldemokrataVojvodine predložiće Skupštini Srbije usvajanje "Deklaracije o zaustavljanju narastajućeg šovinizma i nasilja nad neistomišljenicima".
Kako se navodi u predlogu deklaracije, u koji je agencija Beta imala uvid, neposredan povod za njeno donošenje su učestali napadi na novinare i političke neistomišljenike.
LSV predlaže da Skupština Srbije poruči da je u Srbiji "neophodna solidarnost i odbrana svih kojima je život u opasnosti zbog zastupanja različitog mišljenja". "Nijedan pojedinac ili organizacija ne smeju biti proganjani zbog svojih ubeđenja, ukoliko ta ubeđenja ne ugrožavaju druge. Pravo na sopstveno mišljenje, politička ubeđenja i ideje, kao i pravo na
slobodu izražavanja predstavljaju osnovne vrednosti demokratskog društva, i garantovana su članom 46. Ustava Srbije", piše u predlogu deklaracije.
LSV traži od Skupštine Srbije da pozove državne organe, kao i pravosuđe da efikasno i prikladno sankcionišu svaki vid nasilja koje je usmereno protiv pojedinaca čije se mišljenje ne poklapa sa mišljenjem većine. "Jedino ovako može se poslati jasna poruka da je Srbija demokratska zemlja čije se funkcionisanje zasniva na vladavini prava i u kojoj svaki pojedinac ima prava na slobodu mišljenja i izražavanja", navodi se u predlogu deklaracije.

(Beta, 16. aprila 2007)

Političke elite ogrezle su u nemoralu i korupciji!

INTERVJU: Darko Marinković, sociolog, za GL govori o političkim elitama u Srbiji, o sindikatima, o siromaštvu, o Kosovu i o mogućnosti reprize 5. oktobra:


Političke elite ogrezle su u nemoralu i korupciji!


Ako ministar kaže da zna da oni “kraduckaju”, jedino što možemo da zaključimo je da sam ministar krade. A svi oni “kraduckaju” naše novce, a ne novce nekoga sa druge planete!


- Takozvana politička elita, i naglašavam “takozvana”, u šta računam i poziciju i opoziciju, nebrojeno je puta potvrdila svoju potpunu političku, društvenu i moralnu nezrelost. I činjenica je, sa kojom se ovo društvo inače već duže vreme suočava, da oni naprosto nisu zreli da vode društvo, kaže u intervjuu za GL Darko Marinković, profesor sociologije sa “Megatrend” univerzitetu u Beogradu.

* Da li to znači da je kod nas još uvek prisutna negativna selekcija u politici?

- U vreme Miloševićeve vladavine mi smo stalno govorili o negativnoj selekciji u vlasti. Činjenica je da su ljudi bili birani po principima podobnosti, poslušnosti, partijske pripadnosti... Međutim, ta negativna selekcija se dešavala tada i u opoziciji, jer opozicija i vlada u svakom društvu funkcionišu po principu “spojenih sudova”. A da je opozicija bila jača, kvalitetnija, odlučnija, odgovornija i bolje organizovana, ta katastrofalna vladavina koju smo imali do 2000. godine svakako ne bi tako dugo trajala.
Na žalost, posle 5. oktobra nastavljen je isti koncept, samo što se promenila vladajuća garnitura. Kada su shvatili kakvu moć drže u rukama, da u rukama drže naše živote i naše sudbine, zaposlenja naše dece, naše stanove, onda su stali i rekli: “Pa, čekajte, ne mora baš odmah da krene demokratija i vladavina prava, hajde malo i mi da se poigramo tom skupom igračkicom i da obezbedimo nekoliko naših generacija, pa ćemo posle da vidimo šta će biti s društvom”.
Pa smo danas tako došli u situaciju da je načelo političke podobnosti dovedeno do krajnjeg apsurda: da se stručne funkcije dele kao apanaže, kao nagrade za političku poslušnost, političku pripadnost. Uzmite bilo koje javno preduzeće: ne možeš dobiti bilo koje stručno mesto ako nisi pripadnik neke vladajuće koalicije ili stranke. I to je opasno, jer se dovode nestručni i nekompetentni ljudi. Opasno je to i zato što podstiče dalji rast jednog zlog semena, jednog moralnog zla. Ovakva društva, poput našeg, ne mogu napredovati.

* Evo, prošla su gotovo tri meseca od izbora, a mi iz dana u dan slušamo jalovu priču o tome kako će vlada biti formiarana, samo što nije...

- Slušajte, ta vlada i ne treba da se formira, da se ne lažemo. Jer, kako kaže narodna poslovica, “što se grbo rodi, vreme ne ispravi”. Ako se oni u ovoj situaciji ponašaju po principu “selo gori, a baba se češlja”, šta uopšte da očekujemo od te vlade. Ako oni nisu u stanju da za tri meseca formiraju vladu, jer je jedini predmet njihovih rasprava podela resora, to jest podela plena, pa kako će tek voditi zemlju u narednom periodu?!
Zašto napreduju Nemačka, Italija, Španija? Zato što njihovi političari - ali ne samo oni već sve što vredi u tim društvima - razgovaraju o tome šta će biti za 10-15 godina, kako će izgledati te zemlje kroz određeni vremenski period. Oni, dakle, imaju vizije budućnosti, ali imaju i puteve i instrumente da te vizije ostvare. Da li ste čuli nekog od naših političara da govori o tome kako će izgledati Srbija za 10 godina?

* Nekako se stalo i sa privatizacijom, naročito ovog “državnog sektora”, to jest već pomenutih javnih preduzeća. Sve su prilike da je to učinjeno sa predumišljajem. Tu je i korupcija, koja se, tvrde građani u ispitivanjima javnog mnjenja, baš razbaškarila u Srbiji...

- Postojeća javna preduzeća su jedan od krvotoka sistema vlasti. To je ogroman izvor prihoda za takvu vrstu vlasti, jedan od velikih izvora privilegija, a da ne govorimo o korupciji i organizovanom kriminalu, koji su rak-rana ovog društva. Očigledno je da ova “politička elita”, iako je to nužno, ne želi niti da privatizuje javna preduzeća, ali ni da se obračuna sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Jedna stvar je savršeno jasna: za korupciju i organizovani kriminal uvek je kriva vlast, niko drugi. Korupcija je sestra bliznakinja organizovanog kriminala, a organizovani kriminal ne može da funkcioniše bez podrške vlasti. I to je nešto što se uči u prvom razredu policijske škole. Dakle, država stoji i iza korupcije i iza organizovanog kriminala, svojim činjenjem ili nečinjenjem.

* Kako birači posmatraju ovakve maratonske razgovore o “podeli plena”?

- Siguran sam da, paralelno sa procesom potpunog moralnog pada političkih elita, teče i proces sazrevanja biračkog tela. Biračko telo je sve teže i teže prevariti tim stalno istim manipulacijama. Hoću da podsetim na rezultate istraživanja javnog mnjenja, iz kojih se jasno vidi da građani naprosto nemaju poverenja u institucije sistema: u skupštinu, u vladu, u političke stranke... I to je ključni signal koji bi razumnim i odgovornim strankama, kojih je na žalost u ovom trenutku u Srbiji veoma malo ili nimalo, jasno pokazao put kojim treba da idu. Ipak, siguran sam da će, na dugi rok, politički ili moralni pobednik u ovom društvu biti ona politička snaga, koja se mora pojaviti, i koja će imati snage da kaže: “Dosta! Uzimamo makaze, presecamo ovo zlo i počinjemo iz početka, na potpuno novim osnovama”.
Primer Rumunije je za nas vrlo poučan. Sećate se kako su završili Čaušesku i Helena: revolucija, promene, a zatim je Rumunija četiri-pet godina tavorila i padala i dalje. Dokle? Dok nisu rasturili Sekuritateu, dok nisu rasturili svoju tajnu službu. A pogledajte koliko se ovde borbe vodi oko toga ko će da preuzme BIA ili MUP. A niko ne govori o ministarstvu privrede, prosvete... Samo je važno da zgrabimo ta ministarstva sile. I šta ja kao građanin mogu da zaključim iz toga? Da neko ima prljave tragove koje hoće da sakrije ili se plaši da će neko da ga ucenjuje.

* U životu ste se veoma aktivno bavili proučavanjem sindikalne borbe, ali isto tako ste i aktivno savetodavno učestvovali u njoj. Očito, kod nas ni sindikati nisu ono što bi trebalo da budu?

- Tačno, mi imamo izuzetno slabe sindikate, koji su međusobno podeljeni i posvađani. Ali, vidim da se tu lagano rađaju klice jednog novog sindikalnog pokreta, jer ovo što imamo, to nije sindikalni pokret, već podeljena i sukobljena sindikalna scena, u kojoj je važnije napraviti štetu onom drugom sindikatu i raditi mu o glavi. Bez obzira što političarima takva situacija u sindikatima odgovara, za nju se ne može niko drugi kriviti do sindikalni lideri i sindikalna vođstva. Ne mogu se kriviti ni vlast ni poslodavci što su sindikalci nesložni i podeljeni. A osnovna sindikalna lekcija je da samo zajednički, udruženi, mogu da nastupe pred poslodavcem ili vlastima i da nešto ozbiljno postignu.

* Postoje teze da Srbija može još dublje da sklizne u ekstremizam, jer je klima za bujanje takvih ideja i pokreta povoljna, imamo li u vidu veliko siromaštvo i nikakve institucije?

- Ne verujem u takvu mogućnost, mislim da u ovim okolnostima to nije realno. Više se plašim druge stvari, a to je da se siromaštvo stabilizuje na jednom nivou. Već, na žalost, imamo takvu situaciju da nemamo srednji sloj, već onu latinoameričku podelu na sedam-osam odsto izrazito bogatih, i ostatak stanovništva, koji je siromašan u različitim stepenima. Kad govorim o siromaštvu imam u vidu dostignuti civilizacijski nivo. Ne možete danas da kažete da nije siromašan čovek koji ima da jede. To je nivo egzistencijalnog minimuma za koji su se sindikati borili u 19. veku. U međuvremenu, kvalitet života se popravio i danas govorimo o civilizacijskom minimumu. Pod tim se misli na kvalitetno zdravstveno osiguranje, na socijalnu sigurnost, na sopstveno i na obrazovanje dece, na realnu veru i sigurnost u sutrašnji dan... Kada te pokazatelje uzmemo u obzir mi imamo više od 90 odsto stanovništva koje je manje ili više siromašno. Ukoliko se stabilizuje to siromaštvo, mi nećemo imati srednju klasu, a upravo ta klasa je uvek pokretač društvenog razvoja.

* Neizbežno je i pitanje Kosova. Ovde u poslednjih nekoliko meseci više niko od političara i ne priča ni o čemu drugom sem o Kosovu. Koliko je i to nastavak Miloševićeve politike bacanja “dimnih bombi” i skretanja pažnje građana sa suštinskih, ekonomskih problema u Srbiji?

- Sadašnja vlast je direktni naslednik Miloševićeve politike, kao na kopir aparatu. Oni kažu: “Ne damo Kosovo”. Šta to znači?! Svakako se sećate da je Vojislav Koštunica odbio da razgovara sa Martijem Ahtisarijem. Pa nije Ahtisari trgovački putnik, turista koji je navratio ovde. Kao, “mi smo tehnička vlada, pa ne možemo da razgovaramo”. Ali, šta je bilo posle toga? Kako su posle toga prestali da budu “tehnička vlada”? Pre podne su “tehnička vlada”, posle podne i uveče su vlada punog kapaciteta! Mi se danas zapravo nalazimo u situaciji faktičkog vanrednog stanja: nemamo vladu, nemamo skupštinu, ne funkcioniše Ustavni sud... I bez obzira na to, niko ne razmišlja kako da na trajan, kvalitetan i odgovoran način rešimo problem, nego hajde kako da prevarimo onog drugog, da njemu “uvalimo kosku”, pa da sutra upremo prstom na njega i kažemo: “On je potpisao, on je kriv!” A to nije ništa drugo nego nastavak iste one priče koja traje evo već dve decenije. Guramo problem pod tepih, a ne rešavamo ga. Niko nije trezveno postavio pitanje zašto dva miliona Albanaca sa Kosova ne želi da živi u Srbiji. Umesto toga, samo se ponavlja taj stav “Kosovo je naše i ne damo Kosovo”. I, šta se time postiže? Apsolutno ništa.

* Ima tu i nekih užarenih političkih izjava, skrivenih ili neskrivenih “patriotskih” poziva na “odbranu” Kosova...

- Da neće nekoga da pozovu da se bori za Kosovo? Molim vas, pa taj film smo gledali: njihova deca u inostranstvu, po Londonu i Parizu se šetkaju i studiraju, a naši da ginu. Tu školu smo završili i niko nije budala da ponavlja dva puta takav razred. Siguran sam da bi one političke snage koje bi tražile nekakav novi rat za Kosovo dobile pesnicu u lice od građana. Još su sveže humke, još se nose crnine zbog takve politike, među nama su svi ti ljudi koji su izgubili decu, muževe, braću... Nikome oni takav patriotizam više ne mogu da prodaju.

* Da se opet malo vratimo na korupciju u vrhovima vlasti, čija je najbolja paradigma možda ona izjava Velimira Ilića da je putarima objasnio da smeju da “kraduckaju” ali ne i da kradu na veliko...

- Ta izjava je toliko bezočna i beskrupulozna da se prosto osećam postiđeno kao građanin ove države, kada čujem šta govore ljudi koji treba da nas reprezentuju, koji treba da su lideri zemlje. Ako ministar kaže da zna da oni “kraduckaju”, jedino što možemo da zaključimo je da on krade, pa mora da pusti one ispod njega da “kraduckaju”. A svi oni “kraduckaju” moje i vaše. Jer ne “kraduckaju” oni od nekoga sa druge planete, već od mene i od vas, pošto je to naš novac, budžetski novac. Ali, o čemu mi pričamo kada živimo u državi u kojoj za poslednjih pet godina nije podnet završni račun budžeta?!

* Da li nas čeka nova revolucija ili evolucija?

- Da bi se desila revolucija, potrebno je da se koncentriše mnogo nezadovoljstva i da se dogodi čitav sticaj okolnosti, jer revolucija nikada nije samo stvar planiranja, mada jeste i toga. Ali, verujem u mogućnost da ćemo u odnosu na 5. oktobar imati reklamacije u garantnom roku.

(Građanski list, 14-15. april 2007)

Odugovlačenje s Kosovom otvara pitanja Vojvodine i Sandžaka?

Izjava ambasadora Nemačke u Srbiji Andreasa Cobel (Zobel) da bi problem Kosova trebalo rešiti što pre "u smislu nadzirane nezavisnosti", jer bi, u suprotnom, mogli
da budu otvoreni problemi u Vojvodini i Sandžaku, izazvala je danas burne reakcije u Srbiji i Vojvodini.

Čelnici političkih partija, kao i predstavnici nevladinih organizacija iz Vojvodine ocenili su da je izjava amabsadora Cobela dobronamerna i da je on zapravo samo želeo da skrene pažnju da politička elita u Srbiji konačno mora da se suoči sa stvarnošću i da počne da rešava probleme umesto što ih neprestano nagomilava.

Lider Saveza vojvođanskih Mađara Jožef Kasa za DW je rekao da je u više navrata podsećao da Mađari razumeju traumu Srba zbog mogućeg gubitka Kosova, jer je i sama Mađarska Trijanonskim sporazumom iz 1920. godine, nakon Prvog svetskog rata, izgubila dve trećine teritorije, među njima i Vojvodinu:

"Trijanonski sporazum je bio neprimeren, protiv međunarodnog prava, a ipak je Mađarska izgubila dve trećine svoje državne teritorije. Tako da, ako se uporno tvrdi da jedna zemlja ne može da izgubi svoju teritoriju, onda Evropa treba da sedne za sto i da preispita Trijanonski sporazum. S druge strane, Srbija treba da shvati da nas odugovlačenje problema, protivljenje čitavom svetu, samo gura u još veće probleme."
Lider Lige socijaldmeokrata Vojvodine Nenad Čanak za DW je rekao da se slaže sa Cobelovom izjavom, sem dela u kojem kaže da je Vojvodina deo Srbije od 1918. godine. Čanak je kazao da je Vojvodina deo Srbije tek od prošle godine, a da je do tada bila isključivo deo Jugoslavija u raznim oblicima, i dodao:

"Mislim da je suština te poruke da će neodlučnost rukovodstva Srbije aktivirati sve probleme i sva pitanja na teritoriji Srbije. A između Kosova, Sandžaka i Vojvodine nema nikakve veze, pošto je Kosovo pitanje nacionalnog definisanja Albanaca na Balkanu, Sandžak je pitanje ljudskih prava, a Vojvodina ukupne demokratizacije u Srbiji. I to su tri potpuno odvojene stvari, ali je tačno da će se sva pitanja otvoriti ukoliko se nijedno ne bude rešavalo."

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, pak, ocenio je da diplomate treba da budu preciznije u svojim izjavama, ali da pre svega politička elita u Srbiji mora da se uozbilji:

"Ne treba dolivati ulje na vatru, jer je situacija inače pregrejana, pa i diplomate moraju da budu prezicniji u svojim izjavama. Što se tiče drugog dela, ne verujem da uopšte može doći u pitanje opstanak Vojvodine u Srbiji niti bilo ko za sada pokazuje ni zvanične ni nezvanične pretenzije oko toga da se obnovi priča oko revizije Trijanonskog sporazuma i oko vraćanja Vojvodine u sastav Mađarske. Ni sa jedne strane nije bilo takvih nagoveštaja, kao što je s druge strane bilo nagoveštaja da će se gubitak Kosova pokušati nadomestiti pripajanjem Republike Srpske, pa su čak i veoma otvoreni signali stizali od zvaničnika RS da je moguć referendum."
A šef novosadske kancelarije Helsinsksog odbora za ljudska prava u Srbiji Pavel Domonji je rekao sledeće o Cobelovoj izjavi:

"Reč je o jednoj neouobičajeno otvorenoj izjavi i prosto ne znam s čime se ne bih složio u toj izjavi. Veza između Kosova i Vojvodine itekako postoji, jer srbijanska politika kombinuje različite elemente i različite principe, koji joj se onda olupaju o glavu. Ako se stalno pozivate na istorijsko pravo kada je reč o Kosovu, s kojim pravom onda osporavate pripadnicima Pokreta 64 županije da je i Vojvodina bila ugarska pokrajina. Ako se pozivate na etnički princip i kažete da Srbi etnički dominiraju Vojvodinom, s kojim pravom onda osporavate pravo Bošnjacima koji dominiraju Sandžakom. Ali, to je problem srbijanske politike jer ne postoji koherentna politika, ne postoje jasno definisani principi."

Dodajmo još da je povodom ove izjave Andreasa Cobela, predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš zatražio hitan prijem kod ambasadora.

(Radio Deutsche Welle, 12. april 2007)

Jelašić: Skupa ekonomska cena političkog otezanja

Činjenica da Srbija još uvek nema vladu neće poremetiti monetarnu stabilnost, cene i kamate u narednih nekoliko meseci, ali će se posledice tog mučnog političkog pregovaranja osetiti u skorijoj budućnosti, poručio je danas guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić.

Jelašić je kazao da, dok Srbija čeka, susedi je prestižu i privlače strane investicije:

“Čim pregovori o formiranju vlade duže traju, time će veći biti račun, u vremenskom periodu od šest ili 12 meseci. Privreda čeka nove signale, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Čeka se i obris nove ekonomske politike. Mi ćemo, naravno, naš deo posla da uradimo. Ali, još jedanput ponavljam: Srbija vremena nema, komšije u međuvremenu rade, tamo se investira, mnogo je veći rejting i politička stabilnost u nekim drugim zemljama. Zbog svega toga, bilo bi jako dobro da Srbija što pre oformi vladu i da se zna u kom pravcu će ići dalje.”

Jelašić je za DW kazao da je, kada je rejting Srbije u pitanju, ključni problem politička nestabilnost:

“Najveći problem sa stanovišta rejtinga Srbije je pitanje političkog rizika, odnosno formiranja nove vlade. Da imamo vladu, verovatno bismo imali i bolji rejting, što bi automatski značilo jeftinije zaduživanje, veće i dugoročnije zaduživanje u inostranstvu. Ono što smatram posebno zabrinjavajućim jeste činjenica da niko u poslednjih nekoliko meseci uopšte i ne priča o ekonomiji, nego je tema isključivo ko će gde i ko će s kim.”

Na pitanje kako komentariše činjenicu da je i mesto guvernera očigledno predmet političke trgovine o formiranju nove vlade, Jelašić je odgovorio:

“Ne mogu ništa drugo da kažem sem da smatram da, ako se ljudi biraju na pet godina, onda im zaista treba dati šansu da odrade tih pet godina. Ne preostaje mi ništa drugo nego da radim kao i do sada, a političari posle toga neka odrade svoj deo posla. Ali, ko zna, kako ponekad mogu negativno da iznenade, tako ponekad ima i nekih pozitivnih iznenađenja od strane političara.”

Jelašić je poručio političarima da što pre formiraju vladu i donesu budžet, kako bi se smanjile bankovne kamate za građane i privredu, i povećao nivo stranih investicija.

(Radio Deutsche Welle, 11. april 2007)

Formirati fondove za programe na manjinskim jezicima

Pravo na informisanje nacionalnih manjina u Vojvodini ozbiljno je dovedeno u pitanje procesom privatizacije medija, zaključili su učesnici okruglog stola “Privatizacija medija na jezicima nacionalnih zajednica”, koji je održan u Novom Sadu.

Na okruglom stolu je zaključeno da je jedini izlaz u formiranju državnih fondova, kako bi se novi vlasnici medija privoleli da zadrže programe na jezicima nacionalnih zajednica.

S takvom idejom složila se i direktorica Fonda za otvoreno društvo u Srbiji Jadranka Jelinčić, koja je ujedno podsetila da je pravo na informisanje na manjinskim jezicima ugroženo pre svega zbog ignorantskog odnosa države prema tom pitanju. Pa se tako desilo da u Savetu Republičke radiodifuzne agencije (RRA) nema nijednog predstavnika manjina:

“Kao što znamo, Zakon o zaštiti prava manjina kaže da u svim pitanjima koja se tiču zaštite prava manjina, manjine treba da budu predstavljene i da učestvuju u procesima odlučivanja koji se njih tiču. A mi znamo da u Savetu RRA nema zapravo nijednog predstavnika manjina.”

Sa idejom formiranja fondova složio se i vojvođanski sekretar za informacije Milorad Đurić, koji je i objasnio zašto nijednom novom vlasniku medija neće biti u interesu da, u komercijalne svrhe, emituje program na manjinskim jezicima:

“Činjenica da očekujemo da privatizovani mediji mogu da ostvare ekonomski potencijal tako što će da emituju program na manjinskom jeziku je iluzija, to se neće desiti. Osim možda u nekim vrlo homogenim etničkim sredinama, gde je samo emitovanje programa na manjinskom jeziku po prirodi stvari komercijalno i tu nema nekih posebnih problema. Pre svega mislim na mađarsku zajednicu na severu Vojvodine, gde ima potencijala da ti mediji budu i samoodrživi. Sama činjenica da, kada su u pitanju štampani mediji koji se finansiraju iz budžeta Vojvodine, sem ‘Mađar soa’ (Magyar Szo), nijedan drugi medij zapravo nema potencijala da opstane sam. Prosto nema. Jedino kod ‘Mađar soa’ naše dotacije iznose nekih 30 odsto od njihovih ukupno potrebnih prihoda. U ostalim slučajevima, taj procenat se kreće od 70 pa sve do 100 odsto. Dakle, imate medija koji apsolutno nijedan dan ne bi mogli da prežive da nije državne pomoći.”

Ideju budžetskog finansiranja manjinskih programa podržao je i potpredsednik vojvođanske vlade Tamaš Korhec, koji se požalio i na neprestani ignorantski odnos centralnih vlasti prema specifičnostima Vojvodine:

“Nastavlja se ta praksa ignorancije pokrajinskih potreba, a ne prepušta se nama da mi regulišemo te stvari, nego se zadržava jedna snažna centralizacija u tim oblastima.”

Okruglom stolu prisustvovali su i predstavnici Skupštine Vojvodine, OEBS-a, Agencije za privatizaciju i samih manjinskih medija.

(Radio Deutsche Welle, 9. april 2007)

Hrišćani obeležili Uskrs u Srbiji

Hrišćanski vernici u Srbiji obeležili su danas Uskrs u porodičnoj atmosferi, na liturgijama i misama u crkvama.

Patrijarh srpski Pavle služio je liturgiju u Sabornoj crkvi u Beogradu, a beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar misu je služio u crkvi Sv. Antuna.

U svim hramovima Srpske pravoslavne crkve u zemlji i rasejanju čitana je i vaskršnja poslanica patrijarha Pavla u kojoj se, između ostalog, govori i o Kosovu:

“Ne možemo, draga braćo i sestre, a da se i ovog Vaskrsa ne osvrnemo na Golgotu i na Veliki petak našega Kosova i Metohije, na pomračenu savest svih onih koji sebi daju za pravo, gazeći pravni poredak u svetu, da hladnokrvno presuđuju ne samo nametnutom menjanju statusa Kosova i Metohije, već i o čitavoj našoj istoriji i kulturi, kao i državnosti Srbije. Ali, mi draga deco duhovna, ne smemo zbog nepravde klonuti, ne smemo se uplašiti vec sav život svoj Hristu bogu predajmo. Hristos vaskrese – Vaistinu Hristos vaskrese!”

A beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar u uskršnjoj poslanici je, između ostalog, rekao:

“Vrlo radostan što ove godine možemo istoga dana slaviti Uskrs zajedno, svi hrišćani Istoka i Zapada, svoje čestitke posebno upućujem braći i sestrama sa Istoka: Hristos voskrese - Voistinu voskrese!”

Nadbiskup Hočevar je na misi ukazao i na staro zajedništvo pravoslavaca i katolika, o čemu svedoči, rekao je, i to da se u neposrednoj blizini jedna od druge, u Beogradu nalaze katolička crkva svetog Antuna i pravoslavna crkva Pokrova presvete Bogorodice.

Uskrs su vernicima i crkvenih velikodostojnicima čestitali i svi visoki državni zvaničnici.

(Radio Deutsche Welle, 8. april 2007)

Koštuničina politika dovešće do iseljavanja Srba sa Kosova!

INTERVJU: Slaviša Petković, bivši ministar za povratak u Vladi Kosova i lider Srpske demokratske stranke Kosova i Metohije, za GL kaže:

Koštuničina politika dovešće do iseljavanja Srba sa Kosova!

Ako ne dođe do masovnog povratka Srba, bojim se da će svaka priča o statusu Kosovu i Metohiji biti izlišna i apsurdna.

* Sve su prilike da ulazimo u samo finale priče zvane “konačni status Kosova”. Kakve su Vaše prognoze, kada će i da li će Kosovo dobiti bezuslovnu nezavisnost, neku vrstu nadgledane nezavisnosti ili beogradsku formulu “vise od autonomije manje od nezavisnosti”?

- Sve su prilike da će Kosovo još dugo biti protektorat međunarodne zajednice i da nijedno do sada ponuđeno rešenje, u smislu nezavisnosti koju traže Albanci i više od autonomije a manje od nezavisnosti, koje predlaže Beograd neće dobiti saglasnost Saveta bezbednosti. Sve su prilike da će se za status Kosova još dugo godina tražiti održivo rešenje.

* Koliko su realna nadanja zvaničnog Beograda da će, pre svega, Rusija staviti veto na eventualnu rezoluciju Saveta bezbednosti o nezavisnom Kosovu? Uopšte, koliko je realno to stalno uzdanje u Rusiju i da li su kosovski Srbi ikada imali bilo kakve konkretne koristi od podrške “ruske braće”?

Koštuničino uzdanje u rusko veto je, naravno, nerealno i prenaduvano. Što se Srba na Kosovu tiče, ni od Rusa ni od Koštunice nikada nismo imali nikakve konkretne koristi, sem beskorisnih deklarativnih izjava podrške.

* Koliko je pregovarački tim iz Beograda bio uspešan na pregovorima u Beču?

- Uspešan?! Prava reč za njihov “uspeh” je - fijasko! Pokazalo se da je u Beču bila ekipa skupljena sa ulice koja je zastupala samo njima znane interese ali nikako interese Srba koji žive na prostoru Kosova.

* Koliko srpski lideri na Kosovu imaju autonomnost u odnosu na Beograd, a koliko su samo produžena ruka pojedinih stranaka iz Srbije?

- Jedina autonomna srpska stranka sa prostora Kosova je Srpska demokratska stranka Kosova i Metohije. Mi pokušavamo da na vrlo realan način štitimo interese srpske zajednice na Kosovu. Svi ostali, takozvani i samozvani, politički predstavnici Srba sa Kosova su, ustvari, sluge svojih beogradskih mentora, Njihova jedina uloga na Kosovu je da zastupaju i štite interese svojih gazda u Beogradu. Ali, približava se dan kada ćemo svi mi koji na bilo koji način predstavljamo političke interese Srba sa Kosova morati da svom narodu položimo račune za sve ono što smo radili. Tada će se pokazati ko je, i kako, i za čije interese radio to što je radio u proteklih osam godina.

* Ukoliko vode neodgovornu politiku prema Srbima na Kosovu, da li to znači da svoj narod vode ka još jednom talasu izbeglištva, pre svega kroz odbijanje da se uključe u kosovske institucije?

- Bojim se da autistična politika koju vodi Vojislav Koštunica sa svojim političkim satelitima na Kosovu u liku Marka Jaksica i Milana Ivanovića vodi ka tome da se Srbi isele sa prostora Kosova i Metohije. Zabranjivanje aktuelnog premijera Srbije Srbima sa Kosova i Metohije da izađu na izbore i uzmu učešće u radu kosovskih institucija i tako na najbolji način štite svoje interese doveo je do toga da o našoj sudbini odlučuju razni lečeni alkoholičari kao što je Marko Jakšić, kabinetski pacovi u liku profesora Samardzića i ostalih iz te tako žalosne družine. Svi ti likovi iz takozvanog pregovaračkog tima su dali sebi za pravo da situaciju na Kosovu i Metohiji “poznaju” bolje od Srba koji žive ovde. A kako vreme prolazi, svi smo svedoci pogubne politike koju Koštunica sprovodi kako u Srbiji, tako i na Kosovu i Metohiji i plašim se da ćemo svi skupa platiti vrlo visoku cenu takve politike.

* Da li su tačne spekulacije da se na jugu Srbije i u Makedoniji već pripremaju prihvatni izbeglički logori za Srbe koji će, navodno, napustiti Kosovo ukoliko ono bude nezavisno?

- Za sada se sve svodi na nivo spekulacije, mada UNHCR tvrdi da je to preventivna priprema od mogućeg masovnog egzodusa Srba po proglašenju statusa, u šta ja lično ne verujem.

* Kakva je bezbednosna situacija na Kosovu danas i da li je moguć i poželjan održivi povratak prognanih Srba? Da li verujete albanskim političarima kada se deklarativno zalažu za prava Srba?

- Bezbedosna situacija se iz dana u dan menja, to jest još uvek je itekako na staklenim nogama. Mir može da potraje sto godina, ali isto tako se sve može poremetiti koliko sutra. Što se povratka raseljenih tiče, to mora da se desi iz prostog razloga što samo masovnim povratkom na svoja ognjišta, Srbi mogu pokazati svima da im je do Kosova stvarno stalo. A ako ne dođe do masovnog povratka Srba bojim se da će svaka priča o statusu Kosovu i Metohiji biti izlišna i apsurdna.
A albanskim liderima verujem na reč koliko i određenim srpskim liderima u Beogradu, koji su okupljeni oko Vojislava Koštunice.

* Da li je na Kosovu moguća repriza nasilja iz marta 2004. godine?

- Ne, misli m da je ponavljanje marta 2004. ovog momenta nerealno. Mere predostrožnosti su daleko veće.

* Da li kosovski Srbi mogu da prihvate eventualnu nezavisnost Kosova?

- Kosmetski Srbi do danas nisu dobili, niti od albanske niti od Vlade Srbije, nikakve ozbiljne i čvrste garancije da će, ako bilo koji predlog ove dve strane prođe, njima poteći med i mleko. I danas, kao i mnogo godina ranije, kosmetski Srbi i jednima i drugima, na žalost, služe samo kao moneta za potkusurivanje. Ali, nećemo više nikome dozvoliti, pa ni vladama u Beogradu i Prištini da o našoj sudbini odlučuju bez da nas pitaju.
Verovali ili ne, niti je vlada u Beogradu na bilo koji način tražila saglasnost Srba sa Kosova i Metohije za svoj plan o rešavanju statusa Kosova, niti je to tražila vlada u Prištini. Ali, kada Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donese konačno rešenje o statusu, onda će se i kosmetski Srbi izjasniti da li to buduće rešenje prihvatamo ili ne.

10. Da li je moguća podela Kosova i da li bi to bilo racionalno rešenje, koje zagovaraju pojedini krugovi u Beogradu?

- Nije moguća podela Kosova i Metohije, osim u glavama Koštuničinih kabinetskih pacova i njegovih satelita na Kosmetu. Ne znam čiju to zemlju oni misle da dele i kako? Kakav god status bude bio u budućnosti, Kosovo i Metohija mora ostati celovita teritorija, prvenstveno zbog Srba, i crkava, i manastira, koji se protežu duž cele teritorije Kosmeta i koje nikako ne biste mogli da podelite.

(Građanski list, 7-8. april 2007)

OTVORENO PISMO-PRIJAVA

Okružnom javnom tužiocu, g-dinu Zoranu Pavloviću
Načelniku Policijske uprave Novi Sad, g-dinu Miladinu Kostreševiću
Načelniku Bezbedonosno-informatovne agencije, g-dinu Radetu Bulatoviću

OTVORENO PISMO-PRIJAVA

Inicijativa nevladinih organizacija iz Vojvodine “Građanska Vojvodina” daje Vam na znanje da je Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i šef Novinske agencije Beta za Vojvodinu preko interneta primio otvorene pretnje smrću, povezane sa njegovom nacionalnom pripadnošću.

Na međunarodnom nacističkom internet sajtu, na adresi http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/1044-1080-1085-1082-1086-375890.html?t=375890&highlight=dinko
nalaze se najgore moguće uvrede na račun Gruhonjića, kao i veoma otvorene pretnje smrću.

“Građanska Vojvodina” zahteva od okružnog tužioca, g-dina Zorana Pavlovića, načelnika Policijske uprave Novi Sad, g-dina Miladina Kostreševića i načelnika Bezbedonosno-informativne agencije, g-dina Radeta Bulatovića da smesta reaguju po službenoj dužnosti. Zahtevamo da javnost odmah bude obaveštena o koracima koje preduzimaju organi gonjenja, a povodom pretnji smrću upućenih Gruhonjiću. Zahtevamo da javnost bude kontinuirano obaveštavana o svim aspektima vezanim za rezultate istražnih radnji.

Ovo otvoreno pismo jeste krivična prijava protiv NN lica.

...Gruhonjić je krajem prošle godine bio na meti najgorih nacističkih uvreda, u knjizi “Slučaj Nacionalni stroj”, koju je pisao Goran Davidović. Davidović je prošle godine
...osuđen na godinu dana zatvora, za krivično delo širenje verske, nacionalne i rasne mržnje, razdora i netrpeljivosti, po čl.317 KZ.

Gruhonjić je, zbog uvreda iz knjige “Slučaj Nacionalni stroj”, tužio Davidovića zbog nanesenih uvreda.

Kopija ovog otvorenog pisma-prijave dostavljena je predsedniku Republike Srbije, predsedniku Vlade ....Srbije, Ministarstvu unutrašnjih poslova ...., Ministarstvu za kulturu i informisanje ...., Delegaciji Evropske komisije, Misiji OEBS-a u Srbiji, ambasadama, Komitetu Ujedinjenih Nacija za zaštitu ljudskih prava, političkim strankama.

Za “Građansku Vojvodinu”:

Centar za regionalizam, direktor Aleksandar Popov
Centar za razvoj civilnog društva, predsednik UO Vladimir Ilić
Helsinški odbor za ljudska prava, šef kancelarije u Novom Sadu Pavel Domonji
Građanski fond “Panonija”, predsednica Danica Stefanović
NVO “Otvoreni licej”, predsednik Gojko Mišković
Nezavisno društvo novinara Vojvodine, generalni sekretar Nedim Sejdinović

Još jedno poniženje za Novi Sad

Još jedno poniženje za Novi Sad

Glavni grad Vojvodine, Novi Sad, nekad poznat i kao “Srpska Atina”, doživeo je još jedno poniženje pod radikalskom vlašću, koja traje evo već treću godinu: lokalni parlament usvojio je predlog da se dve ulice u ovom gradu nazovu po nekadašnjem komandantu Novosadskog korpusa Mladenu Bratiću, koji je poginuo u tenkovskom napadu na do temelja srušeni Vukovar 1991. godine, kao i po komandantu paravojne jedinice bosanskih Srba "Vukovi s Vučjaka" Veljku Milankoviću.

Opozicione partije u Skupštini Novog Sada - Demokratska stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine i G17 plus - zatražile su da se tačka o preimenovanju ulica skine s dnevnog reda, ali parlamentarna većina u sastavu: radikali, DSS i SPS, glatko je usvojila nove nazive ulica.

Opozicioni odbornici napustili su sednicu, uz ocenu da je to jedna od “najskandaloznijih” odluka Skupštine grada, jer se radi o ljudima čija su imena pominjana tokom procesa u Haškom tribunalu za ratne zločine.

Direktor Centra za regionalizam i kopredsednik Igmanske inicijative Aleksandar Popov za DW kaže da je na Novi Sad na ovaj način bačena još jedna ljaga:

“Ovo je još jedan od poteza radikala koji će ostaviti sramnu mrlju na licu Novog Sada. To je pokušaj da, i kada oni odu, takav trag ostane. Novi Sad i Vojvodina inače su važili u regionu za miroljubive, tolerantne i višenacionalne sredine. Radikali očigledno nastoje na svaki način da pokvare taj imidž Novog Sada.”

Opozicioni odbornici posebno su skrenuli pažnju na činjenicu da Komisija za dodelu naziva ulicama uopšte nije razmatrala predlog Igmanske inicijative i Centra za regionalizam da se jedna ulica u Novom Sadu nazove po Srđanu Aleksiću, mladiću kojeg su početkom 1993. godine u Trebinju ubili lokalni “četnici”, jer je uzeo u zaštitu svog sugrađanina Bošnjaka. Aleksićev otac tada je u umrlici napisao da je njegov sin poginuo “vršeći svoju ljudsku dužnost”.

Aleksandar Popov objašnjava zašto se Igmanska inicijativa založila da jedna ulica u Novom Sadu ponese ime po Srđanu Aleksiću:

“Mislim da je sramno što se to nije desilo. Predložili smo to jer smo želeli da se u duhu jednog dobrog primera da ime Srđana Aleksića, koji je primer čoveka koji je pokazao da se i u najgorim vremenima može sačuvati ljudskost. To je bila odlična prilika da Novi Sad popravi imidž koji je, baš zahvaljujući i Novosadskom korpusu i paravojnim formacija, došao na loš glas. Nažalost, ovo je očito bio prst u oko svim čestitim ljudima i u Novom Sadu i u Vojvodini.”

Popov kaže da će nevladine organizacije iz Vojvodine zatražiti od ministarstva za lokalnu samoupravu, koje ima poslednju reč u pogledu davanja imena ulicama, da ne prihvati odluku Skupštine Novog Sada:

“Nadam se da će, ako ne ovo ministarstvo a ono barem naredno, koje tek treba da se konstituiše nakon formiranja vlade, izaći u susret našem zahtevu i da neće dozvoliti da se jedna sramna odluka i sprovede.”

Podsećanja radi, još od devedesetih, u centru Novog Sada stajao je ogroman grafit nepoznatog autora, sa porukom „Novosadski korpuse, stidi se!“. Takođe, tek da se zna, građani su za svoje ulice predlagali nazive “Ulica Dobre nade” i “Ulica maslačka”, očigledno siti raznih lažnih “heroja”.

(Radio Deutsche Welle, 5. april 2007)

Bodrožiću preti zatvor?!

Bodrožiću preti zatvor?!

Sedam i po godina nakon pada Miloševića, novinar Željko Bodrožić, glavni urednik “Kikindskih”, najkažnjavanijih novina u vreme radikalskog ministra informisanja Aleksandra Vučića, dospeo je u poziciju da provede 80 dana u zatvoru.

Željko Bodrožić, naime, nema više novca da plati neverovatno česte novčane kazne koje mu sud presuđuje za navodne klevete i uvrede, te je sud odlučio da novčane kazne “prevede “ u zatvorske dane. Istovremeno, država Srbija, ni godinu i po dana nakon odluke Komiteta Ujedinjenih Nacija za ljudska prava, nije obeštetila Bodrožića za broje montirane procese koji su se protiv njega vodili.

Bodrožić za DW kaže:

“Ovo je samo finale tog ponašanja kikindskog suda, jer oni su krenuli iz meseca u mesec da me ‘disciplinuju’. I sami advokati, koji su zastupali moje tužioce, a i neke sudije, kazali da će oni mene ‘naučiti novinarstvu kad-tad’. Dakle, želeli su i to malo slobodne reči da uguše, jer očigledno žele da žive u svom mirnom mestu, bez ikakvih ‘talasanja’. Da oni koji drže vlast, i dalje drže vlast, kao i da oni koji su podanici i dalje ostanu podanici, bez prava da bilo šta komentarišu.”

Bodrožić smatra da se za nezavisne novinare u Srbiji nije mnogo toga promenilo u poređenju sa vremenom Miloševićevog režima:

“Onda je naravno bio veći strah, jer je taj državni aparat bio mnogo zloslutniji. Sada primenjuju druge metode, i sada, osim što sudovi i dalje sude prema volji nekih centara moći, povrh svega u Kikindi imamo radikalsku vlast, koja drži opštinske medije, koji ne prezaju od najgoreg govora mržnje. Ali ja nekako ipak ne gubim nadu, ona valjda umire poslednja. Pa se nadam da je to nešto što moramo da preživimo da bismo došli do nekog normalnog društva. Naravno, zavidim gradovima koji neće okusiti ovu radikalsku vlast, ali ja se nadam da će to proći i kod nas.”

Bodrožić smatra da je Miloševićev režim, u suštini, još uvek na sceni:

“Danas, kada čujem kako neko komentariše kako su ostaci starog režima jaki, kažem da to ne bih nazvao ostacima, jer oni su i dalje u većini: u sudstvu, u tužilaštvu, u policiji, u tim centrima moći. To je i dalje ona većina koja ovo društvo čini zatucanim i zatvorenim. Njima to odgovara, odnosno nikakve evropske integracije ili približavanje normalnom svetu, njima ne odgovara.

Odluku suda da Bodrožića treba poslati u zatvor osudila su i novinarska udruženja. Zahvaljujući njihovoj podršci, kao i podršci kolega novinara, sve se pomerilo sa mrtve tačke pa je Bodrožiću danas zakazan sastanak sa šefom Službe za ljudska i manjinska prava Petrom Lađevićem.

(Radio Deutsche Welle, 3. april 2007)

Napad na Hrvate u Novom Slankamenu

Napad na Hrvate u Novom Slankamenu

Policija u Inđiji uhapsila je mladića koji je teško nacionalistički izvređao predstavnike ambasade Hrvatske i Hrvatskog nacionalnog saveta u mestu Novi Slankamen. Policija je mladiću odredila pritvor do 30 dana i podnela krivičnu prijavu za širenje nacionalne i verske mržnje.

Predstavnici hrvatske nacionalne zajednice u Vojvodini na današnjem sastanku u Inđiji pozdravili su brzu reakciju policije i ocenili da se jedino na takav način može stati na put onima kojima je očigledno želja da se u taj deo Srema vrate devedesete godine proteklog veka, kada je izvršeno etničko čišćenje Hrvata, zbog kojeg se, između ostalog, sudi lideru radikala Vojislavu Šešelju pred Haškim tribunalom. Predstavnici vojvođanskih Hrvata takođe su podsetili da su pre početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije Hrvati činili većinu u mestu Novi Slankamen, koje broji oko četiri hiljade stanovnika, a danas čine svega 20 odsto stanovništva.

Na to je podsetio i predsednik opštine Inđija Goran Ješić:

“Imam iskustvo i kako je to izgledalo sredinom devedesetih godina u Starom i u Novom Slankamenu, tako da nisam slučajno rekao da, bez obzira što ovo izgleda kao jedan benigni incident, kada sagledate sve ono što se tamo događalo ranije, kao i kada uzmete u obzir činjenicu da je drastično došlo do promene strukture stanovništva u tim mestima, kao i da se pojedincima sudi pred Haškim tribunalom za ono što se tamo događalo, ovakvi incidenti ne smeju da se prenebregnu.”

Ješić je pohvalio policiju što je brzo reagovala i uhapsila mladića koji je napravio incident:

“To je poruka ne samo tom pojedincu koji je to uradio, nego i svim ostalim koji imaju ideju da nekada sebi dopuste da prave takve stvari.”

Branko Horvat, predsednik Hrvatskog nacionalnog saveta, i Petar Kuntić, predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini i republički poslanik, takođe su pohvalili akciju policije i izrazili očekivanje da će i pravosuđe biti slično efikasno. Kuntić je izrazio bojazan da mi se manjine u Vojvodini mogle naći ponovo na udaru, ukoliko rešenje konačnog statusa Kosova ne bude po volji Srbije:

“U čitavom procesu razgovora o statusu Kosova, razmišljanja manjinske hrvatske nacionalne zajednice nisu ni u kom segmentu odudarala od razmišljanja većinskog naroda, pa prema tome ne očekujem da ćemo po tom segmentu imati problema. Očekujem, međutim, po onom drugom segmentu, jer svaki put kada se nešto dešavalo na Kosovu, onda je bio problem kod određenih manjina u Vojvodini, ne samo Hrvata. Mislim da je i ponašanja Hrvatske kao države u poslednjih pola godine po pitanju Kosova bilo sasvim na mestu.”

Poslednjih dana u Vojvodini, inače, zabeležena su i dva napada na Mađare, dok su napadi na male verske zajednice, poput adventista, baptista, Jehovinih svedoka, na žalost, postali gotovo svakodnevna pojava. Vrhunac apsurda desio se nedavno na nižerazrednoj fudbalskoj utakmici, gde su igrače FK "Rusin" iz Ruskog Krstura vređali, uzvikujući im: "Rusine u gasne komore!"
Današnjem sastanku u Inđiji, inače, prisustvovali su i predstavnici lokalne i sremskomitrovačke policije, koji su obećali da će učiniti sve da pravovremeno kazne one koji i dalje šire nacionalnu i versku mržnju.

(Radio Deutsche Welle, 2. april 2007)

Srbija je ostala bez prijatelja u svetu

INTERVJU: Vojin Dimitrijević, profesor međunarodnog prava, za GL govori o Kosovu, Hagu, Srebrenici, novoj vladi, ugledu Srbije u svetu:

Srbija je ostala bez prijatelja u svetu

Međunarodni položaj Srbije je prilično loš, verovatno na jednoj od najnižih tačaka posle 5. oktobra - Vrlo je naivno verovati da će Rusija da se vrati u “hladni rat”, time što će uložiti veto

* Kako ocenjujete međunarodni polozaj Srbije danas, imajući u vidu činjenicu da još uvek nemamo vladu, da skupština ne može da zaseda, da nemamo Ustavni sud...

- Kad se pošteno pogleda, međunarodni položaj Srbije je prilično loš, verovatno na jednoj od najnižih tačaka posle 5. oktobra. To je za žaljenje, jer se taj položaj mogao ispraviti ispunjavanjem nekih uslova koji nisu bili mnogo teški. U istoriji diplomatije je retka situacija da se za jedan prilično krupan dobitak, a to je u našem slučaju početak ozbiljnog rada na učlanjenju u EU, traži nešto prilično prosto, a to je da se uhapsi i preda međunarodnom sudu jedan čovek koji je okrivljen za teška krivična dela i koji je, po svemu sudeći, još i psihopata, jer se njegovo ponašanje teško može drukčije objasniti. Znam da će neko da mi kaže da bi međunarodna zajednica, ako bismo isporučili Mladića, “izmislila” neki drugi uslov za učlanjenje u EU. Ali, takav “argument” nije dostojan pažnje, jer ih koriste pristalice zvanične verzije naše novije istorije, koju je prvi formulisao ovih dana ponovo aktuelni general Veljko Kadijević u svojim memoarima “Moje viđenje raspada”. Suština te teorije zavere je da je neko negde, na Zapadu, u SAD, rešio da treba “smrsiti konce” Jugoslaviji i da mi tu zapravo ništa nismo mogli da učinimo i da se taj projekat i danas sprovodi, samo nad Srbijom. No, ponavljam, činjenica je da je retko u istoriji da je neko imao tako jednostavan zahtev, kao što je izručenje Mladića, a nije hteo da ga ispuni.

* Ko je kriv za neizručenje Mladića, tim pre što je ipak reč o čoveku koji je “zaostao” još iz Miloševićevih vremena, a danas su, barem personalno, na važnim državnim funkcijama “neki drugi ljudi”?

- Ipak mislim da su na čelu države i na vrlo važnim mestima ljudi koji nikada nisu osudili Miloševićevu spoljnu politiku. Oni su možda našli neke mane politici koju je Milošević vodio u samoj Srbiji, ali nikakve mane nisu našli u njegovim poduhvatima van Srbije, a posebno u Bosni. Ne zaboravite da među tim političkim snagama ima dosta njih koji smatraju da je jedina Miloševićeva greška što je svojevremeno prekinuo, formalno i naoko, vezu sa Karadžićem i njegovim ljudima u Bosni. Tako misle radikali, ali tako misli i veliki broj ljudi iz DSS-a, koji su na “nacionalnoj liniji”.
Drugi razlog je “profesionalno-kamaradska” povezanost vojnika. Ne zaboravite da su se i pojedini zapadni oficiri divili Mladiću i sa njim razmenjivali šapke. Jer, malo koji general je, kao Mladić, imao priliku da eksperimentiše sa tolikim brojem ljudi koliko ih je on imao pod komandom i da radi šta mu padne na pamet. A to je verovatno potajni san svakog generala i na Zapadu i na Istoku. Tako da je ta vrsta solidarnosti sigurno odigrala neku ulogu u činjenici da je Mladić još uvek na slobodi.

* Uprkos slabim ili gotovo nikakvim institucijama i ugledu u svetu, ovih dana iz usta čelnika države čujemo da Srbija priprema “diplomatsku ofanzivu”, kako bi pridobila što veći broj zemalja za svoje viđenje statusa Kosova...

- Da sam karikaturista, nacrtao bih nešto povodom te najavljene “diplomatske ofanzive”. To mi sve liči na Don Kihota, na neke Rosinante, na stare oklope i izmorene konje... Dalje, sada kada sam čuo najnovije teorije da će nas “spasti” nestalne članice Saveta bezbednosti UN, među kojima čak i Peru, zaista nisam mogao a da se ne nasmejem. A doskora smo se podsmevali svim tim “malim državama”, bilo je moderno rugati se zemljama iz Pokreta nesvrstanih. Dakle, nema ništa od njihove podrške Srbiji. Mi možemo da računamo samo sa podrškom onih država koje strahuju da će i same da izgube neki deo teritorije, kao što je slučaj sa Slovačkom. U toj zemlji ima dosta političkih snaga koje smatraju da bi nezavisnost Kosova ohrabrila slične zahteve tamošnjih Mađara.

* Opet je na delu teorija kako će nas Rusija “spasti” od nezavisnosti Kosova?

- Sa Rusijom se na bliskost teško može računati. Rusija se nagodila sa velikim silama oko pitanja Čečenije. A što se ostalog tiče, ruski interes je upravo uz one koji bi hteli od nekog da se otcepe, kao što su Abhazija u odnosu na Gruziju, Pridnjestrovlje (Transnistrija) u odnosu na Moldaviju. Imajući to u vidu, nije mi jasno zašto bi se Rusi onda bojali takozvanog kosovskog presedana? A verovati da će Rusija da se vrati u “hladni rat”, time što će uložiti veto, je vrlo naivno. Naravno, ne znači da Rusija ne drži Kosovo i i uticaj na Srbiju kao u adut u nekoj krupnijoj igri. Sve u svemu, za državu poput naše koja ne zna da kaže šta hoće, već samo šta neće, teško da ima nade. Uostalom, Milošević nas je doveo dotle da Srbija danas nema nijednog saveznika u svetu. A, na žalost, malo je uradila da ih povrati. Uspela je nešto da povrati posle 5. oktobra, ali smo nakon smrti premijera Đinđića izgubili i njih.

* Zanimljivo je da DSS i DS prosto mazohistički prihvataju odgovornost za eventualnu nezavisnost Kosova. Kako je moguće da oni u proteklim godina skoro pa ništa nisu učinili da građane barem podsete da su za odvojenost Kosova od Srbije, koja traje evo već osmu godinu, krivi pre svega stranke bivšeg režima, SPS i SRS?

- Da, prosto je neverovatno da neko prihvata grešku koju su učinile snage protiv kojih su se bar formalno borio. Međutim, mislim da je reč pre svega o mentalitetu nekih vođa DSS-a, a zatim i velikog dela članova i birača DSS-a, koji su posle 5. oktobra pretrčali iz SPS-a. Mene više čudi da na tu priču naseda Demokratska stranka. Pa se pridružuje celoj teoriji da sada treba braniti Kosovo a ne da ga je nekada trebalo rešavati. Na žalost, i to pokazuje da se većina naših političara može podvesti pod onaj oksimoron “umereni nacionalisti”. Ne može se biti “umereni nacionalista”. Ili ste nacionalista ili niste.

* A koliko naše “demokratske” političke elite zaista iskreno žele da Srbija uđe u EU?

- Postoje indicije da to nije samo problem političkih elita, već i ekonomskih moćnika koji jednostavno ne žele u EU. Evo, uzmite koliki broj tabloida ima danas u Srbiji. Za razliku od odgovarajućih listova u svetu, koji su uglavnom laka senzacionalistička štiva koja pišu o tome kako žive zvezde, ko je s kim spavao itd, naši tabloidi imaju jasnu političku poruku, koja glasi: biti protiv Evrope, biti protiv suseda, koristiti govor mržnje. A pritom i ne znamo ko su pravi vlasnici tih tabloida. To pobuđuje sumnju da je reč o pranju novca, ali i o tome da iza tih publikacija stoje oni koji imaju dovoljno novca da finansiraju njihovo štampanje, jer žele da prošire antievropsku propagandu u Srbiji. Očigledno, takvima je u interesu da situacija bude nesređena, da ne bude nadzora koji postoji u EU. Pa se prenaglašavaju kontrole koje zastrašuju običnog čoveka: da neće biti više šljivovice, prasića, paprika, da će biti nekog drugog paradajza...
I, zaista, ako uzmemo u obzir činjenicu da su u jednoj izrazito poljoprivrednoj zemlji poput naše, cene prehrambenih i poljoprivrednih proizvoda veće nego na Zapadu, onda postaje jasno zašto tim našim bogatašima nije u interesu da idu u EU. Moglo bi se, takođe, reći i da u većem delu javnosti vlada logika da u EU hoćemo ako možemo izvući neku korist, ali ne bismo da menjamo ni mentalitet ni naopaki sistem vrednosti.
Ovih dana imamo još jednu u nizu demonizacija Karle del Ponte, ovaj put zbog toga što je njen istražitelj do kraja ušao u trag novcu koji se iznosio iz Srbije. Istraga Tužilaštva Haškog tribunala, dakle, mnogo je bolje sprovedena nego što je to ikada učinjeno kod nas. Samim tim, onima koji su pogođeni tim istražnim radnjama, a koji mogu vrlo lepo da trguju sa kosovskim Albancima kao što su trgovali tokom bosanskog rata sa svim stranama, smeta Karla del Ponte. Pa onda izlaze protiv nje iz navodno “patriotskih” razloga, koji su u stvari neiskreni.

* Logično je onda zaključiti da “tajkuni” imaju uticaja i na formiranje nove vlade Srbije. Da li će ona biti formirana, odnosno da li je interes ekonomskih moćnika da bude postignut kompromis između DSS-a i DS-a?

- Pa evo, gospodin Mišković je rekao da ta vlada mora što pre da se sastavi. Uticaj ekonomskih moćnika, doduše, nije samo naš specijalitet. I u svetu oni koji imaju kapital utiču na formiranje vlada. A našim bogatašima je u interesu da se stvori ambijent u kojem bi njihov kapital bio zaštićen. Kompromis se, dakle, može očekivati.

* U ovoj, još jednoj “istorijskoj” godini, postali smo još jedanput svetski “unikat”: bili smo prva zemlje kojoj je suđeno i presuđeno za kršenje Konvencije o genocidu. Da li su iz te blage presude izvučene neke pouke, ili se svelo na neukusno i ničim opravdano slavlje?

- Na žalost, i ta blaga presuda je protumačena kao pobeda i čak ni takva presuda nije doprla do svesti ljudi. Pa kada smo pokušali da povedemo razgovor na temu da li bi poricanje genocida u Srebrenici trebalo krivično kažnjavati, to je potpuno pogrešno interpretirano i digla se velika buka. Ali, verujem da će princip života i normalnosti da pobedi. Iako moramo da budemo svesni da smo među najsporijima. Među poslednjima smo bili za Savet Evrope, sada smo među poslednjima za EU. A 1989. godine bili smo prvi na redu od svih zemalja jugoistočne Evrope. To je sprečio Milošević i njegova politika, a danas je neverovatno da se baš oni ljudi koji tvrde da su bili Miloševićevi politički protivnici poistovećuju sa tako pogubnom politikom.

(Građanski list, 31. mart - 1. april 2007)