Pripadnik neregistrovane neonacističke organizacije Nacionalni stroj Goran Davidović iz Novog Sada moraće da plati novinaru agencije Beta Dinku Gruhonjiću odštetu za povredu časti i ugleda u iznosu od 500.000 dinara.
Gruhonjić je tužio Davidovića zbog tvrdnji da je manipulator i da je lagao kad je izveštavao o upadu neonacista na tribinu na Filozofskom fakultetu.
Gruhonjićev advokat Vladimir Beljanski kaže da je sud potpuno usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je Davidović povredio Gruhonjićev ugled, čast i prava ličnosti. Okrivljeni je obavezan da Gruhonjiću isplati 500.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, kao i da podmiri troškove sudskog postupka od 66.000 dinara.
Davidović, koga je Gruhonjić tužio zbog uvreda i kleveta iznetih u knjizi "Slučaj Nacionalni stroj", ima pravo da se žali na odluku prvostepenog sudskog organa u roku od 15 dana.
Na suđenju održanom 4. juna Gruhonjić je odbacio sve navode iz Davidovićeve knjige i rekao da je reč o "najgorim mogućim uvredama i lažima, kako na profesionalnom, tako i na ličnom planu". Oštećeni je na suđenju rekao da će u slučaju da dobije spor, tu sumu uplatiti u Fond novinarske solidarnosti, kao i prodicama žrtava ratnih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije.
Davidović je na suđenju rekao da nije imao nameru da uvredi Gruhonjića i da smatra da navodi iz njegove knjige Gruhonjiću nisu naneli štetu, ali je rekao da stoji iza svih stavova u knjizi. Optuženi je u knjizi naveo da je "bilo prosto neverovatno da je cela lavina laži, podmetanja i medijskih naklapanja (povodom slučaja Nacionalni stroj) poticala od jedinog novinara koji je bio očevidac incidenta", označivši Gruhonjića kao "veštog manipulatora i propagandistu koji je sebe smatrao novinarem", odnosno "sivom eminencijom na tajnom zadatku".
Davidović je dodao da Gruhonjić radi i za Radio "Dojče Vele" i nazvao ga "novinarem-propagandistom koji radi za određene obaveštajne službe neprijateljske našem narodu i državi", a bavio se i pitanjem njegove nacionalne pripadnosti, licitirajući da li je Hrvat, Musliman ili nešto dugo, povezujući ga sa ustašama i handžar divizijama. Gruhonjić je rekao da je posebno užasnut tim analogijama, s obzirom da mu je porodica u Drugom svetskom ratu stradala i bila na meti upravo tih fašističkih falangi.
(Radio B92, 26. jun 2007)
Tuesday, June 26, 2007
Saturday, June 23, 2007
Pokušaj cenzurisanja medija?
Uprkos kritikama stručne javnosti, medijskih asocijacija i udruženja novinara, Republička radifuzna agencija (RRA) donela je Opšte obavezujuće uputstvo o ponašanju emitera, koje je, prema ocenama stručnjaka zapravo pokušaj uvođenja cenzure u elektronske medije.
Na okruglom stolu u Novom Sadu vojvođanski sekretar za informacije Milorad Đurić rekao je da RRA ima zakonsko ovlašćenje da donosi ovakve akte, tim pre što je potrebno urediti ponašanje medija. Međutim, dodao je Đurić, problem je kako sprovesti taj akt:
"Ono što je meni problem jeste kako će se te odredbe sprovoditi, kako će se sankcionisati, ili - jednom rečju - ko će kontrlisati kontrolore."
Medijski ekspert Rade Veljanovski ocenio je da će RRA ovim uputstvom, umesto da uredi "medijski haos", doprineti samo još gorem haosu. Prema njegovim rečima, u Opštem obavezujućem uputstvu nalazi se gomila potpuno apsurdnih odredbi, poput one da voditeljice ozbijnih emisija ne smeju da nose majice na bretele:
"Pravnici imaju jedno elementarno pravilo: 'Ne upisuj u obaveznu odredbu ono što ne možeš da izvršiš'. Dakle, to je isto stvar velikih medijskih kuća, sazrevanja javnog mnjenja, stručnjaka koji kritikuju, ljudi koji se bave kulturom i koji kažu šta ne bi trebalo tako da bude, da ne može estradni program da se vodi isto kako se vodi ozbiljni program, dokumentarni program... Pa, to mi profesionalci znamo i to je moralo da bude prepušteno nama."
Novinar i član Upravnog odbora Radiotelevizije Vojvodine Dimitrije Boarov ocenio je da su kroz ovo uputstvo novinari zapravo dobili još jednog cenzora:
"Kad sam pogledao šta se zapravo sve tu pokušava regulisati jednim obavezujućim uputstvom - a što je u suštini podzakonski akt - uvideo sam da tu postoji jedna opasna ambicija da se uđe veoma blizu zone ustavnih i političkih sloboda."
Na okruglom stolu još je ocenjeno da će uputstvo biti primenjivano "selektivno", kao vrsta dodatnog "disciplinovanja neposlušnih medija". Učesnici su izrazili čuđenje i što je 90 odsto uputstva sačinjeno od odredbi koje se već nalaze u različitim zakonima i u novinarskim kodeksima. Zbog svega toga, ocenjeno je, RRA je još jednom dokazala da nije nezavisni regulatorni organ, već je i te kako zavisna od vladajućih političkih struktura.
Okrugli sto organizovali su Novosadska novinarska škola i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku nemačke fondacije "Konrad Adenauer". Iako su bili pozvani, na okrugli sto nisu došli predstavnici RRA.
(Radio Deutsche Welle, 23. jun 2007)
Na okruglom stolu u Novom Sadu vojvođanski sekretar za informacije Milorad Đurić rekao je da RRA ima zakonsko ovlašćenje da donosi ovakve akte, tim pre što je potrebno urediti ponašanje medija. Međutim, dodao je Đurić, problem je kako sprovesti taj akt:
"Ono što je meni problem jeste kako će se te odredbe sprovoditi, kako će se sankcionisati, ili - jednom rečju - ko će kontrlisati kontrolore."
Medijski ekspert Rade Veljanovski ocenio je da će RRA ovim uputstvom, umesto da uredi "medijski haos", doprineti samo još gorem haosu. Prema njegovim rečima, u Opštem obavezujućem uputstvu nalazi se gomila potpuno apsurdnih odredbi, poput one da voditeljice ozbijnih emisija ne smeju da nose majice na bretele:
"Pravnici imaju jedno elementarno pravilo: 'Ne upisuj u obaveznu odredbu ono što ne možeš da izvršiš'. Dakle, to je isto stvar velikih medijskih kuća, sazrevanja javnog mnjenja, stručnjaka koji kritikuju, ljudi koji se bave kulturom i koji kažu šta ne bi trebalo tako da bude, da ne može estradni program da se vodi isto kako se vodi ozbiljni program, dokumentarni program... Pa, to mi profesionalci znamo i to je moralo da bude prepušteno nama."
Novinar i član Upravnog odbora Radiotelevizije Vojvodine Dimitrije Boarov ocenio je da su kroz ovo uputstvo novinari zapravo dobili još jednog cenzora:
"Kad sam pogledao šta se zapravo sve tu pokušava regulisati jednim obavezujućim uputstvom - a što je u suštini podzakonski akt - uvideo sam da tu postoji jedna opasna ambicija da se uđe veoma blizu zone ustavnih i političkih sloboda."
Na okruglom stolu još je ocenjeno da će uputstvo biti primenjivano "selektivno", kao vrsta dodatnog "disciplinovanja neposlušnih medija". Učesnici su izrazili čuđenje i što je 90 odsto uputstva sačinjeno od odredbi koje se već nalaze u različitim zakonima i u novinarskim kodeksima. Zbog svega toga, ocenjeno je, RRA je još jednom dokazala da nije nezavisni regulatorni organ, već je i te kako zavisna od vladajućih političkih struktura.
Okrugli sto organizovali su Novosadska novinarska škola i Nezavisno društvo novinara Vojvodine, uz podršku nemačke fondacije "Konrad Adenauer". Iako su bili pozvani, na okrugli sto nisu došli predstavnici RRA.
(Radio Deutsche Welle, 23. jun 2007)
Thursday, June 21, 2007
Peticija:Pa-Pa PDV!
Mi, dole potpisani, zahtevamo od Narodne skupštine Republike Srbije
UKINITE POREZ NA DODATU VREDNOST (PDV) NA HRANU, ODEĆU I OPREMU ZA BEBE!
Z a š to?
1. Zato što već godinama slušamo priče o slabom natalitetu, a istovremeno i o tome kako su
hrana, odeća i oprema za bebe veoma skupi;
2. Zato što živimo u društvu koje je siromašno i u kojem dobar deo građana živi na samoj
granici siromaštva, a na žalost nemali broj i ispod granice siromaštva;
3. Zato što u strukturi nezaposlenih preovlađuju mladi ljudi, koji bez posla i bez poreskih
olakšica ne mogu ni da sanjaju o rađanju dece;
4. Zato što samo za najosnovnije artikle za novorođenu bebu, dok je još u porodilištu,
porodica treba da izdvoji oko 100 evra;
5. Zato što, kada beba stigne kući, samo za osnovne potrebe treba izdvojiti na stotine evra;
6. Zato što će se stanovništvo Srbije, nastavi li se sa ovakvom negativnom stopom prirodnog
priraštaja, u narednih pola veka prepoloviti;
7. Zato što se poreskom politikom, odnosno ukidanjem PDV-a na hranu, odeću i opremu za
bebe, suštinski itekako može doprineti povećanju nataliteta;
8. Zato što se svi nadležni zaklinju da podržavaju pronatalitetnu politiku;
9. Zato što je moguće i ekonomski logično ukinuti PDV na hranu, odeću i opremu za bebe;
10. Zato što su bebe radost, ukras i budućnost našeg sveta!
Zato zahtevamo:
UKINITE PDV!
na hranu, odeću i opremu za bebe!
(Bebac.com)
UKINITE POREZ NA DODATU VREDNOST (PDV) NA HRANU, ODEĆU I OPREMU ZA BEBE!
Z a š to?
1. Zato što već godinama slušamo priče o slabom natalitetu, a istovremeno i o tome kako su
hrana, odeća i oprema za bebe veoma skupi;
2. Zato što živimo u društvu koje je siromašno i u kojem dobar deo građana živi na samoj
granici siromaštva, a na žalost nemali broj i ispod granice siromaštva;
3. Zato što u strukturi nezaposlenih preovlađuju mladi ljudi, koji bez posla i bez poreskih
olakšica ne mogu ni da sanjaju o rađanju dece;
4. Zato što samo za najosnovnije artikle za novorođenu bebu, dok je još u porodilištu,
porodica treba da izdvoji oko 100 evra;
5. Zato što, kada beba stigne kući, samo za osnovne potrebe treba izdvojiti na stotine evra;
6. Zato što će se stanovništvo Srbije, nastavi li se sa ovakvom negativnom stopom prirodnog
priraštaja, u narednih pola veka prepoloviti;
7. Zato što se poreskom politikom, odnosno ukidanjem PDV-a na hranu, odeću i opremu za
bebe, suštinski itekako može doprineti povećanju nataliteta;
8. Zato što se svi nadležni zaklinju da podržavaju pronatalitetnu politiku;
9. Zato što je moguće i ekonomski logično ukinuti PDV na hranu, odeću i opremu za bebe;
10. Zato što su bebe radost, ukras i budućnost našeg sveta!
Zato zahtevamo:
UKINITE PDV!
na hranu, odeću i opremu za bebe!
(Bebac.com)
Wednesday, June 20, 2007
Posthumno priznanje Helsinškog odbora Srđanu Aleksiću
Srđanu Aleksiću iz Trebinja, koji je ubijen 1993. godine zato što je pokušao da odbrani svog komšiju Bošnjaka, danas je u Sarajevu posthumno dodeljena Povelja Helsinkšog odbora za ljudska prava u Bosni i Hercegovini.
Kako je objasnio predsednik Helsinškog odbora Srđan Dizdarević, "Srđan je svojim delom pokazao da se čovekom može biti i ostati i u teškim vremenima". Dizdarević je rekao da podržava inicijativu za podizanje spomenika Aleksiću u Trebinju, koju je početkom godine podržao i gradonačelnik Trebinja Dobroslav Ćuk. Priznanje je danas u Sarajevu primio Srđanov otac, Rade Aleksić.
Srđana Aleksića ubila su četvorica uniformisanih pripadnika Vojske Republike Srpske, pošto im se suprotstavio kada su hteli da ubiju njegovog poznanika Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja. Napadači su tada nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda prvo je pao u komu, a zatim, šest dana kasnije,
podlegao povredama u januaru 1993. godine. Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i
četiri meseca zatvora.
Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem.
Na današnjoj dodeli priznanja prikazan je i dokumentarni film RTS "Srđo", posvećen Srđanu Aleksiću.
(Beta, 20. jun 2007)
Kako je objasnio predsednik Helsinškog odbora Srđan Dizdarević, "Srđan je svojim delom pokazao da se čovekom može biti i ostati i u teškim vremenima". Dizdarević je rekao da podržava inicijativu za podizanje spomenika Aleksiću u Trebinju, koju je početkom godine podržao i gradonačelnik Trebinja Dobroslav Ćuk. Priznanje je danas u Sarajevu primio Srđanov otac, Rade Aleksić.
Srđana Aleksića ubila su četvorica uniformisanih pripadnika Vojske Republike Srpske, pošto im se suprotstavio kada su hteli da ubiju njegovog poznanika Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja. Napadači su tada nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda prvo je pao u komu, a zatim, šest dana kasnije,
podlegao povredama u januaru 1993. godine. Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i
četiri meseca zatvora.
Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem.
Na današnjoj dodeli priznanja prikazan je i dokumentarni film RTS "Srđo", posvećen Srđanu Aleksiću.
(Beta, 20. jun 2007)
Tuesday, June 19, 2007
“Istorijski dogovor” mađarskih stranaka
Na političkoj sceni Vojvodine na pomolu je, čini se, veliko iznenađenje: zajednički nastup partija vojvođanskih Mađara na prvim i svim sledećim izborima.
Vest o ovom “istorijskom dogovoru”, saopštili su čelnici do juče na smrt zavađenih Saveza vojvođanskih Mađara, Demokratske stranke vojvođanskih Mađara, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara i Građanskog saveza Mađara.
Kako je obrazloženo, dogovor je postignut jer su sve partije “prepoznale” da je zajednička izborna lista u skladu sa očekivanjima mađarske zajednice u Vojvodini. I, dodali su, pravi put da se osvoji što je moguće više glasova u lokalnim, pokrajinskom i u republičkom parlamentu.
Zoltan Bunjik, Savez vojvođanskih Mađara (SVM):
“Jeste, i SVM i druge mađarske stranke su se susrele u kontaktima sa biračima, u našim redovnim aktivnostima i prilikom naših izbornih kampanja, sa jednim očekivanjem mađarskog biračkog tela da mađarske stranke zajednički nastupe.”
Laslo Đula, Demokratska stranka vojvođanskih Mađara:
“Pa mi stvarno mislimo da treba da nastupimo zajedno da bismo ostvarili cilj da Mađari opstanu što duže na ovom prostoru i da ostanu Mađari. To je naš strateški cilj, zato se bavimo politikom i oko toga nema razmimoilaženja između nas.”
U poslednjih petnaestak godina, inače, za partije vojvođanskih Mađara se govorilo da su poprimile zapravo “srpski sindrom” zvani “tri čoveka – tri partije”. Zato smo pitali učesnike “istorijskog dogovora” zašto im je trebalo toliko dugo da uoče stvarna “očekivanja mađarske zajednice u Vojvodini”.
Laslo Đula:
“Pa ne bih ja rekao da je bila greška u nama jer mi smo isti oni koji su i nekada vodili politiku. Ali, izgleda da je došlo do bitnih promena u najvećoj partiji vojvođanskih Mađara. I mi se radujemo ovoj saradnji.”
Odgovor Zoltana Bunjika baš i nije bio direktan:
“Nadam se da će se desiti jedan istorijski dogovor, a dotle mogu samo da kažem da ulažemo napore.”
U svakom slučaju, kaže Bunjik, zajednički nastup na izborima ne podrazumeva ujedinjenje svih mađarskih stranaka u jednu:
“Istovremeno, to ne znači odustajanje od nekih specifičnosti koje su karakteristične za pojedine stranke.”
Ovako objedinjene, četiri stranke vojvođanskih Mađara, smatraju analitičari, pokušaće da zaustave “odliv” biračkog tela ka takozvanim “srpskim” strankama građanske opcije, što je trend koji je sve primetniji.
Takođe, poručili su sami učesnici “istorijskog dogovora”, oni će u predstojećim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom insitirati i kod vlade Mađarske i kod Vlade Srbije da se Mađarima u Vojvodini obezbedi i garantuje autonomija.
(Radio Deutsche Welle, 19. jun 2007)
Vest o ovom “istorijskom dogovoru”, saopštili su čelnici do juče na smrt zavađenih Saveza vojvođanskih Mađara, Demokratske stranke vojvođanskih Mađara, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara i Građanskog saveza Mađara.
Kako je obrazloženo, dogovor je postignut jer su sve partije “prepoznale” da je zajednička izborna lista u skladu sa očekivanjima mađarske zajednice u Vojvodini. I, dodali su, pravi put da se osvoji što je moguće više glasova u lokalnim, pokrajinskom i u republičkom parlamentu.
Zoltan Bunjik, Savez vojvođanskih Mađara (SVM):
“Jeste, i SVM i druge mađarske stranke su se susrele u kontaktima sa biračima, u našim redovnim aktivnostima i prilikom naših izbornih kampanja, sa jednim očekivanjem mađarskog biračkog tela da mađarske stranke zajednički nastupe.”
Laslo Đula, Demokratska stranka vojvođanskih Mađara:
“Pa mi stvarno mislimo da treba da nastupimo zajedno da bismo ostvarili cilj da Mađari opstanu što duže na ovom prostoru i da ostanu Mađari. To je naš strateški cilj, zato se bavimo politikom i oko toga nema razmimoilaženja između nas.”
U poslednjih petnaestak godina, inače, za partije vojvođanskih Mađara se govorilo da su poprimile zapravo “srpski sindrom” zvani “tri čoveka – tri partije”. Zato smo pitali učesnike “istorijskog dogovora” zašto im je trebalo toliko dugo da uoče stvarna “očekivanja mađarske zajednice u Vojvodini”.
Laslo Đula:
“Pa ne bih ja rekao da je bila greška u nama jer mi smo isti oni koji su i nekada vodili politiku. Ali, izgleda da je došlo do bitnih promena u najvećoj partiji vojvođanskih Mađara. I mi se radujemo ovoj saradnji.”
Odgovor Zoltana Bunjika baš i nije bio direktan:
“Nadam se da će se desiti jedan istorijski dogovor, a dotle mogu samo da kažem da ulažemo napore.”
U svakom slučaju, kaže Bunjik, zajednički nastup na izborima ne podrazumeva ujedinjenje svih mađarskih stranaka u jednu:
“Istovremeno, to ne znači odustajanje od nekih specifičnosti koje su karakteristične za pojedine stranke.”
Ovako objedinjene, četiri stranke vojvođanskih Mađara, smatraju analitičari, pokušaće da zaustave “odliv” biračkog tela ka takozvanim “srpskim” strankama građanske opcije, što je trend koji je sve primetniji.
Takođe, poručili su sami učesnici “istorijskog dogovora”, oni će u predstojećim pregovorima Srbije sa Evropskom unijom insitirati i kod vlade Mađarske i kod Vlade Srbije da se Mađarima u Vojvodini obezbedi i garantuje autonomija.
(Radio Deutsche Welle, 19. jun 2007)
Monday, June 18, 2007
Nacionalni park Srbija 2 - Polusmak polusveta
Posle velikog uspeha knjige Nacionalni park Srbija, koja je izdata 1999. godine i doživela deset izdanja, Dragoljub Ljubičić Mićko se odlučio da na njemu svojstven način - uz humor koji zna da rasplače, prikaže koliko je za sedam godina društvo u Srbiji dodatno mutiralo. U prvoj knjizi je predstavio stanovnike Nacionalnog parka Srbija tokom devedesetih godina, u drugoj knjizi analizira promene nastale posle 5. oktobra, uvodi neke novopromećene vrste i intervjuiše neke od predstavnika poznatih ali donekle izmenjenih endemskih vrsta.
”Maloj deci mora da se objasni ko je bio Tesla. Gomile njih ne znaju da je on bio naš najveći električar, da je razvlačio instalacije po celoj Americi, da tamo nisu mogli bojler da upale bez njega, bre!”
"A vi biste pričali deci o Tesli?”
"A što da ne? Pa nije sramota raditi sa strujom. Molim vas, i moj otac je bio elektromonter. Ja sam ponosna što je i Tesla postavljao i održavao te bandere i gromobrane. Siroma’ čovek, baš se naradio...
A nek mala deca shvate da nismo baš svi talentovani za umetnost k’o, recimo, ja. Neko mora i da rmbači za pare.”
Bio je ovo izvod iz jednog od imaginarnih intervjua sa tipičnom domaćom ”estradnom umetnicom”, preuzet iz multimedijalnog izdanja knjige ”Nacionalni park Srbija 2”, beogradskog glumca i tekstopisca Dragoljuba Ljubičića Mićka.
U razgovoru za DW Ljubičić kaže da sam podnaslov knjige - ”Polusmak polusveta”, ujedno govori o tome zašto se odlučio da napiše nastavak kultnog ”Nacionalnog parka Srbija”, koji je objavljen 1999. godine:
”Mislili smo da je 5. oktobra nastao smak sveta. I jeste, na neki način, jer u onom prvom trenutku se učinilo da je to čak i smak probisveta. Međutim, nije prošlo mnogo, a sve te vrste koje su se samo primirile i malo uvukle u neke senke i neke rupe, počele su opet da se pomaljaju. I, eto, prošlo je nekoliko godina da bi meni doprlo do prednjih režnjeva mozga šta se to, u stvari, desilo i kako bi se to moglo nazvati.”
Ljubičić primećuje da su se u Srbiji ipak desile i neke potpune promene:
”Jedino što se u stvari onako do kraja promenilo je to što je država svoje mehanizme naplate prema građanima uspostavila na švajcarskom nivou. Dakle, ovo je, gledano sa aspekta naplaćivanja, visoko razvijena zapadna zemlja. Sa aspekta servisa te države nazad prema svojim građanima, kao onima koji plaćaju, promene ni upola nisu dovoljno urađene.”
U ”Nacionalnom parku Srbija 2” primećuju se i neki novi likovi:
"Nastrani investitor ili stranvestitor/stranvestit je jedan od likova koji nisu postojali pre. Oni su čekali na rubu nacionalnog parka i onog trenutka kada je neko rekao ‘sa kupovinom odnosno prodajom počinji!’ oni su naskočili i veoma ljubazno pokupovali sve. Tu je i takozvani fini i uglađeni jako prepredeni bankar, skraćeno ‘njam-kam’, jer se hrani kamatom, višegodišnjom procentualnom biljkom i njenom starijom sestrom hipotekom."
Tu su, naravno, stari likovi, poput ”pokvarenih političara”, koji su se u međuvremenu, preobratili u ”političko-burazerske neradnike”:
”Te političare prepoznajete po tome što kažu: ‘ej, baki’, ili ‘burazeru, to ćemo da sredimo, nemaš problema, burazeru’. E, kad to čujete, znajte da ste u kandžama političko-burazerskog neradnika.”
U knjizi su i drugi "junaci" iz prvog dela "Nacionalnog parka Srbija", koji su u međuvremenu doživeli metamorfozu, poput ”gradskog seljaka”, ”prosvetnog jadnika”, ”divljeg šalterskog službenika”, ”mrkog uličnog pandura”, ”domaćeg kriminalca”, ”pokvarenog političara”, ”goluždravog penzionera”...
Metamorfozu je doživela i ”gologuza pevaljka”, koja je danas ”razgologužena prosvetiteljka”, posvećena edukaciji mlađih naraštaja:
”Ima tamo neka pesma ‘Možda spava’. To je neki pesnik Vladislav Petrović Disko. E, sad, kod mene se zove suprotno: ‘Ne mož’ da spava!’ Zato što je pesma jako veoma glasna i u vrlo jednom modernom turskom ritmu. Pa onda onaj pesnik, onaj što se zove k’o benzinska pumpa, onaj... Zmaj! Dabome, Jova Radovanović Zmaj, da!”
Dragoljuba Ljubičića Mićka smo pitali i da li možemo očekivati treći deo ”Nacionalnog parka Srbija":
”Ne daj bože da mi se desi da napišem i treći deo. Verovatno bi se zvao: ‘Nacionalni park Srbija 3 - Laku noć, prijatno...’”
I za kraj, malo rodoljublja:
”Jao, mene ubi ta moja rodoljubivost! To mi je možda i najveća mana. Ali, šta ću, taka sam - patriotalna…"
(Radio Deutsche Welle, 17. jun 2007)
”Maloj deci mora da se objasni ko je bio Tesla. Gomile njih ne znaju da je on bio naš najveći električar, da je razvlačio instalacije po celoj Americi, da tamo nisu mogli bojler da upale bez njega, bre!”
"A vi biste pričali deci o Tesli?”
"A što da ne? Pa nije sramota raditi sa strujom. Molim vas, i moj otac je bio elektromonter. Ja sam ponosna što je i Tesla postavljao i održavao te bandere i gromobrane. Siroma’ čovek, baš se naradio...
A nek mala deca shvate da nismo baš svi talentovani za umetnost k’o, recimo, ja. Neko mora i da rmbači za pare.”
Bio je ovo izvod iz jednog od imaginarnih intervjua sa tipičnom domaćom ”estradnom umetnicom”, preuzet iz multimedijalnog izdanja knjige ”Nacionalni park Srbija 2”, beogradskog glumca i tekstopisca Dragoljuba Ljubičića Mićka.
U razgovoru za DW Ljubičić kaže da sam podnaslov knjige - ”Polusmak polusveta”, ujedno govori o tome zašto se odlučio da napiše nastavak kultnog ”Nacionalnog parka Srbija”, koji je objavljen 1999. godine:
”Mislili smo da je 5. oktobra nastao smak sveta. I jeste, na neki način, jer u onom prvom trenutku se učinilo da je to čak i smak probisveta. Međutim, nije prošlo mnogo, a sve te vrste koje su se samo primirile i malo uvukle u neke senke i neke rupe, počele su opet da se pomaljaju. I, eto, prošlo je nekoliko godina da bi meni doprlo do prednjih režnjeva mozga šta se to, u stvari, desilo i kako bi se to moglo nazvati.”
Ljubičić primećuje da su se u Srbiji ipak desile i neke potpune promene:
”Jedino što se u stvari onako do kraja promenilo je to što je država svoje mehanizme naplate prema građanima uspostavila na švajcarskom nivou. Dakle, ovo je, gledano sa aspekta naplaćivanja, visoko razvijena zapadna zemlja. Sa aspekta servisa te države nazad prema svojim građanima, kao onima koji plaćaju, promene ni upola nisu dovoljno urađene.”
U ”Nacionalnom parku Srbija 2” primećuju se i neki novi likovi:
"Nastrani investitor ili stranvestitor/stranvestit je jedan od likova koji nisu postojali pre. Oni su čekali na rubu nacionalnog parka i onog trenutka kada je neko rekao ‘sa kupovinom odnosno prodajom počinji!’ oni su naskočili i veoma ljubazno pokupovali sve. Tu je i takozvani fini i uglađeni jako prepredeni bankar, skraćeno ‘njam-kam’, jer se hrani kamatom, višegodišnjom procentualnom biljkom i njenom starijom sestrom hipotekom."
Tu su, naravno, stari likovi, poput ”pokvarenih političara”, koji su se u međuvremenu, preobratili u ”političko-burazerske neradnike”:
”Te političare prepoznajete po tome što kažu: ‘ej, baki’, ili ‘burazeru, to ćemo da sredimo, nemaš problema, burazeru’. E, kad to čujete, znajte da ste u kandžama političko-burazerskog neradnika.”
U knjizi su i drugi "junaci" iz prvog dela "Nacionalnog parka Srbija", koji su u međuvremenu doživeli metamorfozu, poput ”gradskog seljaka”, ”prosvetnog jadnika”, ”divljeg šalterskog službenika”, ”mrkog uličnog pandura”, ”domaćeg kriminalca”, ”pokvarenog političara”, ”goluždravog penzionera”...
Metamorfozu je doživela i ”gologuza pevaljka”, koja je danas ”razgologužena prosvetiteljka”, posvećena edukaciji mlađih naraštaja:
”Ima tamo neka pesma ‘Možda spava’. To je neki pesnik Vladislav Petrović Disko. E, sad, kod mene se zove suprotno: ‘Ne mož’ da spava!’ Zato što je pesma jako veoma glasna i u vrlo jednom modernom turskom ritmu. Pa onda onaj pesnik, onaj što se zove k’o benzinska pumpa, onaj... Zmaj! Dabome, Jova Radovanović Zmaj, da!”
Dragoljuba Ljubičića Mićka smo pitali i da li možemo očekivati treći deo ”Nacionalnog parka Srbija":
”Ne daj bože da mi se desi da napišem i treći deo. Verovatno bi se zvao: ‘Nacionalni park Srbija 3 - Laku noć, prijatno...’”
I za kraj, malo rodoljublja:
”Jao, mene ubi ta moja rodoljubivost! To mi je možda i najveća mana. Ali, šta ću, taka sam - patriotalna…"
(Radio Deutsche Welle, 17. jun 2007)
Saturday, June 16, 2007
Kako održati vojvođansku multietničnost
Poznate vojvođanska multetničnost, multikonesionalnost i multikulturalnost ozbiljno su narušeni u poslednjih dvadesetak godina i njihov opstanak, pre svega zbog politike etničkog inžinjeringa, zaključili su učesnici okruglog stola “Održavanje multietničnosti Vojvodine”, koji je održan u Novom Sadu.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji započeo je, u saradnji sa Evropskom unijom, realizaciju istoimenog projekta, a predsednica te nevladine organizacije Sonja Biserko kazala je da je cilj projekta da se podstakne razgovor na temu vojvođanskog identiteta:
“Posebno imamo u vidu taj etnički inžinjering, koji je značajno promenio etničku demografsku sliku Vojvodine. Međutim, to ne znači da vojvođanski identitet kao takav još uvek ne postoji. Mi polazimo od toga da je Vojvodina uvek bila, i jeste i danas, najevropskiji deo Srbije.”
Prema mišljenju diretora Centra za regionalizam Aleksandra Popova, u vreme Miloševićeve ali i Koštuničine vladavine došlo je do ozbiljnog devastiranja multietničkog identiteta Vojvodine. Popov smatra da je danas više reč o sećanju na multietničku Vojvodinu, nego o njenom stvarnom postojanju:
“Ako uzmete samo Novi Sad kao sliku i izlog te Vojvodine, videćete da se ovde sve manje čuju manjinski jezici na ulici, mađarski posebno. A nekada je bilo najnormalnije da u autobusu, na ulici čujete šarenilo jezika. To se utišalo i zna se koji je razlog: strah da, ako progovoriš mađarski, neko može da te napadne.”
Publicista Mirko Đorđević ukazao je na trend da se u Vojvodini danas isključivo grade pravoslavne crkve u raško-vizantijskom stilu, umesto da se radi na očuvanju jedinstvenog vojvođanskog pravoslavnog baroka:
“Vojvodina ima jednu kulturnu vrednost a to je srpski pravoslavni barok. Kao takav, on figurira u svim istorijama kulture i vodećim enciklopedijama sveta. I taj se barok danas uništava polako. I u okolini Sombora, i u okolini Novog Sada grade se crkve u raško-vizantijskom stilu, što je neprimereno. Mi se teško mirimo sa crkvenim pluralizmom, s tim da neko može biti pravoslavan i na neki vojvođanski, barokni način. Jer, napokon, Vojvodina i ovaj deo Evrope ne spadaju u vizantijski kulturno-civilizacijski krug, koji ima prepoznatljive vrednosti. U tome je stvar.”
Učesnici okruglog stola zaključili su da je Vojvodina, uprkos svemu, i danas najevropskiji deo Srbije, o čemu svedoče i njene regionalne inicijative prema Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji...
Kako je rečeno, to je prepoznala i EU i odlučila da finansijski podrži očuvanje vojvođanske šarolikosti, svesna da bi jedino Vojvodina mogla da bude lokomotiva za buduću evropeizaciju Srbije.
Ipak, zaključili su učesnici okruglog stola, bez suštinske autonomije Vojvodine teško će se održati i vojvođanska multietničnost, multikulturalnost i multikonfesionalnost. Bez autonomije, teško će se stati na put procesu u kojem se, na primer, mladi Mađari i mladi Srbi u Bečeju uopšte ne druže, već izlaze, svako u svoje, mađarske i srpske kafiće.
(Radio Deutsche Welle, 16. jun 2007)
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji započeo je, u saradnji sa Evropskom unijom, realizaciju istoimenog projekta, a predsednica te nevladine organizacije Sonja Biserko kazala je da je cilj projekta da se podstakne razgovor na temu vojvođanskog identiteta:
“Posebno imamo u vidu taj etnički inžinjering, koji je značajno promenio etničku demografsku sliku Vojvodine. Međutim, to ne znači da vojvođanski identitet kao takav još uvek ne postoji. Mi polazimo od toga da je Vojvodina uvek bila, i jeste i danas, najevropskiji deo Srbije.”
Prema mišljenju diretora Centra za regionalizam Aleksandra Popova, u vreme Miloševićeve ali i Koštuničine vladavine došlo je do ozbiljnog devastiranja multietničkog identiteta Vojvodine. Popov smatra da je danas više reč o sećanju na multietničku Vojvodinu, nego o njenom stvarnom postojanju:
“Ako uzmete samo Novi Sad kao sliku i izlog te Vojvodine, videćete da se ovde sve manje čuju manjinski jezici na ulici, mađarski posebno. A nekada je bilo najnormalnije da u autobusu, na ulici čujete šarenilo jezika. To se utišalo i zna se koji je razlog: strah da, ako progovoriš mađarski, neko može da te napadne.”
Publicista Mirko Đorđević ukazao je na trend da se u Vojvodini danas isključivo grade pravoslavne crkve u raško-vizantijskom stilu, umesto da se radi na očuvanju jedinstvenog vojvođanskog pravoslavnog baroka:
“Vojvodina ima jednu kulturnu vrednost a to je srpski pravoslavni barok. Kao takav, on figurira u svim istorijama kulture i vodećim enciklopedijama sveta. I taj se barok danas uništava polako. I u okolini Sombora, i u okolini Novog Sada grade se crkve u raško-vizantijskom stilu, što je neprimereno. Mi se teško mirimo sa crkvenim pluralizmom, s tim da neko može biti pravoslavan i na neki vojvođanski, barokni način. Jer, napokon, Vojvodina i ovaj deo Evrope ne spadaju u vizantijski kulturno-civilizacijski krug, koji ima prepoznatljive vrednosti. U tome je stvar.”
Učesnici okruglog stola zaključili su da je Vojvodina, uprkos svemu, i danas najevropskiji deo Srbije, o čemu svedoče i njene regionalne inicijative prema Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji...
Kako je rečeno, to je prepoznala i EU i odlučila da finansijski podrži očuvanje vojvođanske šarolikosti, svesna da bi jedino Vojvodina mogla da bude lokomotiva za buduću evropeizaciju Srbije.
Ipak, zaključili su učesnici okruglog stola, bez suštinske autonomije Vojvodine teško će se održati i vojvođanska multietničnost, multikulturalnost i multikonfesionalnost. Bez autonomije, teško će se stati na put procesu u kojem se, na primer, mladi Mađari i mladi Srbi u Bečeju uopšte ne druže, već izlaze, svako u svoje, mađarske i srpske kafiće.
(Radio Deutsche Welle, 16. jun 2007)
Friday, June 15, 2007
Posle Kosova, otvara se pitanje Vojvodine
Tragom Čankove izjave da će se, nakon Kosova, otvoriti i pitanje “osme federalne jedinice bivše Jugoslavije”, to jest Vojvodine:
Posle Kosova, otvara se pitanje Vojvodine
Domonji: Srbija, htela-ne htela, mora da se suoči sa procesom decentralizacije, jer bez toga nema ništa od evropskih integracija, kojima se deklarativno teži - Samardžić: Političke borbe oko Vojvodine će se nastaviti, i to i uz učešće stranih faktora – Boarov: “Foteljaši” iz Beograda, poznajem ih 18 godina, veoma su loše upravljali vojvođanskom imovinom
Izjava Nenada Čanka, lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine i šefa poslaničke grupe “Vojvođanski poslanici” u Skupštini Srbije da će se posle rešavanja statusa Kosova otvoriti i pitanje autonomije Vojvodine, prema očekivanju, izazvala je različite reakcije u javnosti: od odobravanja do optužbi za navodni “separatizam”.
Podsećanja radi, Čanak je na jednoj tribini LSV-a posvećenoj zahtevima za promenu postojećeg nakaradnog ustava kazao da je od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije odgovoreno na sedam pitanja. “Jedan odgovor nedostaje, a to je Vojvodina. Kako će taj odgovor glasiti, to zavisi od nas”, poručio je Čanak.
Svoj je predlog dodatno obrazložio i podacima da je Vojvodina 1918. godine ušla u Kraljevinu Slovenaca, Hrvata i Srba sa svojom teritorijom, autonomijom, svojim stanovništvom i svojom privredom. Prema Čanku, Kosovo je deo Srbije od 1912. godine, dok je Vojvodina u sastavu nezavisne Srbije tek od prošle, 2006. godine.
“Vojvodina je do tada bila u sastavu raznih Jugoslavija i, na kraju, Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali nikada nije bila u sastavu nezavisne Srbije”, rekao je Čanak.
Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže da je Čanak u pravu kada kaže da od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije nedostaje samo još odgovor o statusu Vojvodine unutar Srbije. Prema njegovim rečima, Srbija, htela-ne htela, mora da se suoči sa procesom decentralizacije, jer bez toga nema ništa od evropskih integracija, kojima se deklarativno teži.
“Pitanje Vojvodine jeste zapravo pravi test za iskrenost srbijanskog političkog establišmenta, da se vidi koliko su oni zainteresovani za evropske integracije. Držim da država koja želi i svoju budućnost vidi u Evropi, mora otvoriti pitanje Vojvodine, jer je to pre svega njen razvojni i modernizacijski resurs koji joj olakšava ostvarenje deklarisanih ciljeva”, navodi Domonji.
A politikolog Miroslav Samardžić ocenjuje da pitanje Vojvodine zapravo nikada nije ni bilo zatvarano. Po njemu, političke borbe oko Vojvodine će se nastaviti, i to i uz učesće stranih faktora.
“Pitanje autonomije Vojvodine nikada nije ni zatvarano. To što je ustav rešio pitanje autonomije na način kako je to urađeno, ne znači da se borbe oko statusa Vojvodine neće nastaviti i dalje. To je pitanje u kome učestvuju domaći akteri ali su verovatno značajniji strani. A kosovsko pitanje će najverovatnije biti iskorišćeno da se otvori, kako to Čanak voli da kaže, ‘severni front’. Dakle, ja mislim da raspad Jugoslavije još nije završen i da će u narednom periodu biti otvorena kriza u Vojvodini. A plašim se i krize etničkih odnosa u Vojvodini zbog toga,” upozorava Samardžić.
Prema njegovim rečima, zahtevi za autonomijom Vojvodine su zapravo zahtevi da Vojvodina postane federalna jedinica unutar Srbije. Samardžić, međutim, smatra da stanovništvo u pokrajini većinski ne iskazuje takve težnje.
Ovih su se dana u medijima oglašavali i analitičari čije se mišljenje često nekako poklopi sa stavovima delova narodnjačke vladajuće nomenklature, te ih pokatkad valja i citirati. Tako urednik “Nove srpske političke misli” Đorđe Vukadinović veli da Čanka “treba shvatiti ozbiljno”, jer Beograd do sada nije imao sluha za zahteve iz Vojvodine, a u međuvremenu zahtevima za autonomiju pokrajine “vetar u jedra” daju i izjave pojedinih zapadnih političara, poput evropske parlamentarke Doris Pak ili nemačkog ambasadora Andreasa Cobela.
“Beograd potcenjuje značaj, pa i potencijalnu zapaljivost pitanja Vojvodine i to bi mu se moglo osvetiti”, upozorava Vukadinović.
Potpuno je očigledno da su pojedini analitičari u pravu kada kažu da Čanak ovakvim izjavama pokušava da mobilizuje takozvano autonomaško biračko telo. To je, uostalom, legitiman politički zahtev pogotovo ako se uzme u obzir šta je Vojvodina zaista izgubila od jogurt-revolucije naovamo, usled besomučne centralizacije Srbije.
Ili, što reče naš kolega Dimitrije Boarov, sve je više građana Vojvodine koji su siti te “svirepe dobronamernosti Beograda”.
“Državnom imovinom koja se nalazi u Vojvodini uvek se bolje upravljalo kada su njome upravljali pokrajinski organi, nego ‘foteljaši’ iz Beograda. ‘Foteljaši’ iz Beograda, poznajem ih 18 godina, veoma su loše upravljali vojvođanskom imovinom. A jedan od navodnih razloga zašto je autonomija ondašnja bila faktički razorena je bilo da se bolje upravlja”, kazao je Boarov na jednoj tribini posvećenoj problematici vraćanja vojvođanske imovine.
Upada, dakle, u oči da se zagovornici šire vojvođanske autonomije sve više oslanjaju na nostalgične ekonomske argumente, što bi skeptici možda nazvali i “ekonomskim populizmom”. A među zagovornike šire autonomije svakako valja ubrojati ne samo Čankovu LSV, već i LDP, DS, SVM... Pa ko zna, možda na kraju i same radikale, ako skontaju da im se to isplati.
Jer, nije popaganda ako se kaže da je Vojvodina sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, po svim ekonomskim pokazateljima, bila uporediva sa Slovenijom, ispred Hrvatske i daleko ispred ostatka Srbije. Evo samo nekih pokazatelja:
- Stopa zaposlenosti je 1984. godine bila za 8 odsto viša u Vojvodini nego u Srbiji
- Zaposleni radnici u Vojvodini imali su prosečne plate 36 odsto više od proseka Jugoslavije i čak 40 odsto više od ostatka Srbije
- Vojvodina je sa 9 odsto učešća u celokupnom stanovništvu SFRJ, proizvodila 17 odsto ukupne proizvodnje SFRJ, a sa 25 odsto učešća u stanovništvu Srbije davala je 44 odsto celokupne proizvodnje Republike
- Slovenija danas ima šest puta veći društveni proizvod od Vojvodine. Stopa nezaposlenosti u Vojvodini sa 9 odsto porasla je na 28 odsto i procene su da je zatvoreno gotovo 200.000 radnih mesta. Po procenama vojvođanskih centara za socijalni rad, u Vojvodini je 2002. godine bilo gotovo 100.000 porodica u kojima niti jedan član porodice nije zaposlen. Gotovo 25 odsto stanovništva u Vojvodini živi na samoj ivici siromaštva, a 7 odsto stanovništva u totalnoj bedi. U poslednjih 15 godina, zbog pada nacionalnog dohotka, svaki stanovnik Vojvodine izgubio je oko 17.000 američkih dolara.
- Prosečne plate u Vojvodini danas su samo 5 odsto više od plata u ostaku Srbije. Vojvođanska infrastruktura je upropaštena, zapuštena je kanalska mreža, agrar je na prosjačkom štapu, oštećeno je ili uništeno 10 mostova...
Malo li je sve ovo što pobrojasmo? Pogotovo ako uzmemo u obzir nalaze svih istraživanja javnog mnjenja koji uporno pokazuju da su tri glavne brige nas običnih građana: standard, standard i standard. Odnosno, kako da se prehranimo, da deci kupimo patike, pošaljemo ih na ekskurziju i obezbedimo, eventualno, letovanje za porodicu. Uzalud je, dakle, svako veče na RTS-u i na ovom našem novosadskom RTS-ovom pastorčetu, RTV-u, Kosovo prva vest, kad raja od jurcanja za egzistencijom, nema vremena ni o čemu drugom da razmišlja. Zato se bez puno prethodne pameti može prognozirati da svaka politička platforma bazirana na, da li nostalgičnom ili realnom “ekonomskom populizmu”, ima dobre šanse u budućnosti. Uostalom, eno vam radikali pa ih pitajte zbog čega su toliko popularni. Možda zbog “velike Srbije”? Ma jok, već zbog obećanja da će hleb biti tri dinara i da će, oni prepošteni, poapsiti sve “lopove”.
E, sad, kad bi u zvaničnom Beogradu bilo još zrnce pameti, stvari bi se predupredile i sprečilo bi se otvaranje “severnog fronta”. Ali, slabo nam je to nadanje. “Šta sad hoćete vi iz Vojvodine”, i dalje odzvanja u krugu dvojke i SANU-a, sve do Veljinog Čačka. Ko ne veruje, nek pročita ustav. Već odavno kroz varoš kruži priča da taj pisani akt izgleda baš kao da ga je pisao ne mesar, ne bravar, ne klesar, već - lončar! Taj i takav ustav, uprkos besomučnoj propagandi i još očiglednijoj “manipulaciji glasovima” (cinici bi kazali: krađi), doživeo je sudbu kletu i neslavno propao u Vojvodini.
A sada, ne lezi vraže, i iz Niša stižu zahtevi za decentralizacijom Srbije. Kažu neki iz Demokratske stranke da valja formirati još jednu pokrajinu sa sedištem u Nišu. I govore nama iz Vojvodine dobro poznate floskule o zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. I da ne moraju baš po svaki papir da potežu put Beograda.
I da privodimo kraju: nakon neke vrste nezavisnosti Kosova, Srbija će ostati sama sa sobom. I sa Vojvodinom. I sa sve novim i novim zahtevima za formiranje regiona i pokrajina. I biće incidenata na nacionalnoj osnovi, kao posledica “revanšizma” i samrtnog batrganja fašističko-nacističkih falangi. A onda će uslediti trka stranaka i političara ko će više i bolje obećati raji bolji život i bolje plate.
Vojvodina je, kao što znamo, imala i puno bolji život i najbolje plate. Pa nema sumnje da će se sve češće čuti podsećanja na to. S tim što vraćanja na staro zaista neće biti. Jer će, naime, u međuvremenu sve što se Vojvodini trebalo vratiti biti - privatizovano! A provizije sigurno neće završiti u našim džepovima niti u pokrajinskom budžetu.
(Novi Sad, 15. jun 2007)
Posle Kosova, otvara se pitanje Vojvodine
Domonji: Srbija, htela-ne htela, mora da se suoči sa procesom decentralizacije, jer bez toga nema ništa od evropskih integracija, kojima se deklarativno teži - Samardžić: Političke borbe oko Vojvodine će se nastaviti, i to i uz učešće stranih faktora – Boarov: “Foteljaši” iz Beograda, poznajem ih 18 godina, veoma su loše upravljali vojvođanskom imovinom
Izjava Nenada Čanka, lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine i šefa poslaničke grupe “Vojvođanski poslanici” u Skupštini Srbije da će se posle rešavanja statusa Kosova otvoriti i pitanje autonomije Vojvodine, prema očekivanju, izazvala je različite reakcije u javnosti: od odobravanja do optužbi za navodni “separatizam”.
Podsećanja radi, Čanak je na jednoj tribini LSV-a posvećenoj zahtevima za promenu postojećeg nakaradnog ustava kazao da je od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije odgovoreno na sedam pitanja. “Jedan odgovor nedostaje, a to je Vojvodina. Kako će taj odgovor glasiti, to zavisi od nas”, poručio je Čanak.
Svoj je predlog dodatno obrazložio i podacima da je Vojvodina 1918. godine ušla u Kraljevinu Slovenaca, Hrvata i Srba sa svojom teritorijom, autonomijom, svojim stanovništvom i svojom privredom. Prema Čanku, Kosovo je deo Srbije od 1912. godine, dok je Vojvodina u sastavu nezavisne Srbije tek od prošle, 2006. godine.
“Vojvodina je do tada bila u sastavu raznih Jugoslavija i, na kraju, Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali nikada nije bila u sastavu nezavisne Srbije”, rekao je Čanak.
Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, kaže da je Čanak u pravu kada kaže da od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije nedostaje samo još odgovor o statusu Vojvodine unutar Srbije. Prema njegovim rečima, Srbija, htela-ne htela, mora da se suoči sa procesom decentralizacije, jer bez toga nema ništa od evropskih integracija, kojima se deklarativno teži.
“Pitanje Vojvodine jeste zapravo pravi test za iskrenost srbijanskog političkog establišmenta, da se vidi koliko su oni zainteresovani za evropske integracije. Držim da država koja želi i svoju budućnost vidi u Evropi, mora otvoriti pitanje Vojvodine, jer je to pre svega njen razvojni i modernizacijski resurs koji joj olakšava ostvarenje deklarisanih ciljeva”, navodi Domonji.
A politikolog Miroslav Samardžić ocenjuje da pitanje Vojvodine zapravo nikada nije ni bilo zatvarano. Po njemu, političke borbe oko Vojvodine će se nastaviti, i to i uz učesće stranih faktora.
“Pitanje autonomije Vojvodine nikada nije ni zatvarano. To što je ustav rešio pitanje autonomije na način kako je to urađeno, ne znači da se borbe oko statusa Vojvodine neće nastaviti i dalje. To je pitanje u kome učestvuju domaći akteri ali su verovatno značajniji strani. A kosovsko pitanje će najverovatnije biti iskorišćeno da se otvori, kako to Čanak voli da kaže, ‘severni front’. Dakle, ja mislim da raspad Jugoslavije još nije završen i da će u narednom periodu biti otvorena kriza u Vojvodini. A plašim se i krize etničkih odnosa u Vojvodini zbog toga,” upozorava Samardžić.
Prema njegovim rečima, zahtevi za autonomijom Vojvodine su zapravo zahtevi da Vojvodina postane federalna jedinica unutar Srbije. Samardžić, međutim, smatra da stanovništvo u pokrajini većinski ne iskazuje takve težnje.
Ovih su se dana u medijima oglašavali i analitičari čije se mišljenje često nekako poklopi sa stavovima delova narodnjačke vladajuće nomenklature, te ih pokatkad valja i citirati. Tako urednik “Nove srpske političke misli” Đorđe Vukadinović veli da Čanka “treba shvatiti ozbiljno”, jer Beograd do sada nije imao sluha za zahteve iz Vojvodine, a u međuvremenu zahtevima za autonomiju pokrajine “vetar u jedra” daju i izjave pojedinih zapadnih političara, poput evropske parlamentarke Doris Pak ili nemačkog ambasadora Andreasa Cobela.
“Beograd potcenjuje značaj, pa i potencijalnu zapaljivost pitanja Vojvodine i to bi mu se moglo osvetiti”, upozorava Vukadinović.
Potpuno je očigledno da su pojedini analitičari u pravu kada kažu da Čanak ovakvim izjavama pokušava da mobilizuje takozvano autonomaško biračko telo. To je, uostalom, legitiman politički zahtev pogotovo ako se uzme u obzir šta je Vojvodina zaista izgubila od jogurt-revolucije naovamo, usled besomučne centralizacije Srbije.
Ili, što reče naš kolega Dimitrije Boarov, sve je više građana Vojvodine koji su siti te “svirepe dobronamernosti Beograda”.
“Državnom imovinom koja se nalazi u Vojvodini uvek se bolje upravljalo kada su njome upravljali pokrajinski organi, nego ‘foteljaši’ iz Beograda. ‘Foteljaši’ iz Beograda, poznajem ih 18 godina, veoma su loše upravljali vojvođanskom imovinom. A jedan od navodnih razloga zašto je autonomija ondašnja bila faktički razorena je bilo da se bolje upravlja”, kazao je Boarov na jednoj tribini posvećenoj problematici vraćanja vojvođanske imovine.
Upada, dakle, u oči da se zagovornici šire vojvođanske autonomije sve više oslanjaju na nostalgične ekonomske argumente, što bi skeptici možda nazvali i “ekonomskim populizmom”. A među zagovornike šire autonomije svakako valja ubrojati ne samo Čankovu LSV, već i LDP, DS, SVM... Pa ko zna, možda na kraju i same radikale, ako skontaju da im se to isplati.
Jer, nije popaganda ako se kaže da je Vojvodina sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, po svim ekonomskim pokazateljima, bila uporediva sa Slovenijom, ispred Hrvatske i daleko ispred ostatka Srbije. Evo samo nekih pokazatelja:
- Stopa zaposlenosti je 1984. godine bila za 8 odsto viša u Vojvodini nego u Srbiji
- Zaposleni radnici u Vojvodini imali su prosečne plate 36 odsto više od proseka Jugoslavije i čak 40 odsto više od ostatka Srbije
- Vojvodina je sa 9 odsto učešća u celokupnom stanovništvu SFRJ, proizvodila 17 odsto ukupne proizvodnje SFRJ, a sa 25 odsto učešća u stanovništvu Srbije davala je 44 odsto celokupne proizvodnje Republike
- Slovenija danas ima šest puta veći društveni proizvod od Vojvodine. Stopa nezaposlenosti u Vojvodini sa 9 odsto porasla je na 28 odsto i procene su da je zatvoreno gotovo 200.000 radnih mesta. Po procenama vojvođanskih centara za socijalni rad, u Vojvodini je 2002. godine bilo gotovo 100.000 porodica u kojima niti jedan član porodice nije zaposlen. Gotovo 25 odsto stanovništva u Vojvodini živi na samoj ivici siromaštva, a 7 odsto stanovništva u totalnoj bedi. U poslednjih 15 godina, zbog pada nacionalnog dohotka, svaki stanovnik Vojvodine izgubio je oko 17.000 američkih dolara.
- Prosečne plate u Vojvodini danas su samo 5 odsto više od plata u ostaku Srbije. Vojvođanska infrastruktura je upropaštena, zapuštena je kanalska mreža, agrar je na prosjačkom štapu, oštećeno je ili uništeno 10 mostova...
Malo li je sve ovo što pobrojasmo? Pogotovo ako uzmemo u obzir nalaze svih istraživanja javnog mnjenja koji uporno pokazuju da su tri glavne brige nas običnih građana: standard, standard i standard. Odnosno, kako da se prehranimo, da deci kupimo patike, pošaljemo ih na ekskurziju i obezbedimo, eventualno, letovanje za porodicu. Uzalud je, dakle, svako veče na RTS-u i na ovom našem novosadskom RTS-ovom pastorčetu, RTV-u, Kosovo prva vest, kad raja od jurcanja za egzistencijom, nema vremena ni o čemu drugom da razmišlja. Zato se bez puno prethodne pameti može prognozirati da svaka politička platforma bazirana na, da li nostalgičnom ili realnom “ekonomskom populizmu”, ima dobre šanse u budućnosti. Uostalom, eno vam radikali pa ih pitajte zbog čega su toliko popularni. Možda zbog “velike Srbije”? Ma jok, već zbog obećanja da će hleb biti tri dinara i da će, oni prepošteni, poapsiti sve “lopove”.
E, sad, kad bi u zvaničnom Beogradu bilo još zrnce pameti, stvari bi se predupredile i sprečilo bi se otvaranje “severnog fronta”. Ali, slabo nam je to nadanje. “Šta sad hoćete vi iz Vojvodine”, i dalje odzvanja u krugu dvojke i SANU-a, sve do Veljinog Čačka. Ko ne veruje, nek pročita ustav. Već odavno kroz varoš kruži priča da taj pisani akt izgleda baš kao da ga je pisao ne mesar, ne bravar, ne klesar, već - lončar! Taj i takav ustav, uprkos besomučnoj propagandi i još očiglednijoj “manipulaciji glasovima” (cinici bi kazali: krađi), doživeo je sudbu kletu i neslavno propao u Vojvodini.
A sada, ne lezi vraže, i iz Niša stižu zahtevi za decentralizacijom Srbije. Kažu neki iz Demokratske stranke da valja formirati još jednu pokrajinu sa sedištem u Nišu. I govore nama iz Vojvodine dobro poznate floskule o zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. I da ne moraju baš po svaki papir da potežu put Beograda.
I da privodimo kraju: nakon neke vrste nezavisnosti Kosova, Srbija će ostati sama sa sobom. I sa Vojvodinom. I sa sve novim i novim zahtevima za formiranje regiona i pokrajina. I biće incidenata na nacionalnoj osnovi, kao posledica “revanšizma” i samrtnog batrganja fašističko-nacističkih falangi. A onda će uslediti trka stranaka i političara ko će više i bolje obećati raji bolji život i bolje plate.
Vojvodina je, kao što znamo, imala i puno bolji život i najbolje plate. Pa nema sumnje da će se sve češće čuti podsećanja na to. S tim što vraćanja na staro zaista neće biti. Jer će, naime, u međuvremenu sve što se Vojvodini trebalo vratiti biti - privatizovano! A provizije sigurno neće završiti u našim džepovima niti u pokrajinskom budžetu.
(Novi Sad, 15. jun 2007)
Tuesday, June 12, 2007
Posle Kosova, otvara se pitanje Vojvodine?
Izjava lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenada Čanka - da će se nakon rešavanja statusa Kosova otvoriti i pitanje autonomije Vojvodine - izazvala je oprečne reakcije u javnosti, od odobravanja do optužbi za navodni “separatizam”.
Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, smatra da je Čanak u pravu kada kaže da od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije nedostaje samo još odgovor o statusu Vojvodine unutar Srbije. Domonji je za DW ocenio da nema ništa od evropskih integracija Srbije bez rešavanja pitanja autonomije Vojvodine:
“Pitanje Vojvodine jeste zapravo pravi test za iskrenost srbijanskog političkog establišmenta, da se vidi koliko su oni zainteresovani za evropske integracije. Držim da država koja želi i svoju budućnost vidi u Evropi, mora otvoriti pitanje Vojvodine, jer je to pre svega njen razvojni i modernizacijski resurs koji joj olakšava ostvarenje deklarisanih ciljeva.”
A politikolog Miroslav Samardžić za DW je ocenio da pitanje Vojvodine zapravo nikada nije ni bilo zatvarano. Po njemu, političke borbe oko Vojvodine će se nastaviti, i to i uz učesće stranih faktora:
“Pitanje autonomije Vojvodine nikada nije ni zatvarano. To što je ustav rešio pitanje autonomije na način kako je to urađeno, ne znači da se borbe oko statusa Vojvodine neće nastaviti i dalje. To je pitanje u kome učestvuju domaći akteri ali su verovatno značajniji strani. Ta politička borba će se nastaviti, a kosovsko pitanje će najverovatnije biti iskorišćeno da se otvori, kako to Čanak voli da kaže, ‘severni front’. Dakle, ja mislim da raspad Jugoslavije još nije završen i da će u narednom periodu biti otvorena kriza u Vojvodini. A plašim se i krize etničkih odnosa u Vojvodini zbog toga.”
Prema Samardžićem rečima, zahtevi za autonomijom Vojvodine su zapravo zahtevi da Vojvodina postane federalna jedinica unutar Srbije. Samardžić smatra da stanovništvo u pokrajini većinski ne iskazuje takve težnje.
Inače, Čanak je u svom govoru na tribini proteklog petka izazvao brojne polemike i izjavom da je "Kosovo u sastav Srbije ušlo 1912. godine, a Vojvodina 2006. godine".
Prema njegovom tumačenju, "Vojvodina je 1918. godine ušla u Kraljevinu Slovenaca, Hrvata i Srba (SHS) sa svojom teritorijom, autonomijom, svojim stanovništvom i svojom privredom". Po njemu, Vojvodina je, od tada pa do prošle godine, bila u sastavu raznih Jugoslavija, kao i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali nikada u sastavu nezavisne Srbije.
(Radio Deutsche Welle, 11. jun 2007)
Pavel Domonji, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava, smatra da je Čanak u pravu kada kaže da od osam federalnih jedinica bivše Jugoslavije nedostaje samo još odgovor o statusu Vojvodine unutar Srbije. Domonji je za DW ocenio da nema ništa od evropskih integracija Srbije bez rešavanja pitanja autonomije Vojvodine:
“Pitanje Vojvodine jeste zapravo pravi test za iskrenost srbijanskog političkog establišmenta, da se vidi koliko su oni zainteresovani za evropske integracije. Držim da država koja želi i svoju budućnost vidi u Evropi, mora otvoriti pitanje Vojvodine, jer je to pre svega njen razvojni i modernizacijski resurs koji joj olakšava ostvarenje deklarisanih ciljeva.”
A politikolog Miroslav Samardžić za DW je ocenio da pitanje Vojvodine zapravo nikada nije ni bilo zatvarano. Po njemu, političke borbe oko Vojvodine će se nastaviti, i to i uz učesće stranih faktora:
“Pitanje autonomije Vojvodine nikada nije ni zatvarano. To što je ustav rešio pitanje autonomije na način kako je to urađeno, ne znači da se borbe oko statusa Vojvodine neće nastaviti i dalje. To je pitanje u kome učestvuju domaći akteri ali su verovatno značajniji strani. Ta politička borba će se nastaviti, a kosovsko pitanje će najverovatnije biti iskorišćeno da se otvori, kako to Čanak voli da kaže, ‘severni front’. Dakle, ja mislim da raspad Jugoslavije još nije završen i da će u narednom periodu biti otvorena kriza u Vojvodini. A plašim se i krize etničkih odnosa u Vojvodini zbog toga.”
Prema Samardžićem rečima, zahtevi za autonomijom Vojvodine su zapravo zahtevi da Vojvodina postane federalna jedinica unutar Srbije. Samardžić smatra da stanovništvo u pokrajini većinski ne iskazuje takve težnje.
Inače, Čanak je u svom govoru na tribini proteklog petka izazvao brojne polemike i izjavom da je "Kosovo u sastav Srbije ušlo 1912. godine, a Vojvodina 2006. godine".
Prema njegovom tumačenju, "Vojvodina je 1918. godine ušla u Kraljevinu Slovenaca, Hrvata i Srba (SHS) sa svojom teritorijom, autonomijom, svojim stanovništvom i svojom privredom". Po njemu, Vojvodina je, od tada pa do prošle godine, bila u sastavu raznih Jugoslavija, kao i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, ali nikada u sastavu nezavisne Srbije.
(Radio Deutsche Welle, 11. jun 2007)
Sunday, June 10, 2007
Više od 350.000 dinara za Porodilište i Sigurnu dečju kuću
Poštovani,
Sa ponosom i radošću vas obaveštavamo da je Rotary klub Novi Sad-Dunav uspeo da prikupi više od 350.000 dinara humanitarne pomoći namenjene novosadskom Porodilištu i Sigurnoj dečjoj kući u Novom Sadu.
Prikupljeni novac biće upotrebljen za kupovinu klima uređaja za Odeljenje patologije u novosadskom porodilištu, a deo novca biće uplaćen i na račun Sigurne dečje kuće.
Pomoć je prikupljena tokom jučerašnje humanitarne akcije “Drugo Rotary kulinarsko takmičenje”, koje je održano u Jelisavetinom bastionu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Sredstva su skupljena zahvaljujući dobrovoljnim prilozima rotarijanaca, više stotina naših uglednih gostiju, kao i zahvaljujući sponzorima.
Na jučerašnjoj manifestaciji učestvovao je veliki broj klubova iz zemlje, ali i iz susednih država, kao i više stotina uglednih gostiju i prijatelja. Za takmičenje u kuvanju prijavilo se dvadesetak ekipa. U žestokoj konkurenciji, pobedu je odneo Rotary klub Sombor, koji je pripremio tradicionalni bački riblji paprikaš sa rezancima. Odluku o pobedniku doneo je žiri u sastavu: zamenica austrijskog ambasadora u Srbiji, gospođa Ulrike Hartman, načelnica novosadskog porodilišta, gospođa Aleksandra Novakov Mikić i novosadski glumac, gospodin Ratko Radivojević.
Rotari klub "Novi Sad-Dunav" prošle godine, u okviru iste akcije, prikupio je sredstva za Odeljenje za onkologiju Dečje bolnice u Novom Sadu. Od tih sredstava bila su nabavljena dva savremena medicinska uređaja, koja puno znače mališanima obolelim od raka koji se leče na Odeljenju za onkologiju.
Rotary Klub “Novi Sad Dunav”, kao čan svetske humanitarne organizacije Rotary International, bavi se humanitarnim radom u okviru svoje lokalne zajednice.
Uvereni da ćete prepoznati naše napore i da ćete nam pomoći da obavestimo javnost o rezultatima ove plemenite akcije ove, srdačno vas pozdravljamo
(RC “Novi Sad-Dunav”, 10. jun 2007)
Sa ponosom i radošću vas obaveštavamo da je Rotary klub Novi Sad-Dunav uspeo da prikupi više od 350.000 dinara humanitarne pomoći namenjene novosadskom Porodilištu i Sigurnoj dečjoj kući u Novom Sadu.
Prikupljeni novac biće upotrebljen za kupovinu klima uređaja za Odeljenje patologije u novosadskom porodilištu, a deo novca biće uplaćen i na račun Sigurne dečje kuće.
Pomoć je prikupljena tokom jučerašnje humanitarne akcije “Drugo Rotary kulinarsko takmičenje”, koje je održano u Jelisavetinom bastionu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Sredstva su skupljena zahvaljujući dobrovoljnim prilozima rotarijanaca, više stotina naših uglednih gostiju, kao i zahvaljujući sponzorima.
Na jučerašnjoj manifestaciji učestvovao je veliki broj klubova iz zemlje, ali i iz susednih država, kao i više stotina uglednih gostiju i prijatelja. Za takmičenje u kuvanju prijavilo se dvadesetak ekipa. U žestokoj konkurenciji, pobedu je odneo Rotary klub Sombor, koji je pripremio tradicionalni bački riblji paprikaš sa rezancima. Odluku o pobedniku doneo je žiri u sastavu: zamenica austrijskog ambasadora u Srbiji, gospođa Ulrike Hartman, načelnica novosadskog porodilišta, gospođa Aleksandra Novakov Mikić i novosadski glumac, gospodin Ratko Radivojević.
Rotari klub "Novi Sad-Dunav" prošle godine, u okviru iste akcije, prikupio je sredstva za Odeljenje za onkologiju Dečje bolnice u Novom Sadu. Od tih sredstava bila su nabavljena dva savremena medicinska uređaja, koja puno znače mališanima obolelim od raka koji se leče na Odeljenju za onkologiju.
Rotary Klub “Novi Sad Dunav”, kao čan svetske humanitarne organizacije Rotary International, bavi se humanitarnim radom u okviru svoje lokalne zajednice.
Uvereni da ćete prepoznati naše napore i da ćete nam pomoći da obavestimo javnost o rezultatima ove plemenite akcije ove, srdačno vas pozdravljamo
(RC “Novi Sad-Dunav”, 10. jun 2007)
Saturday, June 9, 2007
Iza masovnih zločina uvek stoji izgovor o “zaštiti nacije”
GL INTERVJU: Luis Moreno Okampo, glavni tužilac stalnog Međunarodnog krivičnog suda u Hagu
- Moja majka je podržavala jednog generala iz vojne hunte i bila je protiv mene, a kada je čula šta je radio, kazala je: “Ja još uvek volim Bidelu, ali on mora da ide u zatvor!” - Poenta je u tome da nije bitno da li vi volite nekoga ili ne volite, jer jedino što je važno jeste da ne smete da ubijate ljude, bez obzira kakve “dobre namere” imali
Stalni Međunarodni krivični sud (MKS) sa sedištem u Hagu osnovan je 1998. godine, a glavni tužilac tog suda, Argentinac Luis Moreno Okampo, u intervjuu za GL kaže da je MKS nastao u dobroj meri kao posledica iskustava sa Međunarodnim krivičnim sudovima za bivšu Jugoslaviju i za Ruandu. MKS trenutno istražuje zločine koji su počinjeni ili se još uvek čine u Kongu, Darfuru, severnoj Ugandi i Centralnoafričkoj Republici.
Okampo kaže da je Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju imao svojih problema, ali smatra da je taj sud promenio svet i doprineo razvoju međunarodnog prava.
- Siguran sam da ćemo na duži rok videti kolika je bila vrednost Tribunala. A ja sam ovde na Balkanu da pokušam da naučim šta ovdašnji ljudi misle o međunarodnom sistemu pravde, šta misle da su dobre a šta loše strane... Dakle, ovde sam da učim, kazao nam je Okampo u razgovoru vođenom u Dubrovniku, na marginama seminara “Ratni zločini, genocid i sećanje”, na kojem je bio predavač.
* Kada ste već pomenuli da ste došli da učite, ovde je prilično uvreženo mišljenje da je međunarodna pravda “slepa”, da je pristrasna i da sudi samo “našima”?
- Mislim da takve ocene nisu neobične, jer ljudi imaju prevelika očekivanja od pravosuđa uopšte, pa tako i od međunarodnog pravosuđa. Treba biti svestan da pravosuđe može da pomogne u prevenciji zločina, ali ne može da zaustavi zločine. Jedino što možemo je da maksimalno pomognemo da se zločini spreče.
* Često se ovde prigovara i načinima istrage Haškog tribunala, gde se opet ponavlja stereotip o tome da su jedino “naši” na meti istražitelja. Kakav je pristup MKS-a u istragama?
- To je veoma važno pitanje. Jer, normalno, kada imamo konflikt, imamo mnogo strana u tom sukobu, pa postoje mišljenja da treba da istražujemo sve strane u konfliktu. Moj pristup je drugačiji, on je selektivan i ja prvo biram da istražujem onu grupu koja je počinila najgore zločine, a potom ostale. Dakle, reč je o ozbiljnoj dilemi, jer s jedne strane morate da pokušate da dočarate objektivnost pravosuđa, da kažete da zakon važi za svakoga, ali istovremeno imate ozbiljna ograničenja. Veliki je izazov kako prevazići ove limite. Uostalom, vidite kako stoje stvari kada pokušate da raspravljate o tome o je počinio najgore zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Šta god rekli, odmah ćete steći veliki broj neprijatelja.
Dodatni problem leži u činjenici da mi istražujemo ratne zločine u konfliktima koji još uvek traju, što znači da, recimo kada je Darfur u pitanju, istražujemo zločine bez odlaska na mesto zločina, bez mogućnosti zaštite svedoka itd. Dakle, da, tačno je - moj posao je komplikovan! Ali, jedino mogu da se nadam da će istraga konflikata koji još uvek traju pomoći da se oni što pre okončaju.
* Dolazite iz Argentine, zemlje koja je takođe imala traumatičnu, ne tako davnu, prošlost. Bili ste i tužilac u procesima protiv generala iz vojne hunte. Koliko je pravosuđe u Argentini uticalo na obične ljude da promene mišljenje o dešavanjima tokom vojne hunte?
- I pre nego što je počelo suđenje bila je formirana komisija za istinu, koja je odigrala veoma značajnu ulogu. Uostalom, izveštaj te komisije i dan-danas je bestseler u Argentini, jer se u njemu objašnjava šta se zapravo dešavalo u vreme hunte. E, tek potom na red su došla suđenja.
I samo praćenje suđenja od strane običnih ljudi u Argentini bilo je veoma važno, Evo, na primer, moja majka je podržavala generala Bidelu i bila je protiv mene, jer sam se prihvatio posla tužioca. Ali ona je, nakon što je pratila suđenje, kazala: “Ja još uvek volim Bidelu, ali on mora da ide u zatvor!” Dakle, ne možemo reći da samo loši ljudi misle dobro o onima koji su počinili zločine. Moja majka je bila veoma fina osoba, ali iz mnogih razloga, ona je smatrala da je Bidela njen zaštitnik. I nakon nekoliko nedelja suđenja ona je priznala da sam ja bio u pravu, Kazala je, kao što rekoh, da Bidela mora u zatvor, ali i da ga ona i dalje voli. “Mora da ide u zatvor, a ona ga i dalje voli”?! Paradoksalno, zar ne? Ali ima ljudi koji ni to ne mogu da kažu, već: “Volim ga i baš zato ne sme da ide u zatvor”. Međutim, poenta je u tome da nije bitno da li vi volite nekoga ili ne volite. Jedino što je važno jeste da ne smete da ubijate ljude, bez obzira kakve “dobre namere” imali. To je linija koju nikada ne smete da pređete i to je ideja koju mi želimo da prenesemo.
* Dakle, poricanje zločina ili barem prećutkivanje, nije samo naš balkanski “specijalitet”?
- Ne, apsolutno ne. U svakom sličnom slučaju, kada su počinjeni masovni zločini, imate tu priču “a šta su oni nama radili”. Uvek je tu priča o porodici i prijateljima koje ste morali zaštititi, te su zato počinjeni zločini, koji su, po toj logici, onda sasvim opravdani. Dakle, vi ste učinili sve što je bilo u vašoj moći da zaštitite vašu familiju i prijatelje i samim tim ste nevini. Idući dalje tim načinom razmišljanja, vaša nacija je takođe neka vaša “proširena familija”, a vaši sugrađani su vaši “kamaradi”. Te i takve kolektivitete morate, veli ta logika, da zaštitite. “Zanimljiva” je ta priča o “ubijanju sa dobrim namerama”. Ali, tačno je, zaštita pojedinih grupa, nacija, kolektiviteta jeste uvek izgovor za činjenje masovnih zločina. I što je najgore, članovi one grupe koja je napala ostale grupe zaista se osećaju zaštićenima. I moja majka se osećala, dakle, zaštićenom pod generalom Bidelom, pa ga je zato, valjda, i volela.
* Da li smatrate da je poricanje zločina takođe krivično delo?
- Ukoliko zakon kaže da je to krivično delo, onda je to krivično delo, to je jedini kriterijum. Ali, nije poricanje zločina samo u nadležnosti pravosuđa. Celokupno društvo mora da se potrudi da se stvori atmosfera u kojoj će biti apsolutno nepoželjno poricati zločine i slaviti zločince. Jedino akcijom celog društva može da se dođe do stepena kada će ljudi konačno razumeti u čemu je problem.
Mi smo nakon komisije za istinu i nakon suđenja imali političku debatu u zemlji, pa smo snimili puno filmova o onome šta se desilo... Dakle, proces suočavanja sa počinjenim zločinima nipošto nije samo stvar pravosuđa, iako pravosuđe može da bude od pomoći tako što će obezbediti objektivne informacije i dokaze. Ali, istoričari moraju da pišu istoriju, reditelji da snimaju filmove... To je, dakle, problem celog društva a ne samo sudija.
* Dakle, dobro je da postoji pravosuđe, ali ništa bez političke volje za suočavanje sa ratnim zločinima?
- Tačno. Mi možemo malo pomoći, ali na vama je da pronađete dobre političke lidere.
* A kada je uloga medija u pitanju, da li se i mi novinari možemo naći na optuženičkoj klupi zbog huškanja na rat?
- I to je komplikovano pitanje. Ali, kada je genocid u Ruandi u pitanju, neki ljudi će vam reći da ne možete zabraniti radio zbog slobode govora. Ali, sa tog radija su ljudi otvoreno pozivani da čine zločine. Dakle, postoji linija koja ne sme da se pređe, ne smete da podstičete na zločine.
* Vratimo se MKS-u. Ostaje činjenica da najveće svetske sile nisu potpisale sporazum o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom. Čini se da bi stvari puno lakše išle kada bi SAD pristale da se pridruže sudu...
- Poštujem države koje su se pridružile sudu, ali i one koje još nisu. Kada sam postao tužilac, imali smo 80 zemalja, a danas već 104 države koje su potpisale sporazum o saradnji sa sudom. U julu mesecu će nam se pridružiti i Japan. Dakle, ova ideja se razvija, raste i siguran sam da će za 20 godina sve države postati članice.
* Ipak, za sada, ne možete da istražujete neke veoma važne stvari, kao što je rat u Iraku, uloga Amerikanaca i saveznika u njemu...
- To je tačno, ali već sama mogućnost da članice NATO-a mogu da budu pod istragom, promeniće njihovo ponašanje. Sve armije na svetu moraće da poštuju pravila Međunarodnog krivičnog suda.
(Građanski list, 9-10. jun 2007)
- Moja majka je podržavala jednog generala iz vojne hunte i bila je protiv mene, a kada je čula šta je radio, kazala je: “Ja još uvek volim Bidelu, ali on mora da ide u zatvor!” - Poenta je u tome da nije bitno da li vi volite nekoga ili ne volite, jer jedino što je važno jeste da ne smete da ubijate ljude, bez obzira kakve “dobre namere” imali
Stalni Međunarodni krivični sud (MKS) sa sedištem u Hagu osnovan je 1998. godine, a glavni tužilac tog suda, Argentinac Luis Moreno Okampo, u intervjuu za GL kaže da je MKS nastao u dobroj meri kao posledica iskustava sa Međunarodnim krivičnim sudovima za bivšu Jugoslaviju i za Ruandu. MKS trenutno istražuje zločine koji su počinjeni ili se još uvek čine u Kongu, Darfuru, severnoj Ugandi i Centralnoafričkoj Republici.
Okampo kaže da je Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju imao svojih problema, ali smatra da je taj sud promenio svet i doprineo razvoju međunarodnog prava.
- Siguran sam da ćemo na duži rok videti kolika je bila vrednost Tribunala. A ja sam ovde na Balkanu da pokušam da naučim šta ovdašnji ljudi misle o međunarodnom sistemu pravde, šta misle da su dobre a šta loše strane... Dakle, ovde sam da učim, kazao nam je Okampo u razgovoru vođenom u Dubrovniku, na marginama seminara “Ratni zločini, genocid i sećanje”, na kojem je bio predavač.
* Kada ste već pomenuli da ste došli da učite, ovde je prilično uvreženo mišljenje da je međunarodna pravda “slepa”, da je pristrasna i da sudi samo “našima”?
- Mislim da takve ocene nisu neobične, jer ljudi imaju prevelika očekivanja od pravosuđa uopšte, pa tako i od međunarodnog pravosuđa. Treba biti svestan da pravosuđe može da pomogne u prevenciji zločina, ali ne može da zaustavi zločine. Jedino što možemo je da maksimalno pomognemo da se zločini spreče.
* Često se ovde prigovara i načinima istrage Haškog tribunala, gde se opet ponavlja stereotip o tome da su jedino “naši” na meti istražitelja. Kakav je pristup MKS-a u istragama?
- To je veoma važno pitanje. Jer, normalno, kada imamo konflikt, imamo mnogo strana u tom sukobu, pa postoje mišljenja da treba da istražujemo sve strane u konfliktu. Moj pristup je drugačiji, on je selektivan i ja prvo biram da istražujem onu grupu koja je počinila najgore zločine, a potom ostale. Dakle, reč je o ozbiljnoj dilemi, jer s jedne strane morate da pokušate da dočarate objektivnost pravosuđa, da kažete da zakon važi za svakoga, ali istovremeno imate ozbiljna ograničenja. Veliki je izazov kako prevazići ove limite. Uostalom, vidite kako stoje stvari kada pokušate da raspravljate o tome o je počinio najgore zločine na prostoru bivše Jugoslavije. Šta god rekli, odmah ćete steći veliki broj neprijatelja.
Dodatni problem leži u činjenici da mi istražujemo ratne zločine u konfliktima koji još uvek traju, što znači da, recimo kada je Darfur u pitanju, istražujemo zločine bez odlaska na mesto zločina, bez mogućnosti zaštite svedoka itd. Dakle, da, tačno je - moj posao je komplikovan! Ali, jedino mogu da se nadam da će istraga konflikata koji još uvek traju pomoći da se oni što pre okončaju.
* Dolazite iz Argentine, zemlje koja je takođe imala traumatičnu, ne tako davnu, prošlost. Bili ste i tužilac u procesima protiv generala iz vojne hunte. Koliko je pravosuđe u Argentini uticalo na obične ljude da promene mišljenje o dešavanjima tokom vojne hunte?
- I pre nego što je počelo suđenje bila je formirana komisija za istinu, koja je odigrala veoma značajnu ulogu. Uostalom, izveštaj te komisije i dan-danas je bestseler u Argentini, jer se u njemu objašnjava šta se zapravo dešavalo u vreme hunte. E, tek potom na red su došla suđenja.
I samo praćenje suđenja od strane običnih ljudi u Argentini bilo je veoma važno, Evo, na primer, moja majka je podržavala generala Bidelu i bila je protiv mene, jer sam se prihvatio posla tužioca. Ali ona je, nakon što je pratila suđenje, kazala: “Ja još uvek volim Bidelu, ali on mora da ide u zatvor!” Dakle, ne možemo reći da samo loši ljudi misle dobro o onima koji su počinili zločine. Moja majka je bila veoma fina osoba, ali iz mnogih razloga, ona je smatrala da je Bidela njen zaštitnik. I nakon nekoliko nedelja suđenja ona je priznala da sam ja bio u pravu, Kazala je, kao što rekoh, da Bidela mora u zatvor, ali i da ga ona i dalje voli. “Mora da ide u zatvor, a ona ga i dalje voli”?! Paradoksalno, zar ne? Ali ima ljudi koji ni to ne mogu da kažu, već: “Volim ga i baš zato ne sme da ide u zatvor”. Međutim, poenta je u tome da nije bitno da li vi volite nekoga ili ne volite. Jedino što je važno jeste da ne smete da ubijate ljude, bez obzira kakve “dobre namere” imali. To je linija koju nikada ne smete da pređete i to je ideja koju mi želimo da prenesemo.
* Dakle, poricanje zločina ili barem prećutkivanje, nije samo naš balkanski “specijalitet”?
- Ne, apsolutno ne. U svakom sličnom slučaju, kada su počinjeni masovni zločini, imate tu priču “a šta su oni nama radili”. Uvek je tu priča o porodici i prijateljima koje ste morali zaštititi, te su zato počinjeni zločini, koji su, po toj logici, onda sasvim opravdani. Dakle, vi ste učinili sve što je bilo u vašoj moći da zaštitite vašu familiju i prijatelje i samim tim ste nevini. Idući dalje tim načinom razmišljanja, vaša nacija je takođe neka vaša “proširena familija”, a vaši sugrađani su vaši “kamaradi”. Te i takve kolektivitete morate, veli ta logika, da zaštitite. “Zanimljiva” je ta priča o “ubijanju sa dobrim namerama”. Ali, tačno je, zaštita pojedinih grupa, nacija, kolektiviteta jeste uvek izgovor za činjenje masovnih zločina. I što je najgore, članovi one grupe koja je napala ostale grupe zaista se osećaju zaštićenima. I moja majka se osećala, dakle, zaštićenom pod generalom Bidelom, pa ga je zato, valjda, i volela.
* Da li smatrate da je poricanje zločina takođe krivično delo?
- Ukoliko zakon kaže da je to krivično delo, onda je to krivično delo, to je jedini kriterijum. Ali, nije poricanje zločina samo u nadležnosti pravosuđa. Celokupno društvo mora da se potrudi da se stvori atmosfera u kojoj će biti apsolutno nepoželjno poricati zločine i slaviti zločince. Jedino akcijom celog društva može da se dođe do stepena kada će ljudi konačno razumeti u čemu je problem.
Mi smo nakon komisije za istinu i nakon suđenja imali političku debatu u zemlji, pa smo snimili puno filmova o onome šta se desilo... Dakle, proces suočavanja sa počinjenim zločinima nipošto nije samo stvar pravosuđa, iako pravosuđe može da bude od pomoći tako što će obezbediti objektivne informacije i dokaze. Ali, istoričari moraju da pišu istoriju, reditelji da snimaju filmove... To je, dakle, problem celog društva a ne samo sudija.
* Dakle, dobro je da postoji pravosuđe, ali ništa bez političke volje za suočavanje sa ratnim zločinima?
- Tačno. Mi možemo malo pomoći, ali na vama je da pronađete dobre političke lidere.
* A kada je uloga medija u pitanju, da li se i mi novinari možemo naći na optuženičkoj klupi zbog huškanja na rat?
- I to je komplikovano pitanje. Ali, kada je genocid u Ruandi u pitanju, neki ljudi će vam reći da ne možete zabraniti radio zbog slobode govora. Ali, sa tog radija su ljudi otvoreno pozivani da čine zločine. Dakle, postoji linija koja ne sme da se pređe, ne smete da podstičete na zločine.
* Vratimo se MKS-u. Ostaje činjenica da najveće svetske sile nisu potpisale sporazum o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom. Čini se da bi stvari puno lakše išle kada bi SAD pristale da se pridruže sudu...
- Poštujem države koje su se pridružile sudu, ali i one koje još nisu. Kada sam postao tužilac, imali smo 80 zemalja, a danas već 104 države koje su potpisale sporazum o saradnji sa sudom. U julu mesecu će nam se pridružiti i Japan. Dakle, ova ideja se razvija, raste i siguran sam da će za 20 godina sve države postati članice.
* Ipak, za sada, ne možete da istražujete neke veoma važne stvari, kao što je rat u Iraku, uloga Amerikanaca i saveznika u njemu...
- To je tačno, ali već sama mogućnost da članice NATO-a mogu da budu pod istragom, promeniće njihovo ponašanje. Sve armije na svetu moraće da poštuju pravila Međunarodnog krivičnog suda.
(Građanski list, 9-10. jun 2007)
Wednesday, June 6, 2007
NVO: Novi Sad da dobije ulicu Srđana Aleksića
Inicijativa nevladinih organizacija "Građanska Vojvodina" saopštila je danas da neće odustati od inicijative da jedna ulica u Novom Sadu dobije ime po Srđanu Aleksiću, mladiću iz Trebinja, koga su 1993. godine ubili u rodnom gradu, jer je spasao život sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića.
Predstavnici "Građanske Vojvodine" kazali su da Novi Sad, kao multietnički grad, zaslužuje da jedna ulica nosi ime Srđana Aleksića, "stvarnog heroja proteklih ratova".
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov izrazio je zadovoljstvo jer je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu odbilo inicijativu Skupštine Novog Sada da dve ulice u glavnom gradu Vojvodine ponesu imena komandanata vojnih formacija.
Skupština Novog Sada htela je da dve ulice nazove po bivšem komandantu Novosadskog korpusa Mladenu Bratiću koji je poginuo u napadu na Vukovar 1991, i po komandantu paravojne formacije "Vukovi s Vučjaka" Veljku Milankoviću.
Popov je ocenio da je Ministarstvo, pozivajući se na formalne razloge pri odbijanju inicijative Skupštine Novog Sada, pogrešilo jer je trebalo navesti "suštinske razloge" zašto je takva inicijativa bila neprihvatljiva.
Šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Pavel Domonji zauzeo se za izmene Krivičnog zakonika Srbije, kako bi se ubuduće krivično sankcionisalo svako poricanje zločina i genocida, kao i glorifikovanje optuženih i osuđenih za ratne zločine.
"Suština takvog pogleda na stvari jeste da se konačno prekine sa kontinuitetom zločinačke politike iz protekle decenije", rekao je Domonji.
Predstavnici "Građanske Vojvodine" ocenili su da je odbijanje Ministarstva da prihvati odluku Skupštine Novog Sada o preimenovanju ulica, a po zahtevu te grupacije NVO, još jedan dokaz važnosti civilnih inicijativa.
"Građansku Vojvodinu" čine Centar za regionalizam, Centar za razvoj civilnog društva, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - kancelarija u Novom Sadu, Građanski fond "Panonija" i Otvoreni licej.
(Beta, 6. jun 2007)
Predstavnici "Građanske Vojvodine" kazali su da Novi Sad, kao multietnički grad, zaslužuje da jedna ulica nosi ime Srđana Aleksića, "stvarnog heroja proteklih ratova".
Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov izrazio je zadovoljstvo jer je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu odbilo inicijativu Skupštine Novog Sada da dve ulice u glavnom gradu Vojvodine ponesu imena komandanata vojnih formacija.
Skupština Novog Sada htela je da dve ulice nazove po bivšem komandantu Novosadskog korpusa Mladenu Bratiću koji je poginuo u napadu na Vukovar 1991, i po komandantu paravojne formacije "Vukovi s Vučjaka" Veljku Milankoviću.
Popov je ocenio da je Ministarstvo, pozivajući se na formalne razloge pri odbijanju inicijative Skupštine Novog Sada, pogrešilo jer je trebalo navesti "suštinske razloge" zašto je takva inicijativa bila neprihvatljiva.
Šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Pavel Domonji zauzeo se za izmene Krivičnog zakonika Srbije, kako bi se ubuduće krivično sankcionisalo svako poricanje zločina i genocida, kao i glorifikovanje optuženih i osuđenih za ratne zločine.
"Suština takvog pogleda na stvari jeste da se konačno prekine sa kontinuitetom zločinačke politike iz protekle decenije", rekao je Domonji.
Predstavnici "Građanske Vojvodine" ocenili su da je odbijanje Ministarstva da prihvati odluku Skupštine Novog Sada o preimenovanju ulica, a po zahtevu te grupacije NVO, još jedan dokaz važnosti civilnih inicijativa.
"Građansku Vojvodinu" čine Centar za regionalizam, Centar za razvoj civilnog društva, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - kancelarija u Novom Sadu, Građanski fond "Panonija" i Otvoreni licej.
(Beta, 6. jun 2007)
Sunday, June 3, 2007
U kakvoj su vezi Hitler i Ibzen
Američki istoričar Stiven Sejdž došao je do zapanjujućeg otkrića: vođa nacističke Nemačke Adolf Hitler ukrao je ideje "Trećeg Rajha" i "Konačnog rešenja" ni manje ni više nego iz drama slavnog Norvežanina Henrika Ibzena.
Ibzen, koji je živeo od 1828. do 1906. godine, naravno nije bio nikakva preteča Hitlera, niti pobornik "arijevstva", fašizma ili antisemitizma. Hitler je zapravo bestidno krao i parafrazirao Ibzenove ideje prilagođavajući ih istovremeno svom psihotičnom umu, kaže američki istoričar za DW.
Stiven Sejdž dodaje da je do ovog otkrića zapravo došao sasvim slučajno, kada je uočio da se reči iz Hitlerovih govora iz 1941. i 1942. godine zapravo zapanjujuće poklapaju sa dijalozima likova iz Ibzenovih drama.
"Dakle, znamo zasigurno da je Hitler ne samo čitao Ibzenove drame, nego čak i da ih je znao napamet"
Hitler je oponašao likove i zbivanja iz tri Ibzenova komada: "Narodni neprijetalj", "Imperator i Galilejci" i "Stubovi društva".
To, naravno, ne znači da Ibzen snosi bilo kakvu krivicu:
"U stvari, Ibzen je napisao još jedan komad, ‘Liga mladih’. I taj komad je zapravo parodija, napad na političare koji liče baš na Hitlera. Zbog toga nije iznenađujuće zbog čega Hitler nije imitirao taj Ibzenov komad."
U svakom slučaju, slavnom dramskom piscu ne bi bilo ni malo prijatno saznanje da ga je baš Hitler plagirao:
"Ukoliko bi to bilo moguće, Ibzen bi se do sada okrenuo u grobu nekoliko puta, to je sigurno!"
Sve u svemu, Sejdž je nakon zapanjujućeg i slučajnog otkrića nastavio da istražuje i došao do zapanjujućih sličnosti.
"Deo trećeg poglavlja u Mein Kanpfu je prerađeni deo četvrtog čina iz Ibzenove drame ‘Narodni neprijatelj’. I tu Hitler jasno uzima ulogu dr Stockmana, glavnog lika iz drame. Dr Stockman je upravo od strane svojih sugrađana bio označen kao ‘narodni neprijatelj’. Baš kao što je i Hitler bio označen kao ‘narodni neprijatelj’ 1924. godine, kada je završio i u zatvoru."
"Narodni neprijatelj" se pojavio u pozorištu 1937. godine, u vreme nacističke Nemačke. Takođe, po motivima te Ibzenove drame urađen je i film iste godine.
Koncept "Trećeg Rajha" dolazi iz komada "Imperator i Galilejci":
Ono što je sasvim sigurno jeste da Ibzen ni u kom slučaju bio antisemita niti je na bilo koji način bio sličan Hitleru.
Stiven Sejdž je autor knjige "Ibzen i Hitler", u kojoj opširno dokazuje navode iznete u intervjuu koji nam je dao.
(Radio Deustche Welle, 3. jun 2007)
Ibzen, koji je živeo od 1828. do 1906. godine, naravno nije bio nikakva preteča Hitlera, niti pobornik "arijevstva", fašizma ili antisemitizma. Hitler je zapravo bestidno krao i parafrazirao Ibzenove ideje prilagođavajući ih istovremeno svom psihotičnom umu, kaže američki istoričar za DW.
Stiven Sejdž dodaje da je do ovog otkrića zapravo došao sasvim slučajno, kada je uočio da se reči iz Hitlerovih govora iz 1941. i 1942. godine zapravo zapanjujuće poklapaju sa dijalozima likova iz Ibzenovih drama.
"Dakle, znamo zasigurno da je Hitler ne samo čitao Ibzenove drame, nego čak i da ih je znao napamet"
Hitler je oponašao likove i zbivanja iz tri Ibzenova komada: "Narodni neprijetalj", "Imperator i Galilejci" i "Stubovi društva".
To, naravno, ne znači da Ibzen snosi bilo kakvu krivicu:
"U stvari, Ibzen je napisao još jedan komad, ‘Liga mladih’. I taj komad je zapravo parodija, napad na političare koji liče baš na Hitlera. Zbog toga nije iznenađujuće zbog čega Hitler nije imitirao taj Ibzenov komad."
U svakom slučaju, slavnom dramskom piscu ne bi bilo ni malo prijatno saznanje da ga je baš Hitler plagirao:
"Ukoliko bi to bilo moguće, Ibzen bi se do sada okrenuo u grobu nekoliko puta, to je sigurno!"
Sve u svemu, Sejdž je nakon zapanjujućeg i slučajnog otkrića nastavio da istražuje i došao do zapanjujućih sličnosti.
"Deo trećeg poglavlja u Mein Kanpfu je prerađeni deo četvrtog čina iz Ibzenove drame ‘Narodni neprijatelj’. I tu Hitler jasno uzima ulogu dr Stockmana, glavnog lika iz drame. Dr Stockman je upravo od strane svojih sugrađana bio označen kao ‘narodni neprijatelj’. Baš kao što je i Hitler bio označen kao ‘narodni neprijatelj’ 1924. godine, kada je završio i u zatvoru."
"Narodni neprijatelj" se pojavio u pozorištu 1937. godine, u vreme nacističke Nemačke. Takođe, po motivima te Ibzenove drame urađen je i film iste godine.
Koncept "Trećeg Rajha" dolazi iz komada "Imperator i Galilejci":
Ono što je sasvim sigurno jeste da Ibzen ni u kom slučaju bio antisemita niti je na bilo koji način bio sličan Hitleru.
Stiven Sejdž je autor knjige "Ibzen i Hitler", u kojoj opširno dokazuje navode iznete u intervjuu koji nam je dao.
(Radio Deustche Welle, 3. jun 2007)
Friday, June 1, 2007
Ratni žločini nikada ne zastarevaju
Novinari mogu da budu svedoci zločina pred sudovima, istoričari ne smeju da falsifikuju istoriju, a zločinci, bez obzira na nacionalnost, moraju da odgovaraju za užase koje su počinili, jedan je od zaključaka seminara “Ratni zločini, genocid i sećanje”, koji traje u Dubrovniku.
Bivši dugogodišnji ratni izveštac velikih svetskih medija, Holanđanin Aernout van Lynden, bio je tri puta svedok pred Haškim tribunalom. Svedočio je u procesima protiv generala Vojske Republike Srpske Stanislava Galića, a potom i protiv Slobodana Miloševića i u slučaju “vukovarska trojka”: “Iako postoji debata među novinarima da li treba ili ne treba da svedoče o zločinima, moje je mišljenje da svako ko je bio svedokom ratnog zločina treba da kaže šta je video. Nema razloga da drugačije bude i kada su u pitanju ratni izveštači. Naprosto, ukoliko je zločin počinjen a ti si to video, onda o tome treba i da svedočiš.”
Američki istoričar Steven Sage smatra, pak da istoričari mogu mnogo da doprinesu u prevladavanju teške prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije, ukoliko se, naravno, ne služe fasifikatima: “Ima pojedinih istoričara koji su na žalost propagandisti a ne pravi istoričari. Pravi istoričari pažljivo proučavaju dokazni materijal iz prve ruke i služe se dokazima.”
U poricanju zločina svakako najviše trpe oni koji su izgubili svoje najmilije. Ešrefa Alić, iz Udruženja majki Srebrenice: “Što se tiče muških glava u mojoj familiji, od njih 30 ja imam samo dva brata koja su mi preživela taj užas. Sin mi je bio veoma mali, i zbog toga ga još uvek imam. Da je imao samo godinu-dve više, verovatno bi i on stradao.”
A kako je muškarcima koji su nekim čudom preživeli, poput Edina Ramulića iz Prijedora, kome su ubili i oca i brata: “Tačnije, osećam krivicu što nisam bio s njima...”
Pogotovo kada čovek vidi da onima koji su masovna ubistva organizovali ne fali ni dlaka s glave: “U ovome trenutku, jedan je direktor pošte, drugi je direktor centra za socijalni rad, treći je direktor gradske toplane, četvrti je direktor ribnjaka.”
Iako nije velika uteha ljudima kojima su familije pobijene, ostaje činjenica da ratni zločini nikada ne zastarevaju. I da, samim tim, zločinci, valjda, ne mogu više nikada mirno spavati.
(Radio Deutsche Welle, 1. jun 2007)
Bivši dugogodišnji ratni izveštac velikih svetskih medija, Holanđanin Aernout van Lynden, bio je tri puta svedok pred Haškim tribunalom. Svedočio je u procesima protiv generala Vojske Republike Srpske Stanislava Galića, a potom i protiv Slobodana Miloševića i u slučaju “vukovarska trojka”: “Iako postoji debata među novinarima da li treba ili ne treba da svedoče o zločinima, moje je mišljenje da svako ko je bio svedokom ratnog zločina treba da kaže šta je video. Nema razloga da drugačije bude i kada su u pitanju ratni izveštači. Naprosto, ukoliko je zločin počinjen a ti si to video, onda o tome treba i da svedočiš.”
Američki istoričar Steven Sage smatra, pak da istoričari mogu mnogo da doprinesu u prevladavanju teške prošlosti na prostorima bivše Jugoslavije, ukoliko se, naravno, ne služe fasifikatima: “Ima pojedinih istoričara koji su na žalost propagandisti a ne pravi istoričari. Pravi istoričari pažljivo proučavaju dokazni materijal iz prve ruke i služe se dokazima.”
U poricanju zločina svakako najviše trpe oni koji su izgubili svoje najmilije. Ešrefa Alić, iz Udruženja majki Srebrenice: “Što se tiče muških glava u mojoj familiji, od njih 30 ja imam samo dva brata koja su mi preživela taj užas. Sin mi je bio veoma mali, i zbog toga ga još uvek imam. Da je imao samo godinu-dve više, verovatno bi i on stradao.”
A kako je muškarcima koji su nekim čudom preživeli, poput Edina Ramulića iz Prijedora, kome su ubili i oca i brata: “Tačnije, osećam krivicu što nisam bio s njima...”
Pogotovo kada čovek vidi da onima koji su masovna ubistva organizovali ne fali ni dlaka s glave: “U ovome trenutku, jedan je direktor pošte, drugi je direktor centra za socijalni rad, treći je direktor gradske toplane, četvrti je direktor ribnjaka.”
Iako nije velika uteha ljudima kojima su familije pobijene, ostaje činjenica da ratni zločini nikada ne zastarevaju. I da, samim tim, zločinci, valjda, ne mogu više nikada mirno spavati.
(Radio Deutsche Welle, 1. jun 2007)
Subscribe to:
Posts (Atom)
