Novinari i nevladine organizacije regiona bivše Jugoslavije uputiće apel i pismo javnim medijskim servisima država tog područja da emituju priloge sa suđenja za ratne zločine u regionu.
Na konferenciji "Regionalne konsultacije sa novinarima o instrumentima i inicijativama za utvrđivanje i kazivanje činjenica o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji", večeras je u Sarajevu rečeno da javni medijski servisi moraju da preuzmu svoj deo odgovornosti u
procesu suočavanja sa prošlosti.
Zaključeno je da novinari koji se bave istraživanjem tematike ratnih zločina treba da formiraju vlastiti internet portal, na koji bi bili smešteni arhiva, filmovi, transkripti, video i audio zapisi koji tretiraju tematiku ratnih zločina.
Takav portal bi pomogao novinarima da se "umreže" i lakše dođu do željenih podataka iz regiona.
Direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP) Nataša Kandić ocenila je da mediji moraju daleko više prostora da otvore za svedočenja žrtava ratnih zločina a ne da, kao do sada, prenose uglavnom izjave optuženih za ratne zločine.
Ona je ocenila da je tematici suočavanja sa prošlosti potrebno pristupiti regionalno, jer su i sami ratni sukobi imali regionalni karakter.
Direktor Istraživačko-dokumentacionog centra (IDC) iz Sarajeva Mirsad Tokača rekao je da mediji treba da rade na stvaranju javnog mnjenja i klime koja će omogućiti da se društva u regionu suoče s ratnom prošlosti.
Na konferenciji je učestvovalo 35 novinara iz zemalja nastalih raspadom Jugoslavije.
Pored FHP-a i IDC-a, konferenciju je organizovala i Dokumenta (Documenta) iz Zagreba, uz podršku Fondacije Robert Boš (Bosć), i u saradnji sa Udruženjem bosanskohercegovačkih novinara, Nezavisnim udruženjem novinara Srbije i Nezavisnim društvom novinara Vojvodine.
Pre konsultacija sa novinarima, od maja 2006. godine održane su konsultacije sa nevladinim organizacijama, istoričarima, umetnicima, mladima, a završna sesija projekta biće održana u decembru u Beogradu. Tada će biti sačinjene preporuke vladama regiona o instrumentima za utvrđivanje i kazivanje istine o proteklim ratovima.
(Beta, 29. septembar 2007)
Saturday, September 29, 2007
Thursday, September 27, 2007
Đorđević: Zabrana mitinga neonacista nije dovoljna
Sociolog Mirko Đorđević ocenio je da sama policijska zabrana neonacističkog okupljanja 7. oktobra u Novom Sadu nije dovoljna za obračun države i društva sa najgorim ekstremističkim organizacijama.
"Dobro je što je zabranjen skup, ali moram konstatovati da je to jedna vrsta iznuđene odluke, pod pritiskom dela javnosti, a naročito pod pritiskom međunarodnog faktora. Ali, problem tom zabranom nije rešen", rekao je Đorđević agenciji Beta.
Prema njegovim rečima, u poslednjih petnaestak godina etablirana je u svim sferama javnog života jedna ideologija "agresivno nacionalističkog tipa".
"Takva ideologija pogoduje javljanju neonacističkih i klerofasističkih organizacija", ocenio je Đorđević.
Dodao je da neregistrovana neonacistička organizacija Nacionalni stroj nikako nije jedina organizacija te vrste u Srbiji.
Đorđević je kazao da se čak i u delu javnosti koji sebe smatra demokratskim protura teza da treba publikovati i javno predstaviti i izučavati i misao Adolfa Hitlera i Dimitrija Ljotića.
"Od te silne učene gospode nikome na pamet ne pada da je Hitler bio prost, samouk i loš zanatlija, po zanimanju moler, da nema nikakvo obrazovanje. Kad su u pitanju Hitler i Ljotić, reč je o banalnostima koje počinju od nasilja i završavaju nasiljem", kazao je
Đorđević.
Prema njegovim rečima, užasna je činenjica da u pojedinim gradovima u Srbiji bulevari i ulice nose imena Dimitrija Ljotića i Milana Nedića.
"Ta se ideologija plasira i cveta škola istorijskog revizionizma. Građani moraju da budu budni i moraju da pruže nenasilni otpor toj ideologiji. U suprotnom, nacisti i njima slični će i dalje cvetati", rekao je Đorđević.
Naveo je da je za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu, pod kvislinškom vladom Milana Nedića, moglo da se pronađe ukupno 27 knjiga antisemitske sadržine, dok danas u elitnim beogradskim knjižarama može da se nađe oko 170 antisemitskih i fašističkih
knjiga.
(Beta, 27. septembar 2007)
"Dobro je što je zabranjen skup, ali moram konstatovati da je to jedna vrsta iznuđene odluke, pod pritiskom dela javnosti, a naročito pod pritiskom međunarodnog faktora. Ali, problem tom zabranom nije rešen", rekao je Đorđević agenciji Beta.
Prema njegovim rečima, u poslednjih petnaestak godina etablirana je u svim sferama javnog života jedna ideologija "agresivno nacionalističkog tipa".
"Takva ideologija pogoduje javljanju neonacističkih i klerofasističkih organizacija", ocenio je Đorđević.
Dodao je da neregistrovana neonacistička organizacija Nacionalni stroj nikako nije jedina organizacija te vrste u Srbiji.
Đorđević je kazao da se čak i u delu javnosti koji sebe smatra demokratskim protura teza da treba publikovati i javno predstaviti i izučavati i misao Adolfa Hitlera i Dimitrija Ljotića.
"Od te silne učene gospode nikome na pamet ne pada da je Hitler bio prost, samouk i loš zanatlija, po zanimanju moler, da nema nikakvo obrazovanje. Kad su u pitanju Hitler i Ljotić, reč je o banalnostima koje počinju od nasilja i završavaju nasiljem", kazao je
Đorđević.
Prema njegovim rečima, užasna je činenjica da u pojedinim gradovima u Srbiji bulevari i ulice nose imena Dimitrija Ljotića i Milana Nedića.
"Ta se ideologija plasira i cveta škola istorijskog revizionizma. Građani moraju da budu budni i moraju da pruže nenasilni otpor toj ideologiji. U suprotnom, nacisti i njima slični će i dalje cvetati", rekao je Đorđević.
Naveo je da je za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu, pod kvislinškom vladom Milana Nedića, moglo da se pronađe ukupno 27 knjiga antisemitske sadržine, dok danas u elitnim beogradskim knjižarama može da se nađe oko 170 antisemitskih i fašističkih
knjiga.
(Beta, 27. septembar 2007)
Zabranjen miting neonacista
Novosadska policija zabranila je održavanje neonacističkog mitinga, koji je bio zakazan za 7. oktobar u glavnom gradu Vojvodine, što su pozdravile gotovo sve političke stranke i brojne nevladine organizacije.
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u izjavi za DW upozorava da zabrana jednog mitinga neonacista ne znači i promenu ukupne atmosfere u društvu:
“Mislim da je vlast reagovala u poslednjem momentu, ali to ne znači da se ta pojava na pravi način tretira od strane politike i države, zato što je atmosfera koja preovlađuje u našem društvu, na žalost, i dalje ksenofobična, netolerantna, antisemitska.”
Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je bio najoštriji u pretnjama neonacistima, za DW kaže da će 7. oktobra biti održan antifašistički skup, s jasnim ciljem:
“Naša je namera da upozorimo na zlo koje se nadvilo nad Srbiju i na posledice do kojih ono može da dovede.”
Sonja Biserko je još kazala da je krajnje vreme da u Srbiji počne da se radi na promeni naopakog sistema vrednosti, koji uzrokuje i pojave najgorih ekstrema, kakvi su neonacisti ili klerofašisti:
“Potrebno je da se konačno otvori pitanje vrednosnog sistema, a to može da se otvori samo tako što će se ovo društvo baviti nedavnom prošlošću, ratovima i ratnim zločinima, za koje srbijanska politička, vojna i policijska struktura odgovara pred Haškim sudom.”
Odluku policije da zabrani neonacističko okupljanje u Novom Sadu, pozdravio je i direktor jerusalemske kancelarije Centra Simon Vizental Efraim Zurof. Prema Zurofovim rečima, ta odluka je “značajna pobeda u tekućoj borbi protiv rasizma, antisemitizma i etničkih predrasuda”.
(Radio Deutsche Welle, 27. septembar 2007)
Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, u izjavi za DW upozorava da zabrana jednog mitinga neonacista ne znači i promenu ukupne atmosfere u društvu:
“Mislim da je vlast reagovala u poslednjem momentu, ali to ne znači da se ta pojava na pravi način tretira od strane politike i države, zato što je atmosfera koja preovlađuje u našem društvu, na žalost, i dalje ksenofobična, netolerantna, antisemitska.”
Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je bio najoštriji u pretnjama neonacistima, za DW kaže da će 7. oktobra biti održan antifašistički skup, s jasnim ciljem:
“Naša je namera da upozorimo na zlo koje se nadvilo nad Srbiju i na posledice do kojih ono može da dovede.”
Sonja Biserko je još kazala da je krajnje vreme da u Srbiji počne da se radi na promeni naopakog sistema vrednosti, koji uzrokuje i pojave najgorih ekstrema, kakvi su neonacisti ili klerofašisti:
“Potrebno je da se konačno otvori pitanje vrednosnog sistema, a to može da se otvori samo tako što će se ovo društvo baviti nedavnom prošlošću, ratovima i ratnim zločinima, za koje srbijanska politička, vojna i policijska struktura odgovara pred Haškim sudom.”
Odluku policije da zabrani neonacističko okupljanje u Novom Sadu, pozdravio je i direktor jerusalemske kancelarije Centra Simon Vizental Efraim Zurof. Prema Zurofovim rečima, ta odluka je “značajna pobeda u tekućoj borbi protiv rasizma, antisemitizma i etničkih predrasuda”.
(Radio Deutsche Welle, 27. septembar 2007)
Tuesday, September 25, 2007
Nemački vrtić u Subotici
Od ove školske godine u subotičkoj predškolskoj ustanovi "Naša radost" počele su da rade prve dve bilingvalne grupe dece, jedna na srpskom i nemačkom, a druga na mađarskom i nemačkom jeziku.
Reč je o prvim grupama u kojima se vaspitno-obrazovni proces u predškolskoj ustanovi odvija i na nemačkom jeziku. Deca, njih ukupno pedesetoro, primljena su u popularno nazvani “nemački vrtić” na osnovu konkursa.
Predsednik Nemačkog narodnog saveza Rudolf Vajs za DW kaže da je ovo udruženje Nemaca otvaranjem vrtića konačno dosanjalo jedan san:
“Još prilikom osnivanja Nemačkog narodnog saveza, u Svečanoj sali Gradske kuće u Subotici, mi smo izložili nekoliko snova o kojima sanjamo. Jedan od tih naših snova bio je da u Subotici ostvarimo jedno zabavište na nemačkom jeziku.”
Vajs dodaje da će ovaj vrtić u svakom slučaju značiti puno za očuvanje nemačkog jezika i kulture na prostoru Vojvodine:
“Deca pripadnika nemačke zajednice svoj maternji jezik moći će učiti od najmanjih nogu, zajedno sa drugom decom, a svi naši sugrađani drugih nacionalnosti, koji su želeli da im deca od najranijih nogu savladaju nemački jezik, imaće prilike da to u jednom takvom zabavištu i urade.”
Rudolf Vajs smatra da je otvaranje “nemačkog vrtića” u Subotici pravi primer da i male nacionalne zajednice mogu da ostvare svoja prava:
“Važnost svega toga je u tome što smo pokazali da jedna mala zajednica - a mi smo zaista jedna mala zajednica - ako je dovoljno uporna i ako s argumentima ponavlja jednu ideju, koja se pokazala kao dobra i ostvariva, da se zaista i može ostvariti.”
Projekat je realizovan uz pomoć opštine Subotica, Izvršnog veća Vojvodine i nemačke pokrajine Baden-Virtemberg.
(Radio Deutsche Welle, 25. septembar 2007)
Reč je o prvim grupama u kojima se vaspitno-obrazovni proces u predškolskoj ustanovi odvija i na nemačkom jeziku. Deca, njih ukupno pedesetoro, primljena su u popularno nazvani “nemački vrtić” na osnovu konkursa.
Predsednik Nemačkog narodnog saveza Rudolf Vajs za DW kaže da je ovo udruženje Nemaca otvaranjem vrtića konačno dosanjalo jedan san:
“Još prilikom osnivanja Nemačkog narodnog saveza, u Svečanoj sali Gradske kuće u Subotici, mi smo izložili nekoliko snova o kojima sanjamo. Jedan od tih naših snova bio je da u Subotici ostvarimo jedno zabavište na nemačkom jeziku.”
Vajs dodaje da će ovaj vrtić u svakom slučaju značiti puno za očuvanje nemačkog jezika i kulture na prostoru Vojvodine:
“Deca pripadnika nemačke zajednice svoj maternji jezik moći će učiti od najmanjih nogu, zajedno sa drugom decom, a svi naši sugrađani drugih nacionalnosti, koji su želeli da im deca od najranijih nogu savladaju nemački jezik, imaće prilike da to u jednom takvom zabavištu i urade.”
Rudolf Vajs smatra da je otvaranje “nemačkog vrtića” u Subotici pravi primer da i male nacionalne zajednice mogu da ostvare svoja prava:
“Važnost svega toga je u tome što smo pokazali da jedna mala zajednica - a mi smo zaista jedna mala zajednica - ako je dovoljno uporna i ako s argumentima ponavlja jednu ideju, koja se pokazala kao dobra i ostvariva, da se zaista i može ostvariti.”
Projekat je realizovan uz pomoć opštine Subotica, Izvršnog veća Vojvodine i nemačke pokrajine Baden-Virtemberg.
(Radio Deutsche Welle, 25. septembar 2007)
Monday, September 24, 2007
Čanak: Ne dozvoliti formiranje neonacističke stranke
Lider Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak zatražio je danas od državnih organa da ne dozvole da neregistrovana neonacistička organizacija Nacionalni stroj osnuje političku partiju.
“Onaj ko nije zabranio radikale, taj će dozvoliti i da neonacisti formiraju stranku. A ako ta stranka bude registrovana, biće jasno da iza toga stoji Demokratska stranka Srbije (DSS)”, naveo je Čanak u saopštenju za javnost.
Ocenio je da DSS želi da formira takvu stranku, kako bi na političkoj sceni imali nekoga ko bi u odnosu na DSS-ov “klerofašizam” bio ekstremniji.
“Na taj način, DSS bi sebe predstavio kao umerenu opciju”, naveo je Čanak.
On je pozvao sve slobodoumne i demokratski opredeljene građanke i građane da se oštro suprotstave takvim namerama.
“Moramo zaustaviti one koji bi za slavu, umesto slavske sveće, da pale džamije i sinagoge, one koji predstavljaju najveću sramotu koju su Srbija i Srbi mogli da dožive”, kazao je Čanak.
Lider LSV je ponovio poziv aktivistima i simpatizerima stranke da u nedelju, 7. oktobra, dođu u Novi Sad i sukobe se s neonacistima, koji su za taj dan najavili svoj miting u glavnom gradu Vojvodine.
“Ukoliko režim ne zabrani njihovo okupljanje, nacističku gamad treba zgaziti i zbrisati jednom zauvek”, rekao je Čanak.
Dodao je da je miting neonacista zakazan za rođendan jednog od vođa Trećeg Rajha Hajnriha Himlera, koji je direktno komandovao ubijanjem stotina hiljada patriota tokom Drugog svetskog rata, na području bivše Jugoslavije i Srbije.
“Pozivam vas da se jednom zauvek obračunamo sa tim karcinomom našeg društva, pre nego što do kraja metastazira”, naveo je Čanak, koji je i šef poslaničkog kluba “Vojvođanski poslanici” u Skupštini Srbije.
(Fonet, 24. septembra 2007)
“Onaj ko nije zabranio radikale, taj će dozvoliti i da neonacisti formiraju stranku. A ako ta stranka bude registrovana, biće jasno da iza toga stoji Demokratska stranka Srbije (DSS)”, naveo je Čanak u saopštenju za javnost.
Ocenio je da DSS želi da formira takvu stranku, kako bi na političkoj sceni imali nekoga ko bi u odnosu na DSS-ov “klerofašizam” bio ekstremniji.
“Na taj način, DSS bi sebe predstavio kao umerenu opciju”, naveo je Čanak.
On je pozvao sve slobodoumne i demokratski opredeljene građanke i građane da se oštro suprotstave takvim namerama.
“Moramo zaustaviti one koji bi za slavu, umesto slavske sveće, da pale džamije i sinagoge, one koji predstavljaju najveću sramotu koju su Srbija i Srbi mogli da dožive”, kazao je Čanak.
Lider LSV je ponovio poziv aktivistima i simpatizerima stranke da u nedelju, 7. oktobra, dođu u Novi Sad i sukobe se s neonacistima, koji su za taj dan najavili svoj miting u glavnom gradu Vojvodine.
“Ukoliko režim ne zabrani njihovo okupljanje, nacističku gamad treba zgaziti i zbrisati jednom zauvek”, rekao je Čanak.
Dodao je da je miting neonacista zakazan za rođendan jednog od vođa Trećeg Rajha Hajnriha Himlera, koji je direktno komandovao ubijanjem stotina hiljada patriota tokom Drugog svetskog rata, na području bivše Jugoslavije i Srbije.
“Pozivam vas da se jednom zauvek obračunamo sa tim karcinomom našeg društva, pre nego što do kraja metastazira”, naveo je Čanak, koji je i šef poslaničkog kluba “Vojvođanski poslanici” u Skupštini Srbije.
(Fonet, 24. septembra 2007)
Matić: RTV malo pažnje posvećuje Vojvodini
Istraživačica medija Jovanka Matić izjavila je večeras da Radiotelevizija Vojvodine (RTV), iako je pokrajinski javni servis, malo pažnje posvećuje zbivanjima u Vojvodini.
Matićeva je na tribini u Novom Sadu kazala da je monitoring RTV-a pokazao da se teme iz Vojvodine nalaze tek na trećem mestu prioriteta.
Prema njenim rečima, apsolutni primat nad svim temama na RTV-u ima pitanje Kosova.
Političke teme, dodala je Matićeva, zauzimaju od 30 do 50 odsto programa RTV-a, dok su ekonomske i socijalne teme, koje građani ističu kao svoj prioritet, “od tri do deset puta” manje zastupljene od političkih.
Navela je da teme iz kulture i obrazovanja zauzimaju tek od dva do četiri odsto programskih sadržaja RTV-a.
Još je kazala da RTV ne neguje kulturu drugačijeg mišljenja i suprotstavljenih stavova i da je često pristrasna.
Prema njenim rečima, Televizija Vojvodine ima tek 10 odsto priloga sa slikom, dok Radio Vojvodine ima tek sedam odsto priloga sa tonskim insertima.
“To je apsolutno nedopustivo za 21. vek”, kazala je Jovanka Matić.
Matićeva je kazala da je RTV još uvek bliža konceptu nekadašnje drzavne televizije nego li javnog servisa i dodala da je proces transformacije državne televizije u javni servis i inace “veoma komplikovan”.
Tribinu je u Muzeju savremene umetnosti organizovala nevladina organizacija Vojvođanski klub.
(Beta, 24. septembra 2007)
Matićeva je na tribini u Novom Sadu kazala da je monitoring RTV-a pokazao da se teme iz Vojvodine nalaze tek na trećem mestu prioriteta.
Prema njenim rečima, apsolutni primat nad svim temama na RTV-u ima pitanje Kosova.
Političke teme, dodala je Matićeva, zauzimaju od 30 do 50 odsto programa RTV-a, dok su ekonomske i socijalne teme, koje građani ističu kao svoj prioritet, “od tri do deset puta” manje zastupljene od političkih.
Navela je da teme iz kulture i obrazovanja zauzimaju tek od dva do četiri odsto programskih sadržaja RTV-a.
Još je kazala da RTV ne neguje kulturu drugačijeg mišljenja i suprotstavljenih stavova i da je često pristrasna.
Prema njenim rečima, Televizija Vojvodine ima tek 10 odsto priloga sa slikom, dok Radio Vojvodine ima tek sedam odsto priloga sa tonskim insertima.
“To je apsolutno nedopustivo za 21. vek”, kazala je Jovanka Matić.
Matićeva je kazala da je RTV još uvek bliža konceptu nekadašnje drzavne televizije nego li javnog servisa i dodala da je proces transformacije državne televizije u javni servis i inace “veoma komplikovan”.
Tribinu je u Muzeju savremene umetnosti organizovala nevladina organizacija Vojvođanski klub.
(Beta, 24. septembra 2007)
Izgradnja džamije u Subotici
Molitveni deo džamije u Subotici trebalo bi da bude završen do kraja ove godine,dok će izgradnja celog objekta sigurno potrajati narednih četiri-pet godina, kazali su za DW zvaničnici Islamske verske zajednice u Srbiji.
Fetiš Kurdali iz Islamske verske zajednice u Subotici kaže da je izgradnja džamije u tom gradu počela zahvaljujući pre svega dozvoli lokalnih vlasti:
“Od Sofije do Budimpešte nijedna džamija u poslednjih 200 godina nije bila građena. Jedino ovde, u Subotici, zahvaljujući našoj mesnoj samoupravi, koji su imali razumevanja za muslimane.”
Kurdali kaže da radovi odmiču sporo, jer nema dovoljno novca:
“Koliko para - toliko muzike, a mi ovde dobijamo samo na kašikicu. Ako bude završeno za četiri-pet godina, bićemo zadovoljni.”
Fetiš Kurdali smatra i da je ovo važan korak napred za položaj muslimana u Srbiji:
“Mi ovde, izvinite što to kažem, do devedesetih godina nismo ni smeli da kažemo da smo muslimani, a sada je sasvim drugačije.”
Sociolog religije Mirko Đorđević takođe smatra da je izgradnja džamije u Subotici dobar znak za prava muslimana u Srbiji:
“To je dobar znak da možda za muslimane, koji recimo u Beogradu nemaju ni svoje groblje, dolaze bolja vremena.”
Đorđević za DW kaže da se nada da džamija u Subotici neće biti na meti vandalskih napada, poput onih u Beogradu i Nišu iz marta 2004:
“Verujem da će u Vojvodini, multikulturalnoj i multikonfesionalnoj, ovo proći u miru i da će muslimani, koliko ih bilo, imati svoju bogomolju.”
Na području Srbije trenutno se, osim džamije u Subotici, gradi još pet islamskih verskih objekata u Novom Pazaru. U Subotici ima oko 7.000 muslimana, a buduća džamija biće dimenzija osam puta 20 metara, sa minaretom visokim 16 metara.
(Radio Deutsche Welle, 24. septembra 2007)
Fetiš Kurdali iz Islamske verske zajednice u Subotici kaže da je izgradnja džamije u tom gradu počela zahvaljujući pre svega dozvoli lokalnih vlasti:
“Od Sofije do Budimpešte nijedna džamija u poslednjih 200 godina nije bila građena. Jedino ovde, u Subotici, zahvaljujući našoj mesnoj samoupravi, koji su imali razumevanja za muslimane.”
Kurdali kaže da radovi odmiču sporo, jer nema dovoljno novca:
“Koliko para - toliko muzike, a mi ovde dobijamo samo na kašikicu. Ako bude završeno za četiri-pet godina, bićemo zadovoljni.”
Fetiš Kurdali smatra i da je ovo važan korak napred za položaj muslimana u Srbiji:
“Mi ovde, izvinite što to kažem, do devedesetih godina nismo ni smeli da kažemo da smo muslimani, a sada je sasvim drugačije.”
Sociolog religije Mirko Đorđević takođe smatra da je izgradnja džamije u Subotici dobar znak za prava muslimana u Srbiji:
“To je dobar znak da možda za muslimane, koji recimo u Beogradu nemaju ni svoje groblje, dolaze bolja vremena.”
Đorđević za DW kaže da se nada da džamija u Subotici neće biti na meti vandalskih napada, poput onih u Beogradu i Nišu iz marta 2004:
“Verujem da će u Vojvodini, multikulturalnoj i multikonfesionalnoj, ovo proći u miru i da će muslimani, koliko ih bilo, imati svoju bogomolju.”
Na području Srbije trenutno se, osim džamije u Subotici, gradi još pet islamskih verskih objekata u Novom Pazaru. U Subotici ima oko 7.000 muslimana, a buduća džamija biće dimenzija osam puta 20 metara, sa minaretom visokim 16 metara.
(Radio Deutsche Welle, 24. septembra 2007)
Saturday, September 22, 2007
U najvećem je interesu Srbije da Kosovo što pre postane deo EU
INTERVJU: Milan St. Protić, istoričar i bivši ambasador u Vašingtonu
U najvećem je interesu Srbije da Kosovo što pre postane deo EU!
Srbija treba da pomogne Kosovu da se emancipuje i razvije - Da li je uopšte opstanak Kosova u sastavu Srbije od najvećeg nacionalnog interesa ili nije - Srbija se nije uspela izvući iz čeljusti zločinačkog nacionalizma
Pitanje Kosova ne može da se posmatra odvojeno od čitavog procesa raspada Jugoslavije, u kojem je politika Srbije bila najviše odgovorna za nasilje koje je nastalo na tlu bivše države, uključujući i Kosovo, kaže na početku razgovora za GL Milan St. Protić, istoričar, političar i bivši ambasador bivše SR Jugoslavije u Vašingtonu.
* Evo, Dobrica Ćosić je pre nekoliko dana izjavio da je Srbija izgubila bitku za Kosovo, i to pre svega zbog nesposobnih političara...
- Dobrica Ćosić snosi ogromnu odgovornost za posledice politike u poslednjih dvadesetak godina. Dominantni pravci i politike i ideologije koja je stvorena pod Miloševićem, a nastavila se i posle njega, došli su u stvari iz Ćosićevih knjiga i razmišljanja. Srbija nije "izgubila Kosovo" zato što je vođena nesposobna politika, nego prosto zato što su istorijske realnosti bile takve. I tu je Srbija jedino mogla da se pomiri sa činjenicama na koje nije mogla da utiče i da u njima za sebe pronađe najbolje rešenje.
I bolje bi bilo da i Dobrica Ćosić i drugi koji su svojevremeno propagirali nasilje kao način za rešavanje problema i koji su silom hteli da vladaju nad drugima, o tome malo razmisle a ne da sad naknadno traže rešenje, odgovor ili utehu u tome što su Srbiju vodili nesposobni političari. Pritom, ne sporim činjenicu da su Srbiju vodili nesposobni političari, ali je uticaj Dobrice Ćosića na te nesposobne političare bio i ostao veoma, veoma značajan. Uostalom, njegov uticaj i danas je preloman na ključne političare u Srbiji.
* Spomenuli ste Miloševićevu zlikovačku politiku na prostoru bivše Jugoslavije. Upada, međutim, u oči da se ni DOS-ova vlada ni ove potonje nisu jasno ogradile od te politike i građane podsećale na njene pogubne rezultate, između ostalog, i na Kosovu. Stiče se utisak da su sve vlade posle pada Miloševića zapravo preuzele njegova zlodela sebi na dušu?
- Mislim da je najveća slabost i najveća greška DOS-ove vlade to što nije napravila potpuni diskontinuitet s Miloševićevom vlašću, ideologijom i njenim posledicama, što nije sasvim jasno i otvoreno žigosala tu politiku. Umesto toga, i DOS-ova vlast je ostala manje ili više talac istih tih predrasuda i naopakih predstava o nacionalnim interesima i odnosima u svetu. Zato je i bilo moguće da se posle pada DOS-ove vlade rekonstruiše ta politika na gotovo istim temeljima kao u Miloševićevo vreme. Očigledno, tadašnji lideri DOS-a nisu imali ni snage, ni dovoljno čvrstih ideja, ni dovoljno realne vlasti da bi se upustili u tako nešto. Čini mi se da je to za njih tada izgledalo suviše rizično. I da su se plašili kako će drugi faktori u Srbiji na to reagovati.
Jer, iako je DOS pobedio na izborima i formalno preuzeo vlast, poluge vlasti iz Miloševićevog vremena ostale su iste i njih su se mnogi pribojavali. I to s pravom, jer su upravo te poluge vlasti na kraju dovele i do ubistva premijera Đinđića.
* A kako ocenjujete politiku premijera Vojislava Koštunice?
- Sad je sasvim jasno da je reč o ideologiji čiji je Milošević bio samo jedan od eksponenata, najvažniji i najstrašniji, ali ipak samo eksponent. Sad je ta ideologija našla novog eksponenta u Vojislavu Koštunici, a plašim se da će posle njega doći neki treći koji će propagirati tu vrstu politike. Jedini način da se protiv toga borimo jeste da se borimo protiv same ideologije, a ne protiv ljudi koji je oličavaju.
Očito je da se Srbija iz tih čeljusti zločinačkog nacionalizma nije uspela izvući. I plašim se da će cena koju će platiti biti dodatno skuplja u odnosu na onu koju je platila pod Miloševićem. Jer kad se sve sabere, u ovih 20 godina užasno zlo je naneto drugima zahvaljujući toj politici, ali je užasno zlo naneto i građanima Srbije. I oni će i nadalje plaćati cenu zato što političari u Srbiji robuju nacionalnoj megalomaniji.
* Kao bivšeg ambasadora bivše SR Jugoslavije u Vašingtonu, pitam vas koliko je realan scenario da SAD prve priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova? Koliko bi to bilo opasno po region?
- Čini mi se da mi razmišljamo samo u kategorijama formalnog, a ne u kategorijama suštinskog. Naravno da ukoliko bi došlo do jednog takvog scenarija, ne bi bilo dobro ni za nas ni za region. Zato sam od početka govorio da Srbija najzad jedanput treba da ima aktivnu ulogu u rešavanju pitanja Kosova i Metohije, upravo da bi se to izbeglo. Jer svima je jasno da je Srbija jedan od ključnih faktora u čitavom procesu i da od nje veoma zavisi da li će rešenje statusa Kosova dovesti do destablilizacije centralnog Balkana ili neće. Kako će se to na kraju završiti, da li će zaista SAD jednostrano priznati Kosovo i Metohiju, teško je reći, ali čini mi se da to neće ići baš tako. I da neće SAD same priznati Kosovo. Ukoliko bude došlo do pojedinačnog priznanja Kosova, onda će dobar deo zemalja to učiniti istovremeno. Dakle, SAD to neće uraditi potpuno samostalno, bez Evropske Unije. Uz to, sa dosta verovatnoće se može očekivati da će i sve susedne zemlje to isto učiniti. Pa će Srbija ponovo biti izolovana.
A destabilizacija Balkana je stvar kojom Koštuničina vlast, isto kao i Miloševićeva gotovo da preti međunarodnoj zajednici, ali mislim da to nije dobar put, zato što je to, koliko god zvučalo samohvalisavo, u stvari najveća opasnost po samu Srbiju.
* Verujete li da će Rusija “zaleći” za “srpsku stvar”?
- Ukoliko Zapad i Rusija postignu kompromis oko ključnih pitanja, a to svakako nije pitanje Kosova, onda će se vrlo brzo među njima naći zajednički jezik i za Kosovo.
Ali, po starom svom običaju i po megalomanskom mentalitetu koji nosi poput Miloševića, našim vlastodršcima imponuje da Srbija bude predmet pregovora ili nesporazuma između velikih sila, ne znajući da za jednu malu zemlju kao što je Srbija to uvek veoma, veoma opasno. To ništa dobro ne može da donese za Srbiju, ni ako se sporazumeju ni ako se ne sporazumeju. Jer će ona biti ta preko čijih leđa će se njihovi odnosi prelamati, pa ćemo na kraju cenu opet platiti mi.
* Kao istoričara, da vas pitam koliko je ta naša sklonost ka mitologizaciji svega i svačega doprinela ovom uzdanju u “majčicu Rusiji”? Nešto mi se čini da istorija rusko-srpskih odnosa nije baš blistava?
- To je tačno da nije blistava, jer istorija odnosa između malih naroda i velikih sila nikada nije blistava, pa ni u našem slučaju. Te šematske vizije odnosa u svetu i oslanjanja na jednu veliku silu i njenu podršku protiv drugih nikada nisu bile pametne. U ovom slučaju čak ruska pozicija je već na prvi pogled pod znakom pitanje. Nekoliko puta su ruski zvaničnici rekli da nisu zainteresovani da svoje trupe šalju na Kosovo i Metohiju a još manje su zainterosovani da finansijski pomognu rešenje koje bi eventualno bilo prihvaćeno za Kosovo. Dakle, ruska podrška je veoma verbalna.
S druge strane i SAD i EU i dosad i ubuduće su spremne da preuzmu odgovornost i za trupe i za finansijsku podršku. Već ta razlika u odnosu na Kosovu ih stavlja na različite strane.
Naravno, u Srbiji niko o tome ne razmišlja, već sanjaju o tome kako će Rusija svoje interese podrediti interesima Srbije. Ruku na srce, to se dešavalo i ranije ali svaki put kad smo se tako ponašali nismo se dobro proveli. I umesto da nam istorija bude nauk da ne činimo greške koje su počinjene u prošlosti, za današnje vlastodršce u Srbiji ona služi obratno - kao potvrda ispravnosti njihove politike.
* Da li ostajete pri svojoj izjavi od prošle godine da bise potpisali nezavisnost Kosova i da biste gledali kako iz toga najviše da izvučete za Srbiju?
- Dobro, ja sam to rekao figurativno, da bih izazvao reakciju sa drugih strana. Ali, ostajem pri tome da je za Srbiju u ovom trenutku najbolje i najkorisnije da pronađe rešenje u kojem će ona imati aktivnu ulogu. Dakle, umesto da sve osporava i odbacuje, bilo bi pametnije da ima aktivnu politiku u tome. U krajnjoj liniji, svet danas funkcioniše tako da formalne granice i to da li jedna teritorija ima ili nema međunarodno priznanje, nema nekog velikog uticaja, naprotiv. Onaj koji ekonomski dominira teritorijom, može da utiče na različite načine mnogo efikasnije nego ukoliko je ta teritorija sastavni deo te države. To su bivše kolonijalne sile pokazale u ovih poslednjih 50 godina. To što Velika Britanija ili Francuska u sastavu teritorije nemaju ogromna prostranstva u Aziji i Africi, ne znači da su one slabije ili da je njihov uticaj u tim zemljama manji nego što je bio.
Ali i to je jedno saznanje o kome mi ne razmišljamo. Najzad, SAD koje nikada nisu bile kolonijalna sila, danas imaju uticaja na veliki broj zemalja koje su “ravnopravne” članice Ujedinjenih Nacija. I SAD taj svoj uticaj ostvaruju mnogo efikasnije nego kada bi te zemlje bile sastavni deo SAD.
Ali, pošto mi robujemo tim predrasudanma koje su odavno prevaziđene da je bitno samo ono što se piše ili crta na mapama, a ne kakav je suštinski odnos, uticaj i moć, onda dolazimo u ovakvu apsurdnu situaciju.
Bez obzira kakav će biti budući status Kosova, a on će svakako težiti jednoj vrsti samostalnosti, veliki je interes Srbije da sa Kosovom održava što bliže veze, jer ni samo Kosovo neće moći da se emancipuje ukoliko nema dobre odnose sa susedima, prosto zbog toga što Srbija zauzima jedan dobar deo granice Kosova. To isto važi i za Makedoniju, Crnu Goru, za celi region. Ali, takav način razmišljanja je veoma, veoma dalek od današnjih vlasti u Srbiji. Oni sve čine da raskinu sve odnose, da ih učine sve gorim. To se najbolje vidi po odnosima s Crnom Gorom, gde je toliko energije uloženo da se spreči crnogorska nezavisnost, da bi danas Crna Gora potpuno nestala iz bilo kakvih projekcija Srbije za budućnost. To isto važi i za Kosovo. Činjenica je da na Kosovu živi blizu dva miliona stanovnika koji ne žele da žive u Srbiji, a činjenica je i da Srbija nema moći - ni nasilne ni civilizovane ni političke - da uspostavi svoju vlast na Kosovu i Metohiji. Činjenica je i da je sve isporbano, da je Milošević na sulud način pokušao da zavlada Kosovom, pa nije uspeo. Svi politički pokušaji takođe nisu uspeli.
Da stvar bude još dramatičnija, današnja vlast u Srbiji i nema taj cilj. Oni ne kažu da im je cilj da Kosovo bude vraćeno u ustavnopravni poredak Srbije. Oni pristaju da Kosovo ostane korpus separatum, dakle da ima suštinsku samostalnost, a da se samo na mapama piše da je to deo Srbije.
Istorijski proces emancipacije određenih naroda ili njihovih delova i sticanje državne samostalnosti je neizbežan. A da bi se stvari rešavale kako treba, i sami Albanci moraju da prođu kroz iskustvo preuzimanja odgovornosti sami za sebe. A da bi to ostvarili moraju da nestanu ti spoljašnji izazovi koji opravdavaju njihovu borbu, a sva druga pitanja bacaju pod tepih i čine potpuno nevažnim. Tek kad Kosovo bude postalo samostalno, tek će tada njegovi građani da se susretnu sa pravim problemima koji pred njima stoje. Ali, to nije zadatak Srbije, već zadatak Albanaca da se s tim suoče. Mislim da bi Srbija u tom procesu trebalo da igra jednu kooperativnu ulogu iz sopstvenih interesa i zbog stabilnosti regiona. Jer jedno nerazvijeno i neuređeno Kosovo zaista će biti izvor nestabilnosti u celom regionu. Pa je onda nekako logično da svi zajedničkim snagama pomognemo Kosovu da te svoje buduće teškoće što pre prevaziđe. Zbog nas i zbog njih. Takav stav Srbije bi mogao da joj pomogne da dobije i poverenje i poštovanje kod svojih evropskih i američkih prijatelja.
* Da li bi Srbija možda mogla preko reda i u EU, kao neku vrstu “utehe” za gubitak Kosova, iako i takvu varijantu svi naši političari na vlasti odbijaju?
- To je svakako tema za razmišljanje. Ne znam kako bi Evropljani reagovali ukoliko bi Srbija na taj način otvorila razgovore. Ali, mislim da nije dobro ni da Srbija sama uđe u EU. Mislim da bi vrlo dobro bilo da što veći broj zemalja iz ovog regiona što pre uđe u EU. Dakle, možda bi bilo zanimljivo razmišljati o tome da Srbija i Hrvatska što pre zajedno uđu u EU. Jer, naš zajednički cilj je da budemo deo jednog već isprobanog i već razvijenog mehanizma poput EU, koji može da pomogne da se ovakvi problemi poput Kosova što bolje reše.
Na žalost, u ovom trenutku Kosovo ne može da bude kandidat za EU zbog svojih unutrašnjih teškoća. Ali, kada bismo razmišljali pametno, onda bismo zaključili da je u našem najvećem interesu da i Kosovo što pre postane deo EU, jer bi to olakšalo da se prevaziđu razlike i da se nađe rešenje koje neće biti zatrovano emocijama, kao što je sada.
U krajnjoj liniji, pogledajte šta se događa u Belgiji, Jedna od najstarijih evropskih demokratija, koja ima demokratski ustav parlamentarne demokratije još od 1831. godine ponovo razmišlja o tome da se Valonci i Flamanci međusobno razdvoje. Čak i da dođe do toga, u šta ja sumnjam, to neće biti nikakva tragedija ni za jedne ni za druge, jer postoje mehanizmi koji će omogućiti da, ukoliko je zaista takva volja jednog i drugog naroda da se to učini na najbezbolniji i nacivilizovaniji način.
Ali, kod nas to nije slučaj. Ovde vlastodršci na osnovu toga što potpaljuju ovu naciju zbog Kosova, ubiru poene i polako suzbijaju te krhke demokratske institucije koje u Srbiji postoje, ako uopšte postoje. Vidite da postoji jedan opšti muk, i da je gotovo tabu- tema pitanje da li je opstanak Kosova u sastavu Srbije od najvećeg nacionalnog interesa ili nije? Pa zar to nije jedno legitimno pitanje o kojem bismo unutar Srbije trebali da raspravljamo? Ne, čim to kažete vi ste obeleženi kao izdajnik. Dakle, ovde ne postoji ni mogućnost dijaloga na tu temu, pa da vidimo da li jeste ili nije. Već je to nametnuto unapred kao vrednost o kojoj se ne sme raspravljati, o kojoj ne smete da imate drukčije mislsjenje nego što ima ova vlastodržačka struktura. Tako da smo mi taoci takve politike. Jer ukoliko se priča s Kosovom bude završila nepovoljno po obećanja koja političari u Srbiji daju, to će ponovo biti izvor nove nacionalne frustracije i opet ćemo da idemo u to vrzino kolo da su svi protiv nas, da mi nešto gubimo, da neko nama nešto otima... I to će sprečiti bilo kakav napredak Srbije. Izgleda mi da današnji političari u Srbiji, poput Miloševića, to prosto priželjkuju, jer je to način da učvrste svoju vlast.
* Počeli smo sa Dobricom Ćosićem pa je red i da s njim završimo. Još jedna njegova antologijska izjava od pre desetak dana, kada je “vizionarski” rekao da će Srbi svoje nacionalno pitanje da reše u okviru EU?
- Znate, Dobrica Ćosić je za ovih više od pola veka, koliko postoji na javnoj sceni u Srbiji, svašta govorio. I ono u šta je verovao i ono u šta nije verovao. Isuviše često je menjao svoja uverenja, ali se nikada nije osvrnuo i razmislio o tome kolika je cena plaćena za određene ideje koje je on pokrenuo i njima zatrovao druge. U ovom slučaju, on je u pravilu, ali on je sam sebi oduzeo pravo da više išta kaže o nacionalnim interesima Srbije, jer je njegova odgovornost za to što se dogodilo poslednjih 20 godina ogromna. Da je on to rekao 1989. godine, siguran sam da bi stvari bile malo drukčije nego što su bile. A sad, posle svega, da to kaže Dobrica Ćosić, meni zvuči prilično licemerno. Bez obzira što je ta izjava tačna.
(Građanski list, 22-23. septembar 2007)
U najvećem je interesu Srbije da Kosovo što pre postane deo EU!
Srbija treba da pomogne Kosovu da se emancipuje i razvije - Da li je uopšte opstanak Kosova u sastavu Srbije od najvećeg nacionalnog interesa ili nije - Srbija se nije uspela izvući iz čeljusti zločinačkog nacionalizma
Pitanje Kosova ne može da se posmatra odvojeno od čitavog procesa raspada Jugoslavije, u kojem je politika Srbije bila najviše odgovorna za nasilje koje je nastalo na tlu bivše države, uključujući i Kosovo, kaže na početku razgovora za GL Milan St. Protić, istoričar, političar i bivši ambasador bivše SR Jugoslavije u Vašingtonu.
* Evo, Dobrica Ćosić je pre nekoliko dana izjavio da je Srbija izgubila bitku za Kosovo, i to pre svega zbog nesposobnih političara...
- Dobrica Ćosić snosi ogromnu odgovornost za posledice politike u poslednjih dvadesetak godina. Dominantni pravci i politike i ideologije koja je stvorena pod Miloševićem, a nastavila se i posle njega, došli su u stvari iz Ćosićevih knjiga i razmišljanja. Srbija nije "izgubila Kosovo" zato što je vođena nesposobna politika, nego prosto zato što su istorijske realnosti bile takve. I tu je Srbija jedino mogla da se pomiri sa činjenicama na koje nije mogla da utiče i da u njima za sebe pronađe najbolje rešenje.
I bolje bi bilo da i Dobrica Ćosić i drugi koji su svojevremeno propagirali nasilje kao način za rešavanje problema i koji su silom hteli da vladaju nad drugima, o tome malo razmisle a ne da sad naknadno traže rešenje, odgovor ili utehu u tome što su Srbiju vodili nesposobni političari. Pritom, ne sporim činjenicu da su Srbiju vodili nesposobni političari, ali je uticaj Dobrice Ćosića na te nesposobne političare bio i ostao veoma, veoma značajan. Uostalom, njegov uticaj i danas je preloman na ključne političare u Srbiji.
* Spomenuli ste Miloševićevu zlikovačku politiku na prostoru bivše Jugoslavije. Upada, međutim, u oči da se ni DOS-ova vlada ni ove potonje nisu jasno ogradile od te politike i građane podsećale na njene pogubne rezultate, između ostalog, i na Kosovu. Stiče se utisak da su sve vlade posle pada Miloševića zapravo preuzele njegova zlodela sebi na dušu?
- Mislim da je najveća slabost i najveća greška DOS-ove vlade to što nije napravila potpuni diskontinuitet s Miloševićevom vlašću, ideologijom i njenim posledicama, što nije sasvim jasno i otvoreno žigosala tu politiku. Umesto toga, i DOS-ova vlast je ostala manje ili više talac istih tih predrasuda i naopakih predstava o nacionalnim interesima i odnosima u svetu. Zato je i bilo moguće da se posle pada DOS-ove vlade rekonstruiše ta politika na gotovo istim temeljima kao u Miloševićevo vreme. Očigledno, tadašnji lideri DOS-a nisu imali ni snage, ni dovoljno čvrstih ideja, ni dovoljno realne vlasti da bi se upustili u tako nešto. Čini mi se da je to za njih tada izgledalo suviše rizično. I da su se plašili kako će drugi faktori u Srbiji na to reagovati.
Jer, iako je DOS pobedio na izborima i formalno preuzeo vlast, poluge vlasti iz Miloševićevog vremena ostale su iste i njih su se mnogi pribojavali. I to s pravom, jer su upravo te poluge vlasti na kraju dovele i do ubistva premijera Đinđića.
* A kako ocenjujete politiku premijera Vojislava Koštunice?
- Sad je sasvim jasno da je reč o ideologiji čiji je Milošević bio samo jedan od eksponenata, najvažniji i najstrašniji, ali ipak samo eksponent. Sad je ta ideologija našla novog eksponenta u Vojislavu Koštunici, a plašim se da će posle njega doći neki treći koji će propagirati tu vrstu politike. Jedini način da se protiv toga borimo jeste da se borimo protiv same ideologije, a ne protiv ljudi koji je oličavaju.
Očito je da se Srbija iz tih čeljusti zločinačkog nacionalizma nije uspela izvući. I plašim se da će cena koju će platiti biti dodatno skuplja u odnosu na onu koju je platila pod Miloševićem. Jer kad se sve sabere, u ovih 20 godina užasno zlo je naneto drugima zahvaljujući toj politici, ali je užasno zlo naneto i građanima Srbije. I oni će i nadalje plaćati cenu zato što političari u Srbiji robuju nacionalnoj megalomaniji.
* Kao bivšeg ambasadora bivše SR Jugoslavije u Vašingtonu, pitam vas koliko je realan scenario da SAD prve priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova? Koliko bi to bilo opasno po region?
- Čini mi se da mi razmišljamo samo u kategorijama formalnog, a ne u kategorijama suštinskog. Naravno da ukoliko bi došlo do jednog takvog scenarija, ne bi bilo dobro ni za nas ni za region. Zato sam od početka govorio da Srbija najzad jedanput treba da ima aktivnu ulogu u rešavanju pitanja Kosova i Metohije, upravo da bi se to izbeglo. Jer svima je jasno da je Srbija jedan od ključnih faktora u čitavom procesu i da od nje veoma zavisi da li će rešenje statusa Kosova dovesti do destablilizacije centralnog Balkana ili neće. Kako će se to na kraju završiti, da li će zaista SAD jednostrano priznati Kosovo i Metohiju, teško je reći, ali čini mi se da to neće ići baš tako. I da neće SAD same priznati Kosovo. Ukoliko bude došlo do pojedinačnog priznanja Kosova, onda će dobar deo zemalja to učiniti istovremeno. Dakle, SAD to neće uraditi potpuno samostalno, bez Evropske Unije. Uz to, sa dosta verovatnoće se može očekivati da će i sve susedne zemlje to isto učiniti. Pa će Srbija ponovo biti izolovana.
A destabilizacija Balkana je stvar kojom Koštuničina vlast, isto kao i Miloševićeva gotovo da preti međunarodnoj zajednici, ali mislim da to nije dobar put, zato što je to, koliko god zvučalo samohvalisavo, u stvari najveća opasnost po samu Srbiju.
* Verujete li da će Rusija “zaleći” za “srpsku stvar”?
- Ukoliko Zapad i Rusija postignu kompromis oko ključnih pitanja, a to svakako nije pitanje Kosova, onda će se vrlo brzo među njima naći zajednički jezik i za Kosovo.
Ali, po starom svom običaju i po megalomanskom mentalitetu koji nosi poput Miloševića, našim vlastodršcima imponuje da Srbija bude predmet pregovora ili nesporazuma između velikih sila, ne znajući da za jednu malu zemlju kao što je Srbija to uvek veoma, veoma opasno. To ništa dobro ne može da donese za Srbiju, ni ako se sporazumeju ni ako se ne sporazumeju. Jer će ona biti ta preko čijih leđa će se njihovi odnosi prelamati, pa ćemo na kraju cenu opet platiti mi.
* Kao istoričara, da vas pitam koliko je ta naša sklonost ka mitologizaciji svega i svačega doprinela ovom uzdanju u “majčicu Rusiji”? Nešto mi se čini da istorija rusko-srpskih odnosa nije baš blistava?
- To je tačno da nije blistava, jer istorija odnosa između malih naroda i velikih sila nikada nije blistava, pa ni u našem slučaju. Te šematske vizije odnosa u svetu i oslanjanja na jednu veliku silu i njenu podršku protiv drugih nikada nisu bile pametne. U ovom slučaju čak ruska pozicija je već na prvi pogled pod znakom pitanje. Nekoliko puta su ruski zvaničnici rekli da nisu zainteresovani da svoje trupe šalju na Kosovo i Metohiju a još manje su zainterosovani da finansijski pomognu rešenje koje bi eventualno bilo prihvaćeno za Kosovo. Dakle, ruska podrška je veoma verbalna.
S druge strane i SAD i EU i dosad i ubuduće su spremne da preuzmu odgovornost i za trupe i za finansijsku podršku. Već ta razlika u odnosu na Kosovu ih stavlja na različite strane.
Naravno, u Srbiji niko o tome ne razmišlja, već sanjaju o tome kako će Rusija svoje interese podrediti interesima Srbije. Ruku na srce, to se dešavalo i ranije ali svaki put kad smo se tako ponašali nismo se dobro proveli. I umesto da nam istorija bude nauk da ne činimo greške koje su počinjene u prošlosti, za današnje vlastodršce u Srbiji ona služi obratno - kao potvrda ispravnosti njihove politike.
* Da li ostajete pri svojoj izjavi od prošle godine da bise potpisali nezavisnost Kosova i da biste gledali kako iz toga najviše da izvučete za Srbiju?
- Dobro, ja sam to rekao figurativno, da bih izazvao reakciju sa drugih strana. Ali, ostajem pri tome da je za Srbiju u ovom trenutku najbolje i najkorisnije da pronađe rešenje u kojem će ona imati aktivnu ulogu. Dakle, umesto da sve osporava i odbacuje, bilo bi pametnije da ima aktivnu politiku u tome. U krajnjoj liniji, svet danas funkcioniše tako da formalne granice i to da li jedna teritorija ima ili nema međunarodno priznanje, nema nekog velikog uticaja, naprotiv. Onaj koji ekonomski dominira teritorijom, može da utiče na različite načine mnogo efikasnije nego ukoliko je ta teritorija sastavni deo te države. To su bivše kolonijalne sile pokazale u ovih poslednjih 50 godina. To što Velika Britanija ili Francuska u sastavu teritorije nemaju ogromna prostranstva u Aziji i Africi, ne znači da su one slabije ili da je njihov uticaj u tim zemljama manji nego što je bio.
Ali i to je jedno saznanje o kome mi ne razmišljamo. Najzad, SAD koje nikada nisu bile kolonijalna sila, danas imaju uticaja na veliki broj zemalja koje su “ravnopravne” članice Ujedinjenih Nacija. I SAD taj svoj uticaj ostvaruju mnogo efikasnije nego kada bi te zemlje bile sastavni deo SAD.
Ali, pošto mi robujemo tim predrasudanma koje su odavno prevaziđene da je bitno samo ono što se piše ili crta na mapama, a ne kakav je suštinski odnos, uticaj i moć, onda dolazimo u ovakvu apsurdnu situaciju.
Bez obzira kakav će biti budući status Kosova, a on će svakako težiti jednoj vrsti samostalnosti, veliki je interes Srbije da sa Kosovom održava što bliže veze, jer ni samo Kosovo neće moći da se emancipuje ukoliko nema dobre odnose sa susedima, prosto zbog toga što Srbija zauzima jedan dobar deo granice Kosova. To isto važi i za Makedoniju, Crnu Goru, za celi region. Ali, takav način razmišljanja je veoma, veoma dalek od današnjih vlasti u Srbiji. Oni sve čine da raskinu sve odnose, da ih učine sve gorim. To se najbolje vidi po odnosima s Crnom Gorom, gde je toliko energije uloženo da se spreči crnogorska nezavisnost, da bi danas Crna Gora potpuno nestala iz bilo kakvih projekcija Srbije za budućnost. To isto važi i za Kosovo. Činjenica je da na Kosovu živi blizu dva miliona stanovnika koji ne žele da žive u Srbiji, a činjenica je i da Srbija nema moći - ni nasilne ni civilizovane ni političke - da uspostavi svoju vlast na Kosovu i Metohiji. Činjenica je i da je sve isporbano, da je Milošević na sulud način pokušao da zavlada Kosovom, pa nije uspeo. Svi politički pokušaji takođe nisu uspeli.
Da stvar bude još dramatičnija, današnja vlast u Srbiji i nema taj cilj. Oni ne kažu da im je cilj da Kosovo bude vraćeno u ustavnopravni poredak Srbije. Oni pristaju da Kosovo ostane korpus separatum, dakle da ima suštinsku samostalnost, a da se samo na mapama piše da je to deo Srbije.
Istorijski proces emancipacije određenih naroda ili njihovih delova i sticanje državne samostalnosti je neizbežan. A da bi se stvari rešavale kako treba, i sami Albanci moraju da prođu kroz iskustvo preuzimanja odgovornosti sami za sebe. A da bi to ostvarili moraju da nestanu ti spoljašnji izazovi koji opravdavaju njihovu borbu, a sva druga pitanja bacaju pod tepih i čine potpuno nevažnim. Tek kad Kosovo bude postalo samostalno, tek će tada njegovi građani da se susretnu sa pravim problemima koji pred njima stoje. Ali, to nije zadatak Srbije, već zadatak Albanaca da se s tim suoče. Mislim da bi Srbija u tom procesu trebalo da igra jednu kooperativnu ulogu iz sopstvenih interesa i zbog stabilnosti regiona. Jer jedno nerazvijeno i neuređeno Kosovo zaista će biti izvor nestabilnosti u celom regionu. Pa je onda nekako logično da svi zajedničkim snagama pomognemo Kosovu da te svoje buduće teškoće što pre prevaziđe. Zbog nas i zbog njih. Takav stav Srbije bi mogao da joj pomogne da dobije i poverenje i poštovanje kod svojih evropskih i američkih prijatelja.
* Da li bi Srbija možda mogla preko reda i u EU, kao neku vrstu “utehe” za gubitak Kosova, iako i takvu varijantu svi naši političari na vlasti odbijaju?
- To je svakako tema za razmišljanje. Ne znam kako bi Evropljani reagovali ukoliko bi Srbija na taj način otvorila razgovore. Ali, mislim da nije dobro ni da Srbija sama uđe u EU. Mislim da bi vrlo dobro bilo da što veći broj zemalja iz ovog regiona što pre uđe u EU. Dakle, možda bi bilo zanimljivo razmišljati o tome da Srbija i Hrvatska što pre zajedno uđu u EU. Jer, naš zajednički cilj je da budemo deo jednog već isprobanog i već razvijenog mehanizma poput EU, koji može da pomogne da se ovakvi problemi poput Kosova što bolje reše.
Na žalost, u ovom trenutku Kosovo ne može da bude kandidat za EU zbog svojih unutrašnjih teškoća. Ali, kada bismo razmišljali pametno, onda bismo zaključili da je u našem najvećem interesu da i Kosovo što pre postane deo EU, jer bi to olakšalo da se prevaziđu razlike i da se nađe rešenje koje neće biti zatrovano emocijama, kao što je sada.
U krajnjoj liniji, pogledajte šta se događa u Belgiji, Jedna od najstarijih evropskih demokratija, koja ima demokratski ustav parlamentarne demokratije još od 1831. godine ponovo razmišlja o tome da se Valonci i Flamanci međusobno razdvoje. Čak i da dođe do toga, u šta ja sumnjam, to neće biti nikakva tragedija ni za jedne ni za druge, jer postoje mehanizmi koji će omogućiti da, ukoliko je zaista takva volja jednog i drugog naroda da se to učini na najbezbolniji i nacivilizovaniji način.
Ali, kod nas to nije slučaj. Ovde vlastodršci na osnovu toga što potpaljuju ovu naciju zbog Kosova, ubiru poene i polako suzbijaju te krhke demokratske institucije koje u Srbiji postoje, ako uopšte postoje. Vidite da postoji jedan opšti muk, i da je gotovo tabu- tema pitanje da li je opstanak Kosova u sastavu Srbije od najvećeg nacionalnog interesa ili nije? Pa zar to nije jedno legitimno pitanje o kojem bismo unutar Srbije trebali da raspravljamo? Ne, čim to kažete vi ste obeleženi kao izdajnik. Dakle, ovde ne postoji ni mogućnost dijaloga na tu temu, pa da vidimo da li jeste ili nije. Već je to nametnuto unapred kao vrednost o kojoj se ne sme raspravljati, o kojoj ne smete da imate drukčije mislsjenje nego što ima ova vlastodržačka struktura. Tako da smo mi taoci takve politike. Jer ukoliko se priča s Kosovom bude završila nepovoljno po obećanja koja političari u Srbiji daju, to će ponovo biti izvor nove nacionalne frustracije i opet ćemo da idemo u to vrzino kolo da su svi protiv nas, da mi nešto gubimo, da neko nama nešto otima... I to će sprečiti bilo kakav napredak Srbije. Izgleda mi da današnji političari u Srbiji, poput Miloševića, to prosto priželjkuju, jer je to način da učvrste svoju vlast.
* Počeli smo sa Dobricom Ćosićem pa je red i da s njim završimo. Još jedna njegova antologijska izjava od pre desetak dana, kada je “vizionarski” rekao da će Srbi svoje nacionalno pitanje da reše u okviru EU?
- Znate, Dobrica Ćosić je za ovih više od pola veka, koliko postoji na javnoj sceni u Srbiji, svašta govorio. I ono u šta je verovao i ono u šta nije verovao. Isuviše često je menjao svoja uverenja, ali se nikada nije osvrnuo i razmislio o tome kolika je cena plaćena za određene ideje koje je on pokrenuo i njima zatrovao druge. U ovom slučaju, on je u pravilu, ali on je sam sebi oduzeo pravo da više išta kaže o nacionalnim interesima Srbije, jer je njegova odgovornost za to što se dogodilo poslednjih 20 godina ogromna. Da je on to rekao 1989. godine, siguran sam da bi stvari bile malo drukčije nego što su bile. A sad, posle svega, da to kaže Dobrica Ćosić, meni zvuči prilično licemerno. Bez obzira što je ta izjava tačna.
(Građanski list, 22-23. septembar 2007)
Saturday, September 15, 2007
Umesto da izađe iz vlade, DS će nastaviti da pravi ustupke Koštunici
INTERVJU: Vojin Dimitrijević, direktor Beogradskog centra za ljudska prava i profesor međunarodnog prava
Umesto da izađe iz vlade, DS će nastaviti da pravi ustupke Koštunici
Interes DS da ima predsedničkog kandidata je toliki da će svi mogući ustupci da se prave DSS-u - Danas opet imamo odnos prema međunarodnoj zajednici kakav je bio u vreme Miloševića – Uzalud se uzdamo u "majčicu Rusiju"
* Čini se kao da živimo u lošoj beskonačnosti, pa nam se sve češće dešava da izjave naših zvaničnika kao jaje jajetu liče na one iz vremena Miloševićevog režima. Da li grešim ako kažem da je u Srbiji "miloševićizam" ponovo u zamahu?
- U trenucima vrlo lošeg raspoloženja dolazim na vrlo sličnu ideju. Čini mi se da su i njegove pristalice žrtvovale Miloševića 2000. godine, jer je postao suviše iracionalan čak i za njih. Ali, evo danas opet imamo odnos prema međunarodnoj zajednici kakav je bio u vreme Miloševića. Pa imam utisak da je "miloševićizam" sačuvan. Ako je to uopšte prava reč, ili je Milošević samo iskoristio nešto što je jače od njega, mada možda i nije verovao u to. U svakom slučaju, to je sada tako snažno i takvu podršku ima da ga je vrlo teško kontrolisati. Prosto, čovek postaje očajan kada razmišlja o tome.
* Kako ocenjujete najnovije izjave Koštuničinih savetničkih ili ministarskih "jastrebova" protiv NATO-a i Zapada uopšte?
- Pa mi sada imamo dve vlade i jedini napredak u odnosu na Miloševića, jeste u tome što on nije imao nijednog saveznika u svetu, a ovima se sada čini da imaju moćnog saveznika u Rusiji. Naravno, Rusija nudi svoje savezništvo iz nekih drugih razloga a ne iz razloga koji Srbima gode. Tako da je u ovom trenutku očigledno Kosovo vrlo važno pitanje. A zašto je tako važno? Zato što ne postoji želja da se ono reši, već u našem političkom životu postoji jedna poštapalica koja se zove "Kosovo", koja je zgodna za penjanje na vlast. To je učinio Milošević, a ostali kopiraju taj recept. S druge strane, interes Rusije u savezništvu koje nam nudi jeste da opet uspostavi neku ravnotežu i neku snagu u odnosu na Zapad i da se vrati u igru. Mi tu pomažemo, sa potpunim poverenjem u Rusiju, kao da ćemo da obnavljamo ponovo Varšavski pakt. Mada Rusija po svim svojim spoljnopolitičkim interesima ne bi trebalo da bude uz nas za Kosovo, niti će biti stalno.
Očigledno, iz istorije nismo ništa naučili o tom odnosu sa Rusijom. Naravno, dobro je imati saveznika, ali je dobro znati i šta taj saveznik hoće. Evo, u sadašnjoj situaciji imate jednu opsesiju komunizmom, kao da nam je zbog komunizma sve pošlo naopako. Međutim, zaboravljamo ko nam je taj komunizam doneo, da nam ga je donela "Crvena armija" i opet "majčica Rusija", kojoj se opet obraćamo. Ne znam zašto mislimo da će ovog puta biti drukčije, da će Rusija da nam pomaže iz nekih nesebičnih razloga.
* S druge strane, evo Koštunica je u sredu u Briselu izjavio da je cilj Srbije ulazak u Evropsku Uniju, što prilično odudara od onoga što izjavljuje kod kuće, gde mu je EU "poslednja rupa na svirali", kao onomad Haški tribunal?
- Čini mi se da je kod nas jedna stvar unutrašnja politika, gde se Kosovo maksimalno zloupotrebljava, a druga stvar je spoljna politika. Kada ljude pitate šta im je najveći problem u životu, Kosovo neće biti ni među prvih osam problema. Ali, kada ljude sugestivno pitate o Kosovu, onda će oni reći da je to nešto strašno važno. Očigledno, pritisak je toliki da se svaki realistični pogled na Kosovo doživljava kao izdaja. Prosto, dok se Kosovo ne skine sa dnevnog reda, neće moći ništa racionalno da se radi. Ali, veliko je pitanje da li može sada da se odvoji unutrašnja i spoljna politika kao stso je nekada moglo. Prea tome, sve što se kaže za unutrašnju potrošnju, odmah dobija međunarodni odjek. Tako da je teško jedno tvrditi međunarodnoj zajednici, a drugo tvrditi domaćoj publici.
* Demokratska stranka, barem zvanično, ima većinu u ovoj novoj Vladi Srbije, a vlada i inače odluke donosi prostom većinom glasova. Nešto se baš i ne primećuje uticaj DS na politiku vlade?
- To je zato što DS ima neke svoje interese, koje ne može da ostvari bez saradnje sa drugima. Tako da moraju da se prave suviši veliki ustupci. Čini se da bi bilo krajnje vreme da dobijemo neku radikalsko-DSS vladu, ili da jednostavno DS izađe iz vlade. Ali, u ovom trenutku interes DS da ima predsedničkog kandidata je toliki da će svi mogući ustupci da se prave DSS-u. Ili se možda DSS-u prave ustupci, znajući da ta stranka ne može da izdrži kao koalicioni partner, pa može da se desi da bude progutan od radikala i da jednostavno nestane sa demokratskog neba.
* Kolika je uopšte opasnost od radikala, a koliko se čitava ta priča zloupotrebljava u smislu "ako ne glasate za nas, doći će vam radikali"?
- Pa, to se ne može proceniti, jer su radikali jedna pojava koju nigde nemate opisanu i ne znate kako mogu da utiču na društvo. Naravno, oni su trenirani da opstanu što više i da promene svoju nacionalističku retoriku u nekakvu demagošku retoriku, koja je aktuelna u društvima u tranziciji. U tranziciji ima mnogo gubitnika i mnogo mogućnosti za demagogiju. Oni su uzeli i neke savetnike iz inostranstva kako bi odredili na koju stranu da se okrenu. Ali, malo-malo pa im disciplina oslabi, pa dok god je Šešelj na čelu radikala, krajnje desničarske izjave mnogo jasnije odjekuju u narodu nego pokušaji da se dobije podrša kod nezadovoljnika tranzicijom. Oni su na neki način osuđeni na ovaj broj glasova koji imaju, ukoliko ne naprave zaokret.
* Ili prosto ne žele da dođu na vlast?
- Moguće je i to. Niko ne želi da se Kosovo reši, jer će neko biti kriv zbog nepovoljnog rešenja i, naravno, taj će biti izložen propagandnim napadima. Nerešeno pitanje Kosova je jedna velika mogućnost koja postoji u našoj unutrašnjoj politici.
* Da se malo vratimo Borisu Tadiću. Kolika je njegova odgovornost za slabljenje demokratskog potencijala u Srbiji i za vraćanje na vokabular iz devedesetih godina, s obzirom na sve ustupke koje je napravio Koštunici?
- Ja ne znam šta on računa. Verovatno misli da je bolje sada nego u vreme prethodne vlade, u kojoj nije bilo demokrata. I da izjave koje dolaze protiv Zapada dolaze iz resora koji nisu relevantni za Zapad. Ipak, ovi resori koji su važni za međunarodne odnose, za pridruženje EU, u rukama su demokrata pa mogu da kažu da to što izjavljuje, na primer, ministar prosvete, nema veze sa spoljnom politikom.
* Zaoštravamo ponovo odnose i sa susedima, ovaj put sa Crnom Gorom?
- Dok god traje ova iracionalnost teško je neke stvari razumeti. Jedan deo naše vlasti se još uvek ponaša kao da je Crna Gora nelegalno izašla iz državnog saveza sa Srbijom, umesto da vide s kojom je lakoćom ipak neko ko je dugo bio saveznik Srbije to sve zaboravio i napustio.
Onda imate slučaj vladike Filareta, gde se čitav slučaj podigao na takav stepen da su međudržavni odnosi dovedeni u pitanje. A u Crnoj Gori žive ljudi koji nemaju nikakvih razloga da budu udaljeni od nas, kakve, na primer, imaju kosovski Albanci.
* Kad ste već spomenuli Filareyta, da li to politika zloupotrebljava Crkvu ili Crkva zloupotrebljava politiku?
- Ne mislim tako loše o Crkvi da mislim da je Filaret predstavnik Crkve. Filaret je jednostavno jedna snaga iz vremena Miloševića, s čime se Crkav mirila. Ali, da li će dopustiti da je vuče za nos i da joj kvari odnose sa svima zbog njega, to nisam siguran.
* Kakve su vaše procene, da li Kosovo može da dobije nezavisnost u Savetu bezbednosti UN ili će se ići na recept "selektivnog" priznavanja nezavisnosti? Koliko bi takav scenario bio opasan?
- Čini mi se da je kod nas precenjena mogućnost da se EU pocepa zbog pitanja Kosova. Što duže traje čitav proces, mislim da je zabluda očekivati da će nešto bolje da se desi po nas. Pre će biti da će EU ubediti SAD da mora da sačeka izjavu u Savetu bezbednosti, kojoj niko ništa ne može da prigovori. Veliko je pitanje da li će odgovor biti po našoj volji, ali će u tom slučjau stvar da se završi. Jer, Amerikanci, koji vode notorno lošu spoljnu politiku, ne mogu da budu glavni nosioci nekog priznanja nezavisnosti, jer to izaziva otpore ne samo kod nas nego svuda.
* Koštunica je u Briselu izjavo da Mladić "možda i nije u Srbiji". Da li mu verujete kada kaže da bi uhapsio Mladića?
- Ne verujem. I tu nije u pitanju Koštunica, već velike snage koje su Mladića čuvale. I ranije smo govorili da on nije u Srbiji, pa se dve godine kasnije ispostavi da je ne samo bio u Srbiji, nego da su ga čuvali državni organi do 2005. godine. Prosto, ne vidim gde bi taj čovek drugde moga da bude.
* Evo, u Novom Sadu se digla velika buka, jer su neonacisti najavili miting za 7. oktobar. Koliko je po vašem mišljenju licemerno čuditi se pojavi neonacizma u Srbiji, imamo li u vidu ukupnu atmosferu u društvu, u kojoj se ni politička ni intelektualna elita nikada nije jasno i glasno ogradila od stravičnih zločina počinjenih u ime Srbije?
- To je jedno šire pitanje. Evo, i u Izraelu su se prvi put pojavili neonacisti, zbog Izraelaca koji su došli iz Sovjetskog Saveza. Teškoće sa neonacistima su mnogo veće u istočnom delu Nemačke, nego u zapadnom. Izgleda da nam je to jedan legat, koji dolazi nakon staljinizma i perioda strogog realnog socijalizma. I onda sve što može da protivreči komunizmu i socijalizmu, dobija snagu. A prolazi vreme i raste zaborav, tako da u očima tih ljudi Hitler više nije Hitler, nego nekakav borac protiv komunizma, borac za rasnu čistotu itd. To je, dakle, jedan deo postkomunističkog sindroma. Da ovaj prethodni režim nije toliko uspeo kod nas, teško bi bilo govoriti da će i ovi da uspeju.
* Bili ste član Saveta za borbu protiv korupcije. Kako ocenjujete ovu aferu o koncesijama na autoput Horgoš-Požega, miriše li vam to na sistemsku korupciju?
- Meni je to po svemu krajnje čudno. Upornost kojim se odbija da naša javnost sazna šta se tu krije i šta se tu dešava u svakom slučjau je zabrinjavajuća, a posebno za stanovnike Vojvodine, koji imaju prava pre svih drugih da znaju šta se, u ime države, obećava.
(Građanski list, 15-16. septembar 2007)
Umesto da izađe iz vlade, DS će nastaviti da pravi ustupke Koštunici
Interes DS da ima predsedničkog kandidata je toliki da će svi mogući ustupci da se prave DSS-u - Danas opet imamo odnos prema međunarodnoj zajednici kakav je bio u vreme Miloševića – Uzalud se uzdamo u "majčicu Rusiju"
* Čini se kao da živimo u lošoj beskonačnosti, pa nam se sve češće dešava da izjave naših zvaničnika kao jaje jajetu liče na one iz vremena Miloševićevog režima. Da li grešim ako kažem da je u Srbiji "miloševićizam" ponovo u zamahu?
- U trenucima vrlo lošeg raspoloženja dolazim na vrlo sličnu ideju. Čini mi se da su i njegove pristalice žrtvovale Miloševića 2000. godine, jer je postao suviše iracionalan čak i za njih. Ali, evo danas opet imamo odnos prema međunarodnoj zajednici kakav je bio u vreme Miloševića. Pa imam utisak da je "miloševićizam" sačuvan. Ako je to uopšte prava reč, ili je Milošević samo iskoristio nešto što je jače od njega, mada možda i nije verovao u to. U svakom slučaju, to je sada tako snažno i takvu podršku ima da ga je vrlo teško kontrolisati. Prosto, čovek postaje očajan kada razmišlja o tome.
* Kako ocenjujete najnovije izjave Koštuničinih savetničkih ili ministarskih "jastrebova" protiv NATO-a i Zapada uopšte?
- Pa mi sada imamo dve vlade i jedini napredak u odnosu na Miloševića, jeste u tome što on nije imao nijednog saveznika u svetu, a ovima se sada čini da imaju moćnog saveznika u Rusiji. Naravno, Rusija nudi svoje savezništvo iz nekih drugih razloga a ne iz razloga koji Srbima gode. Tako da je u ovom trenutku očigledno Kosovo vrlo važno pitanje. A zašto je tako važno? Zato što ne postoji želja da se ono reši, već u našem političkom životu postoji jedna poštapalica koja se zove "Kosovo", koja je zgodna za penjanje na vlast. To je učinio Milošević, a ostali kopiraju taj recept. S druge strane, interes Rusije u savezništvu koje nam nudi jeste da opet uspostavi neku ravnotežu i neku snagu u odnosu na Zapad i da se vrati u igru. Mi tu pomažemo, sa potpunim poverenjem u Rusiju, kao da ćemo da obnavljamo ponovo Varšavski pakt. Mada Rusija po svim svojim spoljnopolitičkim interesima ne bi trebalo da bude uz nas za Kosovo, niti će biti stalno.
Očigledno, iz istorije nismo ništa naučili o tom odnosu sa Rusijom. Naravno, dobro je imati saveznika, ali je dobro znati i šta taj saveznik hoće. Evo, u sadašnjoj situaciji imate jednu opsesiju komunizmom, kao da nam je zbog komunizma sve pošlo naopako. Međutim, zaboravljamo ko nam je taj komunizam doneo, da nam ga je donela "Crvena armija" i opet "majčica Rusija", kojoj se opet obraćamo. Ne znam zašto mislimo da će ovog puta biti drukčije, da će Rusija da nam pomaže iz nekih nesebičnih razloga.
* S druge strane, evo Koštunica je u sredu u Briselu izjavio da je cilj Srbije ulazak u Evropsku Uniju, što prilično odudara od onoga što izjavljuje kod kuće, gde mu je EU "poslednja rupa na svirali", kao onomad Haški tribunal?
- Čini mi se da je kod nas jedna stvar unutrašnja politika, gde se Kosovo maksimalno zloupotrebljava, a druga stvar je spoljna politika. Kada ljude pitate šta im je najveći problem u životu, Kosovo neće biti ni među prvih osam problema. Ali, kada ljude sugestivno pitate o Kosovu, onda će oni reći da je to nešto strašno važno. Očigledno, pritisak je toliki da se svaki realistični pogled na Kosovo doživljava kao izdaja. Prosto, dok se Kosovo ne skine sa dnevnog reda, neće moći ništa racionalno da se radi. Ali, veliko je pitanje da li može sada da se odvoji unutrašnja i spoljna politika kao stso je nekada moglo. Prea tome, sve što se kaže za unutrašnju potrošnju, odmah dobija međunarodni odjek. Tako da je teško jedno tvrditi međunarodnoj zajednici, a drugo tvrditi domaćoj publici.
* Demokratska stranka, barem zvanično, ima većinu u ovoj novoj Vladi Srbije, a vlada i inače odluke donosi prostom većinom glasova. Nešto se baš i ne primećuje uticaj DS na politiku vlade?
- To je zato što DS ima neke svoje interese, koje ne može da ostvari bez saradnje sa drugima. Tako da moraju da se prave suviši veliki ustupci. Čini se da bi bilo krajnje vreme da dobijemo neku radikalsko-DSS vladu, ili da jednostavno DS izađe iz vlade. Ali, u ovom trenutku interes DS da ima predsedničkog kandidata je toliki da će svi mogući ustupci da se prave DSS-u. Ili se možda DSS-u prave ustupci, znajući da ta stranka ne može da izdrži kao koalicioni partner, pa može da se desi da bude progutan od radikala i da jednostavno nestane sa demokratskog neba.
* Kolika je uopšte opasnost od radikala, a koliko se čitava ta priča zloupotrebljava u smislu "ako ne glasate za nas, doći će vam radikali"?
- Pa, to se ne može proceniti, jer su radikali jedna pojava koju nigde nemate opisanu i ne znate kako mogu da utiču na društvo. Naravno, oni su trenirani da opstanu što više i da promene svoju nacionalističku retoriku u nekakvu demagošku retoriku, koja je aktuelna u društvima u tranziciji. U tranziciji ima mnogo gubitnika i mnogo mogućnosti za demagogiju. Oni su uzeli i neke savetnike iz inostranstva kako bi odredili na koju stranu da se okrenu. Ali, malo-malo pa im disciplina oslabi, pa dok god je Šešelj na čelu radikala, krajnje desničarske izjave mnogo jasnije odjekuju u narodu nego pokušaji da se dobije podrša kod nezadovoljnika tranzicijom. Oni su na neki način osuđeni na ovaj broj glasova koji imaju, ukoliko ne naprave zaokret.
* Ili prosto ne žele da dođu na vlast?
- Moguće je i to. Niko ne želi da se Kosovo reši, jer će neko biti kriv zbog nepovoljnog rešenja i, naravno, taj će biti izložen propagandnim napadima. Nerešeno pitanje Kosova je jedna velika mogućnost koja postoji u našoj unutrašnjoj politici.
* Da se malo vratimo Borisu Tadiću. Kolika je njegova odgovornost za slabljenje demokratskog potencijala u Srbiji i za vraćanje na vokabular iz devedesetih godina, s obzirom na sve ustupke koje je napravio Koštunici?
- Ja ne znam šta on računa. Verovatno misli da je bolje sada nego u vreme prethodne vlade, u kojoj nije bilo demokrata. I da izjave koje dolaze protiv Zapada dolaze iz resora koji nisu relevantni za Zapad. Ipak, ovi resori koji su važni za međunarodne odnose, za pridruženje EU, u rukama su demokrata pa mogu da kažu da to što izjavljuje, na primer, ministar prosvete, nema veze sa spoljnom politikom.
* Zaoštravamo ponovo odnose i sa susedima, ovaj put sa Crnom Gorom?
- Dok god traje ova iracionalnost teško je neke stvari razumeti. Jedan deo naše vlasti se još uvek ponaša kao da je Crna Gora nelegalno izašla iz državnog saveza sa Srbijom, umesto da vide s kojom je lakoćom ipak neko ko je dugo bio saveznik Srbije to sve zaboravio i napustio.
Onda imate slučaj vladike Filareta, gde se čitav slučaj podigao na takav stepen da su međudržavni odnosi dovedeni u pitanje. A u Crnoj Gori žive ljudi koji nemaju nikakvih razloga da budu udaljeni od nas, kakve, na primer, imaju kosovski Albanci.
* Kad ste već spomenuli Filareyta, da li to politika zloupotrebljava Crkvu ili Crkva zloupotrebljava politiku?
- Ne mislim tako loše o Crkvi da mislim da je Filaret predstavnik Crkve. Filaret je jednostavno jedna snaga iz vremena Miloševića, s čime se Crkav mirila. Ali, da li će dopustiti da je vuče za nos i da joj kvari odnose sa svima zbog njega, to nisam siguran.
* Kakve su vaše procene, da li Kosovo može da dobije nezavisnost u Savetu bezbednosti UN ili će se ići na recept "selektivnog" priznavanja nezavisnosti? Koliko bi takav scenario bio opasan?
- Čini mi se da je kod nas precenjena mogućnost da se EU pocepa zbog pitanja Kosova. Što duže traje čitav proces, mislim da je zabluda očekivati da će nešto bolje da se desi po nas. Pre će biti da će EU ubediti SAD da mora da sačeka izjavu u Savetu bezbednosti, kojoj niko ništa ne može da prigovori. Veliko je pitanje da li će odgovor biti po našoj volji, ali će u tom slučjau stvar da se završi. Jer, Amerikanci, koji vode notorno lošu spoljnu politiku, ne mogu da budu glavni nosioci nekog priznanja nezavisnosti, jer to izaziva otpore ne samo kod nas nego svuda.
* Koštunica je u Briselu izjavo da Mladić "možda i nije u Srbiji". Da li mu verujete kada kaže da bi uhapsio Mladića?
- Ne verujem. I tu nije u pitanju Koštunica, već velike snage koje su Mladića čuvale. I ranije smo govorili da on nije u Srbiji, pa se dve godine kasnije ispostavi da je ne samo bio u Srbiji, nego da su ga čuvali državni organi do 2005. godine. Prosto, ne vidim gde bi taj čovek drugde moga da bude.
* Evo, u Novom Sadu se digla velika buka, jer su neonacisti najavili miting za 7. oktobar. Koliko je po vašem mišljenju licemerno čuditi se pojavi neonacizma u Srbiji, imamo li u vidu ukupnu atmosferu u društvu, u kojoj se ni politička ni intelektualna elita nikada nije jasno i glasno ogradila od stravičnih zločina počinjenih u ime Srbije?
- To je jedno šire pitanje. Evo, i u Izraelu su se prvi put pojavili neonacisti, zbog Izraelaca koji su došli iz Sovjetskog Saveza. Teškoće sa neonacistima su mnogo veće u istočnom delu Nemačke, nego u zapadnom. Izgleda da nam je to jedan legat, koji dolazi nakon staljinizma i perioda strogog realnog socijalizma. I onda sve što može da protivreči komunizmu i socijalizmu, dobija snagu. A prolazi vreme i raste zaborav, tako da u očima tih ljudi Hitler više nije Hitler, nego nekakav borac protiv komunizma, borac za rasnu čistotu itd. To je, dakle, jedan deo postkomunističkog sindroma. Da ovaj prethodni režim nije toliko uspeo kod nas, teško bi bilo govoriti da će i ovi da uspeju.
* Bili ste član Saveta za borbu protiv korupcije. Kako ocenjujete ovu aferu o koncesijama na autoput Horgoš-Požega, miriše li vam to na sistemsku korupciju?
- Meni je to po svemu krajnje čudno. Upornost kojim se odbija da naša javnost sazna šta se tu krije i šta se tu dešava u svakom slučjau je zabrinjavajuća, a posebno za stanovnike Vojvodine, koji imaju prava pre svih drugih da znaju šta se, u ime države, obećava.
(Građanski list, 15-16. septembar 2007)
U Vojvodini nema mesta za neonaciste
Gotovo sve političke partije, kao i brojne druge organizacije, oštro su osudile nameru da se 7. oktobra u Novom Sadu organizuje marš neonacista.
Kako su preneli mediji, pod maskom "patriotskog" skupa protiv cepanja Srbije, krije se u stvari miting neonacista, na kojem su najavljeni neonacistički govornici iz Grčke, Rumunije i Srbije.
Mediji su takođe otkrili da neonacisti miting organizuju baš 7. oktobra, kako bi obeležili rođendan jednog od vođa nacističkog Trećeg Rajha Hajnriha Himlera, komandanta zloglasnih Gestapoa i SS-a, koji je rođen na taj dan 1900. godine.
Gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković ocenila je najavu ovog mitinga kao provokaciju za Novi Sad i izrazila nadu da policija neće dopustiti taj skup:
"Iskreno se nadam da će oni na pravi način reagovati na takvu najavu. Mislim da je to, ako je tako kako vi kažete, velika provokacija prema Gradu Novom Sadu i prema svim Novosađanima."
Novosadska policija saopštila je da je dobila prijavu za taj skup, ali da još nije donela odluku da li će organizatori dobiti i odobrenje da ga organizuju.
S druge strane, predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš podsetio je da Vlada Srbije još nije reagovala na dve godine star zahtev Skupštine Vojvodine da se zabrani rad neonacističkih, rasističkih i klerofašističkih grupa u Srbiji:
"Dok god se mi kao država ne suprotstavimo takvim ekstremnim grupama, to je veliki problem."
U velikoj buri koja se digla nakon najave neonacističkog okupljanja, ima i onih koji pozivaju na otvoreni sukob sa neonacistima. Tako je lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak pozvao je sve aktiviste i članove te stranke da u nedelju, 7. oktobra, dođu u Novi Sad i otvoreno se suprotstave neonacistima:
"Sedmoga oktobra u Novom Sadu - svi letve u šake i da jednom zauvek rešimo pitanje neonacista u Vojvodini, ako to već policija, koju za to plaćamo, neće da uradi. Sedmoga oktobra ćemo braniti pravo na normalan život."
Na otvoreno suprotstavljanje neonacistima pozvala je i organizacija Antifašistička akcija Novog Sada, kao i potpredsednik Svetskog parlamenta Roma Dragoljub Acković.
Acković je podsetio Srbe, Jevreje i Rome da su upravo oni bili žrtve fašističkog terora, kada je u Novosadskoj raciji januara 1942. godine ubijeno više od 1.300 pripadnika tih naroda.
(Radio Deutsche Welle, 15. septembar 2007)
Kako su preneli mediji, pod maskom "patriotskog" skupa protiv cepanja Srbije, krije se u stvari miting neonacista, na kojem su najavljeni neonacistički govornici iz Grčke, Rumunije i Srbije.
Mediji su takođe otkrili da neonacisti miting organizuju baš 7. oktobra, kako bi obeležili rođendan jednog od vođa nacističkog Trećeg Rajha Hajnriha Himlera, komandanta zloglasnih Gestapoa i SS-a, koji je rođen na taj dan 1900. godine.
Gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković ocenila je najavu ovog mitinga kao provokaciju za Novi Sad i izrazila nadu da policija neće dopustiti taj skup:
"Iskreno se nadam da će oni na pravi način reagovati na takvu najavu. Mislim da je to, ako je tako kako vi kažete, velika provokacija prema Gradu Novom Sadu i prema svim Novosađanima."
Novosadska policija saopštila je da je dobila prijavu za taj skup, ali da još nije donela odluku da li će organizatori dobiti i odobrenje da ga organizuju.
S druge strane, predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš podsetio je da Vlada Srbije još nije reagovala na dve godine star zahtev Skupštine Vojvodine da se zabrani rad neonacističkih, rasističkih i klerofašističkih grupa u Srbiji:
"Dok god se mi kao država ne suprotstavimo takvim ekstremnim grupama, to je veliki problem."
U velikoj buri koja se digla nakon najave neonacističkog okupljanja, ima i onih koji pozivaju na otvoreni sukob sa neonacistima. Tako je lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak pozvao je sve aktiviste i članove te stranke da u nedelju, 7. oktobra, dođu u Novi Sad i otvoreno se suprotstave neonacistima:
"Sedmoga oktobra u Novom Sadu - svi letve u šake i da jednom zauvek rešimo pitanje neonacista u Vojvodini, ako to već policija, koju za to plaćamo, neće da uradi. Sedmoga oktobra ćemo braniti pravo na normalan život."
Na otvoreno suprotstavljanje neonacistima pozvala je i organizacija Antifašistička akcija Novog Sada, kao i potpredsednik Svetskog parlamenta Roma Dragoljub Acković.
Acković je podsetio Srbe, Jevreje i Rome da su upravo oni bili žrtve fašističkog terora, kada je u Novosadskoj raciji januara 1942. godine ubijeno više od 1.300 pripadnika tih naroda.
(Radio Deutsche Welle, 15. septembar 2007)
Friday, September 14, 2007
Šoljom i Tadić za dvojno državljanstvo u regionu
Predsednik Mađarske Laslo Šoljom i predsednik Srbije Boris Tadić saglasili su se da je dvojno državljanstvo za vojvođanske Mađare najbolji način da se održi kulturno jedinstvo nacije i da se “preskoči” tvrdi šengenski vizni režim, koji Mađarska prema Srbiji uvodi od 1. januara 2008. godine.
Tadić je sinoć u Subotici, nakon razgovora sa Šoljomom, kazao da ideja dvojnog državljanstva treba da bude primenjena i u drugim državama u regionu, kako bi se relativizovale granice:
“Mi smatramo da to treba da bude jedan princip, koji treba da bude primenjen u državama regiona. Na neki način, i granice bi tada bile relativizovane, a ljudima bi bilo omogućeno da putuju sa jedne i sa druge strane granice.”
Laslo Šoljom je kazao da on, kao predsednik Mađarske, podržava ideju dvojnog državljanstva za vojvođanske Mađare:
“U Mađarskoj, sa moje strane, uvek sam podržavao i podržavam rešenje dvojnog državljanstva. Međutim, o tome će naravno odlučiti mađarsko zakonodavstvo.”
Međutim, Ištvan Pastor, lider najjače partije vojvođanskih Mađara, Saveza vojvođanskih Mađara, naveo je da mu je predsednik Mađarske kazao da trenutno nema političke volje za davanje dvojnog državljanstva:
“Ono što je još rekao je da danas ne vidi dovoljnu političku volju u mađarskom parlamentu da se taj zakon, za čije je donošenje potrebna dvotrećinska većina, i donese.”
Predsednik Mađarske Laslo Šoljom sastao se juče u Subotici sa liderima sve četiri stranke vojvođanskih Mađara, kao i sa čelnicima Nacionalnog saveta Mađara, a glavna tema razgovora bilo je upravo dvojno državljanstvo, kao i položaj Mađara u Srbiji.
(Radio Deutsche Welle, 14. septembar 2007)
Tadić je sinoć u Subotici, nakon razgovora sa Šoljomom, kazao da ideja dvojnog državljanstva treba da bude primenjena i u drugim državama u regionu, kako bi se relativizovale granice:
“Mi smatramo da to treba da bude jedan princip, koji treba da bude primenjen u državama regiona. Na neki način, i granice bi tada bile relativizovane, a ljudima bi bilo omogućeno da putuju sa jedne i sa druge strane granice.”
Laslo Šoljom je kazao da on, kao predsednik Mađarske, podržava ideju dvojnog državljanstva za vojvođanske Mađare:
“U Mađarskoj, sa moje strane, uvek sam podržavao i podržavam rešenje dvojnog državljanstva. Međutim, o tome će naravno odlučiti mađarsko zakonodavstvo.”
Međutim, Ištvan Pastor, lider najjače partije vojvođanskih Mađara, Saveza vojvođanskih Mađara, naveo je da mu je predsednik Mađarske kazao da trenutno nema političke volje za davanje dvojnog državljanstva:
“Ono što je još rekao je da danas ne vidi dovoljnu političku volju u mađarskom parlamentu da se taj zakon, za čije je donošenje potrebna dvotrećinska većina, i donese.”
Predsednik Mađarske Laslo Šoljom sastao se juče u Subotici sa liderima sve četiri stranke vojvođanskih Mađara, kao i sa čelnicima Nacionalnog saveta Mađara, a glavna tema razgovora bilo je upravo dvojno državljanstvo, kao i položaj Mađara u Srbiji.
(Radio Deutsche Welle, 14. septembar 2007)
Monday, September 10, 2007
Alarmantan broj samoubistava u Vojvodini
Stopa samoubistava u Vojvodini je među najvišima u Evropi, a naročito ugrožena oblast je sever pokrajine, odnosno Subotica i okolina.
Prema raspoloživim podacima. na svakih 17 sati u pokrajini se desi po jedno samoubistvo. Najrizičnija grupa su mladi i stari ljudi. Samoubistvo je među omladinom od 15 do 19 godina života drugi po uzroku nasilnih smrti, odmah iza saobraćajnih nesreća.
Povodom 10. septembra, Svetskog dana borbe protiv suicida, Dejan Stojčić iz novosadskog Centra za prevenciju suicida “Srce” za DW kaže da je najveća stopa samoubistava kod nas zabeležena 1993. godine, u vreme hiperinflacije, a najniža u vreme NATO bombardovanja, 1999. godine:
“Kada je u pitanju bombardovanje, kada je čovek mogao da pogine, manje se ljudi odlučivalo na samoubistvo. Ali, kada ne može da preživi sa platom od nekoliko maraka, onda je veći psihološki problem, koji može da rezultira samoubistvom.”
Stojčić kaže da se ne može sa sigurnošću reći šta najčešće dovodi do samoubistva:
“Nikada ne možemo govoriti o jednom faktoru, nego o njihovoj kombinaciji. Najčešće je u pitanju depresija u kombinaciji sa alkoholom, a takođe i ako čovek ostane bez posla.”
Dežurni telefon Centra “Srce” ljudi najviše zovu zbog problema psihičke prirode:
“Beležimo da nas ljudi najčešće zovu zbog psihičkih problema, odnosno problema mentalne prirode. Zatim slede porodični problemi i problem usamljenosti.”
Prema saopštenju Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se u svetu ubije milion ljudi, a za poslednjih 45 godina broj samoubistava porastao je za 60 odsto. Broj pokušaja samoubistava oko 20 puta veći od broja izvršenih.
(Radio Deutsche Welle, 10. septembar 2007)
Prema raspoloživim podacima. na svakih 17 sati u pokrajini se desi po jedno samoubistvo. Najrizičnija grupa su mladi i stari ljudi. Samoubistvo je među omladinom od 15 do 19 godina života drugi po uzroku nasilnih smrti, odmah iza saobraćajnih nesreća.
Povodom 10. septembra, Svetskog dana borbe protiv suicida, Dejan Stojčić iz novosadskog Centra za prevenciju suicida “Srce” za DW kaže da je najveća stopa samoubistava kod nas zabeležena 1993. godine, u vreme hiperinflacije, a najniža u vreme NATO bombardovanja, 1999. godine:
“Kada je u pitanju bombardovanje, kada je čovek mogao da pogine, manje se ljudi odlučivalo na samoubistvo. Ali, kada ne može da preživi sa platom od nekoliko maraka, onda je veći psihološki problem, koji može da rezultira samoubistvom.”
Stojčić kaže da se ne može sa sigurnošću reći šta najčešće dovodi do samoubistva:
“Nikada ne možemo govoriti o jednom faktoru, nego o njihovoj kombinaciji. Najčešće je u pitanju depresija u kombinaciji sa alkoholom, a takođe i ako čovek ostane bez posla.”
Dežurni telefon Centra “Srce” ljudi najviše zovu zbog problema psihičke prirode:
“Beležimo da nas ljudi najčešće zovu zbog psihičkih problema, odnosno problema mentalne prirode. Zatim slede porodični problemi i problem usamljenosti.”
Prema saopštenju Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se u svetu ubije milion ljudi, a za poslednjih 45 godina broj samoubistava porastao je za 60 odsto. Broj pokušaja samoubistava oko 20 puta veći od broja izvršenih.
(Radio Deutsche Welle, 10. septembar 2007)
Sunday, September 9, 2007
Nekako drugačiji dizajn
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u toku je međunarodna dizajnerska izložba “Nekako drugačije”, koja se organizuje uz podršku nemačkog Instituta za veze sa inostranstvom i Gete instituta iz Beograda.
Na izložbi su predstavljeni uobičajeni delovi enterijera, ali oblikovani na neuobičajen način. Tako, na primer, eksponati polica za knjige nisu pravougaoni i stabilni, a stolice su u obliku valjka.
Na otvaranju izložbe, otpravnik poslova nemačke ambasade u Beogradu Georg Encvajler (Enzweiler) rekao je da je izložba zabavna:
“Ova izložba je zabavna. Eksponati, a ima ih više od stotinu, su domišljati, oni iznenađuju i zabavljaju. Ova izložba takođe podstiče na razmišljanje o očekivanjima, kodeksima ponašanja i uhodanim predstavama.”
A pomoćnik vojvođanskog sekretara za kulturu Branimir Andrić rekao je da Novosađani retko imaju priliku da vide ovakvu izložbu:
“Retko možemo da vidimo ovako nešto i mislimo da je to dobra inspiracija i za naše stvaraoce.”
Direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Živko Grozdanić otvaranje izložbe iskoristio je kao priliku da još jednom apeluje na nadležne da ubrzaju radove oko izgradnje nove zgrade za muzej, kako bi on mogao da funkcioniše kao pravi svetski muzej:
“Mi zaista nemamo kapacitete da napravimo ovako moćne, velike izložbe koje nas očekuju. Jer mi smo ovih nekoliko dana imali gotovo dramatičnih situacija da istovarimo dva šlepera. A ta dva šlepera su nešto što je sasvim normalno u radu velikih svetskih muzeja, kakav mi želimo da budemo.”
Na izložbi je predstavljeno 106 različitih radova dizajnera i grupa dizajnera iz 14 evropskih zemalja.
(Radio Deutsche Welle, 9. septembar 2007)
Na izložbi su predstavljeni uobičajeni delovi enterijera, ali oblikovani na neuobičajen način. Tako, na primer, eksponati polica za knjige nisu pravougaoni i stabilni, a stolice su u obliku valjka.
Na otvaranju izložbe, otpravnik poslova nemačke ambasade u Beogradu Georg Encvajler (Enzweiler) rekao je da je izložba zabavna:
“Ova izložba je zabavna. Eksponati, a ima ih više od stotinu, su domišljati, oni iznenađuju i zabavljaju. Ova izložba takođe podstiče na razmišljanje o očekivanjima, kodeksima ponašanja i uhodanim predstavama.”
A pomoćnik vojvođanskog sekretara za kulturu Branimir Andrić rekao je da Novosađani retko imaju priliku da vide ovakvu izložbu:
“Retko možemo da vidimo ovako nešto i mislimo da je to dobra inspiracija i za naše stvaraoce.”
Direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Živko Grozdanić otvaranje izložbe iskoristio je kao priliku da još jednom apeluje na nadležne da ubrzaju radove oko izgradnje nove zgrade za muzej, kako bi on mogao da funkcioniše kao pravi svetski muzej:
“Mi zaista nemamo kapacitete da napravimo ovako moćne, velike izložbe koje nas očekuju. Jer mi smo ovih nekoliko dana imali gotovo dramatičnih situacija da istovarimo dva šlepera. A ta dva šlepera su nešto što je sasvim normalno u radu velikih svetskih muzeja, kakav mi želimo da budemo.”
Na izložbi je predstavljeno 106 različitih radova dizajnera i grupa dizajnera iz 14 evropskih zemalja.
(Radio Deutsche Welle, 9. septembar 2007)
Tranzicija u Srbiji ide sporo
Guverner Narodne banke Srbije Radovan Jelašić ocenio je danas da tranzicija u Srbiji ne ide brzo kako se očekivalo.
"Najveći izazov tranzicije je upravo onaj da, kada je teško, čovek ni u kom slučaju ne sme da stane, pošto će ga pojesti vreme i oduvati. Nego čovek treba da ide još brže i još smelije."
Jelašić je kazao da je Narodna banka Srbije već preduzela neke mere da održi monetarnu stabilnost i stabilnost cena i naveo da će preduzeti sve što je potrebno da bi se građanima garantovala stabilnost:
"Mi smo već preduzeli neke mere, iako znamo da to nije popularno. Ali, još jedanput da ponovim, efikasnost Narodne banke, za razliku od politike, ne meri se na osnovu popularnosti, nego na osnovu postignutih ciljeva."
Jelašić je, međutim, upozorio da bi i Vlada Srbije morala da stegne kajiš:
"Mislim da su to zaista dovoljni razlozi da vlada bude još restriktivnija do kraja ove godne a itekako da bude restriktivna tokom 2008. godine, kako bi se inflacija vratila na mnogo niži nivo od sadašnjeg."
Guverner Narodne banke Srbije kazao je da je nezadovaljan načinom na koji funkcionišu javna preduzeća u Srbiji, koja se i dalje koriste za servisiranje kadrovskih i finansijskih potreba politickcih stranaka:
"Baš se nismo nešto pokazali kako upravljamo javnim preduzećima i kako su ona apolitična. Bio bih najsrećniji kada bih video neku garanciju da će to biti drukčije, ali ako to ne funkcioniše, mislim da je najbolje ubrzati strukturne reforme i ići u još bržu privatizaciju."
Jelašić je zatražio od političara da se manje služe populizmom a više konkretnim ekonomskim merama u procesu tranzicije u Srbiji.
(Radio Deutsche Welle, 8. septembar 2007)
"Najveći izazov tranzicije je upravo onaj da, kada je teško, čovek ni u kom slučaju ne sme da stane, pošto će ga pojesti vreme i oduvati. Nego čovek treba da ide još brže i još smelije."
Jelašić je kazao da je Narodna banka Srbije već preduzela neke mere da održi monetarnu stabilnost i stabilnost cena i naveo da će preduzeti sve što je potrebno da bi se građanima garantovala stabilnost:
"Mi smo već preduzeli neke mere, iako znamo da to nije popularno. Ali, još jedanput da ponovim, efikasnost Narodne banke, za razliku od politike, ne meri se na osnovu popularnosti, nego na osnovu postignutih ciljeva."
Jelašić je, međutim, upozorio da bi i Vlada Srbije morala da stegne kajiš:
"Mislim da su to zaista dovoljni razlozi da vlada bude još restriktivnija do kraja ove godne a itekako da bude restriktivna tokom 2008. godine, kako bi se inflacija vratila na mnogo niži nivo od sadašnjeg."
Guverner Narodne banke Srbije kazao je da je nezadovaljan načinom na koji funkcionišu javna preduzeća u Srbiji, koja se i dalje koriste za servisiranje kadrovskih i finansijskih potreba politickcih stranaka:
"Baš se nismo nešto pokazali kako upravljamo javnim preduzećima i kako su ona apolitična. Bio bih najsrećniji kada bih video neku garanciju da će to biti drukčije, ali ako to ne funkcioniše, mislim da je najbolje ubrzati strukturne reforme i ići u još bržu privatizaciju."
Jelašić je zatražio od političara da se manje služe populizmom a više konkretnim ekonomskim merama u procesu tranzicije u Srbiji.
(Radio Deutsche Welle, 8. septembar 2007)
Saturday, September 8, 2007
Kosovo je izgovor za nesposobnost vlastodržaca!
INTERVJU: Svetislav Basara, književnik, za GL govori o aktuelnom političkom trenutku u Srbiji:
Kosovo je izgovor za nesposobnost vlastodržaca!
Kosovo se postavlja kao apsolutni problem, u čije ime je moguće pod tepih gurnuti sve ostale probleme - SANU treba ukinuti - Dobrica Ćosić je glavni konsultant tajnih službi
- U politiku sam se uključio da dam doprinos ukidanju jednog anahronog, morbidnog i kriminalnog režima, izjavio je svojevremeno književnik Svetislav Basara, kada je imenovan na mesto ambasadora SR Jugoslavije na Kipru, nakon pada Milošsevića.
Dobitnik NIN-ove nagrade za prošlu godinu, za roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, u intervjuu za “Građanski list” zvuči prilično razočarano kada ga pitamo na šta mu liči Srbija danas?
- Ono što najviše upada u oči jeste da polako ali sigurno, odnosno sve ubrzanije imamo povratak na političku scenu matrica iz devedesetih godina. Znači, ksenofobiju, zatvaranje u nacionalističke matrice, i tome slično. I to sve skupa teško da može da izađe na dobro, ukoliko se demokratski deo Srbije ne mobiliše i ne suprotstavi se tome.
* Kada kažete “demokratski deo Srbije” da li možete biti malo precizniji?
- Pa znate šta, najveći demokratski potencijali koji postoje u Srbiji uopšte nisu politički angažovani. Jednostavno, najboljim ljudima u Srbiji politika se gadi ili su potpuno nezainteresovani za nju. Dakle, ne mislim obavezno i jedino na ove oficijelne učesnike političke scene, nego mislim na onih milion i po-dva miliona spavača koji niti učestvuju u političkom životu niti glasaju.
* Ponovo je u žiži, ako je uopšte ikada i izašao iz žiže političkog interesovanja, problem Kosova. Koliko se čitava ta priča zloupotrebljava i koliko je ta matrica slična onome što smo već imali prilike da vidimo u doba Miloševića?
- Pa to se po običaju zloupotrebljava na maksimalan način. Kosovo jeste veliki problem, ne samo Srbije, nego i Evrope i sveta, jer to je jedan presedan. Ali, taj državni problem ovde se postavlja ne samo kao državni već kao apsolutni problem, u čije ime je moguće pod tepih gurnuti sve ostale probleme.
* Znači, neko od toga dobro profitira?
- Pa naravno, profitiraju upravo ovi ljudi koji su na vlasti, koji su nekompetentni da urade bilo šta konstruktivno. I onda moraju da opstaju na vlasti koristeći populizam i izanđale ideološke matrice.
* Evo, i SANU se opet oglasila o Kosovu. Kažu da državi na raspolaganje stavljaju sve svoje kapacitete u odbrani Kosova...
- Zlo i naopako po Kosovo! Onog trenutka kada se taj skup nekompetentnih sluga svih režima poduhvati toga, možemo sve smatrati definitivno izgubljenim i propalim. Videli smo kako je prošla stvar sa prošlim memorandumom. Znači, iz ovoga će izaći neka šteta, koja neće biti velika kao ona prva, ali biće velika, svakako. Znate, Srpska akademija nauka i umetnosti nema veze ni sa naukom ni sa umetnošću. I prvi posao prve zaista demokratske vlasti u Srbiji biće da ukine tu sramnu instituciju.
* Jedan od glavnih junaka pojedinih vaših romana je i “otac nacije” Dobrica Ćosić. Šta mislite, koliki je njegov uticaj, ne samo na SANU nego na politiku u Srbiji?
- Pa njegov uticaj na književnost je apsolutno minoran. Međutim, on ima jako veliki uticaj na politiku, i ne samo na politiku, nego i na rad tajnih službi. On je dugogodišnji saradnik, pa je u međuvremenu i napredovao do glavnog konsultanta tajnih službi, konsultanta svih premijera i svih predsednika u Srbiji.
* Da li je po vašem mišljenju Srbija na Istoku ili na Zapadu?
- Srbija je upravo onde gde jeste. To mešanje geografije i geopolitike, što je u zadnje vreme jako aktuelno, potpuno je besmislena stvar. Znači, Srbija je tamo gde jeste, odnosno duboko u Evropi, problem je samo što se ovde ne možemo nikako obračunati sa snagama koje bi da Srbiju izmeste sa njenog geografskog položaja i da je stave negde van domašaja svih civlilizovanih svetskih i evropskih normi.
* Sada se pogledi puni nade upiru u “majčicu Rusiju”...
- Veliki problem srpske politike, ne samo moderne nego i ranije, jeste to kretanje kao klatno, od jedne do druge velike sile. Imali smo prilike da vidimo kako se to završilo u 19. veku u sukobima austrofila i rusofila u Srbiji, oslanjanjem čas na Rusiju, čas na Austriju. A to samo svedoči da mi ovde nemamo jasan stav.
Druga stvar, male zemlje, poput naše, uopšte ne smeju da vode takvu jednostranu spoljnu politiku. Mi moramo da vodimo izbalansiranu spoljnu politiku: i Amerika, i Zapad, i Rusija, i Kina... A ako se opredelite za jednu od velesila, navući ćete gnev druge velesile. Izbalansirana spoljna politika je neophodna, a ovde nema izbalansirane ni unutrašnje politike.
* Kako procenjujete uticaj Srpske pravoslavne crkve u društvu u Srbiji?
- Jedan deo arhijereja Srpske pravolsavne crkve je izmanipulisan ili se jednostavno svojevoljno uključio u politiku, što smatram da je loše i po politiku i po crkvu. Crkva treba da se bavi svojim poslovima, dakle duhovnošću i religioznošću a nikako politikom. Dakle, njihov angažman u politici trebalo bi da se iscrpi glasanjem za ovu ili onu političku opciju, a nikako podrškom ovoj ili onoj opciji.
(Građanski list, 8-9. septembar 2007)
Kosovo je izgovor za nesposobnost vlastodržaca!
Kosovo se postavlja kao apsolutni problem, u čije ime je moguće pod tepih gurnuti sve ostale probleme - SANU treba ukinuti - Dobrica Ćosić je glavni konsultant tajnih službi
- U politiku sam se uključio da dam doprinos ukidanju jednog anahronog, morbidnog i kriminalnog režima, izjavio je svojevremeno književnik Svetislav Basara, kada je imenovan na mesto ambasadora SR Jugoslavije na Kipru, nakon pada Milošsevića.
Dobitnik NIN-ove nagrade za prošlu godinu, za roman “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, u intervjuu za “Građanski list” zvuči prilično razočarano kada ga pitamo na šta mu liči Srbija danas?
- Ono što najviše upada u oči jeste da polako ali sigurno, odnosno sve ubrzanije imamo povratak na političku scenu matrica iz devedesetih godina. Znači, ksenofobiju, zatvaranje u nacionalističke matrice, i tome slično. I to sve skupa teško da može da izađe na dobro, ukoliko se demokratski deo Srbije ne mobiliše i ne suprotstavi se tome.
* Kada kažete “demokratski deo Srbije” da li možete biti malo precizniji?
- Pa znate šta, najveći demokratski potencijali koji postoje u Srbiji uopšte nisu politički angažovani. Jednostavno, najboljim ljudima u Srbiji politika se gadi ili su potpuno nezainteresovani za nju. Dakle, ne mislim obavezno i jedino na ove oficijelne učesnike političke scene, nego mislim na onih milion i po-dva miliona spavača koji niti učestvuju u političkom životu niti glasaju.
* Ponovo je u žiži, ako je uopšte ikada i izašao iz žiže političkog interesovanja, problem Kosova. Koliko se čitava ta priča zloupotrebljava i koliko je ta matrica slična onome što smo već imali prilike da vidimo u doba Miloševića?
- Pa to se po običaju zloupotrebljava na maksimalan način. Kosovo jeste veliki problem, ne samo Srbije, nego i Evrope i sveta, jer to je jedan presedan. Ali, taj državni problem ovde se postavlja ne samo kao državni već kao apsolutni problem, u čije ime je moguće pod tepih gurnuti sve ostale probleme.
* Znači, neko od toga dobro profitira?
- Pa naravno, profitiraju upravo ovi ljudi koji su na vlasti, koji su nekompetentni da urade bilo šta konstruktivno. I onda moraju da opstaju na vlasti koristeći populizam i izanđale ideološke matrice.
* Evo, i SANU se opet oglasila o Kosovu. Kažu da državi na raspolaganje stavljaju sve svoje kapacitete u odbrani Kosova...
- Zlo i naopako po Kosovo! Onog trenutka kada se taj skup nekompetentnih sluga svih režima poduhvati toga, možemo sve smatrati definitivno izgubljenim i propalim. Videli smo kako je prošla stvar sa prošlim memorandumom. Znači, iz ovoga će izaći neka šteta, koja neće biti velika kao ona prva, ali biće velika, svakako. Znate, Srpska akademija nauka i umetnosti nema veze ni sa naukom ni sa umetnošću. I prvi posao prve zaista demokratske vlasti u Srbiji biće da ukine tu sramnu instituciju.
* Jedan od glavnih junaka pojedinih vaših romana je i “otac nacije” Dobrica Ćosić. Šta mislite, koliki je njegov uticaj, ne samo na SANU nego na politiku u Srbiji?
- Pa njegov uticaj na književnost je apsolutno minoran. Međutim, on ima jako veliki uticaj na politiku, i ne samo na politiku, nego i na rad tajnih službi. On je dugogodišnji saradnik, pa je u međuvremenu i napredovao do glavnog konsultanta tajnih službi, konsultanta svih premijera i svih predsednika u Srbiji.
* Da li je po vašem mišljenju Srbija na Istoku ili na Zapadu?
- Srbija je upravo onde gde jeste. To mešanje geografije i geopolitike, što je u zadnje vreme jako aktuelno, potpuno je besmislena stvar. Znači, Srbija je tamo gde jeste, odnosno duboko u Evropi, problem je samo što se ovde ne možemo nikako obračunati sa snagama koje bi da Srbiju izmeste sa njenog geografskog položaja i da je stave negde van domašaja svih civlilizovanih svetskih i evropskih normi.
* Sada se pogledi puni nade upiru u “majčicu Rusiju”...
- Veliki problem srpske politike, ne samo moderne nego i ranije, jeste to kretanje kao klatno, od jedne do druge velike sile. Imali smo prilike da vidimo kako se to završilo u 19. veku u sukobima austrofila i rusofila u Srbiji, oslanjanjem čas na Rusiju, čas na Austriju. A to samo svedoči da mi ovde nemamo jasan stav.
Druga stvar, male zemlje, poput naše, uopšte ne smeju da vode takvu jednostranu spoljnu politiku. Mi moramo da vodimo izbalansiranu spoljnu politiku: i Amerika, i Zapad, i Rusija, i Kina... A ako se opredelite za jednu od velesila, navući ćete gnev druge velesile. Izbalansirana spoljna politika je neophodna, a ovde nema izbalansirane ni unutrašnje politike.
* Kako procenjujete uticaj Srpske pravoslavne crkve u društvu u Srbiji?
- Jedan deo arhijereja Srpske pravolsavne crkve je izmanipulisan ili se jednostavno svojevoljno uključio u politiku, što smatram da je loše i po politiku i po crkvu. Crkva treba da se bavi svojim poslovima, dakle duhovnošću i religioznošću a nikako politikom. Dakle, njihov angažman u politici trebalo bi da se iscrpi glasanjem za ovu ili onu političku opciju, a nikako podrškom ovoj ili onoj opciji.
(Građanski list, 8-9. septembar 2007)
Friday, September 7, 2007
Srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski su isti jezik
Beogradski lingvista Ranko Bugarski izjavio je da "nema nikakve sumnje" da su hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski jezik u stvari jedan te isti jezik.
"Na lingvističko-komunikacijskom planu nema nikakve sumnje da su hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski jedan jezik. Razlike među ovim jezicima jako su male: procentualno gledano, ti jezici koriste 90 odsto istog jezičkog fonda", rekao je Bugarski u intervjuu za splitski "Feral tribjun" (Tribune).
Dodao je da su i glasovni sistem, morfologija i sintaksa vrlo slični, te se može reći da se u sve četiri države govori isti jezik. "Veliki stepen sličnosti ogleda se, na primer, u činjenici da prosečno ili nisko obrazovani stanovnici ovih prostora koji govore srpski, hrvatski ili bosanski jezik, jako dobro međusobno komuniciraju i razumeju jedni druge bez poteškoća", kazao je Bugarski.
Ocenio je da se osamostaljivanjem država i njihovih nacionalnih jezika javila potreba da svaki od njih dokaže da je različit od drugih. “Ali, realne jezične činjenice govore da ljudi u dnevnoj komunikaciji govore jedan te isti jezik i uglavnom se po njihovom govoru ne može odrediti njihova nacionalnost", kazao je Bugarski.
Prema njegovim rečima, kada biste danas u Sarajevu na ulici slušali razgovor trojice mladića od kojih je jedan Hrvat, drugi Srbin a treći Bošnjak, teško da biste mogli shvatiti da govore različitim jezicima. "Ali kada biste ih pitali kojim jezikom govore, oni bi verovatno odgovorili da govore 'naški' ili bi u smislu duhovitog komentara rekli da govore hrvatski, srpski i bosanski", rekao je Bugarski
(Beta, 7. septembar 2007)
"Na lingvističko-komunikacijskom planu nema nikakve sumnje da su hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski jedan jezik. Razlike među ovim jezicima jako su male: procentualno gledano, ti jezici koriste 90 odsto istog jezičkog fonda", rekao je Bugarski u intervjuu za splitski "Feral tribjun" (Tribune).
Dodao je da su i glasovni sistem, morfologija i sintaksa vrlo slični, te se može reći da se u sve četiri države govori isti jezik. "Veliki stepen sličnosti ogleda se, na primer, u činjenici da prosečno ili nisko obrazovani stanovnici ovih prostora koji govore srpski, hrvatski ili bosanski jezik, jako dobro međusobno komuniciraju i razumeju jedni druge bez poteškoća", kazao je Bugarski.
Ocenio je da se osamostaljivanjem država i njihovih nacionalnih jezika javila potreba da svaki od njih dokaže da je različit od drugih. “Ali, realne jezične činjenice govore da ljudi u dnevnoj komunikaciji govore jedan te isti jezik i uglavnom se po njihovom govoru ne može odrediti njihova nacionalnost", kazao je Bugarski.
Prema njegovim rečima, kada biste danas u Sarajevu na ulici slušali razgovor trojice mladića od kojih je jedan Hrvat, drugi Srbin a treći Bošnjak, teško da biste mogli shvatiti da govore različitim jezicima. "Ali kada biste ih pitali kojim jezikom govore, oni bi verovatno odgovorili da govore 'naški' ili bi u smislu duhovitog komentara rekli da govore hrvatski, srpski i bosanski", rekao je Bugarski
(Beta, 7. septembar 2007)
Thursday, September 6, 2007
Reforma vojvođanske administracije
Konačno je počela i reforma organa državne uprave u Srbiji, a pionirskog zadatka prihvatilo se Izvršno veće Vojvodine.
Kako je objasnio potpredsednik vojvođanske vlade Tamaš Korhec, cilj je profesionalizacija, depolitizacija i modernizacija uprave.
U sklopu modernizacije, pokrajinska vlada je prešla na rad u "elektronskoj formi", bez nepotrebne papirologije", za koju je samo prošle godine potrošeno 19.000 stranica papira:
“Prvi put od postojanja Izvršnog veća, dakle možemo reći u proteklom periodu od 60 godina, sednica je pripremljena i vođena u elektronskoj formi. Dakle, bez nepotrebne i skupe papirologije.”
Izvršno veće Vojvodine, dodao je Korhec, ubuduće neće zapošljavati ljufe po partijskoj i rođačkoj pripadnosti, već prema stručnosti, a na osnovu konkursa, polaganja testa i odluka komisije:
“Mnogi od starešina izrazili su bojazan da će ovakva ograničenja njima ograničiti mogućnost da izaberu svoga kandidata. Jeste, to je tačno, ali ako vaš kandidat ne uspe da se dobro pokaže na tim prijemnim ispitima, onda možda nije ni loše da vaš kandidat ne bude primljen.”
Po prvi put je predviđeno i psihološko testiranje učesnika na konkursu, a svi zaposleni tokom godine biće ocenjivani i u skladu s tim i sankcionisani.
Na naše pitanje zašto se do sada čekalo sa reformom, kao i zašto republički organi još uvek ne poduzimaju ništa po tom pitanju, Korhec je odgovorio:
“Ovo znači potrebu jedne čvrste političke volje za to i, na žalost, svedoci smo da mnogi reformski potezi padaju u vodu kada je reč o samoj realizaciji.”
Strategija reforme Izvršnog veća Vojvodine u skladu je sa standardima Evropske Unije, a sama priprema strategije koštala je manje od milion dinara.
(Radio Deutsche Welle, 6. septembar 2007)
Kako je objasnio potpredsednik vojvođanske vlade Tamaš Korhec, cilj je profesionalizacija, depolitizacija i modernizacija uprave.
U sklopu modernizacije, pokrajinska vlada je prešla na rad u "elektronskoj formi", bez nepotrebne papirologije", za koju je samo prošle godine potrošeno 19.000 stranica papira:
“Prvi put od postojanja Izvršnog veća, dakle možemo reći u proteklom periodu od 60 godina, sednica je pripremljena i vođena u elektronskoj formi. Dakle, bez nepotrebne i skupe papirologije.”
Izvršno veće Vojvodine, dodao je Korhec, ubuduće neće zapošljavati ljufe po partijskoj i rođačkoj pripadnosti, već prema stručnosti, a na osnovu konkursa, polaganja testa i odluka komisije:
“Mnogi od starešina izrazili su bojazan da će ovakva ograničenja njima ograničiti mogućnost da izaberu svoga kandidata. Jeste, to je tačno, ali ako vaš kandidat ne uspe da se dobro pokaže na tim prijemnim ispitima, onda možda nije ni loše da vaš kandidat ne bude primljen.”
Po prvi put je predviđeno i psihološko testiranje učesnika na konkursu, a svi zaposleni tokom godine biće ocenjivani i u skladu s tim i sankcionisani.
Na naše pitanje zašto se do sada čekalo sa reformom, kao i zašto republički organi još uvek ne poduzimaju ništa po tom pitanju, Korhec je odgovorio:
“Ovo znači potrebu jedne čvrste političke volje za to i, na žalost, svedoci smo da mnogi reformski potezi padaju u vodu kada je reč o samoj realizaciji.”
Strategija reforme Izvršnog veća Vojvodine u skladu je sa standardima Evropske Unije, a sama priprema strategije koštala je manje od milion dinara.
(Radio Deutsche Welle, 6. septembar 2007)
Wednesday, September 5, 2007
Država bez ustavnog suda?!
Uskoro će se navršiti godinu dana otkako Ustavni sud u Srbiji ne funkcioniše, odnosno otkako su građani Srbije lišeni najvišeg državnog organa koji treba da štiti njihova ustavom zagarantovana prava.
Naime, aktuelni Ustavni sud ne može da se sastaje i odlučuje jer je izgubio kvorum, zbog odlaska sudija u penziju, a novi Ustavni sud, zbog sporosti Skupštine Srbije, još uvek nije imenovan.
Sudija ovog samo formalno postojećeg Ustavnog suda Svetozar Čiplić ovu situaciju u razgovoru za DW ocenjuje na sledeći način:
“Apsolutno je nedopustivo, ponavljam i skandalozno, da jedna država koja sebe smatra državom, a pri tome se u preambuli državnog ustava poziva na dugu državnu tradiciju, dozvoli jednu takvu stvar da donese ustav koji potom ne poštuje, pre svega u onom delu gde mora da ima formirane ustavne organe. Da li možete da zamislite državu bez vlade? Ne možete. Isto tako ne može da se zamisli država bez ustavnog suda.”
Dok god Srbija nema Ustavni sud, parlament može da donosi neustavne zakone, kaže Čiplić:
“Dakle, parlament može nesmetano da donosi zakone, koji, dok god se ne ospore pred Ustavnim sudom, su deo pravnog poretka.”
A pozicija izvršne vlasti, to jest vlade, još je lagodnija:
“Za izvršnu vlast, to jest za vladu, stvari su još lagodnije. Imali smo ove godine primer kada je usvojena jedna očiglendo neustavna uredba o regulisanju budžeta.”
Uzgred budi rečeno, zaključuje Čiplić, ne postoji nijedna država u Evropi koja nema ustavni sud.
(Radio Deutsche Welle, 5. septembar 2007)
Naime, aktuelni Ustavni sud ne može da se sastaje i odlučuje jer je izgubio kvorum, zbog odlaska sudija u penziju, a novi Ustavni sud, zbog sporosti Skupštine Srbije, još uvek nije imenovan.
Sudija ovog samo formalno postojećeg Ustavnog suda Svetozar Čiplić ovu situaciju u razgovoru za DW ocenjuje na sledeći način:
“Apsolutno je nedopustivo, ponavljam i skandalozno, da jedna država koja sebe smatra državom, a pri tome se u preambuli državnog ustava poziva na dugu državnu tradiciju, dozvoli jednu takvu stvar da donese ustav koji potom ne poštuje, pre svega u onom delu gde mora da ima formirane ustavne organe. Da li možete da zamislite državu bez vlade? Ne možete. Isto tako ne može da se zamisli država bez ustavnog suda.”
Dok god Srbija nema Ustavni sud, parlament može da donosi neustavne zakone, kaže Čiplić:
“Dakle, parlament može nesmetano da donosi zakone, koji, dok god se ne ospore pred Ustavnim sudom, su deo pravnog poretka.”
A pozicija izvršne vlasti, to jest vlade, još je lagodnija:
“Za izvršnu vlast, to jest za vladu, stvari su još lagodnije. Imali smo ove godine primer kada je usvojena jedna očiglendo neustavna uredba o regulisanju budžeta.”
Uzgred budi rečeno, zaključuje Čiplić, ne postoji nijedna država u Evropi koja nema ustavni sud.
(Radio Deutsche Welle, 5. septembar 2007)
Tuesday, September 4, 2007
Evroregioni su velika šansa
Evroregioni su velika šansa Srbije da, na putu ka Evropskoj Uniji, uz prekograničnu saradnju, obezbedi značajna finansijska sredstva za sopstveni razvoj, preko evropskih fondova, ocenjeno je danas na simpozijumu o Evroregionu Dunav-Kriš-Moriš-Tisa (DKMT).
Horst Ferster sa Univerziteta u Tibingenu rekao je za DW da se kroz prekograničnu regionalnu saradnju može puno učiniti na jačanju Vojvodine i četiri županije iz Rumunije i Mađarske, koje su uključene u Evroregion DKMT:
"Na taj način se koncentrišu snage i može se zajednički planirati, da se posao ne duplira."
Direktor Fonda za razvoj Vojvodine Mihailo Brkić za naš program je govorio o komparativnim prednostima Vojvodine u evroregionalnoj saradnji:
"Ipak je infrastruktura koliko-toliko sačuvana u onom lošem periodu, a u poslednje vreme se dosta investira u nju, i mislim da će to biti naša komparativna prednost, osim povoljnog poreskog sistema."
Dekan Pravnog fakulteta Đorđe Popov za DW je govorio o mogućim projektima u okviru DKMT regiona:
"Temišvar je nekada bio luka, Begej je bio plovan do Tise. Imali ste prugu Segedin-Kikinda-Temišvar, koja je bila deo prve pruge Orijent ekspresa."
A sudija Ustavnog suda Svetozar Čiplić ocenio je za naš program da ni politička ni stručna javnost, pa ni sam ustav, zapravo ne prepoznaju obavezu da Srbija mora biti satkana od regiona:
"Plašim se da je to jedna prepreka koja u mentalno-političkom smislu mora biti preskočena, i to će biti najteže. Ali bez te rekonstrukcije Srbije, put u EU je zatvoren."
Simpozijum su organizovali Društvo za jugoistočnu Evropu i Univerzitet u Novom Sadu.
(Radio Deutsche Welle, 4. septembar 2007)
Horst Ferster sa Univerziteta u Tibingenu rekao je za DW da se kroz prekograničnu regionalnu saradnju može puno učiniti na jačanju Vojvodine i četiri županije iz Rumunije i Mađarske, koje su uključene u Evroregion DKMT:
"Na taj način se koncentrišu snage i može se zajednički planirati, da se posao ne duplira."
Direktor Fonda za razvoj Vojvodine Mihailo Brkić za naš program je govorio o komparativnim prednostima Vojvodine u evroregionalnoj saradnji:
"Ipak je infrastruktura koliko-toliko sačuvana u onom lošem periodu, a u poslednje vreme se dosta investira u nju, i mislim da će to biti naša komparativna prednost, osim povoljnog poreskog sistema."
Dekan Pravnog fakulteta Đorđe Popov za DW je govorio o mogućim projektima u okviru DKMT regiona:
"Temišvar je nekada bio luka, Begej je bio plovan do Tise. Imali ste prugu Segedin-Kikinda-Temišvar, koja je bila deo prve pruge Orijent ekspresa."
A sudija Ustavnog suda Svetozar Čiplić ocenio je za naš program da ni politička ni stručna javnost, pa ni sam ustav, zapravo ne prepoznaju obavezu da Srbija mora biti satkana od regiona:
"Plašim se da je to jedna prepreka koja u mentalno-političkom smislu mora biti preskočena, i to će biti najteže. Ali bez te rekonstrukcije Srbije, put u EU je zatvoren."
Simpozijum su organizovali Društvo za jugoistočnu Evropu i Univerzitet u Novom Sadu.
(Radio Deutsche Welle, 4. septembar 2007)
Monday, September 3, 2007
Vojvođanski Hrvati kao moneta za potkusurivanje dve države
Položaj Hrvata u Vojodini danas je svakako mnogo bolji nego što je bio tokom protekle ratne decenije, ali je još uvek daleko od idealnog, ocenjeno je danas na predstavljanju knjige "Hrvati u Vojvodini danas - Traganje za identitetom", čiji je autor jedan od vodećih publicista među vojvođanskim Hrvatima Tomislav Žigmanov.
Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš rekao je na promociji da je nacionalna šarolikost u stvari pravo bogatstvo Vojvodine:
"Naše najveće bogatstvo su upravo naša multietničnost, multikulturalnost i višejezičnost. I to je vojvođanski identitet. A bez vojvođanskih Hrvata, Vojvodina ne bi bila ovakva kakva jeste, kao, uostalom, ni bez jedne od nacionalnih zajednica koje danas žive u Vojvodini."
Sam autor je podsetio na položaj Hrvata u Vojvodini u prvoj polovini devedesetih godina:
"U knjizi navodim imena 13 ljudi koji su ubijeni na prostoru Vojvodine 1991. godine i kasnije."
Tomislav Žigmanov za DW kaže da Hrvati u Vojvodini i danas često služe kao moneta za potkusurivanje u srpsko-hrvatskim odnosima:
"Naravno, mi smo interesantni kao neka vrsta monete za potkusurivanje u srpsko-hravtskim odnosima, koji imaju uzlazne i silazne faze. Često smo objekti određene vrste nasilja, kada Srbi u Hrvatskoj imaju određenu vrstu problema."
Šef vojvođanske kancelarije Helsinsksog odbora za ljudska prava Pavel Domonji i filozof Alpar Lošonc na promociji su skrenuli pažnju na činjenicu da ova knjiga sadrži oštru kritiku ne samo Miloševićeve ratne politike, već i često lošeg odnosa same Hrvatske prema vojvođanskim Hrvatima.
Možda je takav kritički ton i razlog izostanka predstavnika hrvatske ambasade u Beogradu i konzulata u Subotici, iako ih je na promociju pozvao lično predsednik vojvođanskog parlamenta Bojan Kostreš.
(Radio Deutsche Welle, 3. septembar 2007)
Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš rekao je na promociji da je nacionalna šarolikost u stvari pravo bogatstvo Vojvodine:
"Naše najveće bogatstvo su upravo naša multietničnost, multikulturalnost i višejezičnost. I to je vojvođanski identitet. A bez vojvođanskih Hrvata, Vojvodina ne bi bila ovakva kakva jeste, kao, uostalom, ni bez jedne od nacionalnih zajednica koje danas žive u Vojvodini."
Sam autor je podsetio na položaj Hrvata u Vojvodini u prvoj polovini devedesetih godina:
"U knjizi navodim imena 13 ljudi koji su ubijeni na prostoru Vojvodine 1991. godine i kasnije."
Tomislav Žigmanov za DW kaže da Hrvati u Vojvodini i danas često služe kao moneta za potkusurivanje u srpsko-hrvatskim odnosima:
"Naravno, mi smo interesantni kao neka vrsta monete za potkusurivanje u srpsko-hravtskim odnosima, koji imaju uzlazne i silazne faze. Često smo objekti određene vrste nasilja, kada Srbi u Hrvatskoj imaju određenu vrstu problema."
Šef vojvođanske kancelarije Helsinsksog odbora za ljudska prava Pavel Domonji i filozof Alpar Lošonc na promociji su skrenuli pažnju na činjenicu da ova knjiga sadrži oštru kritiku ne samo Miloševićeve ratne politike, već i često lošeg odnosa same Hrvatske prema vojvođanskim Hrvatima.
Možda je takav kritički ton i razlog izostanka predstavnika hrvatske ambasade u Beogradu i konzulata u Subotici, iako ih je na promociju pozvao lično predsednik vojvođanskog parlamenta Bojan Kostreš.
(Radio Deutsche Welle, 3. septembar 2007)
Saturday, September 1, 2007
Vozovi u Vojvodini bili brži pre sto godina nego danas!
ISTORIJA PROPASTI: Vojvođanske železnice u zagrljaju “velikog brata”
Vozovi u Vojvodini bili brži pre sto godina nego danas!
Brzi voz po redu vožnje iz 1926. godine prevaljivao je put od Subotice do Beograda za 3 sata i 15 minuta, godine 1989. godine za 2 sata, a sada, u 2007. godini za 3 sata i 8 minuta
Nedavna tragična železnička nesreća kod Sremskih Karlovaca, u kojoj su dvojica radnika Železnica Srbije izgubili život, još je jednom skrenula pažnju na mučan i jadan položaj u kojem se nalaze pruge, vozovi, lokomotive, vagoni... u Vojvodini.
Autor ovog teksta nekada, u “dobra stara vremena”, voleo je da putuje vozom jer je to putovanje uvek imalo poseban “šmek” i gotovo antropološku dimenziju upoznavanja kojekakvih, zanimljivih ili opskurnih, faca. Vozom se nije stizalo najbrže od tačke A do tačke B. Ali, recimo, biti srednjoškolac a ići na more sa društvom autobusom, to se smatralo ili “šminkerajem” ili naprosto nedostatkom stila.
U Vojvodini, pak, za “ajzliban” (od njemačkog “Eisenbahn” - železnica) znalo se odavno, iako možda ne baš kao na Divljem zapadu (u svetu se prvi voz pojavio 1826). Eto, na primer, u Vršcu su prošle jeseni obeležili 150 godina otkako je parnjača prvi put zašištala pored Vršačkog brega. Godine 1856, otvorena je prva banatska pruga za putnički saobraćaj Oravica-Jasenovo-Bela Crkva-Bazjaš. I bila je duga 64 kilometra. Knjige kažu da se Vršac već 1858. prugom povezao i sa, ni manje ni više, nego Temišvarom, Budimpeštom i Bečom.
I kada su tada počeli po vojvođanskim njivama polagati šine, nije bilo kraja. Poslednji direktor ŽTO Novi Sad (“Vojvođanskih železnica”) Gerhard Burbah u materijalu koji nam je ustupio beleži da je Vojvodina do 1914. godine imala najgušću železničku mrežu u Evropi, odnosno 8,7 kilometara pruge na 10.000 stanovnika.
- Kao poseban kuriozitet želim da istaknem da je brzi voz po redu vožnje iz 1926. godine prevaljivao put od Subotice do Beograda za 3 sata i 15 minuta, godine 1989. godine za 2 sata, a sada, u 2007. godini za 3 sata i 8 minuta. I to je taj "napredak unazad", navodi Burbah.
Inače, posleratna istorija železnice u Vojvodini beleži dva razdoblja kada je njome upravljano iz Beograda. Prvi je bio od 1965. do 1976. godine, drugi od 1990. godine naovamo. Zadržimo se na podacima iz perioda kada su još postojale “vojvođanske železnice”, od 1. januara 1977. do 31. decembra 1989. godine.
U tom je periodu, dakle, remontovano više od 527 kilometara pruga u Pokrajini i sve su pruge su elektrificane; nabavljeno je više od 10 električnih lokomotiva i 10 elektromotornih vozova; uvedena je nulta faza informacionog sistema za praćenje vozova, ukinuta je parna vuča; nabavljeno je više od 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona za brzine do 200 km/h.
Sve u svemu, Vojvodina je tada imala 44 električne lokomotive, 94 “dizelke”, 13 “parnjača”, 161 putnički vagon, 67 šinobusa i na hiljade terenih vagona svih vrsta
Postojali su poslovni vozovi, zatim "Avala ekspres", kao i radnički vozovi. Ako se još neko seća, u tim čistim, gotovo sterilnim poslovnim vozovima, od Subotice do Beograda putovalo se začas a putnike su za zdravlje, žeđ i glad pitale ljubazne i prijatne stjuardese. Zvuči kao naučna fantastika, ali, eto, kunemo se - tako je bilo!
A šta se desilo kada je ukinut ŽTO Novi Sad? Sva vozna i vučna sredstva su "pridružena" ŽTO Beograd, koji naplaćuje njihovo iznajmljivanje. Danas je ukupna dužina pruga na teritoriji Vojvodine je 1.735 km, ali se od toga koristi svega oko 1.000 km. Red vožnje je redukovan, ne održava se, zakašnjenja su ogromna... Od lepih stjuardesa ostala su samo sećanja, a o higijeni u vozovima ovog puta ne bismo. Iako su cene niske, nema putnika niti robe, jer se ne poštuju osnovni principi: redovitost, tačnost i čistoća.
Godine 2005. u Vojvodni je prevezeno 3,61 milion putnika, spram 1989. kada je prevezeno 16,58 miliona. Godine 2005. utovareno je 1,82 miliona tona robe, a 1989. 6,19 miliona tona. Istovareno je 2005. godine 2,16 miliona tona robe, a 1989. 7,80 miliona tona. Danas u Vojvodini u ŽTP-u ima oko 6.200 uposlenih, a 1989. ih je bilo 13.600...
- Dakle, totalno raubovanje, demontaža, razvlačenje imovine, naprosto devastacija, vojvođanske železnice i degradiranje njenih kadrova, ocenjuje Burbah. On podseća da su vojvođanske pruge tokom osamdesetih godina prošlog veka bile osposobljene za brzine vozova od 160 kilometara na čas. Nije bilo iole značajnije vojvođanske fabrike - uljare, šećerane, hemijskog kompleksa - do koje nije stigao industrijski kolosek kojim je dopremana sirovina i otpreman gotov proizvod.
“Labudova pesma”, poslednji veliki posao ŽTO Novi Sad bila je generalna rekonstrukcija pokojnog Žeželjevog mosta, koja je trajala dve godine. Tada je ovaj most bio osposobljen da preko njega vozovi prelaze sa 80 kilometara na sat. Danas imamo montažno-demontažni most, nalik onom, božmeprosti, Kasandrinom iz filma, preko koga je brzina voza ograničena na 10 kilometara na sat. Plus svakome po jedna molitva, za srećan prelazak tog čuda Miloševićeve arhitekture.
Sve u svemu, ŽTO Novi Sad je bila rame uz rame sa ŽTO Ljubljanom. Baš kao što je i Vojvodina, po bruto društvenom proizvodu i prosečnim platama tih godina bila u rangu Slovenije.
E, onda je došla jogurt revolucija, pa 1990. godina, kada je, po ugledu na sve ostale velike sisteme, političkom odlukom, i “železnica iz tri dela ponovo postala cela”. Koliko je cela, vidimo danas golim okom. Odmah nakon “ujedinjenja” iz Vojvodine je odneto oko 100 kilometara visokonaponske električne mreže koja je bila pripremljena za elektrifikaciju pravca Subotica-Sombor-Bogojevo, da se više nikad ne vrati. U vidu lastinog repa nestalo je i 30 kilometara potpuno novih šina koje su bile tek privremeno položene za rekonstrukciju pravca Banatsko Miloševo-Novi Bečej, a netragom su nestali i kompjuterski sistemi iz Subotice i iz Novog Sada. Odvučeno je, vele upućeni - bez ikakve evidencije, na stotine vagona i lokomotiva, to jest sve što je bilo novo i valjano.
Tih devedesetih (što bi pesnik rekao: “ma jeb... se devedesete”) često sam do tazbine u Somboru putovao onim nesrećnim šinobusima, što “jure” maksimalno 60 na sat. Bila su to prečesto putovanja puna rizika, od kojih je nekima od nas pripadala muka pa je bilo i padanja u nesvest. Jer su prizori često bili slični onima u Indiji: ljudi samo što nisu visili sa tih šinobusa, toliko nas je bilo unutra.
I sramota je reći, ali eto moj sin za osam i po godina svoga života nikada nije putovao vozom. Pokojni deda, čiji je otac još pre onog rata bio železničar, vodio je često svoga unuka na železničku stanicu u Novom Sadu, da gledaju ono malo “pravih” vozova kako moćno klize niz šine. Da se “nadišu” onog mirisa željeza, gvožđa. Sada, kad je već dovoljno veliki, pitam ga hoće li barem da sednemo na voz iz Novog Sada do Petrovaradina. Neće, kaže, da kvari utisak o vozovima, koji je stekao gledajući “National Geographic Channel”. Kvare nam decu, pa prikazuju kojekakve vozove koji “piče” sad već i više od 500 kilometara na sat. Zbog kojih su izbušili i tunel ispod kanala Lamanš. Koji u Japanu idu prugama koje više nalikuju onim ludim šinama u luna parkovima...
I tako, žurimo pre neku godinu na železničku stanicu u Geteborgu, da dočekamo rođake koji stižu iz 500 kilometara udaljenog Stokholma. Krenuli su u 12.36, a voz stiže u stanicu u 15.32. Pih, 15.32, gunđam u sebi, ne može voz da stigne tačno u sekund! Na svoj užas, međutim, shvatam da je voz kliznuo niz šine na peronu 3 kolosek 2 tačno kad je kazaljka sata prebacila na - 15.32.
A vozovi su, ako neko ne zna, skuplji na trulom Zapadu od aviona. I to je potpuno opravdano: tačni su, čisti, možete da “protegnete noge” u toku vožnje, ne gubite vreme na odlazak i dolazak sa aerodroma, železničke stanice su obično u centru grada. I imaju stjuardese koje su, hm, vrlo prijatne vanjštine. I koje govore više jezika. I postoje i metro i polumetro u toj bezveznoj EU. Oni, jadni, eto pojma nemaju kakav je ugođaj vozikati se Beogradom u špicu. Nemaju pojma kakav je užitak putovati recimo od Bežanijske kose do Novog Sada vozom četiri sata.
Ali su zato naši vozovi jeftini. Problem je samo u tome što su, ovakvi kakvi su, i tako jeftini u stvari bezobrazno skupi. Jer, Železnice Srbije bi u stvari morale da plate svakom onom ko se odvaži na avanturu u njihovoj režiji.
A “vojvođanske železnice”? Manite to, ima prečih pitanja: Kosovo, Republika Srpska, Ratko Mladić... I autoput Horgoš-Požega, koji vodi sve do kuće magistra Velimira. Šta ćeš, snaš’o se čovek! Možda da mu predložimo da izda koncesiju i na vojvođanske pruge.
(Građanski list, 1. septembar 2007)
Vozovi u Vojvodini bili brži pre sto godina nego danas!
Brzi voz po redu vožnje iz 1926. godine prevaljivao je put od Subotice do Beograda za 3 sata i 15 minuta, godine 1989. godine za 2 sata, a sada, u 2007. godini za 3 sata i 8 minuta
Nedavna tragična železnička nesreća kod Sremskih Karlovaca, u kojoj su dvojica radnika Železnica Srbije izgubili život, još je jednom skrenula pažnju na mučan i jadan položaj u kojem se nalaze pruge, vozovi, lokomotive, vagoni... u Vojvodini.
Autor ovog teksta nekada, u “dobra stara vremena”, voleo je da putuje vozom jer je to putovanje uvek imalo poseban “šmek” i gotovo antropološku dimenziju upoznavanja kojekakvih, zanimljivih ili opskurnih, faca. Vozom se nije stizalo najbrže od tačke A do tačke B. Ali, recimo, biti srednjoškolac a ići na more sa društvom autobusom, to se smatralo ili “šminkerajem” ili naprosto nedostatkom stila.
U Vojvodini, pak, za “ajzliban” (od njemačkog “Eisenbahn” - železnica) znalo se odavno, iako možda ne baš kao na Divljem zapadu (u svetu se prvi voz pojavio 1826). Eto, na primer, u Vršcu su prošle jeseni obeležili 150 godina otkako je parnjača prvi put zašištala pored Vršačkog brega. Godine 1856, otvorena je prva banatska pruga za putnički saobraćaj Oravica-Jasenovo-Bela Crkva-Bazjaš. I bila je duga 64 kilometra. Knjige kažu da se Vršac već 1858. prugom povezao i sa, ni manje ni više, nego Temišvarom, Budimpeštom i Bečom.
I kada su tada počeli po vojvođanskim njivama polagati šine, nije bilo kraja. Poslednji direktor ŽTO Novi Sad (“Vojvođanskih železnica”) Gerhard Burbah u materijalu koji nam je ustupio beleži da je Vojvodina do 1914. godine imala najgušću železničku mrežu u Evropi, odnosno 8,7 kilometara pruge na 10.000 stanovnika.
- Kao poseban kuriozitet želim da istaknem da je brzi voz po redu vožnje iz 1926. godine prevaljivao put od Subotice do Beograda za 3 sata i 15 minuta, godine 1989. godine za 2 sata, a sada, u 2007. godini za 3 sata i 8 minuta. I to je taj "napredak unazad", navodi Burbah.
Inače, posleratna istorija železnice u Vojvodini beleži dva razdoblja kada je njome upravljano iz Beograda. Prvi je bio od 1965. do 1976. godine, drugi od 1990. godine naovamo. Zadržimo se na podacima iz perioda kada su još postojale “vojvođanske železnice”, od 1. januara 1977. do 31. decembra 1989. godine.
U tom je periodu, dakle, remontovano više od 527 kilometara pruga u Pokrajini i sve su pruge su elektrificane; nabavljeno je više od 10 električnih lokomotiva i 10 elektromotornih vozova; uvedena je nulta faza informacionog sistema za praćenje vozova, ukinuta je parna vuča; nabavljeno je više od 100 teretnih vagona, 20 savremenih putničkih vagona za brzine do 200 km/h.
Sve u svemu, Vojvodina je tada imala 44 električne lokomotive, 94 “dizelke”, 13 “parnjača”, 161 putnički vagon, 67 šinobusa i na hiljade terenih vagona svih vrsta
Postojali su poslovni vozovi, zatim "Avala ekspres", kao i radnički vozovi. Ako se još neko seća, u tim čistim, gotovo sterilnim poslovnim vozovima, od Subotice do Beograda putovalo se začas a putnike su za zdravlje, žeđ i glad pitale ljubazne i prijatne stjuardese. Zvuči kao naučna fantastika, ali, eto, kunemo se - tako je bilo!
A šta se desilo kada je ukinut ŽTO Novi Sad? Sva vozna i vučna sredstva su "pridružena" ŽTO Beograd, koji naplaćuje njihovo iznajmljivanje. Danas je ukupna dužina pruga na teritoriji Vojvodine je 1.735 km, ali se od toga koristi svega oko 1.000 km. Red vožnje je redukovan, ne održava se, zakašnjenja su ogromna... Od lepih stjuardesa ostala su samo sećanja, a o higijeni u vozovima ovog puta ne bismo. Iako su cene niske, nema putnika niti robe, jer se ne poštuju osnovni principi: redovitost, tačnost i čistoća.
Godine 2005. u Vojvodni je prevezeno 3,61 milion putnika, spram 1989. kada je prevezeno 16,58 miliona. Godine 2005. utovareno je 1,82 miliona tona robe, a 1989. 6,19 miliona tona. Istovareno je 2005. godine 2,16 miliona tona robe, a 1989. 7,80 miliona tona. Danas u Vojvodini u ŽTP-u ima oko 6.200 uposlenih, a 1989. ih je bilo 13.600...
- Dakle, totalno raubovanje, demontaža, razvlačenje imovine, naprosto devastacija, vojvođanske železnice i degradiranje njenih kadrova, ocenjuje Burbah. On podseća da su vojvođanske pruge tokom osamdesetih godina prošlog veka bile osposobljene za brzine vozova od 160 kilometara na čas. Nije bilo iole značajnije vojvođanske fabrike - uljare, šećerane, hemijskog kompleksa - do koje nije stigao industrijski kolosek kojim je dopremana sirovina i otpreman gotov proizvod.
“Labudova pesma”, poslednji veliki posao ŽTO Novi Sad bila je generalna rekonstrukcija pokojnog Žeželjevog mosta, koja je trajala dve godine. Tada je ovaj most bio osposobljen da preko njega vozovi prelaze sa 80 kilometara na sat. Danas imamo montažno-demontažni most, nalik onom, božmeprosti, Kasandrinom iz filma, preko koga je brzina voza ograničena na 10 kilometara na sat. Plus svakome po jedna molitva, za srećan prelazak tog čuda Miloševićeve arhitekture.
Sve u svemu, ŽTO Novi Sad je bila rame uz rame sa ŽTO Ljubljanom. Baš kao što je i Vojvodina, po bruto društvenom proizvodu i prosečnim platama tih godina bila u rangu Slovenije.
E, onda je došla jogurt revolucija, pa 1990. godina, kada je, po ugledu na sve ostale velike sisteme, političkom odlukom, i “železnica iz tri dela ponovo postala cela”. Koliko je cela, vidimo danas golim okom. Odmah nakon “ujedinjenja” iz Vojvodine je odneto oko 100 kilometara visokonaponske električne mreže koja je bila pripremljena za elektrifikaciju pravca Subotica-Sombor-Bogojevo, da se više nikad ne vrati. U vidu lastinog repa nestalo je i 30 kilometara potpuno novih šina koje su bile tek privremeno položene za rekonstrukciju pravca Banatsko Miloševo-Novi Bečej, a netragom su nestali i kompjuterski sistemi iz Subotice i iz Novog Sada. Odvučeno je, vele upućeni - bez ikakve evidencije, na stotine vagona i lokomotiva, to jest sve što je bilo novo i valjano.
Tih devedesetih (što bi pesnik rekao: “ma jeb... se devedesete”) često sam do tazbine u Somboru putovao onim nesrećnim šinobusima, što “jure” maksimalno 60 na sat. Bila su to prečesto putovanja puna rizika, od kojih je nekima od nas pripadala muka pa je bilo i padanja u nesvest. Jer su prizori često bili slični onima u Indiji: ljudi samo što nisu visili sa tih šinobusa, toliko nas je bilo unutra.
I sramota je reći, ali eto moj sin za osam i po godina svoga života nikada nije putovao vozom. Pokojni deda, čiji je otac još pre onog rata bio železničar, vodio je često svoga unuka na železničku stanicu u Novom Sadu, da gledaju ono malo “pravih” vozova kako moćno klize niz šine. Da se “nadišu” onog mirisa željeza, gvožđa. Sada, kad je već dovoljno veliki, pitam ga hoće li barem da sednemo na voz iz Novog Sada do Petrovaradina. Neće, kaže, da kvari utisak o vozovima, koji je stekao gledajući “National Geographic Channel”. Kvare nam decu, pa prikazuju kojekakve vozove koji “piče” sad već i više od 500 kilometara na sat. Zbog kojih su izbušili i tunel ispod kanala Lamanš. Koji u Japanu idu prugama koje više nalikuju onim ludim šinama u luna parkovima...
I tako, žurimo pre neku godinu na železničku stanicu u Geteborgu, da dočekamo rođake koji stižu iz 500 kilometara udaljenog Stokholma. Krenuli su u 12.36, a voz stiže u stanicu u 15.32. Pih, 15.32, gunđam u sebi, ne može voz da stigne tačno u sekund! Na svoj užas, međutim, shvatam da je voz kliznuo niz šine na peronu 3 kolosek 2 tačno kad je kazaljka sata prebacila na - 15.32.
A vozovi su, ako neko ne zna, skuplji na trulom Zapadu od aviona. I to je potpuno opravdano: tačni su, čisti, možete da “protegnete noge” u toku vožnje, ne gubite vreme na odlazak i dolazak sa aerodroma, železničke stanice su obično u centru grada. I imaju stjuardese koje su, hm, vrlo prijatne vanjštine. I koje govore više jezika. I postoje i metro i polumetro u toj bezveznoj EU. Oni, jadni, eto pojma nemaju kakav je ugođaj vozikati se Beogradom u špicu. Nemaju pojma kakav je užitak putovati recimo od Bežanijske kose do Novog Sada vozom četiri sata.
Ali su zato naši vozovi jeftini. Problem je samo u tome što su, ovakvi kakvi su, i tako jeftini u stvari bezobrazno skupi. Jer, Železnice Srbije bi u stvari morale da plate svakom onom ko se odvaži na avanturu u njihovoj režiji.
A “vojvođanske železnice”? Manite to, ima prečih pitanja: Kosovo, Republika Srpska, Ratko Mladić... I autoput Horgoš-Požega, koji vodi sve do kuće magistra Velimira. Šta ćeš, snaš’o se čovek! Možda da mu predložimo da izda koncesiju i na vojvođanske pruge.
(Građanski list, 1. septembar 2007)
Subscribe to:
Posts (Atom)
