Narkomanija je izlečiva

Nevladina organizacija "Raskršća" dodeliće 17 diploma bivšim teškim zavisnicima od heroina.

Ove diplome za proteklih pet godina dobila je ukupno 71 osoba.

Saša Ivanović, direktor "Raskršća":

"Oni sami kažu da je to diploma neke životne škole. Radujemo se, eto, pobedi nad jednim zlom koje su oni imali u svom životu i radujemo se da su oni to uspeli da preborde i da mogu da nastave jedan novi život."

Dušan Ćuslović, bivši narkoman:

"Život mi je bio sve gori i gori, prijateljstva koja sam imao sam izgubio, odnose sa porodicom sam potpuno uništio. Znači, nikakvo poverenje više nisam imao od svojih roditelja, a oca nisam ni imao. Sestra je odrastala gledajući sve to."

Dušan se ipak izvukao iz pakla heroina:

"Dobio sam život i naučio sam da ga živim i zavoleo sam da ga živim. Upisao sam fakultet. Dobio sam bolja prijateljstva nego što bih ikada imao u životu. Odnosi sa porodicom su mi fantastični. Sestru koju bukvalno nisam poznavao sam ponovo dobio, i dobio sam sposobnost d abudem pravi brat. Ustajem ujutro zadiovoljan svojim životom, ustajem srećan. Jednostavno sam zavoleo da živim. Ne znam kako da vam objasnim..."

Droga u Srbiji predstavlja ogroman problem i nikada nije bila dostupnija pa je za jednu dozu heroina potrebno izdvojiti svega 350-400 dinara, a narko dileri se mogu pronaći i u dvorištima osnovnih škola. Srbija još uvek nema nacionalnu strategiju za borbu protiv narkomanije, pa se koriste prevaziđene metode, poput metadonske i poput takozvanih čistih soba, u koje narkomani mogu doći da bi im se ubrizgala droga. Saša Ivanović iz "Raskršća" prezire ovakve metode:

"To je poruka: 'Vi nam ne trebate, nemamo rešenja za vas. Ne brinemo mi za vas, mi brinemo za sebe. Jer kada vam damo metadon, u stvari time hoćemo da postignemo da vi ne obijate naša kola, naše banke, da ne kradete naš novac. Tako da evo vama metadon. A to je slanje u laganu smrt. Vi ćete biti mirni, nas ćete ostaviti na miru.'"

Takođe, Direkcija za robne rezerve Vojvodine uputiće humanitarnu pomoć manastiru Kovilj za potrebe tamošnja tri kampa za lečenje narkomana.

(Radio Deutsche Welle, 1. april 2008)

Ko priželjkuje incidente u Vojvodini?

Predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova demantovali su navode visokog radikalskog funkcionera Milorada Mirčića, da postoji scenario “spolja” da se u Vojvodini izazovu međunacionalni sukobi, nakon što je Mađarska priznala nezavisnost Kosova.

Policijski general Mladen Kuribak:

“Ono što je posebno karakteristično za ovaj period koji se dogodio je da nije došlo do pogoršanja međunacionalnih odnosa, već naprotiv: evidentiran je manji broj slučajeva konflikata na nacionalnoj osnovi.”

Savetnik ministra unutrašnjih poslova Srbije Dragomir Obradović:

“Mi sa zadovoljstvom možemo konstatovati da nije bilo nekih situacija koje su naslućivane, predviđane ili možda željene, da ne ulazimo sada u sve to.”

Odbor za bezbednost Skupštine Vojvodine najoštrije je osudio izjave radikala Milorada Mirčića, ocenio da se na taj način pokušavaju izazvati tenzije u Vojvodini zbog predizborne kampanje i zatražio od tužilaštva da se pozabavi Mirčićevim slučajem.

Potpredsednik Skupštine Vojvodine iz redova Saveza vojvođanskih Mađara Šandor Egereši:

“Smatramo da je u Vojvodini stabilna situacija u pogledu međunacionalnih odnosa. I dalje tvrdimo da ukoliko dođe do bilo kakvih incidenata, to neće biti spontana reakcija već neka vrsta koordinirane akcije iz raznih izvora centara moći, kao što su, recimo, političke stranke ili ekstremne organizacije u Vojvodini i u Srbiji.”

Egereši je uputio i apel javnosti:

“Apelujemo na mlade, na roditelje i na profesore da zajednički očuvamo našu multietničku, multinacionalnu i višejezičnu Vojvodinu.”

Iako je bio pozvan, Mirčić se ove sedmice nije pojavio pred Odborom za bezbednost Skupštine Vojvodine da objasni odakle mu podaci o scenariju izazivanja incidenata u ovoj pokrajini.

(Radio Deutsche Welle, 27. mart 2008)

Terorizam, ne hvala

Treći po redu “Vivisekt” (Vivisect) festival o ljudskim pravima, koji ove godine nosi naziv “Terorizam, ne hvala” otvoren je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.

U okviru festivala biće prikazani dokumentarni filmovi koji se bave temom terorizma, a posetioci imaju prilike da pogledaju i izložbe fotografija značajnih svetskih fotoreportera kao i izložbu angažovanog plakata.

Marija Gajicki iz nevladine organizacije “Vojvođanka”, koja je organizator festivala “Vivisekt” za DW kaže šta je namera festivala:

“Da pokušamo da utičemo na svest ljudi da razmisle o tome da svaka vrsta nasilja sutra može dovesti do toga da se neko odluči da svoja prava ostvaruje kroz neku terorističku akciju, da ugrožava sopstveni i tuđe živote. Da upozorimo da, osim toga što svako od nas može biti potencijalna žrtva terorizma, takođe možda svako od nas može u jednom trenutku postati terorista.”

Festival je otvorio predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je primetio da je otvaranje obezbeđivao veliki broj policajaca:

“Odmah sam znao da ili je u pitanju neka utakmica visokog rizika ili neko hoće da kaže nešto o ljudskim pravima. Obe stvari nose sa sobom ogroman rizik.”

Prema Čankovim rečima, terorizam i rat su dve strane iste medalje:

“I ko u tome ne vidi Srebrenicu, ko u tome ne vidi Vukovar, ko u tome ne vidi hladnjače, ko u tome ne vidi sve ono što se nama događalo protekle dve decenije, ko to ne vidi - taj ne treba da bude ovde.”

Ipak, kaže Marija Gajicki:

“Smatramo da je mir uvek moguć i da očaj nikada nije potpun.”

Festival “Terorizam, ne hvala” otvoren je do 29. marta.

(Radio Deutsche Welle, 25. mart 2008)

Kosovo se koristi kao alibi za neuspehe

Kosovo se na političkoj sceni Srbije koristi kao alibi za sve neuspehe i sve brojne nagomilane nerešene probleme, ocena je koja se na javnoj sceni Srbije i u medijima, nekako sa šapatom izgovara.

Biljana Kovačević Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava za DW kaže:

“Ta jedna veštačka homogenizacija zaista nije pogodna za razvoj demokratije, jer svaki stav koji je drukčiji više se ne kvalifikuje kao drukčici politički stav niti kao pluralizam mišljenja, nego se kvalifikuje kao izdaja i ljudi koji su kvalifikovani kao izdajnici naravno istog trenutka postaju i legitimna meta napada.”

Novinar Miloš Vasić za naš program kaže da vlasti u Beogradu zloupotrebljavaju kosovske Srbe:

“Sada imamo tu minijaturu u kojoj nam se Kosovo severno od Ibra javlja kao nekakva vrsta nove Republike Srpske Krajine, ali, zanimljivo, sa vrlo sličnom podelom stanovništva. Naime, mnogo više Srba na Kosovu je preostalo da živi u enklavama i u onim džepovima južno od Ibra. Kao što je u Hrvatskoj nekih 75 odsto Srba ostalo na teritoriji pod kontrolom zagrebačke vlade i Franje Tuđmana. Svega 25 odsto je bilo pod kontrolom, odnosno na teritoriji RSK i Milana Martića. Onih 75 odsto je žrtvovano.”

S Vasićem se slaže i filozof Milenko Perović:

“Sve što je veće patriotsko busanje u prsi u ime zaštite srpskoga naroda, srpskom narodu je sve gore i gore , sve teže i teže.”

Sociolog religije Mirko Đorđević kaže za DW da se i crkva počela partijski svrstavati zbog Kosova, posebno episkop Artemije:

“Dosad se crkva partijski svrstavala itekako, ali ispod žita. A crkva se sada prvi put našla u situaciji da se episkop zvanično izjasnio, rečima: ‘Ja sam uz Demokratsku stranku Srbije i uz Srpsku radikalnu stranku’.”

Naši sagovornici upozoravaju da će naročito težak period biti tokom predizborne kampanje, kada je moguće dalje podizanje tenzija i na samom Kosovu i u samoj Srbiji.

(Radio Deutsche Welle, 24. mart 2008)

Gorčin Stojanović: Više se grozim provincije nego lošeg života

Pozorišni i filmski reditelj Gorčin Stojanović promovisao je u Novom Sadu knjigu “Apokalipso” (Apocalypso), koja predstavlja izbor njegovih novinskih kolumni. Stojanović je na promociji u Radio kafeu rekao da se u knjizi nalaze tekstovi iz perioda od januara 1997. do proleća 2000. godine, kao i tekstovi koji nikada nisu objavljivani. Autor je rekao da je naslov za knjigu “ukrao” od Darka Rundeka, koji ima pesmu pod nazivom “Apokalipso”. Gorčin Stojanović je na promociji puštao i muziku po svom izboru.

Gorčin Stojanović je za DW rekao:

“I onda sam ja skapirao da mi se uvek dopadao taj naslov ‘Apokalipso’. Kalipso je latinoamerički ples, a apokalipsa je apokalipsa. Postoji pojam radosna ili vesela apokalipsa, a postoji i knjiga Slobodana Šnajdera ‘Radosna apokalipsa’, koja se dosta citira tu. Taj naslov može da bude ironičan, može da bude patetičan, može da bude i ciničan, može da bude ovakav ili onakav. I onda je u jednom trenutku došlo do ideje da ja te tekstove nekako uobličim, plus nešto što sam ja pisao za vreme bombardovanja, što nikada nije nigde objavljeno. Poslednji tekst je napisan za Deutsche Welle, to je bilo na temu ‘Kako zamišljam Srbiju u budućnosti’ i odjednom se nekakva zajednička nit našla. Ja sam tada napisao da će se smenjivati dve ili tri poludemokratske opcije u Srbiji i ispostavilo se da je to negde tačno. Evo, već osam godina svedočimo tome da se smenjuju poludemokratske političke opcije, da se svi kunu u šta god nacionalno mogu da se zakunu, a najčešće u kulturu, jer ni za šta drugo nacionalno oni i ne znaju. I knjiga završava rečenicom da se ja više grozim provincije nego lošeg života. Misli se tu na palanački duh, misli se tu na parohijalni način mišljenja. I ja bih volio da se varam, ali zasad se, bojim se, baš ne varam mnogo...”

A šta je za Gorčina Stojanovića “nacionalna kultura”:

“Nije nacionalna kultura neka politička bitanga, koja urliče ‘Srbija iber ales’. Ja sam nacionalna kultura, zato što živim ovde, zato što radim to što radim i što se time bavim. Prema tome, kod nas se misli da je nacionalna kultura nešto što bi obavezno moralo da bude sa mirisom tamjana nekako. Ali, nacionalna kultura su Kanda, Kodža i Nebojša, nacionalna kultura su čiste klonje po kafanama... To je sve nacionalna kultura, odnosno kultura jednog prostora, u kome hvala bogu pa žive različite nacije. Kad kažem ‘srpska kultura’ ili ‘srpska književnost, svakako ne mislim na akademike iz Rovaca, nego mislim naravno na Danila Kiša.”

Kolumnista Teofil Pančić bio je glavni urednik beogradskog nedeljnika “Vreme”, kada je Gorčin Stojanović, krajem prošle decenije, pisao kolumnu za ovaj list:

“Ti imaš danas razne kvazi, para, meta kolumniste koji nikakve veze ni sa čim, ni sa novinarstvom, ni sa mozgom nemaju. Ali Gorčinovi tekstovi su u onom vremenu pisali o stvarima koje se svakoga od nas tiču a imali su tu neku privilegiju, a naravno i umeće, da o tome pišu na jedan način koji je bio negde izmešten od tih dnevno-novinarskih opsesija. Tako da mislim da je to bitno osvežavalo ‘Vreme’ i drago mi je da sam urednikovao u to vreme kada je Gorčin to radio.”

Teofil Pančić za DW kaže da već dve decenije živimo neku vrstu apokalipse:

“Pa mislim da smo mi već 20 godina, gotovo u kontinuitetu u nekoj formi apokalipse. Povremeno je to jači intenzitet, povremeno niži. Ali, ovo što sada vidimo ili je poslednji čin jednog dugogodišnjeg ludila, ili je uvod za neku novu težu apokalipsu. Ja se nekako nadam da je ovo prvo, ali...”

(Radio Deutsche Welle, 22. mart 2008)

Đorđević: SPC po prvi put ima dva arhiepiskopa

Sociolog religije Mirko Đorđević izjavio je večeras da Srpska pravoslavna crkva (SPC) po prvi put u svojoj istoriji ima dva arhiepiskopa.

Đorđević je na tribini Nezavisnog društva novinara Vojvodine u Kuli rekao da se mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije nedavno proglasio i arhiepiskopom Cetinjskim.

On je dodao da je SPC do sada uvek imala samo jednog arhiepiskopa, i to arhiepiskopa Pećkog, koji je ujedno i patrijarh.

Đorđević je podsetio da je patrijarh Pavle ujedno i arhiepiskop Pećki, a kritikovao je i pojedine episkope SPC, posebno episkopa Raško-prizrenskog Artemija, zbog toga što se direktno mešaju u dnevno-politička zbivanja.

"Crkva se prvi put zvanično partijski svrstala. Svrstavali su se oni i ranije, ali ispod žita", rekao je Đorđević.

On je ocenio "da bi crkva trebala da ostane iznad politike, inače joj preti opasnost da se nađe u plićaku političke stihije zvane izbori".

Đorđević je večeras kritikovao predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunicu i ocenio da on "kudikamo lukavije i podlije manipuliše crkvom nego što je to radio Slobodan Milošević".

(Beta, 21. mart 2008)

Perović: Nacionalisti neće prezati od daljeg cepanja Srbije

Filozof Milenko Perović izjavio je večeras u Kuli "da beogradska nacionalistička elita neće prezati od daljeg cepanja Srbije ni nakon gubitka Kosova".

Perović je na tribini Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) "Kosovo kao alibi" ocenio da nikoga ne treba da iznenadi ukoliko nakon Kosova novi izgovor za izazivanje sukoba i podela u samoj Srbiji postanu Vojvodine i Sandžak.

"Nakon Kosova će se otvoriti neki novi izgovor. Nije teško zaključiti da će se taj mogući novi izgovor praviti u Vojvodini ili u Sandžaku", rekao je Perović.

On je ocenio da će Srbi na Kosovu "biti ostavljeni na cedilu od strane Beograda, baš kao što su prošli i Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u prošloj deceniji".

Biljana Kovačević Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava je ocenila da se Srbija nalazi na raskrsnici između proevropskog puta i puta u izolaciju.

Prema njenim rečima, prestojeći izbori će biti neka vrsta referenduma između ta dva puta.

Ona je ocenila da se ljudi u Srbiji "plaše da slobodno razgovaraju o problemu Kosova pošto bi odmah bili proglašeni izdajnicima".

"Kosovo se koristi kao izgovor za napade na ljude koji imaju snage da kažu šta misle o promašenoj poltici koja je dovela do gubitlka Kosova", rekla je Kovačević Vučo.

Novinar nedeljnika "Vreme" Miloš Vasić je ocenio da sadašnji trenutak sa Kosovom "podseća na 1990. i 1991. godinu kada je parola bila da se Beograd i Moskva brane u Kninu".

"Sever Kosova se javlja kao nova Republika Srpska krajina (RSK), iako u enklavama živi mnogo više Srba nego na severu. Isto kao što je Hrvatskoj 75 odsto Srba živelo izvan RSK", ocenio je Vasić.

Večerašnju tribinu u sali Skupštine opštine Kula NDNV je organizovala pod pokroviteljstvom američke fondacije NED.

(Beta, 21. mart 2008)

Rasizam u Srbiji

U Srbiji postoji rasizam i on se ispoljava kroz najrazličitije oblike, a njime su ubedljivo najviše ugroženi Romi, kažu aktivisti organizacija za zaštitu ljudskih prava, povodom Međunarodnog dana borbe protiv rasizma.

Marija Perković iz Žena u crnom kaže za DW da se slaže da su Romi najugroženiji raszimom, ali dodaje da je i odnos prema Albancima tipično rasistički. Prema njenim rečima, proizvodnja neprijatelja proizvodi i rasizam:

“Proizvodnja neprijatelja je, naravno, sastavni deo patrijarhalne kulture u kojom mi, na žalost, i dalje jesmo, iako je 21. vek. I proizvodnja neprijatelja koja omogućava homogenizaciju i očuvanje bilo koje vrste vlasti jeste jako važna za tu vlast. U toj proizvodnji neprijatelja koriste se vrlo slične ideologije, poput rasizma, nacionalizma ili, u krajnjoj liniji, ono što danas možemo nazvati fašizam, koji je dobio različite oblike.”

Zoran Petakov, aktivista Antifašističke akcije Novog Sada, za naš program kaže da u Srbiji postoji rasizam koji se “podrazumeva”:

“Znači, sasvim je normalno za nekog običnog građanina Srbije da ne može da živi zajedno u istoj ulici u kojoj živi Rom, ili da ne može da radi sa njim... To je postalo sasvim normalno, i to je ono što je strašno. To zapravo znači da u ovoj državi postoji oko 700.000 ili možda čak i više građana, koji su građani rođeni u ovoj zemlji, a koji su apsolutno - ne građani drugog reda - nego nemaju nikakva prava, samo zbog činjenice da im je boja kože drugačija.”

Petakov skreće pažnju i na pojavu velikog broja antisemitskih organizacija u Srbiji, iako u ovoj zemlji ima jako malo Jevreja:

“Da nije tužno i da nije strašno - bilo bi smešno!.”

Antifašistička akcija Novog Sada tokom današnjeg dana organizuje brojne antirasističke manifestacije u Omladinskom centru CK 13, dok su Žene u crnom u podne održale uličnu akciju u na Trgu Republike u Beogradu.

(Radio Deutsche Welle, 21. mart 2008)

U porastu nasilje u školama

Nasilje među decom školskog uzrasta u Srbiji je u porastu, što i ne treba da čudi s obzirom na atmosferu u postratnom društvu, koja je u dobroj meri obeležena nasiljem, rečeno je danas na okruglom stolu posvećenom nasilju u školama, koji je održan u Novom Sadu.

Miodrag Protić iz Sindikata prosvetnih radnika Vojvodine za DW kaže da nije samo u porastu nasilje među decom, nego i nasilje učenika i roditelja prema nastavnicima:

"Recimo, u Somboru su u školu ušla dva roditelja i pretuklaprofesora, nezadovoljni ocenama. Često smo svedoci da učenici jednostavno napadaju, ne samo psihički već i fizickci svoje profesore i ostale zaposlene u školama."

Protić kaže da su u nedavnim protestima zbog nezavisnosti Kosova srednjoškolci bili zloupotrebljeni:

"Već su i tu decu oept gurnuli u službu dnevne politike. Apsolutno se protivimo bilo kakvim okupljanjima odnosno zloupotrebi đaka, pogotovo srednjoškolaca, koji često izađu tako organizovano pa, pošto im se dozvoli da uspuit konzumiraju i alkohol, prave raznorazne izgrede, lome, lupaju, uništavaju naše gradove."

Prema Protićevim rečima, takvo ponašanje dece je na žalost očekivano:

"Činjenica je da su deca agresivna, da su izuzetno zaplašena stvarnošću koja ih čeka. Oni su svesni da nema posla i da, kada završe školu, neće znati šta sa sobom da rade."

Advokat Milan Đukić kaže za naš program da zakoni u Srbiji nisu loši:

"Možda će da deluje frapantno, ali naši zakoni, a pogotovo Krivični zakonik, u velikoj meri prate ono što je novo kao oblik kriminaliteta i o tome se zaista vodi računa."

Međutim, dodaje Đukić, zakoni nisu dovoljni da spreče nasilje:

"Da li će to njih odvratiti? Ne, ne verujem da će ih odvratiti jer kada nešto postane moda i kada nestso postane stvar prestiža onda je jako teško bilo kakvom vrstom sankcija, u neizgrađenom sistemu vrednosti u kakvom mi živimo, postići pozitivan rezultat."

Na okruglom stolu je zaključeno da je potrebno raditi na promeni ukupnog društvenog sistema vrednosti, u suprotnom neće biti ništa ni od zaustavljanja nasilja među decopm školskog uzrasta.

(Radio Deutsche Welle, 18. mart 2008)

Savet za štampu zaustavlja sunovrat novinarstva u Srbiji

Novinari u Srbiji polovinom godine dobiće Savet za štampu, samoregulatorno telo čiji će zadatak biti da pokuša da zaustavi moralni sunovrat profesije, pre svega se starajući o primeni etičkog kodeksa novinarstva, najavljeno je danas na okruglom stolu na Sajmu medija u Novom Sadu.

Dimitrije Boarov, član radne grupe iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koja je učestvovala u pisanju prošle godine usvojenog zajedničkog kodeksa novinarstva, za DW kaže:

"Pa ja mislim da je Savet za štampu, ukoliko naravno uspe da se nametne svojim moralnim autoritetom, najbolji alat za sprovođenje novinarskog kodeksa."

Predsednik Udruženja novinara Srbije Nino Brajović rekao je za naš program da je Savet za štampu prilika da se konačno urede pravila ponašanja u štampanim meiđima:

"Veoma je važno da su prvi put možda u 200 godina istorije štampe u Srbiji stvoreni neki uslovi da štampa može slobodno da uređuje odnose u okviru sebe, a istovremeno da uređuje i neka pravla koja treba da važe."

Prema Brajovićevim rečima, veoma je važno da Savet za štampu prihvate svi štampani mediji u Srbiji:

"Da bi to sve funkcionsalo, vrlo je važno da ga prihvate svi štampani mediji u Srbiji. Ja sam optimista da će ga prihvatiti velika većina, a da li će svi - to se naravno nikada ne zna, jer uvek ima onih koji vole da iskaču iz sistema."
Dimitrije Boarov kaže da je uvek bolje da štampa samu sebe reguliše, nego da to čini država:

"On je u osnovi nastao na potrebi da se nešto učini, da se spreči zlouptreba štampe i sve veći haos u štamparskoj industriji. To neko mora da disciplinuje, a naše je mišljenje da je bolje da to sami učinimo nego da to čini država."

Savet za štampu činiće predstavnici novinarskih udruženja, medijske industrije i nevladinih organizacija. Novac za početak njegovog funkcionisanja obezbedilo je Ministarstvo kulture.

(Radio Deutsche Welle, 17. mart 2008)

Opet nam je potreban DOS ali bez izdajnika Koštunice

INTERVJU: Milan St. Protić, bivši ambasador u SAD i predsednik Političkog saveta DHSS-a

Opet nam je potreban DOS ali bez izdajnika Koštunice

Predstojeći izbori jesu još jedna šansa, još jedna prekretnica za Srbiju. Ali nekako je suviše mnogo tih prekretnica za moj ukus ovih poslednjih godina. To mi govori o tome da se nismo pomakli od početka, još od 5. oktobra 2000. godine pa će tako biti i ovog puta, kaže u razgovoru za GL Milan St. Protić, bivši ambasador u SAD i predsednik Političkog saveta Demohrišćanske stranke Srbije.

A da li se sada barem može reći da je svima jasno ko je “proveropska” snaga u Srbiji a ko definitivno nije?

Mislim da je to bilo jasno još od 2000. godine, samo su se mnogi trudili da to prikriju. Mi koji smo u tome učestvovali, kao i većina novinara, još odonda je stekla utisak da Koštunica pripada miloševićevskom taboru, a sada je to sasvim očigledno. Ali ćemo videti na koji način će se toj politici suprotstaviti ovaj proveropski tabor na čelu sa Demokratskom strankom.

Znači li to da nije više moguće zamisliti koaliciju DS-DSS nakon izbora?

Znate kako, u Srbiji je vrlo nezahvalno reći da nikada nijedna koalicija nije moguća, ali u ovom trenutku izgleda da ta razlika zbog koje je ova vlada pala neće moći da se premosti tako jednostavno. Jer, i jedna i druga strana su sasvim jasno pokazale u čemu je ta razlika. Ta koalicija koja je stvorena prošle godine ništa dobro Srbiji nije donela i Demokratska stranka bi iz toga morala da izvuče pouku. Ako joj nije bilo jasno pre godinu dana da s Koštunicom ne treba praviti koaliciju, sad bi to moralo da im bude sasvim jasno.

Mislite li da Boris Tadić ima dovoljno kapaciteta da Srbiju povede putem beskompromisnih reformi?

On do sada taj kapacitet nije pokazao, bez obzira na moje lične naklonosti prema njemu. A da li će pokazati u budućnosti - to ćemo da vidimo. Ono što je bitno je da od tog puta ka Evropi i emancipacije Srbije ne treba odstupiti po cenu da se izgubi vlast i da za jedan trenutak DSS s radikalima dođe na vlast. Možda je neminovno da se to dogodi, da još jednom prođemo kroz to čistilište kroz koje smo išli devedesetih godina prošlog veka. Svaka vrsta kompromisa, pokazalo se, Srbiji samo donosi štetu i nikakvu korist.

A koliko bi bila pogubna ta koalicija radikala i DSS-a po samu Srbiju?

Pa ja ne mislim da bi takva vlast mogla dugo da opstane, jer ovo više nisu devedesete. Ali bi to otreznilo one koji se još nisu otreznili u Srbiji, podsetilo bi ih na to kako je strašno kada tako neodgovorne političke snage predvode zemlju. Među građanima Srbije, jednim delom, imamo ljude koji lako zaboravaljaju. Možda je potrebno da se ponovo podsete. Ipak, nadam se da do toga neće doći, nadam se da će ovaj demokratski tabor pronaći načina i da sasvim jasno artikuliše jednu beskompromisnu politiku, da međusobno sarađuje i da će te sujete i nesporazume iz prošlosti moći da prevaziđe. To bi bilo najbezbolnije rešenje za Srbiju, ali čini mi se da na tom putu za ovih dva meseca kampanje stoji dosta velikih i krupnih zahteva pred njima za koje nisam siguran da mogu da ih ispune. Ali, ja se ipak nadam da će tako biti.

Da li se slažete sa ocenom Vesne Pešić da je DOS građanima Srbije na izborima u septembru 2000. godine zapravo podvalio Koštunicu, za kojeg je ona kazala da je “Miloševićev dubler”?

Ja mislim da smo mi građanima podvalili tako što odmah posle izbora i posle obaranja Miloševića nismo rekli o čemu se radi i razdvojili se na dve strane. Znate, i u Francuskoj revoluciji su žirondisti i jakobinci bili zajedno kada su rušili prethodni režim i kraljevinu, a onda su se odmah posle toga razdvojili i postali ljuti politički protivnici. Daleko od toga da ja poredim ono što se dogodilo u Srbiji 2000. godine sa Francuskom revolucijom, ali ta vrsta paralele može da se napravi. Prema tome, naša greška je bila što već na izborima u decembru 2000. godine nismo nastupili razdvojeni. Umesto toga, suviše dugo se otezao taj neminovni razlaz sa Koštunicom. On je trajao gotovo dve godine, ta lažna slika o mogućnosti saradnje. I tu je izgubljeno dragoceno vreme, u kojem se, s jedne strane, Koštunica osilio, ojačao i postao definitivno eksponent preživelih poluga vlasti iz Miloševićevog vremena, koje je uspeo da zaštiti i sačuva. A sa druge strane, mi više nismo bili tako jaki kao što smo bili na samom početku, da sa time možemo da raščistimo. Pogibija Zorana Đinđića je bila direktna posledica toga. A onda, kada se sve to završilo, onda je Demokratska stranka ponovo ušla u koaliciju sa Koštunicom, ponavljajući tu grešku iz 2000. godine.

A s kim će DHSS na izbore?

Kao mala ali dosta kočoperna stranka, mi bismo najviše voleli da se demokratski tabor ujedini, naravno pod okriljem Demokratske stranke, pod njenim vođstvom i neprikosnovenim dominantnim položajem. Ali, verujemo, kao što smo verovali i svih ovih godina, da je Srbiji jedini put - put ka evropskoj emancipaciji, mnogo više nego prema integraciji, koja je samo forma dok je emancipacija suština. Ukoliko bismo uspeli da se okupimo svi zajedno i da pokušamo još jedanput da taj cilj ostvarimo - a ostali smo dužni građanima Srbije - da pokušamo još jednom, od sveg srca i svi zajednički, sa jednom zdravom i hrabrom idejom. I da damo sve od sebe da se za naše vreme taj cilj ostvari. Onda bismo možda uspeli da ispravimo sve propuste, greške i ogrešenja koje smo učinili mi sami za ovih sedam-osam godina, od 5. oktobra do danas. DHSS je, svojim ograničenim snagama, uvek spremna da u tome učestvuje i da u tome pomogne, bez obzira na razlike koje su među nama u prošlosti postojale i bez obzira na prosute grube reči jednih prema drugima. Mi ćemo uvek preći preko svega toga, ukoliko je taj cilj jedinstven i neprikosnoven. I obratno: ako neko misli da mi u tome smetamo, prvi ćemo da budemo koji će da se sklone i da iskreno navijaju sa strane da se taj cilj ostvari.

Ali, stiče se utisak da nema ništa od nekog novog DOS-a...

Na žalost, izgleda da u Demokratskoj stranci nema razumevanja za to šta je u Srbiji primarno a šta sekundarno. Nadam se da će ipak još malo razmisliti pre nego što povuku određene poteze, jer, u krajnoj liniji, interesi DS-a su najveći. Ta stranka iz ovih izbora može da izađe kao najveći gubitnik. Mi drugi smo već navikli da budemo gubitnici u tom pogledu, mi smo već te bolesti preboleli. Ali Demokratska stranka, koja ima ogromnu organizaciju, ogromno članstvo, veliki broj birača i velike interese, kocka se ne samo sa interesima Srbije, nego se kocka i sa sopstvenim interesima. Mislim da i tamo ima veoma mnogo ljudi koji će biti veoma razočarani, ukoliko DS izgubi vlast. Tako da, koliko ja vidim, i njihov partijski interes je da se sve snage upotrebe i iskoriste, kako bi se izvojevala definitivna pobeda demokratije i evropejstva u Srbiji. I nadam se da će oni to razumeti, mada je vreme vrlo kratko i to je ono što u ovom trenutku najviše smeta. Mislim da je sada kucnuo poslednji čas da se objedinimo oko tog osnovnog cilja u kom pravcu Srbija treba da ide. Isto onako kako smo se, vrlo raznorodni i različiti, okupili da svojevremeno oborimo Miloševića. Samo je sada bitno da pazimo da među nama ne postoji novi Koštunica. A takva opasnost uvek postoji. Nije Koštunica incident. Bojim se da je Koštunica pravilo. On je mnogo više paradigma nego što je izuzetak.

Koliko će nezavisnost Kosova uticati na izbore u Srbiji?

Ovako kako se to pitanje predstavlja u Srbiji i kakav je doživljaj naroda, to će biti vrlo bitno u izborima, jer u Srbiji na žalost već 20 godina taj gubitnički mentalitet, taj fatalistički pristup životu i stvarnosti, odnosi primat nad osećajem pobede. Nama je, i kao narodu i kao državi, potrebno da iz svega što nam se događa izađemo sa osećajem da smo pobednici a ne da smo gubitnici. A celo to pitanje Kosova moglo se pretvoriti u našu pobedu i može i sada. Samim tim bi i ishod predstojećih izbora izgledao sasvim drukčije. Ovako, kada svi, na jedan ili na drugi način, saučestvuju i priznaju da je Srbija doživela poraz, da je nadjačana, to uvek ide u korist onih koji Srbiju vode u izolaciju i koji nisu odani demokratskim slobodama kao što smo ti mi.

A kada kažete da se priča s Kosovom može pretvoriti i u pobedu Srbije, na šta konkretno mislite?

Mislim na to da je sada po mom dubokom, najdubljem uverenju, jasnije nego što je ikada ranije bilo da je primarni, gotovo jedini cilj Srbije što brže članstvo i u Evropskoj Uniji i u NATO-u. Jer pored svih ostalih ogromnih prednosti koje ta članstva donose, ono bi sasvim jasno pokazalo da bi u tom slučaju Srbija kao ravnopravna članica imala svoju reč i svoj udeo u nadgledanju političkih i svih drugih prilika na Kosovu. Na taj način, Srbija bi mogla da pokaže i sebi i drugima da ume da koristi međunarodne, civilizovane, evropske institucije da ostvari određene svoje interese. Ako se ti interesi sastoje u tome da se zaštiti srpski živalj koji je ostao na Kosovu i da se tamo primećuje ili vidi prisustvo Srbije, onda je članstvo u EU i NATO-u najlogičnije i najefikasnije rešenje. Ali, izgleda da naši političari taj korak ne mogu da razumeju. Onda bi i pitanje nezavisnosti Kosova i teritorijalnog integriteta i sve te starinske formulacije i uverenja koje se ovde koriste, dobile sasvim drugi značaj i sasvim drugačiju dimenziju.

Čini se da se Srbija ipak više oslanja na Rusiju?

Pa naravno, to su opet te stare boljševičke ili ako hoćete staljinističke tendencije, koje se sada pojavljuju, samo u malo drukčijem svetlu, ali u suštini je to isti taj motiv, gde se u jednoj zemlji, koja ima snage ali nema ni demokratije ni unutrašnje ravnoteže, traži zaštita u međunarodnim odnosima. To istovremeno govori i o inferiornosti srpskih lidera, jer ne veruju da oni sami mogu da vode politiku, već uvek moraju da se oslanjaju, da traže zaštitu u nekome ko u njihovim očima predstavlja svetsku silu. To je nekada bio Sovjetski Savez, danas je to ova Putinova Rusija, ali između te dve tvorevine ja sve manje vidim razliku.

Kao bivši diplomata, kako tumačite odluku o povlačenju ambasadora iz zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova?

Ako ostane na tome, onda to nije ništa dramatično. To su potezi koji su prihvatljivi u diplomatskoj komunikaciji, to je jedan simboličan gest neslaganja i ja tome ne bih pridavao preteranu pažnju, sem ukoliko to nije samo pripremni korak za neki drastičniji potez, čega se ja ponekad pribojavam. Ukoliko bi ostalo samo na tome i u dogledno vreme se ambasadori vratili na svoja mesta i počeli najzad da rade ono što im je posao, onda bismo mogli da budemo optimisti.

A kada je u pitanju paljenje američke ambasade u Beogradu, koliko će nas to skupo koštati?

Koliko će nas skupo koštati za moj pojam je sekundarno pitanje, Primarno pitanje je kakvi mi izgledamo prema samima sebi, posle takvih izliva nekontrolisanog nasilja i razuzdanosti. Mene je više pogodilo kakvi smo mi u očima samih sebe nego kako izgledamo u očima sveta. I ukoliko bi Amerikanci preko toga prešli, kao što izgleda da će preći, bez preterane uznemorenosti, to za nas ne bi smelo da bude opravdanje ili izgovor da olako preko toga pređemo. Suviše mnogo se toga dana izlilo nasilja na ulicama Beograda, prekršene su najelementarnije norme civilizovanog ponašanja. A mi smo država koja je stranim diplomatama garantovala bezbednost i zaštitu, time što je s njima uspostavila diplomatske odnose na najvišem nivou. Ovakvo ponašanje, kako bih vam rekao, zaista kod mene budi vrlo jak osećaj nacionalnog stida.

(Građanski list, 15-16. mart 2008)

Nemamo prava da deci uskratimo sreću

Eto nama još jednih vanrednih parlamentarnih izbora. Što je valjda i logično u zemlji u kojoj je sve vanredno. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova vlada je konačno pukla. Pa je tako ipak dokazano da klijentelizam, mesta u ministarskim foteljama i upravnim odborima ipak nisu dovoljno jak argument da bi se prevazišle tolike ideološke razlike.

Na kraju je Koštunica zapravo raspisao izbore, dok se Tadić nećkao. Kontinuitet odnosa između ove dvojice političara tako je nastavljen. Iz nepoznatih razloga, Tadić se očigledno plaši Koštunice. Jer kako bismo inače drugačije mogli da objasnimo sve one trule kompromise koje je s DSS-om načinio. Setite se, uostalom sramne referendumske kampanje za usvajanje novog a u stvari još starijeg Ustava Srbije. Nije li i DS, sa sve DSS-om, G17 plus a bogami i radikalima iz svih patriotskih plotuna zapucala da se ustav usvoji/pokrade. Šta god treba, samo da se uspostavi “sabornost” oko takvog jednog “važnog državnog pitanja”. Setite se svih onih bedastih rezolucija, deklaracija, sednica skupštine gde je Tadićev DS milovao Koštunicu. Pa čak i onda kada ih je ovaj toliko ponizio da im je na nekoliko dana na mesto predsednika Skupštine Srbije dovukao lično radikala Tomislava Nikolića. Ni posle toga nije bilo dosta. Dapače, posle toga je Tadić pustio Koštunicu da po drugi put zasedne u premijersku fotelju.

Sada se postavlja pitanje da li je i Tadiću konačno prekipelo? Jer Koštunica je zlonameran političar, to je jasno svakome. I to što je sada raspisao izbore nije nikakav gest dobre volje ili potvrda toga kako je on ipak, na kraju krajeva, “prodemokratski političar”. Ništa od toga. Činjenica da se odlučio na izbore govori samo jedno: radikali su ga pustili niz vodu i nisu mu oprostili onaj gaf kada je pet dana držao Nikolića na mestu predsednika skupštine a potom ga se odrekao. Drugim rečima, Nikolić je sada Koštunici rekao “njet” kada ga je ovaj pitao da li bi, možda, ušao u vladu ili bi pak podržao manjinsku vladu ono malo narodnjačkih ministara.

I zato Koštunica sada hita na izbore ne bi li ućario nešto od nacionalističkog ludila koje je upravo u toku. Ne bi li, na talasu zapaljene američke ambasade, pokradenih patika i majica po beogradskim prodavnicama i besplatnog hleba deljenog u Somboru ispred pekara ciji su vlasnici Albanci, još jednom doveo sebe u poziciju da, nakon izbora, bude “jezičak na vagi”. Na žalost, ne treba sumnjati da Koštunica u tom cilju, cilju da opet bude premijer, neće birati sredstva i da će igra biti prljava. Da li i krvava, ostaje da se vidi.

Krvoproliće ozbiljnijih razmera je izbegnuto. Izgubljen je jedan ljudski život 21. februara, porazbijano je nekoliko desetina glava, paljeni su granični prelazi... Sve su prilike da je onaj “veliki mirni narodni skup” pod nazivom “Kosovo je Srbija” u nečijim glavama bio zamišljen kao pokušaj državnog udara. Računalo se, prilično je to izvesno, da će mnogo veća masa, spremno jurnuti da pali i žari po Beogradu. Nakon toga bi se moglo mirne duše uvesti vanredno stanje. Koje bi bilo iskorišteno za obračun sa političkim neistomišljenicima, nevladinim organizacijama i nacionalnim manjinama. Na našu sreću, a na žalost bolesnih umova, to se nije desilo. Po Beogradu su palile i pljačkale uglavnom horde navijača, neonacista, klerofašista i sličnih, ipak malobrojnih, bitangi. Što ne znači da neće biti još sličnih pokušaja. Tešiti se jedino možemo onom starom Marksovom maksimom da se istorija uvek ponavlja kao farsa. Mali je problem u tome što se, bila to i farsa, ona odigrava direktno na našoj koži.

U pravu su oni koji kažu da nas čekaju još jedni referendumski izbori. Ako bude pameti, sada ćemo konačno moći da glasamo “za” a ne “protiv” kao dosad. Za Evropsku Uniju ili protiv nje, to je jedino pitanje zbog kojeg vredi organizovati izbore. Ipak je najveća odgovornost u Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću. Od njihove izborne strategije, od toga koliko će biti spremni da se konačno, jasno i glasno, distanciraju od Koštunice, zavisiće u mnogome i ishod izbora i formiranje nove proeropske vlade. U kojoj nema mesta za Koštunicu, Velju Ilića, Samardžića, Lončara... Ne treba imati iluzija: pobeda “proevropskih” snaga neće biti ubedljiva. Rezultat će biti tesan, verovatno tesniji nego na proteklim predsedničkim izborima. A da li će sve proevropske snage pod barjak Demokratske stranke ili će ići u dve, tri ili četiri kolone, to je sada manje bitno.

Srbija će tako 11. maja, nakon pet godina teškog tavorenja od ubistva premijera Zorana Đinđića, dobiti još jednu priliku da na istorijskoj raskrsnici konačno skrene u pravom smeru. Pa valja skupiti još ono malo snage i građanske odgovornosti, izaći na izbore i pogurati kilavi, kompromitovani proevropski voz. Ako pak i tada skrenemo u krivom smeru, nikome nećemo nauditi do samima sebi. Pa ćemo opet moći da zapevamo onu Balaševićevu: “Putuj, Evropo, nemoj više čekati na nas”. A onda ćemo još jednom prisustvovati sveopštoj bežaniji, odlivu mozgova i teškoj, nepovratnoj depresiji. Ili, kako je to divno definisala Borka Pavićević, gledajući scene zapaljenog Beograda 21. februara: “Osećam se kao da me po drugi put vode u koncentracioni logor”.

A moj devetogodišnji sin od tog dana više ne ide u Mekdonalds. Plaši se da ga neko ne pogodi kamenom ili da mu ne lupi šamar. Naš David se rodio 15 dana pre početka bombardovanja Srbije. On je odrastao kupajući se u Dunavu, na Štrandu, s pogledom na srušeni Most slobode. On je plakao od sreće kada je Most slobode obnovljen i kada smo ga prvi put kolima zajedno prešli. To su stvari koje su ga sigurno obeležile za čitav život. Mi više nemamo prava da deci uskraćujemo radost detinjstva.

(Hrvatska riječ, 15. mart 2008)

Privatizacija obustavljena, nastavlja se medijski haos

Privatizacija lokalnih medija u Srbiji praktično je zaustavljena, čime je obustavljen proces regulisanja medijske sfere i konačnog stvaranja pravog medijskog tržišta, što je preduslov svih preduslova za slobodu medija.

Privatizacija je zaustavljena na predlog pokrajinske vlade, a uz objašnjenje da treba prvo pronaći rešenje za nastavak funkcionisanja medija koji emituju i program na jezicima nacionalnih manjina. Naime, ukoliko bi ti mediji bili privatizovani, oni ne bi mogli da nastave da emituju program na manjinskim jezicima, koji je nekomercijalan i koji se izdržava putem državnih i drugih donacija.

Čudi, međutim, činjenica da nije zaustavljena samo privatizacija manjinskih medija, već privatizacija svih lokalnih medija.

O tome je danas bilo reči na sednici Asocijacije nezavisnih lokalnih medija Srbije "Lokal pres" u Novom Sadu, kojoj je prisustvovao i pomoćnik ministra kulture Dragan Janjić, koji je za DW rekao:

"Ja mislim da je loše što je zaustavljena privatizacija, a ona jeste praktično zaustavljena. Zbog toga je došlo do jedne vrste konfuzije koja je potpuno zamrzla aktivnosti, jer su sada svi mediji počeli da traže izuzeće. Koliko ja znam, veliki broj, možda više od 30 aukcija je zaustavljeno."

Prema Janjićevim rečima, situacija je sada potpuno konfuzna:

"Nije dobro što sada imamo zaista konfuznu situaciju. Imamo privatizovane medije, imamo medije koji neće da se privatizuju, imamo medije koji smatraju da treba da budu izuzeti, imamo medije koji su već izuzeti i tako dalje."

Šefica Odeljenja za medije Misije OEBS-a u Beogradu Dragana Nikolić Solomon kazala je za naš program da je finansijska nezavisnost medija preduslov slobode izražavanja:

"Pa ja mislim da je u stvari finansijska nezavisnost jedan veoma, veoma važan preduslov uredničke nezavisnosti. I dok god postoji direktna državna svojina u medijima, to može da bude opasno po izveštavanje i po slobodu izražavanja."

Sve u svemu, nastavak privatizacije gotovo sigurno će morati da sačeka formiranje novog skupštinskog saziva, što znači da je izgubljeno verovatno pola godine u procesu regulisanja medijske sfere. Sve to budi sumnju da država uporno ne želi da odustane od direktnog uticaja na medije.

(Radio Deutsche Welle, 14. mart 2008)

Mediji su manje slobodni nego u vreme Miloševića

INTERVJU: Stevan Nikšić, direktor Centra za profesionalizaciju medija

Mediji su manje slobodni nego u vreme Miloševića

Danas je svakako manje slobode medija nego što je nekada bilo, s tim što je reč o fenomenu koji je danas drugačiji nego što je postojao nekada. Mi danas nemamo autoritarni režim kakav je bio u vreme Slobodana Miloševića, ali imamo jednu haotičnu medijsku situaciju. Taj haos u medijskom prostoru zapravo se u praksi vidi kao suženje medijske slobode, kaže u razgovoru za GL Stevan Nikšić...

Kada kažete haos, na šta konkretno mislite?

Pa počnimo od toga da mi nemamo dovoljno dobre zakone. A da bi mediji bili slobodni, da bi novinari bili slobodni, da bi ljudi bili slobodni da čitaju ono što očekuju, prevashodno je potrebno definisati problem vlasništva u medijima. Kad je reč o štampanim medijima, mi smo jedina zemlja u Evropi u kojoj nije obezbeđena zakonska transparentnost vlasništva nad medijima, što je elementarni uslov za demokratsko funkcionisanje medijskog sistema i jedan od elementarnih standarda na kojima insistira Savet Evrope. Srpski rečeno, mi imamo medijske zakone koji nisu usklađeni sa važećim evropskim standardima. Na primer, ne zna se ko je vlasnik glavnih novina u Srbiji, odnosno ne zna se ko je vlasnik “Večernjih novosti”. Znamo da je jedan od vlasnika tih novina država, sa nekih tridesetak odsto učešća. Ali, ko su partneri države, to se ne zna, to su neke misteriozne firme. Mi slutimo da su to neki domaći tajkuni ali oni se koriste zakonskom mogućnošću da se ne zna ko su. I oni diriguju sadržinom novina.

A kako stoje stvari kada je država kao vlasnik nad medijima u pitanju?

Mi danas imamo u većem stepenu vlasništvo države nad medijima nego što je postojalo u vreme Miloševića. Glavni štampani mediji, kao što su “Večernje novosti” i “Politika” i još neki uticajni su u državnom vlasništvu. Kod “Politike” 50 odsto vlasništva ima nemački VAC, a 50 odsto “Politika d.o.o.”, koja je 76 odsto u vlasništvu države Srbije. I u Upravnom odboru “Politike” sede ljudi iz Koštuničinog kabineta. Dakle, premijer upravlja “Politikom”, vlada uređuje “Politiku”. Tim pre što je nemački partner rekao da njega interesuje profit, ali ga ne zanima sadržina novina. Ili NIN, koji je u društvenom vlasništvu i kojim upravljaju političke stranke na vlasti. A ima još puno takvih primera i to je ono što sprečava slobodu štampe.

A kada su u pitanju elektronski meidiji i vlasništvo nad njima, da li je tu situacija išta bolja?

Ne, i tu je jedna nejasna i haotična situacija. Te frekvencije su podeljene na jedan čudan način i ne zna se ni tu ko je baš sve vlasnik. Slutim da oni koji se pojavljuju kao nominalni vlasnici zapravo to nisu. A neki su dobili nacionalne frekvencije čisto da se spreči njihova prodaja strancima. Tako da, sve u svemu, država i vlast kontrolišu medije više nego u vreme Miloševića, kada je postojao jedan blok nezavisnih medija. A ti mediji su u jednom delu dobijali i neke donacije iz inostranstva i bez obzira što je bila povika na te donacije, upravo te donacije su odigrale pozitivnu ulogu, jer smo imali jedan blok medija koje vlast nije kontrolisala. A sada tih nezavisnih medija, slobodnih od vlasti - nema!
A ovi mediji koji su u privatnom vlasništvu... Privatno vlasništvo je okej u jednoj demokratskoj zemlji gde postoje utvrđena pravila igre, gde se poštuju profesionalni i ostali standardi, ali kod nas ti standardi ne funkcionišu. Oni nisu propisani ni zakonima, ni etičkim kodeksima. Dalje, mi imamo dugačku novinarsku tradiciju, imamo puno novinara, ali naši novinari nisu navikli da rade u demokratskim uslovima. U Srbiji i ne postoje demokratski uslovi jer se pod tim uslovima podrazumeva da funkcioniše ceo sistem, uključujući i pravosuđe, i da oni koji lažu i podmeću, moraju zato da plate kaznu, debelu kaznu.

A ko zapravo diriguje tim medijskim haosom: političari, biznismeni, mafija...?

Svi pomalo, svi pomalo. To je jedan haos u kome svi love. Time se koristi politička elita, mafija, tajkuni... Imate jedan broj tajkuna koji su vlasnici medija. A mi možemo samo da slutimo da oni stoje iza nekih medija. Na primer, mi ne znamo ko su vlasnici tabloida. A imate jedan broj tabloida koji radi po principu reketa. Oni idu od tajkuna do tajkuna, kuc-kuc, i kažu: “Slušaj, ako daš toliko i toliko hiljada evra, nećemo te dirati”. I onda ovi plaćaju i ti ljudi žive od toga što uzimaju reket od pojedinih tajkuna.
Pazite, kada je ubijen premijer Đinđić, ispostavilo se da su neke novine koje su vodile kampanju protiv Đinđića i tražili da ga se ubije, bile u vlasništvu zemunskog klana, jednog notornog mafijaškog ganga, koji se bavio drogom, kriminalom, ucenama?! Siguran sam da i danas razni kriminalci imaju svoje novine, ili su barem bliski nekim novinama, ili pomoću svog novca ostvaruju uticaj u medijima. A sve to smanjuje polje slobode, jer sloboda je jedna nežna biljka koja može da funkcioniše samo tamo gde postoje red, pravila igre i gde se ta pravila poštuju i gde se sloboda štiti na različite načine: zakonima, etičkim kodeksom, profesionalizmom, sudom. Sve dok ja mogu da napišem da ste vi ubili trojicu i da se spremate da ubijete još neke, i da ste vi u stvari ratni zločinac, a da za to nemam nikakav dokaz a ipak mi niko ništa ne može, to znači da nema slobode.

S druge strane, pojedini mediji su izloženi ekonomskim ucenama velikih tajkuna, koji povlače svoje reklame ukoliko im se neki tekst ili prilog ne sviđa...

Ima i toga, naravno, ali to je najblaže, toga svugde ima. Jedan broj firmi zaista može da te ucenjuje, ali pravo je onoga koji daje reklamu da bira gde će je davati. Problem je u tome što su najveći oglašivači ovde ujedno i vlasnici medija. Ja recimo mislim da je “Delta” suvlasnik nekih medija u Srbiji, a koristi se zakonskom mogućnošću da se to ne zna. U Upravnom odboru “Večernjih novosti” sedi predstavnik “Delte”. Ja sam doveo pred televizijsku kameru čoveka koji je danas savetnik za medije premijera Koštunice a koji je do juče bio šef vladine kancelarije za medije i kao takav je imenovan za člana Upravnog odbora “Večernjih novosti”. Da bude tamo u ime državnog kapitala. Njega sam pitao ko su, pored vlade, suvlasnici “Večernjih novosti”? On je rekao: “Ne znam i ne tiče me se”. A većinski paket “Večernjih novosti” prodat je dvema firmama koje su formalno registrovane u Austriji, druga u Luksemburgu, i koje su registrovane dva-tri dana pred prodaju. Upitan javno ko su ti novi vlasnici “Večernjih novosti”, tadašnji i sadašnji direktor tog lista Manojlo Vukotić je javno rekao: “Ne brinite, to su naši domaći ljudi”.
A postoji Rezolucija Saveta Evrope koja kaže da je pravo građanina da zna ne samo šta piše u novinama, nego ko to piše, ko iza toga stoji, ko je to platio. Ako u novinama piše da sam ja najlepši i najpametniji, nije beznačajno ko je to napisao. Ako je to napisala moja mama, onda je razumljivo da je to pristrasno.

Spomenuli ste tabloide. Mislim da su to u stvari kvazi-tablodi...

Pa jesu, jer se naši tabloidi bave politikom. Tabloidi postoje u celom svetu i oni se bave javnim ličnostima, njihovim privatnim životima, tračevima, ljubavnim i ostalim aferama, sportistima, glumcima, estradom. Ali, ovo kod nas su tabloidi iza kojih stoje političke stranke, politički interesi. I nije čak ni toliki problem što se oni bave politikom, međutim oni koriste činjenicu da se kod nas može napisati sve. Evo, čitam radikalski list “Pravdu” u kome Siniša Vučinić, čovek koji je netom izašao iz zatvora, iznosi svoj spisak koga bi sve trebalo uhapsiti, i to preporučuje premijeru Koštunici. I nikom ništa. I da tužite te novine, nemate nikakve šanse da dobijete bilo kakvu satisfakciju. Ovde je jedino Beba Popović imao snage i živaca da tuži svakog ko ga je oklevetao. Čekao je nekoliko godina i dobio je silne presude. I opet nikom ništa, šta on od toga ima, to su neke simbolične stvari. A kada bi ovde sud radio kako treba i kada bi se za takve lagarije i klevete donosile presude zbog kojih bi neki od tih listova morali da zatvore radnju, onda bi sve bilo drugačije. Ali to nikom ovde ne pada na pamet jer se svi zapravo koriste tim haosom.

Neizbežno pitanje su i javni servisi?

Javni servis je veoma važna stvar, ali pravi javni servis. Izvinite, ali mi nemamo javni servis, već partijsku televiziju. Sve dok na javnom servisu imate “48 sati svadbe” i raznorazne druge gluposti, dok god se u gledanosti takmiče s “Pinkom”, nema ni govora o postojanju javnog servisa. On treba da pravi obrazovni, kulturni program, da pravi program koji se bavi demokratskom političkom edukacijom, da ima emisije o jeziku mržnje, o onome što su društvene vrednosti, zbog čega i plaćamo da bismo imali javni servis. Ali, ne, on se takmiči sa zabavnim, komercijalnim televizijama, a uz to je nekorektan jer uzima pretplatu od nas. A ja komercijalne televizije gledam besplatno.
A tu je i Tanjug, koji se potpuno nezakonito finansira iz budžeta, iako u ovoj zemlji postoji zakon u kome piše da država ne može da ima novinsku agenciju. Dakle, Tanjug nema pravnog osnova da postoji a ipak postoji.

Činjenica je da još uvek ne znamo pod kojim okolnostima je stradala Dada Vujasinović, ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju i Milana Pantića... Kakvu poruku država na taj način šalje?

Država to naprosto neće da otkrije i slutim zašto neće. Prosto, ne verujem da država to ne može da uradi, kao što ne verujem da država ne može da reši slučaj Ratka Mladića.

Kada kažete da “slutite”, šta slutite?

Pa zato što je Slavka Ćuruviju ubila država i njena tajna služba. A u toj tajnoj službi i dan-danas ima mnogo ljudi koji su u to upleteni i kada bi ovo bila pravna država, bilo bi 100 ljudi u zatvoru. Operacija u kojoj je ubijen Slavko Ćuruvija je operacija u kojoj je učestvovao veliki broj ljudi, to je bio državni projekat.

Da li je to ujedno i poruka da se o nekim temama ne izveštava?

Hajde da ipak budemo optimisti. Uvek će postojati novinari koji su hrabri, koji će uprkos svemu, uprkos svim rizicima nešto izveštavati. I dalje postoje pokušaji da se novinari i mediji zastraše, ali istina se ne može potpuno skriti. Svi oni koji to pokušavaju, naivni su ako misle da se istina može potpuno i zauvek skriti. Na stomak će progovoriti neki novinari, koji će sve rizikovati. Ali, istina će se kad-tad saznati.

(Građanski list, 8-9. mart 2008)

Nacionalna strategija za mlade

Ministarstvo omladine i sporta danas je u Novom Sadu prezentovalo Nacrt nacionalne strategije za mlade, dokumenta koji bi konačno trebalo da definiše načine za rešavanje brojnih problema s kojima se mladi u Srbiji susreću.

Pomoćnik ministra omladine i sporta Ivana Kovačević kazala je za DW da je Nacionalna strategija za mlade dokument koji je izrađen u saradnji sa brojnim omladinskim nevladinim organizacijama:
"Mlade vidimo kao potencijal, kao reurs, kao sadašnjost i naravno kao budućnost. Smatramo da moramo da pomognemo da se problemi koje mladi imaju reše odmah i da im damo priliku odmah i sada da se iskažu."

Ivana Kovačević kaže da kroz Nacionalnu strategiju za mlade država želi da zaustavi i "odliv mozgova" iz Srbije:

"Ono što jeste neka naša vizija je da mladi ostaju ovde. Ali, ne po cenu da ih mi ovde zadržavamo. Naravno, mi želimo da mladi putuju, da saznaju što više toga, da se razmenjuju iskustva. Ali, isto tako želimo da im obezbedimo uslove da mogu da ostanu ovde, da ne odlaze."

Jedna od učesnica današnje konferencije Bojana Šakić ispričala je za DW da je četiri meseca radila u Americi ali da je ipak odlučila da se vrati u Novi Sad:

"Jednostavno, koliko god da si daleko od svog grada, tvoj grad je u stvari u tebi i nedostaju ti ti ljudi."

Bojanu u Srbiji najviše nervira politika, koju vidi kao glavni problem zašto mladi ne žive bolje:

"Najviše me žulja trenuta politička situacija i Kosovo, Kosovo, Kosovo... Samo nam pune glavu time. Jednostavno, ljudi više ne umeju da uživaju u društvu nego se vode opasne rasprave oko politike, mladi se svađaju zbog toga i to mi se uopšte ne dopada."

Nakon današnje regionalne konferencije, Nacrt Nacionalne strategije za mlade trebalo bi da bude pretočen u predlog zakona, koji bi zatim trebalo da se nađe pred poslanicima Skupštine Srbije. Naravno, ako skupština uopšte bude imala vremena da se bavi problemima mladih.

(Radio Deutsche Welle, 6. mart 2008)

Burek solidarnosti u Somboru

"Ovde radim 14 godina, svi smo tu zajedno, maltene u školu smo išli zajedno i sada se tako nešto desi. Bilo je strašno ujutro dolaziti na posao i pitati se da li ćeš raditi ili nećeš raditi. Ja sam ovde prvo radi sebe, radi svoje dece, radi moje egzistencije, a ne zbog ne znam čega."

Bile su ovo reči preplašene prodavačice koja radi u pekari kod "Dva brata" u Somboru, a koja je u posljednje dve sedmice bila na stalnoj meti napada takozvanih patriota, koji su na pekari razlupali izloge a potom građanima besplatno delili hleb ispred više pekara u Somboru, čiji su vlasnici lokalni Albanci.

Da izraze svoju solidarnost sa napadnutim Somborcima, danas su u pekari kod "Dva brata" burek pojeli predstavnici nevladinih organizacija iz "Građanske Vojvodine", gradonačelnik Sombora Jovan Slavković iz Demokratske stranke, predstavnici Lige socijaldemokrata Vojvodine, G17 plus, Liberalno-demokratske partije, institucija ombdusmana.

Aleksandar Popov iz Građanske Vojvodine:

"Burek solidarnosti ili doručak solidarnosti organizovali smo iz više razloga: da izrazimo solidarnost sa našim sugrađanima Albancima koji su bili na meti divljačkih ispada i ovde u Somboru i u drugim mestima i u Vojvodini i u Srbiji. Želimo da kažemo da smo mi ovde u multietničkoj Vojvodini navikli da živimo zajedno, i da niko ne sme da bude ugrožen ni po kojoj osnovi i da se svako mora dobro osećati."

Gradonačelnik Sombora Jovan Slavković:

"Da izrazimo svoju solidarnost sa našim sugrađanima albanske nacionalnosti kroz ovaj simboličan doručak."

Irina Burka Parčetić, ombudsmanka u Somboru:

"Naravno da se radi o grubom ugrožavanjnu ljudskih prava. Ovde se radi o postojanju raznih krivičnih dela."

Aleksandar Marton republički poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine:

"Neće proći taj zli, nedemokratski, negrađanski, mogu slobodno da kažem – fašistički način razmišljanja."

I na kraju, utisak o akciji solidarnosti prodavačica iz pekare kod "Dva brata":

"Jako mi je bilo lepo, zato što je tako nekada bilo svaki dan."

(Radio Deutsche Welle, 5. marta 2008)

Hleb u službi šovinizma

Grupa ljudi, koja za sebe kaže da ne pripada nijednoj političkoj organizaciji, već dve sedmice u Somboru deli besplatan hleb građanima ispred pekara koje su u vlasnistsvu Albanaca, kako bi ih odvratili od kupovine u tim pekarama.

Građanima se, uz besplatne vekne, dele i leci, na kojima piše: "Ne kupujmo u njihovim pekarama, ne kupujmo njima oružje. Pomozimo našoj privredi, pomozimo našoj Srbiji". Za te dve nedelje razbijeno je i devet izloga pekara u vlasništvu Albanaca, a ispisivani su i vrlo uvredljivi grafiti.

Vojvođanski sekretar za nacionalne manjine Tamaš Korhec za DW je ocenio:

“Svakako postoji jedna opravdana sumnja da je to gest neprijateljstva i raspirivanja međunacionalne mržnje.”

Korhec dodaje da je akcija, sem što je šovinistička, još i besmislena:

“Pre svega zbog toga što se na taj način pokušava kažnjavati neko ko vrši privrednu delatnost na teritoriji Srbije, ko kupuje brašno od naših seljaka, ko plaća porez našoj državi, ko je, na kraju krajeva, državljanin Vojvodine i Srbije, i koji zapošljava najčešće naše ljude, naše državljane.”

S druge strane, gradonačelnik Sombora Jovan Slavković medijima je rekao da je tek tokom vikenda prvi put saznao za akciju besplatnog deljenja hleba ispred pekara čiji su vlasnici Albanci. Kad su ga već obavestili, Slavković je najavio i da će danas od načelnika somborske policije zatražiti pisani izveštaj o tim događajima. Inače, Albanci, vlasnici pekara u Somboru, uglavnom su rođeni u tom gradu i u njemu žive već pet decenija.

(Radio Deutsche Welle, 3. mart 2008)

Još jedan uzaludan pokušaj da se objasni besmisao rata

Hrvatski novinar i pisac Boris Dežulović promovisao je u Novom Sadu knjigu provokativnog naziva “Jebo sad hiljadu dinara”:

“Reč je o romanu čija je radnja smeštena negde u zamišljeni deo stvarne Bosne, stvarne 1992. godine, u toku rata između Hrvata i Bošnjaka. Šest vojnika HVO prerušeni u uniforme bošnjačke vojske, na tajnom zadatku, na ničijoj zemlji se sreću sa šest bošnjačkih vojnika prerušenih u vojnike HVO. I u tom susretu se zapravo raspliće pre svega temeljno pitanje identiteta, jer i jedni i drugi misle da su oni drugi njihovi, jer su u uniformama u kojima bi oni trebali biti, ali se, naravno, ne usuđuju prići zbog toga što su oni u uniformama tuđe vojske i zapucaće na njih. Jedna klasična komedija zabune, koja se na kraju pretvara u tragediju zabune. Ja sam je u jednoj rečenici opisao kao još jedan uzaludan pokušaj da se objasni besmisao rata.”

Boris Dežulović, jedan od osnivača čuvenog splitskog nedeljnika “Feral tribune”, kaže da je potpuno jasno da su narodi na prostoru bivše Jugoslavije toliko slični, da ljudi isto izgledaju, govore iste jezike, da su morali da obuku uniforme kako bi znali ko koga treba da ubija:

“Za razliku od nekih drugih frontova i nekih drugih brdovitih krajeva, ovde zaista svi isto izgledamo i svi govorimo manje-više istim jezikom. U Bosni Srbi, Hrvati i Bošnjaci govore istim jezikom i jedini način zapravo da se razlikuju jeste da obuku uniforme da mogu pucati jedni na druge. Bez tih uniformi bila bi komedija zabune u drugom pravcu, jer bi pucali svi na svake, a ovako se ipak neki red zna, ko na koga puca i zašto puca. A kada se ta uniforma skine, ne treba biti filozof da se zaključi da smo ispod uniforme ipak negde svi isti. E, pa sad, podjednako u pameti koliko i u toj gluposti. Na žalost, više u gluposti, jer da je pameti bilo više ne bi nam ni uniforme tako stajale kako su nam stajale ovih poslednjih dvadesetak godina.”

Dežulović dodaje da mu nije bio cilj da u romanu donosi sudove o ratu:

“Meni, naravno, nije bio cilj donositi sudove o ratu, konkretno o ratnom sukobu Hrvata i Bošnjaka. Bilo bi i pretenciozno, a bilo bi i glupo. Sve što sam imao reći o tom ratu, ja sam rekao u tekstovima u ‘Feralu’. Mene je zanimala druga priča. Naprosto me je zanimala sudbina tih jadnika, koji nisu nužno simpatični, jer su među njima i ubice i ratni zločinci. Ali, većina tih ljudi koji su obukli tu uniformu zaista nisu bili programirane ubice. Među njima je bilo strašno puno i mobilisanih nesrećnika. Jednoga takvog imam i u familiji, koji je ‘odgulio’ pet godina rata zbog toga što se preziva Dežulović, pa pošto nisu mogli mene mobilisati, onda su njega držali u Hrvatskoj vojsci do ‘Oluje’. Znam strašno puno prijatelja koji u rat nisu, naravno, išli da pljačkaju i ubijaju a nisu čak išli ni iz elementarnog domoljubnog, patriotskog poriva, već naprosto zato što su im došla dvojica vojnih pandura i odveli ih.”

Autor kaže da naslovom knjige “Jebo sad hiljadu dinara” nije želeo da šokira:

“Pa dobro, nisam ih ja pritom ništa posebno šokirao, jer nisu od mene ni očekivali ništa puno pristojnije. Mi smo u ‘Feralu’ na velika vrata uveli psovku u hrvatsko novinarstvo pa je i na našim naslovnim stranicama bilo kojekakvih reči.”

Dežulović danas živi u Beogradu, jer je...

“...odlučio slediti stope ljudi koji su pre mene, u očajničkom traženju svog hrvatskog identiteta potegli preko Drine. Od Stjepana Radića, koji je, kako znamo, Hrvat postao u Beogradu, do Franje Tuđmana, koji je u Beogradu otkrio svoj hrvatski DNK. Pa sam tako i ja pokušao, ne bi li nekako otkrio Hrvata u sebi u Beogradu. Druga legenda je puno prozaičnija i kaže da sam se ja, ne znam, zaljubio u Beograđanku i zbog toga došao živeti u Beograd, ali to...”

I za nekoliko meseci života u Srbiji i decenija posmatranja sa strane došao je do sledećeg zaključka:

“Nećete mi se naljutiti ako to kažem, ali meni Srbija i Srbi sa strane izgledaju kao narod koji nepogrešivo, na svakom raskršću skrene krivo.”

Boris Dežulović tako je postao još jedan u nizu novinara koji se počeo baviti i književnošću. Da stvar bude još zanimljivija, i on je iz Splita, kao i većina hrvatskih pisaca mlađe i srednje generacije. Dežulović kaže da je teško objasniti taj splitski fenomen, sem, možda, kroz potrebu Splićana da o svemu imaju sopstveno mišljenje i da imaju potrebu da ga iskažu.

(Radio Deutsche Welle, 1. mart 2008)

Umetnost će pobediti primitivce

INTERVJU: Svetozar Cvetković, glumac, upravnik Ateljea 212

Umetnost će pobediti primitivce

Upravnik Ateljea 212, glumac Svetozar Cvetković kaže u intervjuu za GL da je, iako je znao da će Kosovo proglasiti nezavisnost i da će posle toga biti protesta u Srbiji, bio iznenađen, kako svojom reakcijom na nezavisnost tako i divljanjem po ulicama Beograda.

- Ipak se, iako ste bili spremni na to, osećate poniženim i nekako pritisnutim, izmanipulisanim, prevarenim pre svega od strane nekoga ili nečega u šta ste ili u šta još uvek imate poverenja. Jer mi smo otvoreni za komunikaciju sa svetom naprednije civilizacije i kulture. Mislim tu pre svega na Zapad, na Evropu, na Ameriku... A samo nekoliko dana nakon što smo glasali za njih, za našeg predsedničkog kandidata, Evropa nam je grubo okrenula leđa, ne razumevajući prirodu ovog naroda. Ali, to je osećanje a ne nešto racionalno, smatra Cvetković.

S druge strane, imali smo potpuno neprimerenu reakciju, pre svega na ulicama Beograda...

Takođe sam pretpostavljao da će da se desi neka vrsta neartikulisane reakcije koja je nama svojstvena. Pokazali smo, kroz bližu i dalju istoriju, da ne umemo da kanališemo emocije, da su nam reakcije bahate i da su obično kontraproduktivne. I to se pokazalo ne samo kod nas, nego i svuda u svetu gde su naši ljudi reagovali na ovo što se dogodilo. Na sreću, te naše reakcije nisu tako grozomorno organizovane kao što je, recimo, Al Kaida. Ali, zapravo njihov emotivni i impulsivni koren u suštini je isti, a to je osvetiti se onome ko ti je naneo neku vrstu nepravde ili zla po staroj latinskoj poslovici “istom merom vrati, ako možeš još i gorom”.
Ne samo ono što se desilo u mom gradu u kome živim, ne samo ono što se desilo u Novom Sadu, već i ono što se desilo u Beču, u Švajcarskoj, u Parizu... Pogledajte, ljudi zaustave saobraćaj u centru Pariza, nose šajkače s kokardama, mašu srpskim zastavama po glavnim pariskim ulicama i deru se iz sveg glasa: “Francuske pičke!” Ne pripadam ja tom narodu, to nije moj narod. Ja se tu osećam kao apatrid, ja se tu osećam kao, u najmanju ruku, stranac. I ja se ne mogu identifikovati s tim, ne mogu se identifikovati ni sa rušenjem bilo čega ovde po gradu. I kao summa summarum svega što mu se dogodilo od proglašenja nezavisnosti Kosova, čovek ima razloga da se oseća bedno.

A koliko je tu uopšte u pitanju iskreni emotivni naboj, mislim pre svega kod ovih koji su rušili, palili i pljačkali po Beogradu? Ipak je činjenica da je bilo od 300 do 500 hiljada ljudi na ulicama, a samo je jedna, kako bi to nekada rekao Milošević, “šačica” ipak napravila takav zulum kakav je napravila. Teško se oteti utisku da je to na neki način bilo organizovano, a da se velika većina građana osećala bedno, i bez želje da ruši?

Pa sasvim je sigurno da je to bilo organizovano, ne bi to moglo tek tako da se napravi. Ni ljudima iz američke ambasade nije jasno zašto se policija povukla petnaestak minuta pre celog događaja, da bi pustila da se sve to desi. Očigledno da nije bilo pretpostavljeno da može baš toliko stvar da se otme kontroli, da neko može da uleti unutra i da zapali celu tu zgradu, da se uništi toliko toga i da povrh toga još i neko pogine. Jedan život je previše važan da bi nam bilo svejedno zato što je neko izgoreo u toj vatri.
Na kraju krajeva, postoji i snimak upada te “šačice” u slovenačku ambasadu, i to se sada vrti na nekom slovenačkom internet sajtu. Već način kako su oni “obrađivali” tu ambasadu svedoči o tome da im je bilo pušteno da to urade. Vidi se i način na koji se policija povlači.
Mi u stvari ovde živimo zatočeni, manipulisani raznim interesima, da li su oni politički, nacionalni, verski, ovakvi ili onakvi... Ali, u svakom slučaju, neko ipak povlači neke konce i stvar se odvija onako kako neko drugi želi a ne kako ljudi koji ovde žive pod fikcijom jedne demokratije žele.

Da li se može govoriti da smo na neki način zatočenici ili da smo ucenjeni od strane te “šačice”, verovatno političkih ili ekonomskih moćnika, kojima iz nekih razloga očito ne odgovara da se ova zemlja otvori?

Pa da, sigurno smo zatočenici. Da li smo ucenjeni ne znam, ali zatočenici jesmo. A možemo i da ne budemo zatočenici ako se spakujemo i odemo odavde. Toliko ljudi je to uradilo u poslednje dve decenije, shvativši verovatno na vreme o čemu se ovde radi. Ali, mi koji smo ostali ovde imali smo poverenja u to da se te stvari mogu promeniti, a u dobroj meri su se i menjale. Međutim, u tim kritičnim trenucima, u kojima može da se prelomi to da ipak uhvatimo kontakt sa tim svetom za kojim kaskamo, kad se pokaže neka nada, nama se izmakne tlo pod nogama i na tom mestu padamo. Ne treba da vas podsećam da je takav trenutak bio kada je ubijen premijer Đinđić a da drugom prelomnom trenutku prisustvujemo upravo sada, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. To je dobar povod da se sada napravi opet jedna pretumbacija, koja je zapravo politička i koja zapravo nema nikakvu drugu želju nego da u ime odbrane nacionalnih interesa ostane na vlasti i ostane istorijski zapisana kao neko ko je do poslednje kapi krvi “branio” nešto što je zadato mitologijom.

Po pravilu: do poslednje kapi tuđe krvi...

O, kako da ne! Pa to se i sada videlo sa gubitkom jednog života u američkoj ambasadi.

Kazali ste da je generalno osećanje da nas je Zapad izdao i da se osećamo izdanim jer smo otvoreni prema naprednijem delu sveta. Ali, koliko smo mi zapravo otvoreni a koliko zapravo polazimo iz naše vizure, iz našeg staklenog zvona u kojem se krećemo u Beogradu i Novom Sadu? Koliko je prosečan građanin Srbije uopšte otvoren?

Da, mi smo ipak u nekim enklavama: Beograd, Novi Sad, eventualno Subotica, dakle taj sever koji ipak više komunicira sa svetom, ljudi putuju, žele nešto da saznaju, žele nešto da vide. Ali, generalno osećanje sada u Srbiji jeste, na žalost, neko osećanje intravertnosti, vezanosti za same sebe, za svoju istoriju, za ono što su neke “naše vrednosti”, koje mi nećemo izdati. Naprotiv, ne kažem ja da treba da izdamo ono što je deo teritorije ove zemlje. Ali mnogi su pre nas to izdali i mnogo je to pre izdato nego što se sada dovodi u pitanje.

Sad nam preostaje “majčica Rusija” i uzdanje u nju?

Haha, malo morgen, što bi rekao neko nekad! Mislim da nam Rusija nije ni majka ni maćeha, imamo mi i majku i oca ovde gde smo. Naravno, podršku treba tražiti tamo gde ćete je i dobiti, ali ako već jednu stvar nismo hteli da prodamo pošto-poto, onda ne treba da prodamo ni svoj identitet zarad nečega što će nas neko “braniti” i zato što je to jedini koji nas brani. Mislim da iza svega stoje interesi. I zašto ne bi postojala “majčica Španija”, koja nije priznala Kosovu, ili “majčica Kanada”? Znači, svaka od tih država ima neke svoje interese zbog čega ne priznaje kosovsku nezavisnost, uključujući i Rusiju. Rusija je velika, ima moć tamo u toj stolici u kojoj sedi, gde može da digne ruku i da kaže: “Ne može”. Ali, mislim da ne smemo da se uzdamo u to da će neko, a pogotovo Rusija, da krene u neki rat sa celim svetom zarad toga da bi branila naše interese. Ne smemo dozvoliti da se na ovom tlu opet zapodene rat, koji bi, naravno, kao i svi ovi ratovi do sada doveo do više nego katastrofalnih posledica.

I kako se sada uopšte čovek oseća kada treba da prođe kroz Bulevar kneza Miloša i vidi sve one paljevine. Doduše, u Lole Ribara, gde je Atelje 212, nije bilo paljenja, ali svejedno: kako uopšte glumiti u ovim uslovima?

Bilo je mnogo mojih kolega koji su osećali jedan emotivni revolt i koji su se pojavili na tom mitingu. A na samom mitingu jeste bila kritična masa ljudi, odnosno takva masa ljudi koja može da okrene stvari u državi na bilo koju stranu, samo ako ih povede neko ko želi da okrene stvari. Mislim da se računalo s tim. Odnosno, taj koji je zapodenuo paljenje američke i napade na druge ambasade, računao je s tim da veliki deo ljudi može da krene za tom takozvanom šačicom i da tu može nešto da se desi. Očigledno da su se preračunali. A u toj masi ljudi koji se ipak nisu poveli za paljenjem ambasada bilo je i mojih kolega koji su najiskrenije došli, sa pobudom da se odćuti jedan protest, da to zbilja bude jedan miran protest. Očigledno da je tu došlo do političke manipulacije u samom startu i da se deo ljudi iz političkih stranaka koje su prvo najavile učešće u mitingu, na kraju povukao jer je osetio šta se zapravo smera. I sada se svi osećamo prilično grozno. Jer, znate, danas nije jednostavno sesti u automobil nakon svega što se desilo i putovati bilo gde u radijusu od 100 i nešto kilometara oko Beograda, preći bilo koju granicu. Jer, kako god okrenemo, nekom je načinjena nekakva šteta, paljenje su neke zastave, gazilo se po nekim grbovima. I to su radili klinci koji imaju 18-19 godina, koji su rođeni u trenutku kada se ova zemlja raspadala! I oni nemaju osećanje pripadnosti toj bivšoj zemlji, kao što ga mi imamo, i nemaju to osećanje tragičnosti koje smo mi imali, kada se zemlja u kojoj smo dugo živeli a koja se zvala Jugoslavija, počela rasparčavati na brutalan način. Oni su svoje detinjstvo proživeli ipak u jednoj blagodeti beogradskoj, za razliku od njihovih drugara u Sarajevu, Kninskoj krajini ili u Prištini. Znači, to osećanje je njima daleko, a oni su ipak reagovali na krajnje brutalan način.
Jednostavno, nisam siguran kako čovek iz svega ovoga može da izađe a da se opet ne zatvori u svoj zabran, i da se bavi samo svojim poslom kojim bi želeo da se bavi, i da preko njega emituje poruke svoje emotivnosti i svoga racija, preko svojih dela, a da pritom ne krene da lupa šakom o sto ili da šamara onog drugog koji se nalazi preko puta njega.

Ili da, kao Emir Kusturica, proziva “miševe koji se skrivaju u svojim rupama”?

Kako bih vam rekao, nemam tu baš nekog komentara.

Imamo problem i sa kulturnim identitetom, pošto nam se svašta potura kao nešto što je izvorno a u stvari je kvarljiva roba, koja se koristi za potrebe nacionalističke matrice?

Jeste, na žalost to je tako. Kako se i sam ovde bavim dovoljan niz godina kulturom i umetnošću, trudim se da bar preko ovoga što radimo, pozorišta i filmova, ipak ispoljavam nešto što jeste neki identitet vremena i prostora u kome živimo. Ono što najviše intrigira svetsku javnost u pogledu našeg kulturnog identiteta nije ono što mi poturamo da jeste, već je ono što je naša trenutna aktivnost. Ono što jeste za poštovanje, jeste kulturni identitet našeg nasleđa, ali to nije ono na čemu će budućnost našeg kulturnog identiteta da počiva. Naš kulturni i umetnički identitet u poslednjih 20 godina počiva na buntu i slobodi umetnika koji rade na ovim prostorima. I svi oni značajno utiču na to kakva slika o jednoj civilizovanoj Srbiji može da se postigne. Tu mislim i na mlađe pisce i autore, na to šta je recimo u svoje vreme radio Dušan Kovačević a što danas uspeva Biljana Srbljanović, sa svojim probojem u svetu, što preko svojih dela, što preko svoje pisane reči, koja je oštra i aktuelna prema svemu što se dešava ovde. Tu su i drugi umetnici, koji svojim delima uspevaju da traju u svetu.

Drugim rečima, brilijantna Mira Karanović će u svakom slučaju nadživeti ovu odvratnu žutu štampu?

Apsolutno!

(Građanski list, 1-2. mart 2008)