Spomenik žrtvama zloglasne Novosadske racije, tokom koje su fašisti 1942. godine ubili i pod led Dunava bacili više od 1.300 Jevreja, Srba i Roma, oskrnavljen je nacističkim kukastim krstom, inicijalima Adolfa Hitlera i nacističkim pozdravima, pa je taj, na žalost samo jedan u nizu incidenata, opet potvrdio da država Srbija ne shvata ozbiljno pojavu neonacizma na svome tlu.
Ovo je za DW ocenio i profesor beogradskog Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić:
“Reč je o izuzetno opasnim pojavama. Mislim da naša država do sada nije adekvatno reagovala na to. Tačno je da te organizacije nisu brojne i tačno je da one u srpskom društvu ne uživaju neku veliku podršku. Međutim, ideje koje one propagiraju su toliko opasne i znamo koliko su zla nanele čovečanstvu da se na njih mora reagovati mnogo oštrije.”
Dragišić smatra da BIA i policija moraju daleko ozbiljnije da se pozabave pojavom narastanja neonacizma u Srbiji:
“U njihovom delovanju se stiču elementi mnogih krivičnih dela. Ti ljudi moraju biti privedeni pravdi, oni moraju biti kažnjeni za to što čine. Jer, to što je neko mlad, što je neobrazovan i što je zao - to je njegov problem!”
Prema Dragišićevim rečima, još više čudi tolerisanje neonacističkih i fašističkih pokreta, ukoliko se zna da je MUP Srbije još u decembru 2005. godine Skupštini Vojvodine dostavio informaciju u kojoj su taksativno pobrojane ekstremističke organizacije i njihova priroda. On je podsetio da je i BIA prošle jeseni ove organizacije označila kao pretnju po bezbednost građana. Dragišić ukazuje da, imajući sve to u vidu, jedino što se nudi kao logičan odgovor je da još uvek ne postoji politička volja za obračun sa ovim zlom.
Skrnavljenje Spomenika žrtvama racije osudile su samo G17 plus i Liga socijaldemokrata Vojvodine.
(Radio Deutsche Welle, 28. oktobar 2008)
Tuesday, October 28, 2008
Friday, October 24, 2008
Različite reakcije na ideju formiranja Rekoma
Inicijativa nevladinih organizacija iz regiona da se osnuje Regionalna komisija za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima (skraćeno: Rekom) očito će se suočiti sa brojnim preprekama i pre nego što se nađe pred vladama i predsednicima država iz regiona, pokazala je i danas održana tribina u Vukovaru na kojoj je promovisana ideja Rekoma.
Vesna Teršelić iz zagrebačke nevladine organizacije Dokumenta najavila je da će u Prištini naredne sedmice biti održan četvrti regionalni skup posvećen ideji Rekoma:
"Dogovorili smo se da će Priština biti ono mesto i ono vreme kada ćemo formalizirati našu koaliciju i nakon toga ići s predlogom prema vladama."
Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo istakla je da su suđenja za ratne zločine značajna ali ne i dovoljna da bi žrtve koliko-toliko zadovoljile pravdu:
"Sve ostaje zauvek zapisano u sudskim spisima, sve je snimljeno, nikad više niko neće moći da izmeni nijednu reč. Ali, to što je ona rekla čulo je možda 50 ljudi u sudnici, nije se čulo izvan te sudnice, niko nije mogao da čuje i da vidi kako izgledaju ti optuženi dok slušaju kada jedna majka govori o odvođenju svog sina."
Ivan Pšenica iz Saveza udruga obitelji nestalih i zatočenih hrvatskih branitelja rekao je da Regionalna komisija može da primora vlade da prestanu da skrivaju činjenice o nestalim osobama:
"Komisija može uticati na politiku jednu, drugu ili treću koja iza sebe, otvoreno ću reći, krije određene podatke o onima koji se traže."
Tribinu su napustili predstavnici udruženja hrvatskih branitelja, koji su kazali da ne podržavaju ideju formiranja Rekoma:
"Ne podržavamo tu ideju, to hoću otvoreno da kažem..."
Iako je bilo najavljeno, tribini nije prisustvovala bivša portparolka glavne tužiteljice Haškog tribunala Florans Hartman, koja je prethodni dan, prilikom posete Vukovaru, bila žestoko kritikovana.
Učesnici tribine naveli su i podatak da je do sada osuđeno svega 250 ljudi, za ratne zločine u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije u kojima je poginulo više od 120.000 ljudi. Zbog toga, složili su se zagovornici Rekoma, pravda može biti zadovoljena samo ukoliko žrtve dobiju pravo da javno govore o svojim patnjama. Takođe, dodali su, neće biti mira na ovom prostoru dok se ne razreši sudbina više od 17.000 osoba koje se i danas vode kao nestale.
(Radio Deutsche Welle, 24. oktobar 2008)
Vesna Teršelić iz zagrebačke nevladine organizacije Dokumenta najavila je da će u Prištini naredne sedmice biti održan četvrti regionalni skup posvećen ideji Rekoma:
"Dogovorili smo se da će Priština biti ono mesto i ono vreme kada ćemo formalizirati našu koaliciju i nakon toga ići s predlogom prema vladama."
Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo istakla je da su suđenja za ratne zločine značajna ali ne i dovoljna da bi žrtve koliko-toliko zadovoljile pravdu:
"Sve ostaje zauvek zapisano u sudskim spisima, sve je snimljeno, nikad više niko neće moći da izmeni nijednu reč. Ali, to što je ona rekla čulo je možda 50 ljudi u sudnici, nije se čulo izvan te sudnice, niko nije mogao da čuje i da vidi kako izgledaju ti optuženi dok slušaju kada jedna majka govori o odvođenju svog sina."
Ivan Pšenica iz Saveza udruga obitelji nestalih i zatočenih hrvatskih branitelja rekao je da Regionalna komisija može da primora vlade da prestanu da skrivaju činjenice o nestalim osobama:
"Komisija može uticati na politiku jednu, drugu ili treću koja iza sebe, otvoreno ću reći, krije određene podatke o onima koji se traže."
Tribinu su napustili predstavnici udruženja hrvatskih branitelja, koji su kazali da ne podržavaju ideju formiranja Rekoma:
"Ne podržavamo tu ideju, to hoću otvoreno da kažem..."
Iako je bilo najavljeno, tribini nije prisustvovala bivša portparolka glavne tužiteljice Haškog tribunala Florans Hartman, koja je prethodni dan, prilikom posete Vukovaru, bila žestoko kritikovana.
Učesnici tribine naveli su i podatak da je do sada osuđeno svega 250 ljudi, za ratne zločine u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije u kojima je poginulo više od 120.000 ljudi. Zbog toga, složili su se zagovornici Rekoma, pravda može biti zadovoljena samo ukoliko žrtve dobiju pravo da javno govore o svojim patnjama. Takođe, dodali su, neće biti mira na ovom prostoru dok se ne razreši sudbina više od 17.000 osoba koje se i danas vode kao nestale.
(Radio Deutsche Welle, 24. oktobar 2008)
Monday, October 20, 2008
Problem Roma: S reči konačno preći na dela
Prema opštoj oceni, romska zajednica u Vojvodini danas uživa veći stepen prava nego ne samo u ostatku Srbije, već i u ostatku Evrope, rečeno je danas na promociji Nedelje Ujedinjenih Nacija u Srbiji, koja je ove godine posvećena uključivanju Roma u društvo.
Kako je navedeno, pokrajinska administracija otvorila je Kancelariju za inkluziju Roma, finansira informisanje na romskom jeziku, pomaže im u otvaranju preduzeća, rešava probleme nehigijenskih romskih naselja tako što im pomaže da kupe kuće u vojvođanskim selima...
Bojan Pajtić, vojvođanski premijer, posebno je istakao činjenicu da pokrajina pomaže obrazovanje Roma:
"Želimo da stvorimo onu vrstu intelektualne elite u romskoj zajednici, koja može celu romsku zajednicu da povuče napred..."
Pajtić je objasnio i koji je cilj vojvođanskih vlasti:
"Hoćemo da učinimo to da za 10, 20 ili 30 godina pripadnost romskoj nacionalnoj zajednici ne bude u isto vreme i socijalna ili ekonomska kvalifikacija, nego isključivo etnička kvalifikacija."
Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić podsetio je da je Srbija preuzela predsedavanje Dekadom inkluzije Roma:
"Od juna meseca ove godine Srbija je preuzela predsedavanje Dekadom inkluzije Roma. Počastvovana je time i, naravno, obavezana..."
Stalni predstavnik Agencije Ujedinjenih Nacija za razvoj (UNDP) Lens Klark sugerisao je vlastima u Srbiji da postave vrlo konkretne ciljeve i da sa reči pređu na dela, kada su u pitanju Romi i njihova prava.
Ministar Čiplić obećao je da će vlasti u Srbiji spovesti kampanju za upisivanje romske dece i njihovih roditelja u matične knjige rođenih, zatim pilot program pružanja besplatne pravne pomoći, potom rešavanje problema nehigijenskih romskih naselja, kao i program mobilnih domova zdravlja, koji će biti postavljeni upravo u nehigijenskim romskim naseljima.
Na promociji Nedelje UN u Srbiji, koja se odvija pod motom "Svi kao jedan", bilo je reči i o pravima oko 100.000 izbeglih i oko 200.000 raseljenih lica, a posebno o kategoriji interno raseljenih lica sa Kosova, kojih je u Vojvodini 13.000 i među kojima su dominantno zastupljeni upravo Romi.
(Radio Deutsche Welle, 20. oktobar 2008)
Kako je navedeno, pokrajinska administracija otvorila je Kancelariju za inkluziju Roma, finansira informisanje na romskom jeziku, pomaže im u otvaranju preduzeća, rešava probleme nehigijenskih romskih naselja tako što im pomaže da kupe kuće u vojvođanskim selima...
Bojan Pajtić, vojvođanski premijer, posebno je istakao činjenicu da pokrajina pomaže obrazovanje Roma:
"Želimo da stvorimo onu vrstu intelektualne elite u romskoj zajednici, koja može celu romsku zajednicu da povuče napred..."
Pajtić je objasnio i koji je cilj vojvođanskih vlasti:
"Hoćemo da učinimo to da za 10, 20 ili 30 godina pripadnost romskoj nacionalnoj zajednici ne bude u isto vreme i socijalna ili ekonomska kvalifikacija, nego isključivo etnička kvalifikacija."
Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić podsetio je da je Srbija preuzela predsedavanje Dekadom inkluzije Roma:
"Od juna meseca ove godine Srbija je preuzela predsedavanje Dekadom inkluzije Roma. Počastvovana je time i, naravno, obavezana..."
Stalni predstavnik Agencije Ujedinjenih Nacija za razvoj (UNDP) Lens Klark sugerisao je vlastima u Srbiji da postave vrlo konkretne ciljeve i da sa reči pređu na dela, kada su u pitanju Romi i njihova prava.
Ministar Čiplić obećao je da će vlasti u Srbiji spovesti kampanju za upisivanje romske dece i njihovih roditelja u matične knjige rođenih, zatim pilot program pružanja besplatne pravne pomoći, potom rešavanje problema nehigijenskih romskih naselja, kao i program mobilnih domova zdravlja, koji će biti postavljeni upravo u nehigijenskim romskim naseljima.
Na promociji Nedelje UN u Srbiji, koja se odvija pod motom "Svi kao jedan", bilo je reči i o pravima oko 100.000 izbeglih i oko 200.000 raseljenih lica, a posebno o kategoriji interno raseljenih lica sa Kosova, kojih je u Vojvodini 13.000 i među kojima su dominantno zastupljeni upravo Romi.
(Radio Deutsche Welle, 20. oktobar 2008)
Friday, October 17, 2008
Prolaz Srđana Aleksića u Novom Sadu
Komisija za davanje imena ulicama Skupštine Novog Sada prihvatila je inicijativu da se jedan prolaz u strogom centru grada nazove po Srđanu Aleksiću, mladiću iz Trebinja, koji je ubijen dok je štitio sugrađanina bošnjačke nacionalnosti. U tom prolazu biće postavljena i spomen-ploča u znak sećanja na Srđana i njegovo herojstvo.
Ove godine, 27. januara, navršilo se 15 godina od Srđanove smrti, koga su u centru Trebinja, u neposrednoj blizini policijske stanice, ubila četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske, jer je pokušao da odbrani prijatelja Alena Glavovića. Napadači su tada nasrnuli na Aleksića i do smrti ga pretukli kundacima. Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
Rade Aleksić, Srđanov otac, za DW kaže:
“Drago mi je što je to Novi Sad, jer oduvek sam smatrao da je to jedan grad sastavljen od ljudi sa svih strana a tako lepo uklopljen u jedan normalan i fini ljudski život. To je grad ravnice, ali se sa Petrovaradina vidi daleko. A mislim da su i takvi ljudi. Oni ljudi koji su se tu potrudili - to su ljudi široke duše, dobri ljudi, ljudi koji vole čoveka. Jer Srđana nema, postojimo mi živi. I odajući priznanje određenom delu, mi u stvari određujemo sebe i svoj život.”
Inicijativu je podnela koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, koja je u obrazloženju navela da će Novi Sad time pokazati istinsku želju za normalizacijom odnosa u regionu i potvrditi karakter grada kojeg odlikuju tolerancija, multietničnost, multikulturalnost i višekonfesionalnost.
Rade Aleksić je Novosađanima poručio:
“I da im poželim da žrtva Srđanova bude korisna generacijama Novog Sada, kao putokaz da čovek nije sam u svetu, već da ima čoveka na koga se može osloniti.”
Iako je od obećanja gradskih vlasti u Trebinju da će Srđanu Aleksiću podići spomenik u centru ovog grada prošlo gotovo dve godine, do sada ništa nije učinjeno da se takav spomenik zaista i postavi.
(Radio Deutsche Welle, 17. oktobar 2008)
Ove godine, 27. januara, navršilo se 15 godina od Srđanove smrti, koga su u centru Trebinja, u neposrednoj blizini policijske stanice, ubila četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske, jer je pokušao da odbrani prijatelja Alena Glavovića. Napadači su tada nasrnuli na Aleksića i do smrti ga pretukli kundacima. Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
Rade Aleksić, Srđanov otac, za DW kaže:
“Drago mi je što je to Novi Sad, jer oduvek sam smatrao da je to jedan grad sastavljen od ljudi sa svih strana a tako lepo uklopljen u jedan normalan i fini ljudski život. To je grad ravnice, ali se sa Petrovaradina vidi daleko. A mislim da su i takvi ljudi. Oni ljudi koji su se tu potrudili - to su ljudi široke duše, dobri ljudi, ljudi koji vole čoveka. Jer Srđana nema, postojimo mi živi. I odajući priznanje određenom delu, mi u stvari određujemo sebe i svoj život.”
Inicijativu je podnela koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, koja je u obrazloženju navela da će Novi Sad time pokazati istinsku želju za normalizacijom odnosa u regionu i potvrditi karakter grada kojeg odlikuju tolerancija, multietničnost, multikulturalnost i višekonfesionalnost.
Rade Aleksić je Novosađanima poručio:
“I da im poželim da žrtva Srđanova bude korisna generacijama Novog Sada, kao putokaz da čovek nije sam u svetu, već da ima čoveka na koga se može osloniti.”
Iako je od obećanja gradskih vlasti u Trebinju da će Srđanu Aleksiću podići spomenik u centru ovog grada prošlo gotovo dve godine, do sada ništa nije učinjeno da se takav spomenik zaista i postavi.
(Radio Deutsche Welle, 17. oktobar 2008)
Thursday, October 16, 2008
Novi Sad će dobiti prolaz nazvan po Trebinjcu Srđanu Aleksiću
Komisija za davanje imena ulicama Skupštine Novog Sada prihvatila je danas inicijativu da se jedan prolaz u centru glavnog grada Vojvodine nazove po Trebinjcu Srđanu Aleksiću, koji je ubijen u rodnom gradu dok je pokušavao da zaštiti svoga sugrađanina bošnjačke nacionalnosti.
Komisija za davanje imena ulicama uputila je danas inicijativu gradskoj Komisiji za kulturu da se postavi i spomen-ploča u budućem Prolazu Srđana Aleksića, u strogom centru grada.
Inicijativu je podnela koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, koja je u obrazloženju navela da će Novi Sad kroz ovaj simboličan čin pokazati istinsku želju za normalizaciju odnosa u regionu i potvrditi karakter grada kojeg odlikuju tolerancija, multietničnost, multikulturalnost i višekonfesionalnost.
Prethodno se u januaru ove godine više od 120 nevladnih organizacija iz Srbije, Hrvatske, Crnre Gore i Bosne i Hercegovine založilo kod gradskih vlasti u regionu da jednoj ulici u svojim gradovima daju ime Srđana Aleksića.
Ove godine, 27. januara, navršilo se 15 godina od smrti Srđana Aleksića, koga su ubila četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske, jer je pokušao da od njih odbrani prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja.
Napadači su tada nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda prvo je pao u komu, a zatim, šest dana kasnije, podlegao povredama, 27. januara 1993. godine.
Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora.
Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem.
Srđanu Aleksiću je 20. juna prošle godine posthumno dodeljena Povelja Helsinškog odbora za ljudska prava u Bosni i Hercegovini.
Kako je tada objasnio predsednik Helsinškog odbora Srđan Dizdarević, “Srđan je svojim delom pokazao da se čovekom može biti i ostati i u teškim vremenima”.
Priznanje je u Sarajevu primio Srđanov otac, Rade Aleksić, koji je i glavni akter potresnog dokumentarnog filma "Srđo", koji je prošle godine snimljen u produkciji Radiotelevizije Srbije.
Nevladine organizacije su podsetile da je prošle godine i gradonačelnik Trebinja Dobroslav Ćuk obećao da će rodni grad podići spomenik Srđanu Aleksiću, ali da od tog obećanja nije bilo ništa.
Komisija za davanje imena ulicama uputila je danas inicijativu gradskoj Komisiji za kulturu da se postavi i spomen-ploča u budućem Prolazu Srđana Aleksića, u strogom centru grada.
Inicijativu je podnela koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, koja je u obrazloženju navela da će Novi Sad kroz ovaj simboličan čin pokazati istinsku želju za normalizaciju odnosa u regionu i potvrditi karakter grada kojeg odlikuju tolerancija, multietničnost, multikulturalnost i višekonfesionalnost.
Prethodno se u januaru ove godine više od 120 nevladnih organizacija iz Srbije, Hrvatske, Crnre Gore i Bosne i Hercegovine založilo kod gradskih vlasti u regionu da jednoj ulici u svojim gradovima daju ime Srđana Aleksića.
Ove godine, 27. januara, navršilo se 15 godina od smrti Srđana Aleksića, koga su ubila četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske, jer je pokušao da od njih odbrani prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka iz Trebinja.
Napadači su tada nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda prvo je pao u komu, a zatim, šest dana kasnije, podlegao povredama, 27. januara 1993. godine.
Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora.
Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.
Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem.
Srđanu Aleksiću je 20. juna prošle godine posthumno dodeljena Povelja Helsinškog odbora za ljudska prava u Bosni i Hercegovini.
Kako je tada objasnio predsednik Helsinškog odbora Srđan Dizdarević, “Srđan je svojim delom pokazao da se čovekom može biti i ostati i u teškim vremenima”.
Priznanje je u Sarajevu primio Srđanov otac, Rade Aleksić, koji je i glavni akter potresnog dokumentarnog filma "Srđo", koji je prošle godine snimljen u produkciji Radiotelevizije Srbije.
Nevladine organizacije su podsetile da je prošle godine i gradonačelnik Trebinja Dobroslav Ćuk obećao da će rodni grad podići spomenik Srđanu Aleksiću, ali da od tog obećanja nije bilo ništa.
Wednesday, October 15, 2008
Dobro jutro, Vojvodino!
“Nije problem Srbije u tome što ima jednu Vojvodinu, problem je što ih nema više. Novi Statut Vojvodine nije epohalan i nije istorijski. On nam samo garantuje prava koja smo odavno zaslužili. Ali, građani ovaj statut vide kao jutro posle teške noći. Dobro jutro, Vojvodino!”, izjavio je predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić, obrazlažući Predlog statuta koji su poslanici Skupštine Vojvodine usvojili kasno sinoć.
Ištvan Pastor, lider Saveza vojvođanskih Mađara, izjavio je da Statut nosi veoma značajne novine koje znače unapređenje ustavne i zakonodavne regulative u Srbiji.
Branislav Bogaroški iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, rekao je da je konačno došlo vreme da se Vojvodini vrati njena imovina, koju joj je oduzeo Miloševićev režim:
“Kao imovina treba da se vrati i ono čime je Vojvodina ranije upravljala. Da podsetim, to su: železnice, putna privreda, Elektrovojvodina, Naftagas... Jer, Vojvodina je već do sada pokazala da može da upravlja ovim resursima, na zadovoljstvo svojih građana.”
Na Predlog Statuta stigli su mnogobrojni amandmani opozicije i stručne javnosti, ali je velika većina odbačena. Tokom dana, poslanici su odbacili predloge amandmana Demokratske stranke Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpske napredne stranke. Opozicioni radikali i narodnjaci tvrdili su da je taj dokument "jezgro" za stvaranje "države u državi" i da u njemu ima "separatističkih tendencija".
Borko Ilić iz Demokratske stranke Srbije smatra da je predloženi tekst Statuta loš i da otvara mogućnosti za stvaranje republike Vojvodine.
Radikal Milorad Mirčić slave se sa njim i ističe da je cilj u stvari separatistička politika, čiji je nosilac Demokratska stranka. Ta separatistička politika treba da se ostvari tako što će se pripremiti svi preduslovi za odvajanje dela teritorije Srbije, u ovom slučaju dela teritorije koji se zove Vojvodina.
Vladajuća koalicija odbacila je sve primedbe opozicije. Branislav Živković iz G17 plus pojasnio je da to što se priča nije tačno: “Sve ove stvari kojima smo obasuti u poslednje vreme, neke sumnje o odvajanju, separatizmu, o pravljenju koraka ka nekakvoj državnosti..., apsolutno nemaju nikakve veze.”
Najviši akt pokrajine upućen je Skupštini Srbije na potvrđivanje, nakon čega će početi da se primenjuje.
(Radio Deutsche Welle, 15. oktobar 2008)
Ištvan Pastor, lider Saveza vojvođanskih Mađara, izjavio je da Statut nosi veoma značajne novine koje znače unapređenje ustavne i zakonodavne regulative u Srbiji.
Branislav Bogaroški iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, rekao je da je konačno došlo vreme da se Vojvodini vrati njena imovina, koju joj je oduzeo Miloševićev režim:
“Kao imovina treba da se vrati i ono čime je Vojvodina ranije upravljala. Da podsetim, to su: železnice, putna privreda, Elektrovojvodina, Naftagas... Jer, Vojvodina je već do sada pokazala da može da upravlja ovim resursima, na zadovoljstvo svojih građana.”
Na Predlog Statuta stigli su mnogobrojni amandmani opozicije i stručne javnosti, ali je velika većina odbačena. Tokom dana, poslanici su odbacili predloge amandmana Demokratske stranke Srbije, Srpske radikalne stranke i Srpske napredne stranke. Opozicioni radikali i narodnjaci tvrdili su da je taj dokument "jezgro" za stvaranje "države u državi" i da u njemu ima "separatističkih tendencija".
Borko Ilić iz Demokratske stranke Srbije smatra da je predloženi tekst Statuta loš i da otvara mogućnosti za stvaranje republike Vojvodine.
Radikal Milorad Mirčić slave se sa njim i ističe da je cilj u stvari separatistička politika, čiji je nosilac Demokratska stranka. Ta separatistička politika treba da se ostvari tako što će se pripremiti svi preduslovi za odvajanje dela teritorije Srbije, u ovom slučaju dela teritorije koji se zove Vojvodina.
Vladajuća koalicija odbacila je sve primedbe opozicije. Branislav Živković iz G17 plus pojasnio je da to što se priča nije tačno: “Sve ove stvari kojima smo obasuti u poslednje vreme, neke sumnje o odvajanju, separatizmu, o pravljenju koraka ka nekakvoj državnosti..., apsolutno nemaju nikakve veze.”
Najviši akt pokrajine upućen je Skupštini Srbije na potvrđivanje, nakon čega će početi da se primenjuje.
(Radio Deutsche Welle, 15. oktobar 2008)
Tuesday, October 14, 2008
Skupština Vojvodine danas o Statutu
Skupština Vojvodine danas raspravlja o Predlogu statuta ove pokrajine i, s obzirom na raspored političkih snaga u pokrajinskom parlamentu, nema sumnje da će ovaj najviši vojvođanski zakonodavni akt biti usvojen.
To je potvrdio i predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić, koji je apelovao i na Skupštinu Srbije, koja treba da potvrdi vojvođanski statut, da to što pre učini:
“Dakle, on će svakako biti usvojen kvalifikovanom većinom. Očekujem da će i republički parlament, svestan i svoje istorijske odgovornosti, u najkraćem roku staviti Statut Vojvodine na svoj dnevni red, jer se na taj način zaokružuje pravni sistem Srbije.”
Šandor Egereši, predsednik Skupštine Vojvodine, pre današnjeg zasedanja, rekao je da statut zapravo građankama i građanima Vojvodine garantuje pravo da budu drugačiji:
“Vojvodina i Srbija trebaju model autonomije primeren evropskim iskustvima, primeren potrebama građana. Otuda je Vojvodina definisana kao autonomna pokrajina građana i građanki. Mi želimo da Autonomna Pokrajina Vojvodina, evropska regija, bude rodno mesto prava da se bude drugačiji.”
Samu javnu raspravu koja je prethodila donošenju Predloga statuta, pratila su brojna politička prepucavanja. Radikali i narodnjaci otvoreno su optuživali vladajuću koaliciju da statutom stvara “državu u državi”, da ima “separatističke ambicije”. Opozicija je predviđenu mogućnost osnivanja Razvojne banke Vojvodine ocenila kao “nukleus” buduće centralne banke, a sličnim atributima častili su i nameru da se Izvršno veće Vojvodine ubuduće zove vojvođanska vlada, kao i nameru da Vojvodina ima svoje predstavništvo u Briselu...
Šandor Egereši odbacio je ovakve optužbe:
“Samo u Briselu više od 300 evropskih regija ima svoja predstavništva. Normalno je da je i Vojvodini mesto tamo.”
Bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica najavio je, pak, da će se opoziciona narodnjackca koalicija žaliti Ustavnom sudu Srbije, zbog navodne neustavnosti pojedinih odredbi Predloga statuta Vojvodine:
“Tako da se kroz ove odredbe i neke druge prosto stvari definišu separatno u Vojvodini u odnosu na celu teritoriju Srbije.”
Vladajuća proevropska koalicija odbacila je optužbe o neustavnosti Predloga statuta. Oni su objasnili da opozicija može da se žali Ustavnom sudu tek kada statut bude usvojen u Skupštini Vojvodine i potvrđen u Skupštini Srbije.
U svakom slučaju, nema sumnje da će Predlog statuta biti usvojen., jer vladajuća proevropska koalicija u pokrajinskom parlamentu ima čak tročetvrtinsku većinu. Ostaje da vidimo da li će malobrojna opozicija možda opstrukcijom pokušati da odloži ono što je neminovno.
(Radio Deutsche Welle, 14. oktobar 2008)
To je potvrdio i predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić, koji je apelovao i na Skupštinu Srbije, koja treba da potvrdi vojvođanski statut, da to što pre učini:
“Dakle, on će svakako biti usvojen kvalifikovanom većinom. Očekujem da će i republički parlament, svestan i svoje istorijske odgovornosti, u najkraćem roku staviti Statut Vojvodine na svoj dnevni red, jer se na taj način zaokružuje pravni sistem Srbije.”
Šandor Egereši, predsednik Skupštine Vojvodine, pre današnjeg zasedanja, rekao je da statut zapravo građankama i građanima Vojvodine garantuje pravo da budu drugačiji:
“Vojvodina i Srbija trebaju model autonomije primeren evropskim iskustvima, primeren potrebama građana. Otuda je Vojvodina definisana kao autonomna pokrajina građana i građanki. Mi želimo da Autonomna Pokrajina Vojvodina, evropska regija, bude rodno mesto prava da se bude drugačiji.”
Samu javnu raspravu koja je prethodila donošenju Predloga statuta, pratila su brojna politička prepucavanja. Radikali i narodnjaci otvoreno su optuživali vladajuću koaliciju da statutom stvara “državu u državi”, da ima “separatističke ambicije”. Opozicija je predviđenu mogućnost osnivanja Razvojne banke Vojvodine ocenila kao “nukleus” buduće centralne banke, a sličnim atributima častili su i nameru da se Izvršno veće Vojvodine ubuduće zove vojvođanska vlada, kao i nameru da Vojvodina ima svoje predstavništvo u Briselu...
Šandor Egereši odbacio je ovakve optužbe:
“Samo u Briselu više od 300 evropskih regija ima svoja predstavništva. Normalno je da je i Vojvodini mesto tamo.”
Bivši premijer Srbije Vojislav Koštunica najavio je, pak, da će se opoziciona narodnjackca koalicija žaliti Ustavnom sudu Srbije, zbog navodne neustavnosti pojedinih odredbi Predloga statuta Vojvodine:
“Tako da se kroz ove odredbe i neke druge prosto stvari definišu separatno u Vojvodini u odnosu na celu teritoriju Srbije.”
Vladajuća proevropska koalicija odbacila je optužbe o neustavnosti Predloga statuta. Oni su objasnili da opozicija može da se žali Ustavnom sudu tek kada statut bude usvojen u Skupštini Vojvodine i potvrđen u Skupštini Srbije.
U svakom slučaju, nema sumnje da će Predlog statuta biti usvojen., jer vladajuća proevropska koalicija u pokrajinskom parlamentu ima čak tročetvrtinsku većinu. Ostaje da vidimo da li će malobrojna opozicija možda opstrukcijom pokušati da odloži ono što je neminovno.
(Radio Deutsche Welle, 14. oktobar 2008)
Sunday, October 12, 2008
Jebo Šengen!
Zbog neispunjavanja obaveza vlasti u Srbiji, kao i zbog opstrukcije rada parlamenta od strane radikala, građani Srbije u zemlje EU bez viza će, u najboljem slučaju, moći da putuju tek početkom 2010, a ne polovinom sledeće godine, kako je bilo najavljivano, piše novosadski “Dnevnik”. Izvori iz EU kazali su za “Dnevnik” da vlasti u Srbiji nisu ispunile obećanje da će stare pasoše zameniti biometrijskim do 31. decembra ove godine, već su produžili rok za zamenu putnih isprava do kraja 2009. godine. “Budući da Srbija nije uradila svoje deo posla, šanse da stigne na pozitivnu šengensku listu sredinom sledeće godine su veoma male”, naveli su izvori “Dnevnika”.
Ova kratka agencijska vijest pojavila se stidljivo u žaru borbe za sveto Kosovo, negde odmah posle uvoza žirafe u Jagodinu, a baš u trenu kada su nam susedi, Makedonci i Crnogorci, “zabili nož u leđa” (pitam se zašto u našim poslovicama ima toliko noževa i zaklanih?). Ni manje ni više, nego braća Crnogorci, dojučerašnje drugo oko u glavi (Već se, čujem na ulici, razmenjuju mišljenja šta bi sve s tim Crnogorcima trebao uraditi. Za početak - proterati studente!, viče komšija iz zgrade. A za nastavak - useliti se u crnogorske stanove, mislim se ja, i opet se čudim sebi što me čudi ponavljanje istorije u tako kratkim razmacima).
I ko sad da misli o tamo nekom Šengenu? Ko uopšte zna šta je taj đavolji Šengen? Pogotovo sad, kad smo ih razbili u Ujedinjenim Nacijama, i kad nam se ovi susedni picopevci pokušavaju pokakiti na pobedu i učiniti je, ne daj bože, pirovom.
Dakle, ko će odgovarati za to što je dao lažna obećanja ovdašnjem prostom puku da će bez onolike zajebancije u torovima pred ambasadama, s kupljenom kartom, pasošom u džepu i platnom karticom u novčaniku, moći da krstari Evropom do mile volje. Naravno da niko neće odgovarati. Jer, koga uostalom, zabole za taj beli Šengen? Koliko ljudi u Srbiji uopšte ima pasoš? Koliko ljudi u Srbiji je uopšte ikad igde putovalo iz “užeg zavičaja”? Koliko ljudi u Srbiji uopšte ima platne kartice? I koliko na tim karticama ima novca?
Koga, dakle, zanima taj “beli šengen”? Za one što valjaju “belo” granice nikad nisu bile problem, oni su vazda bili “Unite, Unite Europe”. Za političare, a naročito za Vuka Odiseja Jeremića, ništa manje, oni ljudi imaju “diplomatske pasoše”. Za “biznismene” takođe, oni se začas snađu, sem kad im lupe tamo neku šifru pa zbog korupcije ne mogu u Ameriku. Jebeš Ameriku, tamo ionako recesija hara!
Jebi ga, ali evo mene se tiče taj Šengen. Jer nije lako čoveku kad dve nedelje boravi u Umagu, u prijateljskoj Istri, udaljen svega 15 kilometara od Portoroža i na 60 kilometara od Trsta. Do Venecije ima već čitavih 170 km. A ti možeš i na jug i na istok, al na sever i zapad - jok! Jer nemaš šengensku vizu, ili bolje rečeno, imaš pasoš države koja nije “na listi”.
I, eno, i studente se tiče taj “beli šengen”. Pa se tiče i nekih ljudi koji zaludno smatraju da su putovanja pravo bogatstvo a ne kućerina na tri sprata na napuštenoj rodnoj grudi. I one neke naučne radnike koji još uvek, naivni, misle da se naukom u savremenom svetu možeš baviti samo ako ideš u korak sa svetom. Ko im je kriv kad ne znaju da je u SANU sadržana sva mudrost čovečanstva, uključujući i veliki memorandumski prasak iz kojeg je, putem obrnute alhemije, nastalo - ništavilo.
I upravo u tome je trik. Ne u lenjosti ili pogubnoj gluposti i zaludnosti naših političara. Odugovlačiće oni tu priču sa Šengenom do sudnjeg dana ako treba. Jer u takvim uslovima, u Srbiji će ostati oni koji ionako nigde ne putuju. I koji verno glasaju. A odlaziće i biće i nadalje proterivani oni koji makar nešto uče, trude se i muče. Dominira filozofija palanke, koja veslom u glavu tuče svakog ko malo iz vode pokuša da izviri. Nekompetentni akademici, korumpirani lekari, novinari, službenici, bankari, političari... mogu da ostanu najbolji jedino u okruženju koje ne zna ni šta je kompetencija, ni šta je konkurencija, ni šta je takmičenje.
Zato, što se tiče ovdašnje naci-elite, njihov je san da i ono malo ljudi s mozgom odleprša iz Srbije, kad ih već ne mogu tako lako pobiti, ko onomad u Bosni. Njima je “beli šengen” teška noćna mora, koja će značiti otvaranje granica, ukidanje monopola i stajanje za vrat gluposti i zločinu. Njih “beli šengen” asocira na mogućnost povratka bar jednog dela od onih stotina hiljada koje su već proterali.
A porodice osuđenih i optuženih ratnih zločinaca takođe nemaju problem sa šengenskom vizom. Jer, oni su pod specijalnom zaštitom države. A, koliko nam je poznato, ni čuveni Dragan Dabić Karadžić nije morao da ustane u dva ujutro i da čeka pred holandskom ambasadom. Za njega je bio obezbeđen čak poseban avion.
(E-novine, 11. oktobar 2008)
Ova kratka agencijska vijest pojavila se stidljivo u žaru borbe za sveto Kosovo, negde odmah posle uvoza žirafe u Jagodinu, a baš u trenu kada su nam susedi, Makedonci i Crnogorci, “zabili nož u leđa” (pitam se zašto u našim poslovicama ima toliko noževa i zaklanih?). Ni manje ni više, nego braća Crnogorci, dojučerašnje drugo oko u glavi (Već se, čujem na ulici, razmenjuju mišljenja šta bi sve s tim Crnogorcima trebao uraditi. Za početak - proterati studente!, viče komšija iz zgrade. A za nastavak - useliti se u crnogorske stanove, mislim se ja, i opet se čudim sebi što me čudi ponavljanje istorije u tako kratkim razmacima).
I ko sad da misli o tamo nekom Šengenu? Ko uopšte zna šta je taj đavolji Šengen? Pogotovo sad, kad smo ih razbili u Ujedinjenim Nacijama, i kad nam se ovi susedni picopevci pokušavaju pokakiti na pobedu i učiniti je, ne daj bože, pirovom.
Dakle, ko će odgovarati za to što je dao lažna obećanja ovdašnjem prostom puku da će bez onolike zajebancije u torovima pred ambasadama, s kupljenom kartom, pasošom u džepu i platnom karticom u novčaniku, moći da krstari Evropom do mile volje. Naravno da niko neće odgovarati. Jer, koga uostalom, zabole za taj beli Šengen? Koliko ljudi u Srbiji uopšte ima pasoš? Koliko ljudi u Srbiji je uopšte ikad igde putovalo iz “užeg zavičaja”? Koliko ljudi u Srbiji uopšte ima platne kartice? I koliko na tim karticama ima novca?
Koga, dakle, zanima taj “beli šengen”? Za one što valjaju “belo” granice nikad nisu bile problem, oni su vazda bili “Unite, Unite Europe”. Za političare, a naročito za Vuka Odiseja Jeremića, ništa manje, oni ljudi imaju “diplomatske pasoše”. Za “biznismene” takođe, oni se začas snađu, sem kad im lupe tamo neku šifru pa zbog korupcije ne mogu u Ameriku. Jebeš Ameriku, tamo ionako recesija hara!
Jebi ga, ali evo mene se tiče taj Šengen. Jer nije lako čoveku kad dve nedelje boravi u Umagu, u prijateljskoj Istri, udaljen svega 15 kilometara od Portoroža i na 60 kilometara od Trsta. Do Venecije ima već čitavih 170 km. A ti možeš i na jug i na istok, al na sever i zapad - jok! Jer nemaš šengensku vizu, ili bolje rečeno, imaš pasoš države koja nije “na listi”.
I, eno, i studente se tiče taj “beli šengen”. Pa se tiče i nekih ljudi koji zaludno smatraju da su putovanja pravo bogatstvo a ne kućerina na tri sprata na napuštenoj rodnoj grudi. I one neke naučne radnike koji još uvek, naivni, misle da se naukom u savremenom svetu možeš baviti samo ako ideš u korak sa svetom. Ko im je kriv kad ne znaju da je u SANU sadržana sva mudrost čovečanstva, uključujući i veliki memorandumski prasak iz kojeg je, putem obrnute alhemije, nastalo - ništavilo.
I upravo u tome je trik. Ne u lenjosti ili pogubnoj gluposti i zaludnosti naših političara. Odugovlačiće oni tu priču sa Šengenom do sudnjeg dana ako treba. Jer u takvim uslovima, u Srbiji će ostati oni koji ionako nigde ne putuju. I koji verno glasaju. A odlaziće i biće i nadalje proterivani oni koji makar nešto uče, trude se i muče. Dominira filozofija palanke, koja veslom u glavu tuče svakog ko malo iz vode pokuša da izviri. Nekompetentni akademici, korumpirani lekari, novinari, službenici, bankari, političari... mogu da ostanu najbolji jedino u okruženju koje ne zna ni šta je kompetencija, ni šta je konkurencija, ni šta je takmičenje.
Zato, što se tiče ovdašnje naci-elite, njihov je san da i ono malo ljudi s mozgom odleprša iz Srbije, kad ih već ne mogu tako lako pobiti, ko onomad u Bosni. Njima je “beli šengen” teška noćna mora, koja će značiti otvaranje granica, ukidanje monopola i stajanje za vrat gluposti i zločinu. Njih “beli šengen” asocira na mogućnost povratka bar jednog dela od onih stotina hiljada koje su već proterali.
A porodice osuđenih i optuženih ratnih zločinaca takođe nemaju problem sa šengenskom vizom. Jer, oni su pod specijalnom zaštitom države. A, koliko nam je poznato, ni čuveni Dragan Dabić Karadžić nije morao da ustane u dva ujutro i da čeka pred holandskom ambasadom. Za njega je bio obezbeđen čak poseban avion.
(E-novine, 11. oktobar 2008)
Tuesday, October 7, 2008
Neonacisti spremaju novo okupljanje
Danas se navršava tačno godinu dana od antifašističkog protesta oko 5.000 ljudi u Novom Sadu, koje su tokom mirne šetnje kamenovali neonacisti, a istraga, koja je u toku, još uvek nije dala konkretne rezultate, niti je iko kažnjen za razbijanje ljudskih glava.
Antifašistički protest u Novom Sadu prošle godine bio je odgovor na najavu neonacista da će proslaviti rođendan zloglasnog Hajnriha Himlera na ulicama glavnog grada Vojvodine.
Istovremeno, neonacisti su za 11. oktobar najavili novi pokušaj okupljanja, ovaj put u Beogradu, što je naišlo na brojne osude u javnosti i zahteve da nadležni državni organi zabrane takav skup.
Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine podneli su inicijativu da se na dnevni red Skupštine Srbije uvrsti Predlog zakona o zabrani upotrebe nacističkih i fašističkih simbola, o zabrani takve vrste okupljanja i o zabrani tih i takvih organizacija. Maja Sedlarević, visoka funkcionerka LSV, za naš program kaže:
“Videćemo na kakvu reakciju ćemo naići, ali zaista smatramo da Vlada Srbije mora da se izjasni o takvom jednom pitanju i da jasno kaže svoj stav.”
Nedim Sejdinović iz koalicije nevladinih organizacija “Građanska Vojvodina”, koja je organizovala prošlogodišnji antifašistički skup u Novom Sadu, za DW kaže da nije problem samo u neefikasnom pravosuđu:
“Kao što je poznato, u Srbiji su sudovi neefikasni, pravosuđe je neefikasno. Ali, sa druge strane, i da jeste efikasno pravosuđe, ono svakako nije jedini način da se spreči delovanje neonacističkih organizacija. Ne postoje niti bilo kakvi drugi ozbiljniji društveni pokušaji, neka ozbiljnija državna politika da se predupredi i označi sva pogubnost tih retrogradnih ideja.”
I zaista ostaje nejasno kako je moguće da državni organi ne reaguju kada je MUP Srbije još krajem 2005. godine Skupštini Vojvodine dostavio informaciju o svim organizacijama koje deluju na prostoru Srbije a imaju neonacistički, klerofašistički, antisemitski i rasistički predznak.
(Radio Deutsche Welle, 7. oktobar 2008)
Antifašistički protest u Novom Sadu prošle godine bio je odgovor na najavu neonacista da će proslaviti rođendan zloglasnog Hajnriha Himlera na ulicama glavnog grada Vojvodine.
Istovremeno, neonacisti su za 11. oktobar najavili novi pokušaj okupljanja, ovaj put u Beogradu, što je naišlo na brojne osude u javnosti i zahteve da nadležni državni organi zabrane takav skup.
Poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine podneli su inicijativu da se na dnevni red Skupštine Srbije uvrsti Predlog zakona o zabrani upotrebe nacističkih i fašističkih simbola, o zabrani takve vrste okupljanja i o zabrani tih i takvih organizacija. Maja Sedlarević, visoka funkcionerka LSV, za naš program kaže:
“Videćemo na kakvu reakciju ćemo naići, ali zaista smatramo da Vlada Srbije mora da se izjasni o takvom jednom pitanju i da jasno kaže svoj stav.”
Nedim Sejdinović iz koalicije nevladinih organizacija “Građanska Vojvodina”, koja je organizovala prošlogodišnji antifašistički skup u Novom Sadu, za DW kaže da nije problem samo u neefikasnom pravosuđu:
“Kao što je poznato, u Srbiji su sudovi neefikasni, pravosuđe je neefikasno. Ali, sa druge strane, i da jeste efikasno pravosuđe, ono svakako nije jedini način da se spreči delovanje neonacističkih organizacija. Ne postoje niti bilo kakvi drugi ozbiljniji društveni pokušaji, neka ozbiljnija državna politika da se predupredi i označi sva pogubnost tih retrogradnih ideja.”
I zaista ostaje nejasno kako je moguće da državni organi ne reaguju kada je MUP Srbije još krajem 2005. godine Skupštini Vojvodine dostavio informaciju o svim organizacijama koje deluju na prostoru Srbije a imaju neonacistički, klerofašistički, antisemitski i rasistički predznak.
(Radio Deutsche Welle, 7. oktobar 2008)
Monday, October 6, 2008
Dvadeset godina od jogurt revolucije
Danas se navršava 20 godina otkako je Slobodan Milošević ukinuo autonomiju Vojvodine u bivšoj Jugoslaviji. Pošto su zgrade pokrajinskih institucija demonstranti gađali jogurtom, ti protesti nazvani su jogurt revolucija.
Tokom leta 1988. godine demonstranti sa Kosova organizovano su dovoženi u Novi Sad, gde su tražili ostavke vojvođanskog komunističkog rukovodstva. Takozvana jogurt revolucija okončana je ostavkama, čistkama i ukidanjem autonomije Vojvodine.
Savetnik predsednika Skupštine Vojvodine Duško Radosavljević za DW kaže da je Vojvodina bila prva žrtva Miloševićevog režima:
“Vojvodina je srušena 1988. godine da bi se obezbedila ratna komora Miloševićevom režimu. Na osnovu toga, Vojvodina je izrabljivana i moramo reći da je dovedena u jedan ponižavajući položaj.”
Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, za naš program kaže da je ukidanjem autonomije Vojvodine otvoren proces raspada Jugoslavije:
“Godine 1988. u Novom Sadu je ne samo oborena autonomija Vojvodine, nego je napravljen državni udar na ustavni poredak SFRJ. Otvorena je destrukcija države i počeo je koloplet zla, koji eto na moju veliku žalost sa manjim prekidima traje do dan-danas.”
Vojvodina uskoro treba da dobije i svoj novi statut, dok je u vreme autonomije od 1974. do 1988. godine imala i sopstveni ustav. Pokrajinski sekretar za upravu i propise Tamaš Korhec je na konferenciji za novinare rekao da aktuelni Ustav Srbije nije dovoljan za suštinsku autonomiju Vojvodine:
“Ustavotvorac je obezbedio ustavnim odredbama punu kontrolu republičke skupštine nad stepenom vojvođanske autonomije, što nije baš u skladu sa praksom u raznim drugim decentralizovanim državama.”
Korhec, međutim, kaže da će srećan splet političkih okolnosti, odnosno činjenica da vlast u zemlji drže proevropske snage, ipak doprineti da vojvođanska autonomija bude unapređena, bez obzira na loš ustav.
Nevladina organizacija Vojvođanski klub u saopštenju za javnost povodom 20. godišnjice jogurt revolucije podsetila je da se rušenje autonomije Vojvodine odigravalo pod parolom “Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela!” i ocenila da je takva centralistička politika na kraju dovela do gubitka Kosova.
(Radio Deutsche Welle, 6. oktobar 2008)
Tokom leta 1988. godine demonstranti sa Kosova organizovano su dovoženi u Novi Sad, gde su tražili ostavke vojvođanskog komunističkog rukovodstva. Takozvana jogurt revolucija okončana je ostavkama, čistkama i ukidanjem autonomije Vojvodine.
Savetnik predsednika Skupštine Vojvodine Duško Radosavljević za DW kaže da je Vojvodina bila prva žrtva Miloševićevog režima:
“Vojvodina je srušena 1988. godine da bi se obezbedila ratna komora Miloševićevom režimu. Na osnovu toga, Vojvodina je izrabljivana i moramo reći da je dovedena u jedan ponižavajući položaj.”
Nenad Čanak, lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, za naš program kaže da je ukidanjem autonomije Vojvodine otvoren proces raspada Jugoslavije:
“Godine 1988. u Novom Sadu je ne samo oborena autonomija Vojvodine, nego je napravljen državni udar na ustavni poredak SFRJ. Otvorena je destrukcija države i počeo je koloplet zla, koji eto na moju veliku žalost sa manjim prekidima traje do dan-danas.”
Vojvodina uskoro treba da dobije i svoj novi statut, dok je u vreme autonomije od 1974. do 1988. godine imala i sopstveni ustav. Pokrajinski sekretar za upravu i propise Tamaš Korhec je na konferenciji za novinare rekao da aktuelni Ustav Srbije nije dovoljan za suštinsku autonomiju Vojvodine:
“Ustavotvorac je obezbedio ustavnim odredbama punu kontrolu republičke skupštine nad stepenom vojvođanske autonomije, što nije baš u skladu sa praksom u raznim drugim decentralizovanim državama.”
Korhec, međutim, kaže da će srećan splet političkih okolnosti, odnosno činjenica da vlast u zemlji drže proevropske snage, ipak doprineti da vojvođanska autonomija bude unapređena, bez obzira na loš ustav.
Nevladina organizacija Vojvođanski klub u saopštenju za javnost povodom 20. godišnjice jogurt revolucije podsetila je da se rušenje autonomije Vojvodine odigravalo pod parolom “Oj, Srbijo iz tri dela, uskoro ćeš biti cela!” i ocenila da je takva centralistička politika na kraju dovela do gubitka Kosova.
(Radio Deutsche Welle, 6. oktobar 2008)
Thursday, October 2, 2008
Hapšenje gradonačelnika: Borba protiv kriminala ili politički obračun
Hapšenje gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića iz Demokratske stranke u javnosti je opet otvorilo pitanje da li je reč o zaista iskrenoj težnji države da se obračuna sa korupcijom ili je u pitanju tek još jedna afera koja nikada neće dobiti rasplet, već će se svesti na politički obračun sa nepoželjnima u svojim ili u tuđim redovima.
Ekonomski analitičar Miša Brkić za DW kaže da nema ništa od borbe protiv korupcije dok se ne izmeni sistem. On podseća da za dobijanje 16 građevinskih dozvola u Beogradu investitoru treba 279 dana, dok je u susednoj Mađarskoj za dobijanje šest dozvola potrebno 20 dana:
“U sadašnjem sistemu, svaki investitor koji dođe u Beograd i kome treba 279 dana i toliko dozvola da bi počeo nešto da gradi će da kaže: ‘Ja ću za to vreme da izgubim strašno mnogo novca. Deset odsto tog novca ću dati gradskom ministru da mi završi ispod žita dozvole za pet dana’. Tog čoveka nije briga da li je gradski ministar socijalista, demokrata, naprednjak, narodnjak, nazadnjak.”
Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija za naš program ocenjuje da je hapšenje gradonačelnika Zrenjanina još jedan primer selektivnog pristupa u borbi protiv kriminala i korupcije:
“Blisko je pameti pomisliti da sličnih situacija ima i u drugim gradovima. Dakle, da postoje i u drugim gradovima malverzacije oko raspodele građevinskog zemljišta i oko javnih nabavki. Tako da, ako zaista želimo sistemsku borbu protiv korupcije, onda se moraju otkljanjati i uzroci a s druge strane, nedopustivo je da pristup bude selektivan.”
S tim se slaže i Miša Brkić:
“Vodiš akciju tako što danas uhapsiš jednog pa za šest meseci uhapsiš drugog, a u suštini ne menjaš mnogo na kvalitetu političkog sistema. To je najlakši način za političke obračune, ali ne rešava problem zemlje.”
Hapšenje Gorana Kneževića poklopilo se sa nedavnom najavom lidera Demokratske stranke Borisa Tadića da će se obračunati i sa korupcijom unutar vladajuće stranke. Ostaje da vidimo da li je zaista reč o borbi protiv korupcije ili je Knežević, do juče veličan kao jedan od najboljih gradonačelnika u Srbiji, uhapšen jer je nekome smetao unutar sopstvene partije.
(Radio Deutsche Welle, 2. oktobar 2008)
Ekonomski analitičar Miša Brkić za DW kaže da nema ništa od borbe protiv korupcije dok se ne izmeni sistem. On podseća da za dobijanje 16 građevinskih dozvola u Beogradu investitoru treba 279 dana, dok je u susednoj Mađarskoj za dobijanje šest dozvola potrebno 20 dana:
“U sadašnjem sistemu, svaki investitor koji dođe u Beograd i kome treba 279 dana i toliko dozvola da bi počeo nešto da gradi će da kaže: ‘Ja ću za to vreme da izgubim strašno mnogo novca. Deset odsto tog novca ću dati gradskom ministru da mi završi ispod žita dozvole za pet dana’. Tog čoveka nije briga da li je gradski ministar socijalista, demokrata, naprednjak, narodnjak, nazadnjak.”
Nemanja Nenadić iz organizacije Transparentnost Srbija za naš program ocenjuje da je hapšenje gradonačelnika Zrenjanina još jedan primer selektivnog pristupa u borbi protiv kriminala i korupcije:
“Blisko je pameti pomisliti da sličnih situacija ima i u drugim gradovima. Dakle, da postoje i u drugim gradovima malverzacije oko raspodele građevinskog zemljišta i oko javnih nabavki. Tako da, ako zaista želimo sistemsku borbu protiv korupcije, onda se moraju otkljanjati i uzroci a s druge strane, nedopustivo je da pristup bude selektivan.”
S tim se slaže i Miša Brkić:
“Vodiš akciju tako što danas uhapsiš jednog pa za šest meseci uhapsiš drugog, a u suštini ne menjaš mnogo na kvalitetu političkog sistema. To je najlakši način za političke obračune, ali ne rešava problem zemlje.”
Hapšenje Gorana Kneževića poklopilo se sa nedavnom najavom lidera Demokratske stranke Borisa Tadića da će se obračunati i sa korupcijom unutar vladajuće stranke. Ostaje da vidimo da li je zaista reč o borbi protiv korupcije ili je Knežević, do juče veličan kao jedan od najboljih gradonačelnika u Srbiji, uhapšen jer je nekome smetao unutar sopstvene partije.
(Radio Deutsche Welle, 2. oktobar 2008)
Wednesday, October 1, 2008
Metro, tramvaj, spejs šatl
Hapšenje Gorana Kneževića
Metro, tramvaj, spejs šatl
Jučerašnje hapšenje gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića očito nije ništa drugo nego tek još jedna zabava za puk željan hleba i igara. Bačen je gladnim lavovima u arenu da se raja malo proveseli. Od borbe protiv kriminala i korupcije nema tu ni traga.
Sam Knežević, drugim rečima, “pao” je jer se u već dužem vremenskom periodu zamerio pojedinim, danas moćnijim od njega, ljudima iz Demokratske stranke, tako reći svojim “saborcima”. Pritom niko ne kaže da i gradonačelnik Zrenjanina nije kriv i da možda nema lepljive prste. Iako bi do prekjuče prosečno informisan građanin Srbije znao da ponovi da je Knežević bio jedan od najboljih gradonačelnika u zemlji. Jer su ga tako naućili, jer je takav imidž o prvom čoveku Bečkereka lansirala upravo njegova Demokratska stranka. I zahvaljujući tom imidžu, Knežević je glatko dobio lokalne izbore pre samo četiri i po meseca.
“Afera Knežević” zato će ostati samo još jedna u nizu nerasvetljenih korupcionaških priča u postmiloševićevskoj Srbiji. Daleko bi nas odvelo kada bismo sada počeli nabrajati koliko ih je bilo. Ono što je zajednički imenitelj većini tih afera jeste da su oni koji su bili ili uhapšeni ili debelo oblaćeni u tabolidnoj javnosti, uglavnom morali da se sklone sa političke scene. Ima tu, doduše, i izuzetaka. Eno nam ga ministar Dačić, niko mu više i ne pominje to što je bio Miloševićev glasnogovornik, a obaška mu i “afera kofer”. Pa je, eto, dočekao i da uhapsi Gorana Kneževića.
Upada u oči ni malo slučajna podudarnost: Boris Tadić je na poslednjoj sednici Glavnog odbora DS-a najavio obračun sa mangupima u sopstvenim redovima. Knežević se očigledno visoko plasirao na listi mangupa, makar mu taj atribut nekako ne stoji u tako jakoj konkurenciji. Politička čaršija i u Novom Sadu i u Beogradu čak prepričava da je jedan visoki funkcioner DS-a, na vest o hapšenju Kneževića promrljao sebi u bradu: “Odlično!” Hm, možda se čovek obradovao početku beskompromisne borbe protiv korupcije...
Korupcija je, međutim, ovde toliko duboko ušla doslovno u svaku oblast života da je odavno jasno da ni jednoj vladi nakon pada Miloševića zapravo i nije bilo u interesu da se odistinski počne obračunavati s njom. Jer, kako drugačije objasniti fakat koji su nedavno izneli stručnjaci Svetske banke: za dobijanje 16 građevinskih dozvola u Beogradu treba čekati 279 dana. Za šest dozvola u Budimpešti treba čekati 20 dana. Drugim rečima, ovde ne samo da se nije radilo na stvaranju antikorupcijskog sistema, nego je marljivo gajen korupcionaški sistem, od portira u preduzeću do najvišeg državnog rukovodstva.
Tako da ćemo još dugo vremena očito gledati kako hapse najboljeg fudbalera Džajića, najboljeg gradonačelnika Kneževića, i koga sve ne. I biće nam jasno da su nekome zasmetali, to jest ugazili u tanjir. I da je u pitanju selektivan pristup, to jest da se navodna borba protiv korupcije koristi za eliminaciju političkih ili finansijskih protivnika. I da bukvalno svako svakoga drži u nekoj fioci. A iz tog pretinca se dokumenti izvlače po potrebi, u zavisnosti od toga ko je na vlasti u državi, u partiji, u domu zdravlja, na fakultetu ili u sportskom klubu...
I u takvoj atmosferi sve je moguće. I da nećete dobiti novac iz državnog/pokrajinskog budžeta ukoliko sa lokala ne želite da vratite procenat “na ruke” ljudima iz stranke. I da nećete dobiti izvod iz zemljišnih knjiga na vreme ukoliko advokatu i zaposlenom u katastru ne date “ispod ruke” po stotinak evra. I da ćete dobiti ličnu kartu preko reda ukoliko šalterskom službeniku odnesete litru viskija. I da će vas u staračkom domu, onako senilnog, spopasti “ljubazno osoblje” da vas nagovori da im prepišete čitavu imovinu i tako zajebete rođenu decu. I da ćete za 11.000 evra dobiti diplomu kakvu hoćete, ako treba i mastera medicinskih nauka pa da onda lečite ljude do mile volje...
Drugim rečima, gde god zagrebeš - trulo je. A političari nas, kao, vuku za nos. Eno, u susednoj Bosni, u “velelepnoj” Bijeljini,, u susret lokalnim izborima 5. oktobra jedan kandidat je stanovnicima tog grada obećao da će im uvesti tramvaj! Pa mu je drugi uzvratio da će im uvesti metro. Metro u Bijeljini! Dosad se, doduše, niko nije setio da obeća da će bijeljinski metro biti povezan sa maticom, to jest sa čuvenim mitološkim beogradskim metroom.
I šta kažu “obični ljudi” na ovakva obećanja? Ništa, ćute i slušaju, poneko se i nasmeje, a poneko možda još i veruje. Drugim rečima, potpuno im je svejedno. Jer su i sami, u većini, zapravo deo sveopšte korupcije. Upitajte sami sebe, uostalom, kako reagujete kad naiđete na revnosnog pandura koji hoće da vam piše kaznu jer ste vozili pijani 140 na ograničenju od 80 kilometara na sat? Bićete jako ljuti ako drug policajac bude toliko “bukvalan” da neće da se nagodi: 20 evra pa da zaboravimo celu stvar. I to je tako jer nas nisu, za razliku od malih Amerikanaca, učili od osnovne škole da “nema besplatnog ručka”. Nas su učili da ga itekako ima i da gledaš što god možeš “na mufte” da mazneš. Štela, veza, rođaci, pa ako baš ne ide tako - tu su uvek novci da se mašina “podmaže”. Jebeš kvalitet i konkurenciju!
Drugim rečima, ništa bolji mi nismo od onih “gore” koji se, kao sprdaju s nama. Kako lale kažu: prema svecu i tropar, iliti kakvi građani - takva im i vlast. Nama svejedno, njima svejedno - opšta idila u kojoj može i metro, može i srpski spejs šatl, može i Teslino tajno oružje... Sve može, braaa-te, ako platiš! Pa i obračun sa mangupima u sopstvenim redovima.
(1. oktobar 2008)
Metro, tramvaj, spejs šatl
Jučerašnje hapšenje gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića očito nije ništa drugo nego tek još jedna zabava za puk željan hleba i igara. Bačen je gladnim lavovima u arenu da se raja malo proveseli. Od borbe protiv kriminala i korupcije nema tu ni traga.
Sam Knežević, drugim rečima, “pao” je jer se u već dužem vremenskom periodu zamerio pojedinim, danas moćnijim od njega, ljudima iz Demokratske stranke, tako reći svojim “saborcima”. Pritom niko ne kaže da i gradonačelnik Zrenjanina nije kriv i da možda nema lepljive prste. Iako bi do prekjuče prosečno informisan građanin Srbije znao da ponovi da je Knežević bio jedan od najboljih gradonačelnika u zemlji. Jer su ga tako naućili, jer je takav imidž o prvom čoveku Bečkereka lansirala upravo njegova Demokratska stranka. I zahvaljujući tom imidžu, Knežević je glatko dobio lokalne izbore pre samo četiri i po meseca.
“Afera Knežević” zato će ostati samo još jedna u nizu nerasvetljenih korupcionaških priča u postmiloševićevskoj Srbiji. Daleko bi nas odvelo kada bismo sada počeli nabrajati koliko ih je bilo. Ono što je zajednički imenitelj većini tih afera jeste da su oni koji su bili ili uhapšeni ili debelo oblaćeni u tabolidnoj javnosti, uglavnom morali da se sklone sa političke scene. Ima tu, doduše, i izuzetaka. Eno nam ga ministar Dačić, niko mu više i ne pominje to što je bio Miloševićev glasnogovornik, a obaška mu i “afera kofer”. Pa je, eto, dočekao i da uhapsi Gorana Kneževića.
Upada u oči ni malo slučajna podudarnost: Boris Tadić je na poslednjoj sednici Glavnog odbora DS-a najavio obračun sa mangupima u sopstvenim redovima. Knežević se očigledno visoko plasirao na listi mangupa, makar mu taj atribut nekako ne stoji u tako jakoj konkurenciji. Politička čaršija i u Novom Sadu i u Beogradu čak prepričava da je jedan visoki funkcioner DS-a, na vest o hapšenju Kneževića promrljao sebi u bradu: “Odlično!” Hm, možda se čovek obradovao početku beskompromisne borbe protiv korupcije...
Korupcija je, međutim, ovde toliko duboko ušla doslovno u svaku oblast života da je odavno jasno da ni jednoj vladi nakon pada Miloševića zapravo i nije bilo u interesu da se odistinski počne obračunavati s njom. Jer, kako drugačije objasniti fakat koji su nedavno izneli stručnjaci Svetske banke: za dobijanje 16 građevinskih dozvola u Beogradu treba čekati 279 dana. Za šest dozvola u Budimpešti treba čekati 20 dana. Drugim rečima, ovde ne samo da se nije radilo na stvaranju antikorupcijskog sistema, nego je marljivo gajen korupcionaški sistem, od portira u preduzeću do najvišeg državnog rukovodstva.
Tako da ćemo još dugo vremena očito gledati kako hapse najboljeg fudbalera Džajića, najboljeg gradonačelnika Kneževića, i koga sve ne. I biće nam jasno da su nekome zasmetali, to jest ugazili u tanjir. I da je u pitanju selektivan pristup, to jest da se navodna borba protiv korupcije koristi za eliminaciju političkih ili finansijskih protivnika. I da bukvalno svako svakoga drži u nekoj fioci. A iz tog pretinca se dokumenti izvlače po potrebi, u zavisnosti od toga ko je na vlasti u državi, u partiji, u domu zdravlja, na fakultetu ili u sportskom klubu...
I u takvoj atmosferi sve je moguće. I da nećete dobiti novac iz državnog/pokrajinskog budžeta ukoliko sa lokala ne želite da vratite procenat “na ruke” ljudima iz stranke. I da nećete dobiti izvod iz zemljišnih knjiga na vreme ukoliko advokatu i zaposlenom u katastru ne date “ispod ruke” po stotinak evra. I da ćete dobiti ličnu kartu preko reda ukoliko šalterskom službeniku odnesete litru viskija. I da će vas u staračkom domu, onako senilnog, spopasti “ljubazno osoblje” da vas nagovori da im prepišete čitavu imovinu i tako zajebete rođenu decu. I da ćete za 11.000 evra dobiti diplomu kakvu hoćete, ako treba i mastera medicinskih nauka pa da onda lečite ljude do mile volje...
Drugim rečima, gde god zagrebeš - trulo je. A političari nas, kao, vuku za nos. Eno, u susednoj Bosni, u “velelepnoj” Bijeljini,, u susret lokalnim izborima 5. oktobra jedan kandidat je stanovnicima tog grada obećao da će im uvesti tramvaj! Pa mu je drugi uzvratio da će im uvesti metro. Metro u Bijeljini! Dosad se, doduše, niko nije setio da obeća da će bijeljinski metro biti povezan sa maticom, to jest sa čuvenim mitološkim beogradskim metroom.
I šta kažu “obični ljudi” na ovakva obećanja? Ništa, ćute i slušaju, poneko se i nasmeje, a poneko možda još i veruje. Drugim rečima, potpuno im je svejedno. Jer su i sami, u većini, zapravo deo sveopšte korupcije. Upitajte sami sebe, uostalom, kako reagujete kad naiđete na revnosnog pandura koji hoće da vam piše kaznu jer ste vozili pijani 140 na ograničenju od 80 kilometara na sat? Bićete jako ljuti ako drug policajac bude toliko “bukvalan” da neće da se nagodi: 20 evra pa da zaboravimo celu stvar. I to je tako jer nas nisu, za razliku od malih Amerikanaca, učili od osnovne škole da “nema besplatnog ručka”. Nas su učili da ga itekako ima i da gledaš što god možeš “na mufte” da mazneš. Štela, veza, rođaci, pa ako baš ne ide tako - tu su uvek novci da se mašina “podmaže”. Jebeš kvalitet i konkurenciju!
Drugim rečima, ništa bolji mi nismo od onih “gore” koji se, kao sprdaju s nama. Kako lale kažu: prema svecu i tropar, iliti kakvi građani - takva im i vlast. Nama svejedno, njima svejedno - opšta idila u kojoj može i metro, može i srpski spejs šatl, može i Teslino tajno oružje... Sve može, braaa-te, ako platiš! Pa i obračun sa mangupima u sopstvenim redovima.
(1. oktobar 2008)
Subscribe to:
Posts (Atom)
