Povratak morala u novinarstvo?

Savet za štampu, konačno?
Povratak morala u novinarstvo?

Februar mesec ostaće, možda, upamćen u istoriji novinarstva u Srbiji. Naime, predstavnici Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja novinara Srbije (UNS), Lokal presa i Asocijacije medija (konačno) su potpisali 12. februara osnivački akt Saveta za štampu. Taj ugovor potpisali su predsednica NUNS-a Nadežda Gaće, predsednik UNS-a Nino Brajović, predsednik Lokal presa Vladan Filipčev i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Manojlo Vukotić. Istorijski podatak je da je to zapravo pvi pokušaj osnivanja samoregulatornog tela u sferi medija, na koje država neće imati nikakav upliv. Ovo, međutim, još uvek ne znači da je blizu dan kada će se Savet za štampu zaista i poroditi. Zasad je samo trudan. No, krenimo redom.

Savet za štampu, kako se navodi u osnivačkom aktu i kako je to poznato iz medijski razvijenijih zemalja i tržišta, jeste nezavisno regulatorno telo koje će okupljati izdavače, vlasnike štampanih medija i profesionalne novinare. Ovo telo imaće 11 članova, od kojih će četiri predlagati novinarska udruženja, četiri medijska industrija, a tri člana će biti predstavnici javnosti.

Predsednica NUNS-a Nadežda Gaće smatra da je Savet za štampu neophodan domaćem novinarstvu, jer je sve više uvredljivih tekstova. Predsednik UNS-a Nino Brajović dodaje da će Savet dati fer, brzu i kvalitetnu “uslugu” onima koji se osete ugroženima zbog sadržaja u novinama. Predsednik Asocijacije medija Manojlo Vukotić ocenjuje da je stanje u medijima haotično i da je novinarstvo zahvatio “lažni talas evropske tabloidizacije”, pa će Savet za štampu morati da radi na poboljšanju morala u medijima. Potpisivanju su prisustvovali i ambasador Norveške u Srbiji Hakon Blakenborg i šef Misije OEBS- u Srbiji Hans Ola Urstad. Norveška je zemlja koja je dala najveći deo sredstava za osnivanje ovog tela.

Sada predstoji izrada statuta pa imenovanje članova, pa… Sve u svemu, tvrde potpisnici, ovo telo bi trebalo da proradi do kraja ove godine. Ostaje još “samo” da se dogovore oko načina izbora članova. NUNS, na primer, smatra da “predstavnici javnosti” treba da budu birani iz redova nevladinih, obrazovnih i strukovnih organizacija. Asocijacija medija je, pak, na stanovištu da to treba da budu ugledne ličnosti sa univerziteta i iz sfere kulture. Postoje razlike i oko pitanja da li članovi Saveta treba da budu plaćeni za svoj angažman ili ne, kao i oko pitanje da li u Savetu treba da sede “visoki funkcioneri” medijskih udruženja.

U idealnim uslovima, kada (ako) Savet profunkcioniše, njegova osnovna uloga biće medijacija, odnosno primanje predstavki od strane čitalaca. Svrha je, zapravo, da se, kad god je to moguće, izbegnu sudski procesi, odnosno da se čitaocima na druge načine (putem objavljenog izvinjenja, demantija itd.) pruži satisfakcija za eventualne uvrede izrečene u štampanim medijima. Kako je zamišljeno, Savet neće samo čekati na predstavke čitalaca, već će i sam reagovati, “po službenoj dužnosti”. On, naravno, neće imati moć da kažnjava medije kao što to mogu sudovi, ali će imati tu moć da ih izlaže na “stub srama”. Ma koliko javno prozivanje medija i pozivanje na moral zvučalo utopijski, prtedstavnici medijskih udruženja su sigurni da će to, malo po malo, na kraju imati efekta. Odnosno, da će vratiti osećaj stida u sve “razularenije” srpsko novinarstvo.

A to što tvrde predstavnici medijskih udruženja itekako ima smisla. Naime,
beogradski Medija centar je, februara 2005. godine, u saradnji sa Uneskom, formirao ad hoc Savet za štampu. Zadatak ovog tela, koje je bilo sastavljeno od iskusnih novinara, bio je da prati i analizira koliko se poštuju profesionalni standardi i etički kodeksi u štampanim medijima i ukazuje na primere njihovog kršenja. Članovi Saveta su jedanput mesečno na konferencijama za novinare saopštavali rezultate monitoringa. Na tim istim konferencijama za novinare vidno su se nervirali predstavnici upravo onih listova koji su bili izloženi na “stub srama”. Iz čega bi mogao da se izvuče zaključak da će novoformirani i “jedinstveni” Savet za štampu imati značajnog uticaja na samoregulisanje sfere štampanih medija, gde je “tabloidizacija” ubedljivo najdalje odmakla. “Jedino” što je važno je da se to telo osnuje što pre i da, kao papagaj, počne javno da upozorava medije na kršenje etičkih kodeksa. I u zamenu da im ponudi medijaciju, odnosno “spas od suda”. I to zaista ne zvuči kao loša “trgovina”.

Možda danas nekome izgleda iluzorno da je uopšte moguće pozivati notorne beogradske tabloide, te eksponente ko zna sve kakvih mutnih i sivih centara moći, na moral. Ali, drugi način za učenje lepog vaspitanja i za učenje demokratije, koja je kod nas - i ovakva kakva je - stara manje od devet godina, jednostavno - ne postoji! Psovke, uvrede, kršenje pretpostavke nevinosti, etiketiranje, medijske hajke, govor mržnje, zloupotreba maloletnika..., mogu se zaustaviti ili barem ublažiti. Ali će za to trebati i vremena i strpljenja, a naročito živaca i poštenja.

S druge strane, činjenica da se Savet za štampu rađa sporo da sporije ne može biti, međutim, još jednom je pokazala u koliko dubokoj krizi je novinarstvo u nas. Naravno, jedan od osnovnih razloga ne samo za ovako spor proces formiranja Saveta, već i za ponižavajući izgled domaćih štampanih medija jeste izostanak lustracije u novinarstvu. Pa su svakako u pravu i oni kritičari koji kažu da je čista hipokrizija da u osnivanju Saveta učestvuju i oni novinari, direktori i urednici koji su tokom devedesetih a i pre i kasnije debelo doprineli guranju novinarstva u blato ratne propagande i kršenja ljudskih prava. Taj krst izostanka lustracije (u drastičnim slučajevima i krivičnih procesa za perjanice ratne propagande) još dugo će frustrirati nas iz medija pa ma koliko predstavnici NUNS-a i UNS-a zajednički pravili kodekse i savete za štampu. A prave ih, to je i više nego očigledno, sa štipaljkom na nosu. Ili možda još uvek nije kasno za lustraciju? Na žalost, pre smo bliži “istorijskom pomirenju”, po ugledu na, recimo, DS i SPS. Jer nas, naime, guraju u to.

(Link, februar 2009)