Ja živim u Vojvodini

Dešava mi se posljednjih dana, sve češće i češće, da nabasam na ljude kojima smeta čak i pominjanje imena “Vojvodina”. Napišem tako neki tekst kako je Laslo Vegel, moj sugrađanin, rođeni Temerinac, građanin sveta, koji čitav vek piše na maternjem jeziku, a svoje delo posvećuje Vojvodini, dobio prestižnu nagradu “Košut” u Budimpešti, najvažnije mađarsko nacionalno priznanje za umetnički rad. I imenujem Vegela kao “vojvođanskog književnika”. Tekst izađe i imam šta videti: urednik se dosetio muci pa je “unekoliko” izmenio atribut: “Srpski književnik Laslo Vegel, koji živi i radi u Novom Sadu…”

Kao prvo, ova “ispravljena verzija” je duboko i suštinski netačna. Laslo Vegel poslednjih godina u Novom Sadu živi povremeno, pošto je više nego zasluženo dobijao nekoliko stipendija za svoj književni rad i boravio u gradovima poput Berlina, Beča, Budimpešte… U onim gradovima i državama koji uvažavaju njegov rad i prepoznaju svu veličinu njegovog dela. Za razliku od ove države, koja u Vegelu tu vrednost očigledno ne prepoznaje. Uz časne izuzetke. Dakle, Vegel tek povremeno “živi i radi u Novom Sadu”.

Dalje, odrednica “srpski književnik” takođe je suštinski netačna. Iz prostog razloga što je pravilno “srbijanski književnik” ili “književnik iz Srbije”, a ne “srpski književnik”. Ali to “srpski” se toliko odomaćilo da smo se, pravopisu uprkos, svi odjednom posrbili. Mislim da je sledeći korak uvođenje prisvojnog prideva “srbski”. Koji će biti promovisan na, recimo, Sajmu knjige u Novom Sadu, gde ovih dana bezbrižno švrćkaju “aktivisti Obraza”, koji su se odomaćili na jednom sajamskom štandu, sa sve samim kapitalnim karadžićevskim izdanjima.

Napišem ovih dana na facebook-u prostu izjavnu rečenicu “Ja živim u Vojvodini”, kad li me opet spopadoše da sam “separatista”. Ironično sam odgovorio da ne vidim u čemu je problem i da ja ništa ne bih imao protiv da neko od tih “oponenata” napiše “Ja živim u Beogradu”, ili “Ja živim u Sandžaku”, ili “Ja živim u Šumadiji”. Ali, eto, jedna izjavna rečenica može ponekad da vas košta grdne sekiracije.

Na vremenske prognoze u kojima je Vojvodina odavno markirana kao “severna srpska pokrajina”, ili, sada još češće, kao “sever Srbije” već smo odavno navikli. Pa i na tekstove iz Nove srpske fašističko-bubuljičave misli, u kojima se građanima Vojvodine osporava pravo na regionalni identitet. Dobri smo, dakle, kad je do zajebancije i do viceva o “mutavim lalama”, ali ne valja kada “u stvarnosti” glasno govorimo o našim regionalnim specifičnostima (ili što bi rekao jedan moj prijatelj, “rođeni Vojvođanin”, meni, Bosancu: “Ej, hajde da mi malo da budemo glupi a vi malo rogonje!”).

Ludilu, dakle, zaista nema kraja. I taman mi iz Vojvodine ćutali, ništa ne pričali, bili mutavi i rogonje, kojekakve budaletine će nas spopadati kako smo “separatisti”, kako “mrzimo Srbiju”, kako smo “mlaki Srbi” ili “manjine”. Jer, ako nekome do sada nije bilo jasno, sada je krajnje vreme da mu postane jasno: ovde je reč o ozbiljnoj bolesti koja je uzela maha. Nisam psihijatar, ali ovako odokativno, laički, čini mi se da tu ima i shizofrenije, i manijakalne depresije i žestoke paranoje. Uostalom, šta biste vi rekli o čoveku koji je nekada imao sedam prijatelja. Pa je ostao sam sa sobom i još jednim prijateljem. I uporno ponavlja kako je on, baš on, jedini u pravu, dok su ovi drugi, koji - svi do jednog - više neće da se druže s njim, obične budaletine i pokvarenjaci koji su se otcepili od njega, neshvaćenog? Od njega, koga ne shvata niko u nepravednom celom svetu? I to mu onda nije dovoljno, nego se potom ostrvi i na posljednjeg, sedmog prijatelja, koji uglavnom ćuti i u sebi se čudom čudi šta se to, do đavola, dešava? I sve jasnije počinje da shvata da mu se prijatelj otcepio od pameti.

Ćutali mi-ne ćutali, te budaletine će nas nogama i rukama terati da im budemo neprijatelji. Deliće nam ćuške, udarati klempe, pljuvati i ponižavati, samo da bi mogli, očajnički, da nahrane svoju poremećenu svest. A ma koliko bili “mutavi” i “rogonje”, kanda to nećemo moći trpiti do kraja sveta...

(E-novine, 16. mart 2009)