Savet za štampu, konačno?
Povratak morala u novinarstvo?
Februar mesec ostaće, možda, upamćen u istoriji novinarstva u Srbiji. Naime, predstavnici Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja novinara Srbije (UNS), Lokal presa i Asocijacije medija (konačno) su potpisali 12. februara osnivački akt Saveta za štampu. Taj ugovor potpisali su predsednica NUNS-a Nadežda Gaće, predsednik UNS-a Nino Brajović, predsednik Lokal presa Vladan Filipčev i predsednik Upravnog odbora Asocijacije medija Manojlo Vukotić. Istorijski podatak je da je to zapravo pvi pokušaj osnivanja samoregulatornog tela u sferi medija, na koje država neće imati nikakav upliv. Ovo, međutim, još uvek ne znači da je blizu dan kada će se Savet za štampu zaista i poroditi. Zasad je samo trudan. No, krenimo redom.
Savet za štampu, kako se navodi u osnivačkom aktu i kako je to poznato iz medijski razvijenijih zemalja i tržišta, jeste nezavisno regulatorno telo koje će okupljati izdavače, vlasnike štampanih medija i profesionalne novinare. Ovo telo imaće 11 članova, od kojih će četiri predlagati novinarska udruženja, četiri medijska industrija, a tri člana će biti predstavnici javnosti.
Predsednica NUNS-a Nadežda Gaće smatra da je Savet za štampu neophodan domaćem novinarstvu, jer je sve više uvredljivih tekstova. Predsednik UNS-a Nino Brajović dodaje da će Savet dati fer, brzu i kvalitetnu “uslugu” onima koji se osete ugroženima zbog sadržaja u novinama. Predsednik Asocijacije medija Manojlo Vukotić ocenjuje da je stanje u medijima haotično i da je novinarstvo zahvatio “lažni talas evropske tabloidizacije”, pa će Savet za štampu morati da radi na poboljšanju morala u medijima. Potpisivanju su prisustvovali i ambasador Norveške u Srbiji Hakon Blakenborg i šef Misije OEBS- u Srbiji Hans Ola Urstad. Norveška je zemlja koja je dala najveći deo sredstava za osnivanje ovog tela.
Sada predstoji izrada statuta pa imenovanje članova, pa… Sve u svemu, tvrde potpisnici, ovo telo bi trebalo da proradi do kraja ove godine. Ostaje još “samo” da se dogovore oko načina izbora članova. NUNS, na primer, smatra da “predstavnici javnosti” treba da budu birani iz redova nevladinih, obrazovnih i strukovnih organizacija. Asocijacija medija je, pak, na stanovištu da to treba da budu ugledne ličnosti sa univerziteta i iz sfere kulture. Postoje razlike i oko pitanja da li članovi Saveta treba da budu plaćeni za svoj angažman ili ne, kao i oko pitanje da li u Savetu treba da sede “visoki funkcioneri” medijskih udruženja.
U idealnim uslovima, kada (ako) Savet profunkcioniše, njegova osnovna uloga biće medijacija, odnosno primanje predstavki od strane čitalaca. Svrha je, zapravo, da se, kad god je to moguće, izbegnu sudski procesi, odnosno da se čitaocima na druge načine (putem objavljenog izvinjenja, demantija itd.) pruži satisfakcija za eventualne uvrede izrečene u štampanim medijima. Kako je zamišljeno, Savet neće samo čekati na predstavke čitalaca, već će i sam reagovati, “po službenoj dužnosti”. On, naravno, neće imati moć da kažnjava medije kao što to mogu sudovi, ali će imati tu moć da ih izlaže na “stub srama”. Ma koliko javno prozivanje medija i pozivanje na moral zvučalo utopijski, prtedstavnici medijskih udruženja su sigurni da će to, malo po malo, na kraju imati efekta. Odnosno, da će vratiti osećaj stida u sve “razularenije” srpsko novinarstvo.
A to što tvrde predstavnici medijskih udruženja itekako ima smisla. Naime,
beogradski Medija centar je, februara 2005. godine, u saradnji sa Uneskom, formirao ad hoc Savet za štampu. Zadatak ovog tela, koje je bilo sastavljeno od iskusnih novinara, bio je da prati i analizira koliko se poštuju profesionalni standardi i etički kodeksi u štampanim medijima i ukazuje na primere njihovog kršenja. Članovi Saveta su jedanput mesečno na konferencijama za novinare saopštavali rezultate monitoringa. Na tim istim konferencijama za novinare vidno su se nervirali predstavnici upravo onih listova koji su bili izloženi na “stub srama”. Iz čega bi mogao da se izvuče zaključak da će novoformirani i “jedinstveni” Savet za štampu imati značajnog uticaja na samoregulisanje sfere štampanih medija, gde je “tabloidizacija” ubedljivo najdalje odmakla. “Jedino” što je važno je da se to telo osnuje što pre i da, kao papagaj, počne javno da upozorava medije na kršenje etičkih kodeksa. I u zamenu da im ponudi medijaciju, odnosno “spas od suda”. I to zaista ne zvuči kao loša “trgovina”.
Možda danas nekome izgleda iluzorno da je uopšte moguće pozivati notorne beogradske tabloide, te eksponente ko zna sve kakvih mutnih i sivih centara moći, na moral. Ali, drugi način za učenje lepog vaspitanja i za učenje demokratije, koja je kod nas - i ovakva kakva je - stara manje od devet godina, jednostavno - ne postoji! Psovke, uvrede, kršenje pretpostavke nevinosti, etiketiranje, medijske hajke, govor mržnje, zloupotreba maloletnika..., mogu se zaustaviti ili barem ublažiti. Ali će za to trebati i vremena i strpljenja, a naročito živaca i poštenja.
S druge strane, činjenica da se Savet za štampu rađa sporo da sporije ne može biti, međutim, još jednom je pokazala u koliko dubokoj krizi je novinarstvo u nas. Naravno, jedan od osnovnih razloga ne samo za ovako spor proces formiranja Saveta, već i za ponižavajući izgled domaćih štampanih medija jeste izostanak lustracije u novinarstvu. Pa su svakako u pravu i oni kritičari koji kažu da je čista hipokrizija da u osnivanju Saveta učestvuju i oni novinari, direktori i urednici koji su tokom devedesetih a i pre i kasnije debelo doprineli guranju novinarstva u blato ratne propagande i kršenja ljudskih prava. Taj krst izostanka lustracije (u drastičnim slučajevima i krivičnih procesa za perjanice ratne propagande) još dugo će frustrirati nas iz medija pa ma koliko predstavnici NUNS-a i UNS-a zajednički pravili kodekse i savete za štampu. A prave ih, to je i više nego očigledno, sa štipaljkom na nosu. Ili možda još uvek nije kasno za lustraciju? Na žalost, pre smo bliži “istorijskom pomirenju”, po ugledu na, recimo, DS i SPS. Jer nas, naime, guraju u to.
(Link, februar 2009)
Tuesday, February 24, 2009
Wednesday, February 18, 2009
Beli Obraz i Nacionalni orlovi
Tradicija zla se nastavlja
Beli Obraz i Nacionalni orlovi
Otkud Obraz, Nacionalni stroj i kojekakvi “srbski”, nadasve “otačastveni” a naročito “patriJotski” pokreti za oslobođenje Srba od Srba baš u Novom Sadu, “srpskoj Atini”? Pitanje je to koje je pre svega retoričkog karaktera. A gde je prirodnije da obitavaju takvi plaćenici sem u onom delu Republike Srbije koji, po njima, nije još dovoljno “osrbljen”?
Ovo što se godinama unazad, a naročito nakon slavne pobede nad NATO-om 1999. godine, sada gotovo redovno dešava baš u Novom Sadu, očekivano je baš kao što je očekivano da će posle nedelje doći ponedeljak. Umniji ljudi su na to upozoravali na vreme: gubitak Kosova izazvaće “prirodnu” reakciju nacionalista, koji će još čvršće prigrliti Vojvodinu e da bi “dokazali” da je ona “naša”.
Vojvodina je tokom 20. veka pretrpela tektonske demografske promene pa se etnička struktura stanovništva od vremena posle Prvog svetskog do dana današnjeg drastično promenila. Od nekadašnjeg dugovekovnog srazmera, koji bi se mogao svesti na formulu “trećina Srba, trećina Nemaca, trećina Mađara”, prema poslednjem popisu stanovništva Srba je danas više od 65 odsto, Mađara nešto više od 14 odsto, a Nemaca u promilima - manje od 5.000. Ne ulazeći sada u uzroke ovih demografskih eksplozija, jer bi nam za to trebao čitav jedan naučni rad, valja podsetiti da je i u protekloj deceniji na području “severne srpske pokrajine” bilo i etničkih čišćenja i zastrašivanja za koja, za sada - i to dosta trapavo - odgovara jedino vojvoda Šešelj, pa je čak i on na korak od puštanja na privremeni raspust.
Težnja srpskih nacionalističkih krugova da “markiraju teritoriju” kao odvajkada srpsku tada se najdrastičnije pokazala u Sremu, kroz etničko čišćenje Hrvata, i u delovima Bačke, gde je takođe provođena kampanja zastrašivanja, koju su mahom predvodili upravo Šešeljevi radikali i još kojekakve takozvane “paravojne formacije”, a u stvari grupacije pod čvrstom kontrolom Miloševićevog DB-a.
Posle petooktobarskog “daha slobode” i gubitka iluzija koje je donelo ubistvo Zorana Đinđića, stvari su se pod sigurnom rukom Koštunice dr Vojislava počele vraćati “na pravo mesto”. Drugim rečima, umesto “tigrova”, “belih orlova” i slične egzotične faune, na scenu su stupili “obrazi”, “strojevi” i slične mašine za proizvođenje mržnje. U čemu je osnovna razlika između ovih grupacija? One prve, animalnih naziva, bile su namenjene za eksport na komšijsko tržište, gde su, uz licencu države Srbije, na miru seirili, ubijali a naročito pljačkali sve - od štekera preko zlatnih lančića sa vratova do nafte. U međuvremenu, ponestalo je komšija a ponestalo je i zuba toj nezasitoj zlikovačkoj aždaji pa je preostalo još samo da se usmere na “radove po kući”. Drugim rečima, oni postoje kako bi se, po potrebi - a naročito po naređenju - obračunali sa “unutrašnjim neprijateljem”. A ima li teritorije bogatije “protivnicima srBstva” od ove naše Vojvodine. Milina jedna, zagrabiš, mlataraš kako hoćeš, pa dohvatiš - volj ti Mađara, volj ti protestanta, volj ti Sabahudina, a naročito volj ti Albanca ili Roma. A tek su posebna poslastica - neposlušni Srbi, kojekakvi Čanci, Pajtići i njima slične “odrođene vrste”.
I danas, kao i onomad, početkom devedesetih godina prošlog veka, princip je isti: nije tu reč o skupini “mladih entuzijasta” koji su “nacionalno osvešćeni” pa iz svoga džepa i iz slobodnog vremena pevaju “Nož, žica, Srebrenica”, kliču Mladiću, “kolju Šiptare”, salutiraju sa “sig heil!”... Ne, tu je reč o vođama klerofašictičkih, neonacističkih i inih šovinističko-rasističkih bandi koji su, brate mili, na redovnoj plati. Uostalom, nije li upravo Koštunica dr Vojislav još 1996. godine pisao za časopis “Obraz” iz kojeg će kasnije, vođen mudrom rukom podmlatka DSS-a, izrasti isti ovaj pokret “Obraz”, koji će svoj prvi zapaženiji nastup imati baš na otvaranju izložbe ratnih fotografija Rona Haviva “Krv i med”, pogađate - u Novom Sadu? Nije li javna tajna da su se mladi neonacisti iz Nacionalnog stroja, nakon upada na onu antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon što im je postalo gusto, za savet obratili upravo jednom ovdašnjem univerzitetskom DSS profesoru, koji im je zabrinuto uzvratio: “Nadam se da policiji niste pominjali moje ime?!” Nije li isto tako javna tajna da pojedine duhovne nevladine organizacije sa masovnim brojem pristalica ustupaju neke svoje prostorije u Novom Sadu ovim “ekstremistima”? Nije li opštepoznato da je ovaj “firer” iz novosadske avlije, iako pod teretom raznih krivičnih prijava i presuda, ipak uspeo da pre nekoliko meseci pronađe sebi rezervni junački položaj u Veroni, u Italiji? Heh, da li je čekao u redu za šengensku vizu sa onim silnim studentima? Da li ju je dobio na nekoliko meseci ili na nekoliko godina, po povlašćenim uslovima, kao, recimo, “novinar”?
A kakve veze sa tim imaju oni srednjoškolci, od kojih bar polovina, za razliku od “firera”, nikada u životu ni do Beograda nije stigla, među kojima je najviše maloletnika, koji su juče ponovo urlali novosadskim ulicama, nesretni što im je ovaj put policija preprečila put do romskog naselja Veliki rit? Nemaju nikakve veze. Oni su klinci koji su odrasli u vremenu zla, koji su trovani mržnjom počev od kuće, preko škole pa sve do medija. Kada sam bio njihovih godina, meni su idoli bili recimo Džoni Štulić i pokojni Lenon. Njima su idoli Ratko Mladić i Radovan Karadžić. I u toj jednoj rečenici, jednom poređenju, sadržana je sva nesreća i sav užas te dece, koji prirodno traže junake svoga doba, a fašistička kamarila im potura mućkove u vidu prononsiranih ratnih zločinaca i autora prvog genocida na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.
I onda zaista nema potrebe da se postavlja pitanje zašto su fašisti i nacisti najaktivniji u Vojvodini. Uz proklamovanu politiku vojvođanske administracije, koja kao papagaj dobronamerno ponavlja da se zalaže za multietničnost, multikulturalnost, multikonfesionalnost, multijezičnost..., političarima i ljudima koji odlučuju o sudbini Srbije a naročito Vojvodine, promičce jedan “sitan detalj”: Vojvodina jeste (još uvek) multietnička ali Vojvodina je sve manje i manje interetnička. Ovde ljudi sve manje žive jedni sa drugima, a sve više jedni pored drugih. U pojedinim sredinama ovde se već zapatio fenomen “prištinskog korzoa”, gde mladi različitih nacionalnosti šetaju suprotnim stranama ulice i posećuju različite kafiće.
Vojvodina naprosto nije mogla ostati imuna na krvavi raspad Jugoslavije po etničkom principu. Njen greh je, međutim, što je u njoj uspelo da opstane dovoljno manjina i dovoljno “rasrbljenih Srba” da to deluje krajnje iritirajuće na kleronacionalističke krugove, koji su se, u potrazi za novim identitetom i markiranjem teritorije, recimo odrekli čak i kulturnog blaga kao što je pravoslavni barok, u kojem je bila sazidana većina vojvođanskih pravoslavnih crkava. Nove crkve grade se u vizantijsko-raškom stilu, a i one stare, kada se restauriraju, poprimaju obrise tog stila, nesumnjivo kulturno-istorijski jednako vrednog ali atipičnog za ove severne predele.
A Obrazi, Strojevi i njima slične mašine za proizvođenje mržnje nastavljaju nesmetano da rade na regrutaciji sve novih i novih nesrećnih i obezglavljenih mladih fašista, kojima nude jakne na kojima velikim slovima piše “SrbIN” u zamenu za rokenrol, slobodu i moć mišljenja sopstvenom glavom. I ma koliko se “zvaničnici” trudili da nas ubede da je reč o “minornim grupicama”, ne treba im verovati. Zlo se vratilo kući i ono čeka svoj momenat, ono čeka da dobri ljudi zaćute. Ako ga, ne daj bože, dočeka, ono će ga - nemojte u to uopšte da sumnjate - iskoristiti na sebi svojstven zverski način. A dok god država pušta takvima da vršljaju, iako ih je baš ta država okarakterisala kao fašiste i naciste, to će značiti da oni imaju podršku i dalje prejakih nacionalsocijalističkih akademsko-crkveno-političko-tajkunskih krugova zla. Koji nam, sami od sebe i dobrovoljno, nikada neće sjahati s grbače. A sada se svojim čeljustima i obrazima keze na Vojvodinu.
(E-novine, 18. februar 2009)
Beli Obraz i Nacionalni orlovi
Otkud Obraz, Nacionalni stroj i kojekakvi “srbski”, nadasve “otačastveni” a naročito “patriJotski” pokreti za oslobođenje Srba od Srba baš u Novom Sadu, “srpskoj Atini”? Pitanje je to koje je pre svega retoričkog karaktera. A gde je prirodnije da obitavaju takvi plaćenici sem u onom delu Republike Srbije koji, po njima, nije još dovoljno “osrbljen”?
Ovo što se godinama unazad, a naročito nakon slavne pobede nad NATO-om 1999. godine, sada gotovo redovno dešava baš u Novom Sadu, očekivano je baš kao što je očekivano da će posle nedelje doći ponedeljak. Umniji ljudi su na to upozoravali na vreme: gubitak Kosova izazvaće “prirodnu” reakciju nacionalista, koji će još čvršće prigrliti Vojvodinu e da bi “dokazali” da je ona “naša”.
Vojvodina je tokom 20. veka pretrpela tektonske demografske promene pa se etnička struktura stanovništva od vremena posle Prvog svetskog do dana današnjeg drastično promenila. Od nekadašnjeg dugovekovnog srazmera, koji bi se mogao svesti na formulu “trećina Srba, trećina Nemaca, trećina Mađara”, prema poslednjem popisu stanovništva Srba je danas više od 65 odsto, Mađara nešto više od 14 odsto, a Nemaca u promilima - manje od 5.000. Ne ulazeći sada u uzroke ovih demografskih eksplozija, jer bi nam za to trebao čitav jedan naučni rad, valja podsetiti da je i u protekloj deceniji na području “severne srpske pokrajine” bilo i etničkih čišćenja i zastrašivanja za koja, za sada - i to dosta trapavo - odgovara jedino vojvoda Šešelj, pa je čak i on na korak od puštanja na privremeni raspust.
Težnja srpskih nacionalističkih krugova da “markiraju teritoriju” kao odvajkada srpsku tada se najdrastičnije pokazala u Sremu, kroz etničko čišćenje Hrvata, i u delovima Bačke, gde je takođe provođena kampanja zastrašivanja, koju su mahom predvodili upravo Šešeljevi radikali i još kojekakve takozvane “paravojne formacije”, a u stvari grupacije pod čvrstom kontrolom Miloševićevog DB-a.
Posle petooktobarskog “daha slobode” i gubitka iluzija koje je donelo ubistvo Zorana Đinđića, stvari su se pod sigurnom rukom Koštunice dr Vojislava počele vraćati “na pravo mesto”. Drugim rečima, umesto “tigrova”, “belih orlova” i slične egzotične faune, na scenu su stupili “obrazi”, “strojevi” i slične mašine za proizvođenje mržnje. U čemu je osnovna razlika između ovih grupacija? One prve, animalnih naziva, bile su namenjene za eksport na komšijsko tržište, gde su, uz licencu države Srbije, na miru seirili, ubijali a naročito pljačkali sve - od štekera preko zlatnih lančića sa vratova do nafte. U međuvremenu, ponestalo je komšija a ponestalo je i zuba toj nezasitoj zlikovačkoj aždaji pa je preostalo još samo da se usmere na “radove po kući”. Drugim rečima, oni postoje kako bi se, po potrebi - a naročito po naređenju - obračunali sa “unutrašnjim neprijateljem”. A ima li teritorije bogatije “protivnicima srBstva” od ove naše Vojvodine. Milina jedna, zagrabiš, mlataraš kako hoćeš, pa dohvatiš - volj ti Mađara, volj ti protestanta, volj ti Sabahudina, a naročito volj ti Albanca ili Roma. A tek su posebna poslastica - neposlušni Srbi, kojekakvi Čanci, Pajtići i njima slične “odrođene vrste”.
I danas, kao i onomad, početkom devedesetih godina prošlog veka, princip je isti: nije tu reč o skupini “mladih entuzijasta” koji su “nacionalno osvešćeni” pa iz svoga džepa i iz slobodnog vremena pevaju “Nož, žica, Srebrenica”, kliču Mladiću, “kolju Šiptare”, salutiraju sa “sig heil!”... Ne, tu je reč o vođama klerofašictičkih, neonacističkih i inih šovinističko-rasističkih bandi koji su, brate mili, na redovnoj plati. Uostalom, nije li upravo Koštunica dr Vojislav još 1996. godine pisao za časopis “Obraz” iz kojeg će kasnije, vođen mudrom rukom podmlatka DSS-a, izrasti isti ovaj pokret “Obraz”, koji će svoj prvi zapaženiji nastup imati baš na otvaranju izložbe ratnih fotografija Rona Haviva “Krv i med”, pogađate - u Novom Sadu? Nije li javna tajna da su se mladi neonacisti iz Nacionalnog stroja, nakon upada na onu antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon što im je postalo gusto, za savet obratili upravo jednom ovdašnjem univerzitetskom DSS profesoru, koji im je zabrinuto uzvratio: “Nadam se da policiji niste pominjali moje ime?!” Nije li isto tako javna tajna da pojedine duhovne nevladine organizacije sa masovnim brojem pristalica ustupaju neke svoje prostorije u Novom Sadu ovim “ekstremistima”? Nije li opštepoznato da je ovaj “firer” iz novosadske avlije, iako pod teretom raznih krivičnih prijava i presuda, ipak uspeo da pre nekoliko meseci pronađe sebi rezervni junački položaj u Veroni, u Italiji? Heh, da li je čekao u redu za šengensku vizu sa onim silnim studentima? Da li ju je dobio na nekoliko meseci ili na nekoliko godina, po povlašćenim uslovima, kao, recimo, “novinar”?
A kakve veze sa tim imaju oni srednjoškolci, od kojih bar polovina, za razliku od “firera”, nikada u životu ni do Beograda nije stigla, među kojima je najviše maloletnika, koji su juče ponovo urlali novosadskim ulicama, nesretni što im je ovaj put policija preprečila put do romskog naselja Veliki rit? Nemaju nikakve veze. Oni su klinci koji su odrasli u vremenu zla, koji su trovani mržnjom počev od kuće, preko škole pa sve do medija. Kada sam bio njihovih godina, meni su idoli bili recimo Džoni Štulić i pokojni Lenon. Njima su idoli Ratko Mladić i Radovan Karadžić. I u toj jednoj rečenici, jednom poređenju, sadržana je sva nesreća i sav užas te dece, koji prirodno traže junake svoga doba, a fašistička kamarila im potura mućkove u vidu prononsiranih ratnih zločinaca i autora prvog genocida na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.
I onda zaista nema potrebe da se postavlja pitanje zašto su fašisti i nacisti najaktivniji u Vojvodini. Uz proklamovanu politiku vojvođanske administracije, koja kao papagaj dobronamerno ponavlja da se zalaže za multietničnost, multikulturalnost, multikonfesionalnost, multijezičnost..., političarima i ljudima koji odlučuju o sudbini Srbije a naročito Vojvodine, promičce jedan “sitan detalj”: Vojvodina jeste (još uvek) multietnička ali Vojvodina je sve manje i manje interetnička. Ovde ljudi sve manje žive jedni sa drugima, a sve više jedni pored drugih. U pojedinim sredinama ovde se već zapatio fenomen “prištinskog korzoa”, gde mladi različitih nacionalnosti šetaju suprotnim stranama ulice i posećuju različite kafiće.
Vojvodina naprosto nije mogla ostati imuna na krvavi raspad Jugoslavije po etničkom principu. Njen greh je, međutim, što je u njoj uspelo da opstane dovoljno manjina i dovoljno “rasrbljenih Srba” da to deluje krajnje iritirajuće na kleronacionalističke krugove, koji su se, u potrazi za novim identitetom i markiranjem teritorije, recimo odrekli čak i kulturnog blaga kao što je pravoslavni barok, u kojem je bila sazidana većina vojvođanskih pravoslavnih crkava. Nove crkve grade se u vizantijsko-raškom stilu, a i one stare, kada se restauriraju, poprimaju obrise tog stila, nesumnjivo kulturno-istorijski jednako vrednog ali atipičnog za ove severne predele.
A Obrazi, Strojevi i njima slične mašine za proizvođenje mržnje nastavljaju nesmetano da rade na regrutaciji sve novih i novih nesrećnih i obezglavljenih mladih fašista, kojima nude jakne na kojima velikim slovima piše “SrbIN” u zamenu za rokenrol, slobodu i moć mišljenja sopstvenom glavom. I ma koliko se “zvaničnici” trudili da nas ubede da je reč o “minornim grupicama”, ne treba im verovati. Zlo se vratilo kući i ono čeka svoj momenat, ono čeka da dobri ljudi zaćute. Ako ga, ne daj bože, dočeka, ono će ga - nemojte u to uopšte da sumnjate - iskoristiti na sebi svojstven zverski način. A dok god država pušta takvima da vršljaju, iako ih je baš ta država okarakterisala kao fašiste i naciste, to će značiti da oni imaju podršku i dalje prejakih nacionalsocijalističkih akademsko-crkveno-političko-tajkunskih krugova zla. Koji nam, sami od sebe i dobrovoljno, nikada neće sjahati s grbače. A sada se svojim čeljustima i obrazima keze na Vojvodinu.
(E-novine, 18. februar 2009)
Maloletnici u raljama “patriota”
Takozvana patriotska okupljanja na godišnjicu proglašenja nezavisnosti Kosova u gradovima Srbije još jednom su skrenula pažnju javnosti da u kolonama demonstranata veliku većinu čine srednjoškolci, mahom maloletnici, koji su očigledno lak plen kojim manipulišu ekstremističke organizacije.
Na jučerašnjem protestu u Novom Sadu mogli smo čuti kako 500 mladih kliče haškom beguncu Ratku Mladiću, na najbrutalniji način vređa Albance i druge nacionalne manjine, političare vladajuće koalicije. A kao vrhunac, mogao se čuti i užasni poklič “Nož, žica, Srebrenica”…
Srednjoškolce su “usmeravali” itekako odrasli pripadnici klerofašističke organizacije “Obraz”, neonacističkog Nacionalnog stroja i ekstremističkog “1389”.
Petar Teofilović, pokrajinski ombudsman, kaže za DW da ovakva zloupotreba samo doprinosi povećanju ionako visokog stepena nasilja među maloletnicima:
“To indirektno utiče i na povećanje stepena nasilja i među maloletnicima i maloletnika prema drugima, kao i drugih prema maloletnicima. Pozvao bih odgovorne političke snage da se uzdržavaju od takvih vidova zloupotrebe maloletnika.”
Aktivista Omladine Helsinškog odbora za ljudska prava Dane Pribić smatra da je ovaj problem ipak rešiv:
“Problem se može rešiti samo na dva načina: pod jedan, konačnim donošenjem zakona za zabranu rada i delovanja ovih organizacija, a drugo je jedna sistematska edukacija u srednjim školama na tu temu.”
Pribić kaže da ekstremisti, u nedostatku pravih heroja, mladima poturaju lažne junake:
“Deci su neophodni izgleda instant heroji. I organizacije poput Obraza, 1389..., pokušavaju i uspevaju da im stvore instant heroje, uz prećutnu saglasnost pojedinih stranaka, koje su do skora bile vladajuće.”
I Teofilović i Pribić se slažu da su sami maloletnici najmanje krivi za sopstveni ekstremizam, s obzirom na okolnosti u kojima su odrasli, u ratovima i bedi. Drugim rečima, bez široke društvene akcije i u budućnosti možemo očekivati slične incidente.
(Radio Deutsche Welle, 18. februar 2009)
Na jučerašnjem protestu u Novom Sadu mogli smo čuti kako 500 mladih kliče haškom beguncu Ratku Mladiću, na najbrutalniji način vređa Albance i druge nacionalne manjine, političare vladajuće koalicije. A kao vrhunac, mogao se čuti i užasni poklič “Nož, žica, Srebrenica”…
Srednjoškolce su “usmeravali” itekako odrasli pripadnici klerofašističke organizacije “Obraz”, neonacističkog Nacionalnog stroja i ekstremističkog “1389”.
Petar Teofilović, pokrajinski ombudsman, kaže za DW da ovakva zloupotreba samo doprinosi povećanju ionako visokog stepena nasilja među maloletnicima:
“To indirektno utiče i na povećanje stepena nasilja i među maloletnicima i maloletnika prema drugima, kao i drugih prema maloletnicima. Pozvao bih odgovorne političke snage da se uzdržavaju od takvih vidova zloupotrebe maloletnika.”
Aktivista Omladine Helsinškog odbora za ljudska prava Dane Pribić smatra da je ovaj problem ipak rešiv:
“Problem se može rešiti samo na dva načina: pod jedan, konačnim donošenjem zakona za zabranu rada i delovanja ovih organizacija, a drugo je jedna sistematska edukacija u srednjim školama na tu temu.”
Pribić kaže da ekstremisti, u nedostatku pravih heroja, mladima poturaju lažne junake:
“Deci su neophodni izgleda instant heroji. I organizacije poput Obraza, 1389..., pokušavaju i uspevaju da im stvore instant heroje, uz prećutnu saglasnost pojedinih stranaka, koje su do skora bile vladajuće.”
I Teofilović i Pribić se slažu da su sami maloletnici najmanje krivi za sopstveni ekstremizam, s obzirom na okolnosti u kojima su odrasli, u ratovima i bedi. Drugim rečima, bez široke društvene akcije i u budućnosti možemo očekivati slične incidente.
(Radio Deutsche Welle, 18. februar 2009)
Tuesday, February 10, 2009
Sukobi oko Statuta Vojvodine
“Iz dana u dan se smanjuju šanse da se statut nađe pred republičkom skupštinom i da dobije zeleno svetlo…”
Ove reči Ištvana Pastora, lidera Saveza vojvođanskih Mađara, verovatno najbolje oslikavaju činjenicu da evo više od mesec dana otkako je probijen ustavom propisani rok, Skupština Srbije još uvek nije stavila na dnevni red potvrđivanje Statuta Vojvodine.
Politički analitičar Jovan Komšić za DW kaže da sve zapravo podseća na reprizu bajate epizode iz Miloševićevog vremena rušenja vojvođanske autonomije:
“Po meni je pre svega reč o tom mukotrpnom pokušaju da se Srbija vrati nazad i da se ne usaglasi sa modernim poimanjem države.”
Politički analitičar Jovo Bakić, međutim, smatra da strahovi od vojvođanskog statuta nisu baš sasvim neosnovani:
“Bojim se da postoji još uvek jedna većina koja se plaši svake vrste decentralizacije. I tu postoji jedno opravdanje: imajući u vidu bivšu Jugoslaviju i sve ovo što se dešavalo sa Kosovom, postoje ljudi koji kažu da svaka decentralizacija vodi razbijanju države.”
Jovan Komšić, pak, posebno ukazuje na činjenicu da je i Sinod Srpske pravoslavne crkve, nedavno kritikovao statut:
“To podseća na zamenu za delovanje Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Izgubili smo jednopartijski sistem, a zadržali smo surogat takvog uniformnog mišljenja i želje za komandovanjem dusama građana.”
Prema Komšiću, ovakva ofanziva retrogradnih snaga na vojvođanski statut može da vodi destabilizaciji političkih prilika u zemlji. S njim se, međutim, ne slaže Jovo Bakić:
“Na vlasti se nalaze ljudi koji su skloni kompromisima, koji nisu ljudi koji bi preko kolena lomili stvari.”
I Komšić i Bakić su saglasni u oceni da je Statut Vojvodine zapravo odlično sredstvo za ostvarivanje sitnih, politikantskih interesa. Naravno, na štetu i građana Vojvodine i građana Srbije, kao što to obično biva.
(Radio Deutsche Welle, 10. februar 2009)
Ove reči Ištvana Pastora, lidera Saveza vojvođanskih Mađara, verovatno najbolje oslikavaju činjenicu da evo više od mesec dana otkako je probijen ustavom propisani rok, Skupština Srbije još uvek nije stavila na dnevni red potvrđivanje Statuta Vojvodine.
Politički analitičar Jovan Komšić za DW kaže da sve zapravo podseća na reprizu bajate epizode iz Miloševićevog vremena rušenja vojvođanske autonomije:
“Po meni je pre svega reč o tom mukotrpnom pokušaju da se Srbija vrati nazad i da se ne usaglasi sa modernim poimanjem države.”
Politički analitičar Jovo Bakić, međutim, smatra da strahovi od vojvođanskog statuta nisu baš sasvim neosnovani:
“Bojim se da postoji još uvek jedna većina koja se plaši svake vrste decentralizacije. I tu postoji jedno opravdanje: imajući u vidu bivšu Jugoslaviju i sve ovo što se dešavalo sa Kosovom, postoje ljudi koji kažu da svaka decentralizacija vodi razbijanju države.”
Jovan Komšić, pak, posebno ukazuje na činjenicu da je i Sinod Srpske pravoslavne crkve, nedavno kritikovao statut:
“To podseća na zamenu za delovanje Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Izgubili smo jednopartijski sistem, a zadržali smo surogat takvog uniformnog mišljenja i želje za komandovanjem dusama građana.”
Prema Komšiću, ovakva ofanziva retrogradnih snaga na vojvođanski statut može da vodi destabilizaciji političkih prilika u zemlji. S njim se, međutim, ne slaže Jovo Bakić:
“Na vlasti se nalaze ljudi koji su skloni kompromisima, koji nisu ljudi koji bi preko kolena lomili stvari.”
I Komšić i Bakić su saglasni u oceni da je Statut Vojvodine zapravo odlično sredstvo za ostvarivanje sitnih, politikantskih interesa. Naravno, na štetu i građana Vojvodine i građana Srbije, kao što to obično biva.
(Radio Deutsche Welle, 10. februar 2009)
Monday, February 9, 2009
Zver je opet gladna!
Statut Vojvodine u raljama života
Zver je opet gladna!
Hehe, kako je sve prozirno u zemlji Srbijici! Kako se s nepogrešivom preciznošću može “prognozirati” sledeća stepenica nacionalističkog iživljavanja! Jer, samo su naivni mogli poverovati da je, odlaskom Crne Gore i Kosova, apetit krvoločne aždaje sa sedištem u Beogradu nahranjen i zadovoljen, da je raspad završen. Zvalo se to “kruženjem energije u prirodi”, ili možda “dobro se dobrim vraća a zlo zlim”, tek recept je jasan i tako je oduvijek u istoriji čovječanstva: militantni nacionalizam fašisoidnog tipa je pre svega autodestruktivan, on na kraju uvek pojede samog sebe. Nevolja je jedino u tome što, by the way, pojede sve što mu se nađe na putu.
I to je zapravo priča o potvrđivanju Statuta Vojvodine. Ni manje ni više od toga: Vojvodina je sledeći neprijatelj akademsko-crkveno-tajkunsko-političkih luđaka sa sedištem u Beogradu. Jer, oni bez neprijatelja ne mogu da funkcionišu. Seruckaju još malo po susedstvu, održavajući tradicionalno loše odnose sa komšijama, kojima su do juče palili kuće i klali sve živo, ali, krezubi i bubuljičavi kakvi su ostali nakon 20 godina ratovanja, sada više ne mogu da izvezu zločin preko granice. Pa su se dosetili da krenu da seruckaju malo po kući. Te su obezbedili nekoliko lako upotrebljivih i lako zapaljivih neuralgičnih tačaka: Sandžak, jug Srbije, istočnu Srbiju i Vojvodinu.
Vojvodina je, ipak, najinteresantnija od svih pobrojanih. Jer u ostalim se nastavlja matrica iz devedesetih godina: u njima žive pripadnici omraženih “drugih” naroda - Bošnjaci, Albanci i Vlasi. Vojvodinu, pak, naseljavaju u gotovo tročetvrtinskoj većini - Srbi. Vojvodina je kolevka srpskog romantičarskog nacionalizma iz 19. veka. Vojvodina se toliko upinjala da se “ujedini” sa Srbijom... Ali, Vojvodina je danas neprijatelj a sutra će biti još gore. Paradoks je, dakle, potpun.
Nesretne naivčine i politički diletanti iz Vojvodine pristaju na sve e ne bi li im Skupština Srbije potvrdila taj statut. Evo, sada idu i na turneju po gradovima Srbije da predstave svoje “čedo” i da ga “objasne” građanima. Da objasne Arkanovom Draganu Markoviću Palmi da Vojvodina ne želi da se otcepi od Srbije. Da objasne monarhisti Veroljubu Stevanoviću da centralizam nije bogomdan. Da objasne koštunićima, nikolićima i todorovićima da je to recept za brži ulazak u Evropsku Uniju. Haha, pa jebe se njima za Evropsku Uniju!
Da Pajtićeva Demokratska stranka objasni Tadićevoj Demokratskoj stranci da tata Ljuba nije bio u pravu kada se uhvatio u kolo memorandumskog ludila. Da objasne onima koji su prosipali jogurt po Novom Sadu da je to - upravo to - bio uvod u raspad bivše Jugoslavije. A ne da je, kao što piše u jednoj knjizi, koju je odobrio lično Radoš Ljušić, to bilo “uvod u pad Berlinskog zida” i “duh slobode” koji je počeo da se širi po celom bivšem istočnoevropskom bloku. Da im objasne da je u pitanju bio smrad uskislog jogurta, čije fleke se i danas šire. Da objasne sarumanima i sotonama iz delova Srpske pravoslavne crkve da je sedište srpske patrijaršije bilo u Sremskim Karlovcima.
I onda, logično, dobiju anatemu direkt iz sedišta pakla. Baš kao što je pre tri godine lično patrijarh Pavle, u pismu bez presedana u crkvenoj istoriji, anatemisao Nenada Čanka - pa čak i neke nevladine organizacije - da koriste govor mržnje prema materi crkvi. I onda se vojvođanski politički predstavnici “iznerviraju” pa svašta nešto poruče crkvi. A i sami su učestvovali leta gospodnjeg 2001. u uvođenju veronauke u škole, drugim rečima, u pripuštanje crkve u zvaničnu centrifugu mozgova naše dece u laičkim školama. Pa se onda čude što se u multietničkoj Vojvodini slavi Sveti Sava u školama, kadi se tamjan, lomi pogača a lokalni sveštenici falširaju na mikrofon dok im deca u bekvokalima pevaju pesme o “srpčadi”, o “nebeskoj Srbiji”, o “srbstvu”... I dok mali Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi, Mešoviti, koji idu u iste te škole i pevaju u istim tim horovima, dolaze kući i sa očajem pitaju roditelje: a zašto i oni nisu Srbi?! A Amfilohije-Risto Sotona drži govor nad Đinđićevim odrom.
I vladine i nevladine organizacije iz “severne srpske pokrajine” (čije ime - Vojvodina - se nerado izgovara čak i u vremenskim prognozama pojedinih “liberalnih” medija) sada “apeluju” na Skupštinu Srbije da “što pre” potvrdi Statut Vojvodine. O, kako to naivno zvuči! Kao da apelujete na savest višestrukog siledžije... Onog istog siledžije koji je usvojio ovakav Ustav Srbije, u čijim plodovima “uživamo” evo već treću godinu. Onaj isti ustav koji je propao u Vojvodini a zvanično prošao u Srbiji uz referendumsku krađu koja bi čak i kod rahmetli Miloševića proizvela zazubice. Pa zar misle da su Koštunica&Nilolić&Tadić slučajno u ustav ugradili odredbu da Statut Vojvodine MORA da potvrdi i Skupština Srbije pre nego stupi na snagu?! Pa zar ta ista Skupština Srbije nije već prekršila Ustavni zakon, jer je Statut morala da razmatra do kraja 2008. godine? Pa o čemu je onda ovde reč?
Evo šta misle nevladine organizacije: “Ustvano-pravni položaj Vojvodine jeste pravi test da li je Srbija spremna da se suoči sa svojom nedavnom prošlosti i da li je spremna da istinski pristupi evropskim integracijama, u kojima decentralizacija predstavlja nezaobilazni uslov! Takođe, to je test da li je država dovoljno moćna da se suprotstavi centralističko-nacionalističkoj eliti, među kojima se izdvajaju SANU, SPC, i raznorazni tajkuni sa manje-više kriminalnom prošlošću, kao i političke partije koje su bile duboko umešane ili supodržavale zločinačku politiku Miloševićevog režima...”
Što bi rekli Bosanci: “k...c je spremna!” Jer država Srbija i jeste “SANU, SPC, i raznorazni tajkuni sa manje-više kriminalnom prošlošću, kao i političke partije koje su bile duboko umešane ili su podržavale zločinačku politiku Miloševićevog režima...”
Ali su nevladine organizacije u pravu kada kažu da je “nastavljen tretman Vojvođana kao maloumnih bogatih rođaka, koji ne znaju da se staraju za sopstvene resurse i za sopstveni novac”. Ili, kao što reče jedan moj prijatelj, novopridošli Hercegovac-Vojvođanin: “Odnos Vojvodine i Srbije je kao odnos recimo dva brata od kojih jedan zarađuje 1.000 evra a drugi 100. Ali ovaj drugi troši 1.000 tuđih evra a onaj prvi svojih 100. Pa dobro, majku mu, daj barem da trošimo i ti i ja po 550!”.
Sve u svemu, nakon Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Crnogoraca, sada su na red došli Vojvođani. Očigledno, nacionalistička zver ne zna da funkcioniše drugačije već da proizvodi sve nove i nove “neprijatelje” kojima se potom i bukvalno “hrani”. U toj proizvodnji neprijatelja na populizam neminovno će biti odgovoreno nekakvim vojvođanskim populizmom, koji još čeka na svoju političku artikulaciju.
Prvo sam, inače, nameravao da od ovog teksta, kao i obično, napravim lako zajebantsko štivo. Ali, ako nekome još uvek nije jasno, vrag je već odavno odneo šalu. Baš toliko da sasvim sigurno ima smisla apel NVO: “Pozivamo i međunarodne faktore da sa pažnjom posmatraju razvoj situacije u vezi sa Statutom Vojvodine, kako bi se na vreme sprečila eskalacija dirigovanog nacionalističkog ludila”.
(E-novine, 9. februar 2009)
Zver je opet gladna!
Hehe, kako je sve prozirno u zemlji Srbijici! Kako se s nepogrešivom preciznošću može “prognozirati” sledeća stepenica nacionalističkog iživljavanja! Jer, samo su naivni mogli poverovati da je, odlaskom Crne Gore i Kosova, apetit krvoločne aždaje sa sedištem u Beogradu nahranjen i zadovoljen, da je raspad završen. Zvalo se to “kruženjem energije u prirodi”, ili možda “dobro se dobrim vraća a zlo zlim”, tek recept je jasan i tako je oduvijek u istoriji čovječanstva: militantni nacionalizam fašisoidnog tipa je pre svega autodestruktivan, on na kraju uvek pojede samog sebe. Nevolja je jedino u tome što, by the way, pojede sve što mu se nađe na putu.
I to je zapravo priča o potvrđivanju Statuta Vojvodine. Ni manje ni više od toga: Vojvodina je sledeći neprijatelj akademsko-crkveno-tajkunsko-političkih luđaka sa sedištem u Beogradu. Jer, oni bez neprijatelja ne mogu da funkcionišu. Seruckaju još malo po susedstvu, održavajući tradicionalno loše odnose sa komšijama, kojima su do juče palili kuće i klali sve živo, ali, krezubi i bubuljičavi kakvi su ostali nakon 20 godina ratovanja, sada više ne mogu da izvezu zločin preko granice. Pa su se dosetili da krenu da seruckaju malo po kući. Te su obezbedili nekoliko lako upotrebljivih i lako zapaljivih neuralgičnih tačaka: Sandžak, jug Srbije, istočnu Srbiju i Vojvodinu.
Vojvodina je, ipak, najinteresantnija od svih pobrojanih. Jer u ostalim se nastavlja matrica iz devedesetih godina: u njima žive pripadnici omraženih “drugih” naroda - Bošnjaci, Albanci i Vlasi. Vojvodinu, pak, naseljavaju u gotovo tročetvrtinskoj većini - Srbi. Vojvodina je kolevka srpskog romantičarskog nacionalizma iz 19. veka. Vojvodina se toliko upinjala da se “ujedini” sa Srbijom... Ali, Vojvodina je danas neprijatelj a sutra će biti još gore. Paradoks je, dakle, potpun.
Nesretne naivčine i politički diletanti iz Vojvodine pristaju na sve e ne bi li im Skupština Srbije potvrdila taj statut. Evo, sada idu i na turneju po gradovima Srbije da predstave svoje “čedo” i da ga “objasne” građanima. Da objasne Arkanovom Draganu Markoviću Palmi da Vojvodina ne želi da se otcepi od Srbije. Da objasne monarhisti Veroljubu Stevanoviću da centralizam nije bogomdan. Da objasne koštunićima, nikolićima i todorovićima da je to recept za brži ulazak u Evropsku Uniju. Haha, pa jebe se njima za Evropsku Uniju!
Da Pajtićeva Demokratska stranka objasni Tadićevoj Demokratskoj stranci da tata Ljuba nije bio u pravu kada se uhvatio u kolo memorandumskog ludila. Da objasne onima koji su prosipali jogurt po Novom Sadu da je to - upravo to - bio uvod u raspad bivše Jugoslavije. A ne da je, kao što piše u jednoj knjizi, koju je odobrio lično Radoš Ljušić, to bilo “uvod u pad Berlinskog zida” i “duh slobode” koji je počeo da se širi po celom bivšem istočnoevropskom bloku. Da im objasne da je u pitanju bio smrad uskislog jogurta, čije fleke se i danas šire. Da objasne sarumanima i sotonama iz delova Srpske pravoslavne crkve da je sedište srpske patrijaršije bilo u Sremskim Karlovcima.
I onda, logično, dobiju anatemu direkt iz sedišta pakla. Baš kao što je pre tri godine lično patrijarh Pavle, u pismu bez presedana u crkvenoj istoriji, anatemisao Nenada Čanka - pa čak i neke nevladine organizacije - da koriste govor mržnje prema materi crkvi. I onda se vojvođanski politički predstavnici “iznerviraju” pa svašta nešto poruče crkvi. A i sami su učestvovali leta gospodnjeg 2001. u uvođenju veronauke u škole, drugim rečima, u pripuštanje crkve u zvaničnu centrifugu mozgova naše dece u laičkim školama. Pa se onda čude što se u multietničkoj Vojvodini slavi Sveti Sava u školama, kadi se tamjan, lomi pogača a lokalni sveštenici falširaju na mikrofon dok im deca u bekvokalima pevaju pesme o “srpčadi”, o “nebeskoj Srbiji”, o “srbstvu”... I dok mali Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi, Mešoviti, koji idu u iste te škole i pevaju u istim tim horovima, dolaze kući i sa očajem pitaju roditelje: a zašto i oni nisu Srbi?! A Amfilohije-Risto Sotona drži govor nad Đinđićevim odrom.
I vladine i nevladine organizacije iz “severne srpske pokrajine” (čije ime - Vojvodina - se nerado izgovara čak i u vremenskim prognozama pojedinih “liberalnih” medija) sada “apeluju” na Skupštinu Srbije da “što pre” potvrdi Statut Vojvodine. O, kako to naivno zvuči! Kao da apelujete na savest višestrukog siledžije... Onog istog siledžije koji je usvojio ovakav Ustav Srbije, u čijim plodovima “uživamo” evo već treću godinu. Onaj isti ustav koji je propao u Vojvodini a zvanično prošao u Srbiji uz referendumsku krađu koja bi čak i kod rahmetli Miloševića proizvela zazubice. Pa zar misle da su Koštunica&Nilolić&Tadić slučajno u ustav ugradili odredbu da Statut Vojvodine MORA da potvrdi i Skupština Srbije pre nego stupi na snagu?! Pa zar ta ista Skupština Srbije nije već prekršila Ustavni zakon, jer je Statut morala da razmatra do kraja 2008. godine? Pa o čemu je onda ovde reč?
Evo šta misle nevladine organizacije: “Ustvano-pravni položaj Vojvodine jeste pravi test da li je Srbija spremna da se suoči sa svojom nedavnom prošlosti i da li je spremna da istinski pristupi evropskim integracijama, u kojima decentralizacija predstavlja nezaobilazni uslov! Takođe, to je test da li je država dovoljno moćna da se suprotstavi centralističko-nacionalističkoj eliti, među kojima se izdvajaju SANU, SPC, i raznorazni tajkuni sa manje-više kriminalnom prošlošću, kao i političke partije koje su bile duboko umešane ili supodržavale zločinačku politiku Miloševićevog režima...”
Što bi rekli Bosanci: “k...c je spremna!” Jer država Srbija i jeste “SANU, SPC, i raznorazni tajkuni sa manje-više kriminalnom prošlošću, kao i političke partije koje su bile duboko umešane ili su podržavale zločinačku politiku Miloševićevog režima...”
Ali su nevladine organizacije u pravu kada kažu da je “nastavljen tretman Vojvođana kao maloumnih bogatih rođaka, koji ne znaju da se staraju za sopstvene resurse i za sopstveni novac”. Ili, kao što reče jedan moj prijatelj, novopridošli Hercegovac-Vojvođanin: “Odnos Vojvodine i Srbije je kao odnos recimo dva brata od kojih jedan zarađuje 1.000 evra a drugi 100. Ali ovaj drugi troši 1.000 tuđih evra a onaj prvi svojih 100. Pa dobro, majku mu, daj barem da trošimo i ti i ja po 550!”.
Sve u svemu, nakon Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Crnogoraca, sada su na red došli Vojvođani. Očigledno, nacionalistička zver ne zna da funkcioniše drugačije već da proizvodi sve nove i nove “neprijatelje” kojima se potom i bukvalno “hrani”. U toj proizvodnji neprijatelja na populizam neminovno će biti odgovoreno nekakvim vojvođanskim populizmom, koji još čeka na svoju političku artikulaciju.
Prvo sam, inače, nameravao da od ovog teksta, kao i obično, napravim lako zajebantsko štivo. Ali, ako nekome još uvek nije jasno, vrag je već odavno odneo šalu. Baš toliko da sasvim sigurno ima smisla apel NVO: “Pozivamo i međunarodne faktore da sa pažnjom posmatraju razvoj situacije u vezi sa Statutom Vojvodine, kako bi se na vreme sprečila eskalacija dirigovanog nacionalističkog ludila”.
(E-novine, 9. februar 2009)
Kako zaustaviti nasilje u školama?
Slučaj sedamnaestogodišnjeg srednjoškolca Đ.V. iz Novog Sada, kome je teško nastradalo srce nakon tuče za vreme školskog odmora i još uvek se nalazi u komi, po ko zna koji put je aktuelizovalo temu na žalost veoma prisutnog vršnjačkog nasilja u školama.
Prosvetni radnici u Srednjoj elektrotehničkoj školi “Mihajlo Pupin” u Novom Sadu, potpuno su svesni ovog problema. Direktor škole Milan Vukobrat priznaje da su i nasilje i delinkvencija poznati u srednjim školama i da su postali gotovo svakodnevica:
“Najveće poteškoće po srednjim školama imaju učenici prvog razreda, zato što je to za njih velika promena sredine iz koje su došli. Oni predstavljaju i najlakšu žrtvu za maloletne kriminalce koji ih sačekuju obično u prostoru oko školske zgrade, na povratku, kada oni popodne idu kući. Sačekuju ih u nekim mračnim uglovima, na ćoškovima ili parkovima i otimaju novac, džeparac, mobilne telefone i slično.”
Profesorica Aleksandra Duđak, koja je i koordinatorka Đačkog parlamenta, ukazuje da je nasilje postalo prihvatljiv oblik ponašanja, uprkos tome što se u školama sprovode projekti nenasilne komunikacije:
“Učenici su svaki dan u kontaktu sa nasiljem i nasilje je postalo jedan prihvatljiv način ponašanja, na žalost. Zato što nasilje imaju i kod kuće, gledaju ga u medijima, nasilje je na ulici...”
Predsednik Đačkog parlamenta Đorđe Lukač posebno je razočaran što niko od učenika nije priskočio u pomoć, iako su znali da dečak ima bolesno srce. A učenik Jovan Karadžić kaže:
“Ja u stvari ne bi želeo vama da dužim: ovaj izolovani slučaj i nije tako izolovan u celom gradu.”
Srednja elektrotehnička škola “Mihajlo Pupin” ima i kamere za nadzor učenika, ima privatno obezbeđenje, kao i dežurne nastavnike i u zgradi i u školskom dvorištu. Ali, kao što reče jedan kolega, takve metode sprečavanja nasilja ipak isuviše podsećaju na zatvorske. A rešenje je, kako je navela i profesorica Duđak, jedino u izradi nacionalne strategije za sprečavanje vršnjačkog nasilja. Na potezu su, dakle, političari, koji takođe imaju decu.
(Radio Deutsche Welle, 9. februar 2009)
Prosvetni radnici u Srednjoj elektrotehničkoj školi “Mihajlo Pupin” u Novom Sadu, potpuno su svesni ovog problema. Direktor škole Milan Vukobrat priznaje da su i nasilje i delinkvencija poznati u srednjim školama i da su postali gotovo svakodnevica:
“Najveće poteškoće po srednjim školama imaju učenici prvog razreda, zato što je to za njih velika promena sredine iz koje su došli. Oni predstavljaju i najlakšu žrtvu za maloletne kriminalce koji ih sačekuju obično u prostoru oko školske zgrade, na povratku, kada oni popodne idu kući. Sačekuju ih u nekim mračnim uglovima, na ćoškovima ili parkovima i otimaju novac, džeparac, mobilne telefone i slično.”
Profesorica Aleksandra Duđak, koja je i koordinatorka Đačkog parlamenta, ukazuje da je nasilje postalo prihvatljiv oblik ponašanja, uprkos tome što se u školama sprovode projekti nenasilne komunikacije:
“Učenici su svaki dan u kontaktu sa nasiljem i nasilje je postalo jedan prihvatljiv način ponašanja, na žalost. Zato što nasilje imaju i kod kuće, gledaju ga u medijima, nasilje je na ulici...”
Predsednik Đačkog parlamenta Đorđe Lukač posebno je razočaran što niko od učenika nije priskočio u pomoć, iako su znali da dečak ima bolesno srce. A učenik Jovan Karadžić kaže:
“Ja u stvari ne bi želeo vama da dužim: ovaj izolovani slučaj i nije tako izolovan u celom gradu.”
Srednja elektrotehnička škola “Mihajlo Pupin” ima i kamere za nadzor učenika, ima privatno obezbeđenje, kao i dežurne nastavnike i u zgradi i u školskom dvorištu. Ali, kao što reče jedan kolega, takve metode sprečavanja nasilja ipak isuviše podsećaju na zatvorske. A rešenje je, kako je navela i profesorica Duđak, jedino u izradi nacionalne strategije za sprečavanje vršnjačkog nasilja. Na potezu su, dakle, političari, koji takođe imaju decu.
(Radio Deutsche Welle, 9. februar 2009)
Subscribe to:
Posts (Atom)
