Slučaj Beograđanke Romane Mac Marković, koja je pre dve godine podnela zahtev za rehabilitovanje njene familije, kojoj su nakon Drugog svetskog rata, kao i svim podunavskim Nemcima u Vojvodini, oduzeta sva građanska prava i prišivena ljaga kolektivne krivice, svedoči o tome da sudski procesi, kada je u pitanju rehabilitacija nevinih civila koje je komunistička vlast nepravedno kaznila, nisu jednaki prema svima.
Romana Mac Marković za DW kaže da je zahtev za rehabilitovanje njene familije podnela još pre dve godine:
“Ja sam podnela, pod brojem 168, piše onako REH skraćeno… Podnela sam 2007, otkucala sam 9. maja, u Drugom okružnom sudu, u okviru zgrade Palate pravde...”
Prema njenim rečima, porodica Mac u Vojvodini je živela još od vremena Marije Terezije. Sedmočlana familija Kornela i Katarine Mac, koji su imali petoro dece: Ceciliju, Katarinu, Mariju, Rozaliju i Riharda, međutim, prošla je isto kao i ostali Nemci u Vojvodini: oduzeta im je imovina u selu Pločica u južnom Banatu, a oni su internirani u logore: deda u Sibir, a baka sa petoro dece u logor Knićanin u blizini Titela:
“Katarina, moja baba, mamina mama, umrla je 1946. u logoru Knićanin. Oni su internirani, znači baka sa petoro dece, prvo u Mramorak, a zatim u logor smrti za nemačke porodice Knićanin. Tu je umrla baka i sestra Cecilija. Ona je jednog dana otišla da radi, tu su ih primoravali da rade u polju, samo se nije vratila... I sestra Katarina, rođena 1942, umrla je u tom istom logoru u Knićaninu, ’46. godine.”
Preživela deca, Marija, Rozalija i Rihard su razdvojeni i smešteni u domove za ratnu siročad u Uzdinu, Beloj Crkvi i u Kotoru. Riharda nisu godinama mogli da pronađu:
“Mama ga je po belegu, jer ga je prepovijala, po belegu na nozi ga je prepoznala i pronašla. I on živi danas u Nojkirkenu, oženjen.”
Romana Mac Marković je, dok je čekala da joj porodica bude rehabilitovana, doživela i nervni slom, koji je prebrodila zahvaljujući prijateljima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Sada je tužila sudiju koja je zadužena za taj predmet i pita se da li će to išta da promeni. Dodaje da ni njena majka ni rođaci koji su preživeli strahote posle Drugog svetskog rata ne žele o tome da pričaju. Ali, naša sagovornica zaključuje da su oni zapravo progovorili kroz nju, pošto ni istina ni trauma ne mogu da se skriju.
(Radio Deutsche Welle, 28. april 2009)
Tuesday, April 28, 2009
Monday, April 20, 2009
Gde je nestala vojvođanska interkulturalnost?
Uobičajena i dobronamerna mantra vojvođanskih političara o “multikulturalnosti, multinacionalnosti, multikonfesionalnosti i multijezičnosti” ove pokrajine ne odgovara na, čini se, mnogo važnije pitanje: šta je sa interkulturalnošću Vojvodine, koja je nesumnjivo barem bila jedna od njenih lepih osobina?
Od onih koji duže pamte čućete kako je u Vojvodini, u kojoj je pre Drugog svetskog rata živela po trećina Nemaca, Mađara i Srba, bilo savršeno normalno da, pored maternjeg, poznajete barem još jedan jezik. I posle Drugog svetskog rata učio se u vojvođanskim školama jezik društvene sredine, odnosno jezik one nacionalne manjine koja je u određenoj opštini bila najzastupljenija.
U Vojvodini danas slabo da ima poliglota, a jezik društvene sredine ukinuo je režim Slobodana Miloševića. Umesto toga, sve je više sredina u kojima, na primer, mladi Mađari imaju svoje diskoteke a mladi Srbi svoje. Sve je više getoizacije po etničkom ključu, što je, kako smatraju analitičari, posledica krvavog raspada Jugoslavije po nacionalnom ključu.
Publicista Teofil Pančić:
“Mi zapravo treba da živimo u tim nekakvim malim etno-rezervatima, etno-parkovima, koji bi bili nekakva vrsta paralelnih kosmosa koji se međusobno ni na koji način ne prožimaju. I to je ono što je suprotno svakoj ideji Vojvodine kakvu ja pamtim, a pogotovo Vojvodine kakvu želim.”
Komunikološkinja Snježana Milivojević smatra da domaći mediji ne čine ništa na promociji različtitosti, što je preduslov za interkulturalizam:
“Meni naše televizije izgledaju onako, kao s početka osamdesetih, potpuno nesvesne da danas, kroz karneval različitosti, se ti standardni televizijski govori i izrazi probijaju, utoliko što različite publike dobijaju mogućnost da se identifikuju i prihvate u tim televizijskim formama.”
A šta bi bilo normalno za Vojvodinu, po Teofilu Pančciću:
“To, na primer, znači da je sasvim normalno da mi poznajemo jezike drugih. Pošto Vojvodina, za razliku od Bosne i Hercegovine, ne samo multikulturalna nego i multijezička sredina, sasvim je normalno da Mađar zna srpski, da Srbin zna mađarski... Potpuno bi bilo očekivano da svako zna bar još jedan jezik koji se govori u Vojvodini.”
Prema rečima naših sagovornika, nacionalističke elite, bilo da su iz većinskog ili iz manjinskih naroda i dalje neumorno rade na etničkoj feudalizaciji Vojvodine, a u takvom konceptu nema mesta za interkulturalnost.
(Radio Deutsche Welle, 20. april 2009)
Od onih koji duže pamte čućete kako je u Vojvodini, u kojoj je pre Drugog svetskog rata živela po trećina Nemaca, Mađara i Srba, bilo savršeno normalno da, pored maternjeg, poznajete barem još jedan jezik. I posle Drugog svetskog rata učio se u vojvođanskim školama jezik društvene sredine, odnosno jezik one nacionalne manjine koja je u određenoj opštini bila najzastupljenija.
U Vojvodini danas slabo da ima poliglota, a jezik društvene sredine ukinuo je režim Slobodana Miloševića. Umesto toga, sve je više sredina u kojima, na primer, mladi Mađari imaju svoje diskoteke a mladi Srbi svoje. Sve je više getoizacije po etničkom ključu, što je, kako smatraju analitičari, posledica krvavog raspada Jugoslavije po nacionalnom ključu.
Publicista Teofil Pančić:
“Mi zapravo treba da živimo u tim nekakvim malim etno-rezervatima, etno-parkovima, koji bi bili nekakva vrsta paralelnih kosmosa koji se međusobno ni na koji način ne prožimaju. I to je ono što je suprotno svakoj ideji Vojvodine kakvu ja pamtim, a pogotovo Vojvodine kakvu želim.”
Komunikološkinja Snježana Milivojević smatra da domaći mediji ne čine ništa na promociji različtitosti, što je preduslov za interkulturalizam:
“Meni naše televizije izgledaju onako, kao s početka osamdesetih, potpuno nesvesne da danas, kroz karneval različitosti, se ti standardni televizijski govori i izrazi probijaju, utoliko što različite publike dobijaju mogućnost da se identifikuju i prihvate u tim televizijskim formama.”
A šta bi bilo normalno za Vojvodinu, po Teofilu Pančciću:
“To, na primer, znači da je sasvim normalno da mi poznajemo jezike drugih. Pošto Vojvodina, za razliku od Bosne i Hercegovine, ne samo multikulturalna nego i multijezička sredina, sasvim je normalno da Mađar zna srpski, da Srbin zna mađarski... Potpuno bi bilo očekivano da svako zna bar još jedan jezik koji se govori u Vojvodini.”
Prema rečima naših sagovornika, nacionalističke elite, bilo da su iz većinskog ili iz manjinskih naroda i dalje neumorno rade na etničkoj feudalizaciji Vojvodine, a u takvom konceptu nema mesta za interkulturalnost.
(Radio Deutsche Welle, 20. april 2009)
Friday, April 17, 2009
Vegel: Mladima je bolje da se odreknu svojih očeva
Književnik Laslo Vegel izjavio je večeras da mlade generacije u Srbiji u simboličkom smislu treba da se “odreknu” svojih očeva.
“Nisam baš oduševljen mladim generacijama, jer su suviše mnogo naučili od nas. Oni bi zato trebalo da se odreknu svojih očeva. Nemojte im mnogo verovati (očevima), već verujte u sebe”, rekao je Vegel na Međunarodnom festivalu proze “Prozefest” u Novom Sadu.
Prema njegovim rečima, ne samo u Srbiji, nego na celom prostoru srednje i istočne Evrope postoje takozvani “očevi nacije”, koji se večito žale na sudbinu sopstvene nacije, koji ističu kako su njihove nacije zaslužne za mnoge velike stvari u istoriji a za to nisu nagrađene na odgovarajući način. Dodao je da se zbog toga bavi mišlju da napravi antologiju dela “očeva nacije”.
Laslo Vegel je ocenio da je Evropska Unija za Novi Sad jedina slamka spasa. “Treba da budemo mudri kao naši preci, mudri trgovci, koji su od Marije Terezije za Novi Sad otkupili status slobodne kraljevske varoši. Ako ništa drugo, hajde da otkupimo status da budemo deo Evrope”, našalio se Vegel.
Ocenio je da Novi Sad ima problem sa sopstvenim identitetom i kao primer naveo jednu poslastičarnicu u centru grada, koja je nekoliko pta menjala ime. “Prvo je bila ‘Donšteter’, pa se posle Drugog svetskog rata zvala ‘Moskva’, nedugo potom preimenovana je u ‘Zagreb’, a devedesetih godina prošlog veka nazvali su je ‘Atina’. Ja misli da ta poslastičarnica treba da se zove ‘Tišma’”, naveo je Vegel.
Prema njegovim rečima, prava domovina za jednog pisca je njegov maternji jezik.
Treći po redu “Prozefest”, koji je trajao od 15. aprila, zatvoren je večeras. Na njemu je učestvovalo devet pisaca iz zemlje i inostranstva. Mađarskom piscu Đerđu Konradu na festivalu je uručeno prinanje “Milovan Vidaković”. Pored Konrada i Vegela, na festivalu su nastupili i Vida Ognjenović, Goran Petrović, Aleksandar Genis, Aleksandar Prokopiev, Svetislav Basara, Milica Mićić Dimovska i Kroistofer Houp.
Pisci su čitali svoje tekstove i razgovarali s učenicima gimnazija "Jovan Jovanović Zmaj", "Laza Kostić" i Karlovačke gimnazije. Večernji programi odvijali su se na Trgu galerija: u Galeriji Matice srpske, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i Poklon-zbirci Rajka Mamuzića. Festival je organizovao Kulturni centar Novog Sada.
(Beta, 17. april 2009)
“Nisam baš oduševljen mladim generacijama, jer su suviše mnogo naučili od nas. Oni bi zato trebalo da se odreknu svojih očeva. Nemojte im mnogo verovati (očevima), već verujte u sebe”, rekao je Vegel na Međunarodnom festivalu proze “Prozefest” u Novom Sadu.
Prema njegovim rečima, ne samo u Srbiji, nego na celom prostoru srednje i istočne Evrope postoje takozvani “očevi nacije”, koji se večito žale na sudbinu sopstvene nacije, koji ističu kako su njihove nacije zaslužne za mnoge velike stvari u istoriji a za to nisu nagrađene na odgovarajući način. Dodao je da se zbog toga bavi mišlju da napravi antologiju dela “očeva nacije”.
Laslo Vegel je ocenio da je Evropska Unija za Novi Sad jedina slamka spasa. “Treba da budemo mudri kao naši preci, mudri trgovci, koji su od Marije Terezije za Novi Sad otkupili status slobodne kraljevske varoši. Ako ništa drugo, hajde da otkupimo status da budemo deo Evrope”, našalio se Vegel.
Ocenio je da Novi Sad ima problem sa sopstvenim identitetom i kao primer naveo jednu poslastičarnicu u centru grada, koja je nekoliko pta menjala ime. “Prvo je bila ‘Donšteter’, pa se posle Drugog svetskog rata zvala ‘Moskva’, nedugo potom preimenovana je u ‘Zagreb’, a devedesetih godina prošlog veka nazvali su je ‘Atina’. Ja misli da ta poslastičarnica treba da se zove ‘Tišma’”, naveo je Vegel.
Prema njegovim rečima, prava domovina za jednog pisca je njegov maternji jezik.
Treći po redu “Prozefest”, koji je trajao od 15. aprila, zatvoren je večeras. Na njemu je učestvovalo devet pisaca iz zemlje i inostranstva. Mađarskom piscu Đerđu Konradu na festivalu je uručeno prinanje “Milovan Vidaković”. Pored Konrada i Vegela, na festivalu su nastupili i Vida Ognjenović, Goran Petrović, Aleksandar Genis, Aleksandar Prokopiev, Svetislav Basara, Milica Mićić Dimovska i Kroistofer Houp.
Pisci su čitali svoje tekstove i razgovarali s učenicima gimnazija "Jovan Jovanović Zmaj", "Laza Kostić" i Karlovačke gimnazije. Večernji programi odvijali su se na Trgu galerija: u Galeriji Matice srpske, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i Poklon-zbirci Rajka Mamuzića. Festival je organizovao Kulturni centar Novog Sada.
(Beta, 17. april 2009)
Monday, April 13, 2009
Film Lasla Tota o stradanju u radnom logoru Šarvar
Dugometražni dokumentarni film Lasla Tota "Anđeli iz tvrđave od blata", koji govori o stradanju civila u radnom logoru Šarvar tokom Drugog svetskog rata, premijerno
je večeras prikazan u Izvršnom veću Vojvodine.
Film je posvećen stradanju kolonista i dobrovoljačkih porodica u mađarskom radnom logoru Šarvar. U taj logor odvođene su mahom srpske porodice koje su se u Vojvodinu doselile nakon Prvog svetskog rata, kao i Slovenci iz Lendave. U kuće porodica koje su odvedene u logor u Šarvaru naseljavani su Mađari iz Moldavije. Bila je to "osveta" fašističkog režima Mikloša Hortija za gubitak Vojvodine, koji je Mađarska doživela nakon raspada Austro-Ugarske Monarhije, posle Prvog svetskog rata. U filmu govore preživeli logoraši iz Šarvara, ali i Mađari koji su bili naseljavani u kuće porodica koje su odvedene u Šarvar. Te Mađare su 1944. godine partizanske vlasti proterale u Mađarsku.
Prema podacima Muzeja Vojvodine, od 1941. do 1945. godine, u logoru u Šarvaru, koji je bio smešten u halama tekstilne fabrike, umrlo je 1.500 logoraša, a među njima najviše dece do 15 godina. U logoru nije bilo egzekucija, ali su logoraši umirali od napornog rada i iscrpljenosti.
Autor filma, novinar Laslo Tot rekao je da njegov film zapravo obuhvata čitav jedan vek stradanja i patnji ljudi u Vojvodini. "Film pokazuje kako su mnogi od njih, uprkos nasilju i mukama, uspešno sačuvali sopstveni zdrav duh i skromnost. U njihovim ispovestima nije bilo ni trunke osvetoljubivosti", kazao je Tot. Naveo je da je prilikom snimanja filma razgovarao sa oko 40 ljudi i dodao da niko od tih ljudi nije pričao manje od pola sata, što mu je omogućilo da prikupi veoma mnogo materijala i da otvori brojne druge priče. "Svi su ovde stradavali, u tom prošlom veku. Samo ta stradanja nisu bila istovremena: jedni su stradali ranije, neki kasnije, zbog raznih pogubnih politika. Ispovesti koje sam čuo su zapravo prava istorija Vojvodine", rekao je Laslo Tot. Tot je kazao da je veoma važan deo njegovog filma uloga Srpske pravoslavne crkve i tadašnjeg vladike Irineja u spašavanju dece iz logora.
Izvršno veće Vojvodine, Ministarstvo kulture Srbije, grad Šarvar i slovenačka opština Lendava finansirali su obnovu spomen-groblja logorašima u Šarvaru. Taj kompleks otvoren je 15. maja prošle godine i na groblju se nalaze 744 spomenika internircima. Film "Anđeli iz tvrđave od blata" finansirao je pokrajinski sekretarijat za kulturu. Resorni sekretar Milorad Đurić rekao je večeras da je namera pokrajinskih vlasti bila da se od zaborava otrgne jedan period koji je doneo mnogobrojne strahote i stradanja. "Ovaj film pokazuje da, uprkos svim užasnim okolnostima, postoji i jedan moralni zakon, jedna vrednija duhovna vertikala koja takođe usmerava akcije pojedinca, po kome merimo njegova dela", kazao je Đurić.
(Beta, 13. april 2009)
je večeras prikazan u Izvršnom veću Vojvodine.
Film je posvećen stradanju kolonista i dobrovoljačkih porodica u mađarskom radnom logoru Šarvar. U taj logor odvođene su mahom srpske porodice koje su se u Vojvodinu doselile nakon Prvog svetskog rata, kao i Slovenci iz Lendave. U kuće porodica koje su odvedene u logor u Šarvaru naseljavani su Mađari iz Moldavije. Bila je to "osveta" fašističkog režima Mikloša Hortija za gubitak Vojvodine, koji je Mađarska doživela nakon raspada Austro-Ugarske Monarhije, posle Prvog svetskog rata. U filmu govore preživeli logoraši iz Šarvara, ali i Mađari koji su bili naseljavani u kuće porodica koje su odvedene u Šarvar. Te Mađare su 1944. godine partizanske vlasti proterale u Mađarsku.
Prema podacima Muzeja Vojvodine, od 1941. do 1945. godine, u logoru u Šarvaru, koji je bio smešten u halama tekstilne fabrike, umrlo je 1.500 logoraša, a među njima najviše dece do 15 godina. U logoru nije bilo egzekucija, ali su logoraši umirali od napornog rada i iscrpljenosti.
Autor filma, novinar Laslo Tot rekao je da njegov film zapravo obuhvata čitav jedan vek stradanja i patnji ljudi u Vojvodini. "Film pokazuje kako su mnogi od njih, uprkos nasilju i mukama, uspešno sačuvali sopstveni zdrav duh i skromnost. U njihovim ispovestima nije bilo ni trunke osvetoljubivosti", kazao je Tot. Naveo je da je prilikom snimanja filma razgovarao sa oko 40 ljudi i dodao da niko od tih ljudi nije pričao manje od pola sata, što mu je omogućilo da prikupi veoma mnogo materijala i da otvori brojne druge priče. "Svi su ovde stradavali, u tom prošlom veku. Samo ta stradanja nisu bila istovremena: jedni su stradali ranije, neki kasnije, zbog raznih pogubnih politika. Ispovesti koje sam čuo su zapravo prava istorija Vojvodine", rekao je Laslo Tot. Tot je kazao da je veoma važan deo njegovog filma uloga Srpske pravoslavne crkve i tadašnjeg vladike Irineja u spašavanju dece iz logora.
Izvršno veće Vojvodine, Ministarstvo kulture Srbije, grad Šarvar i slovenačka opština Lendava finansirali su obnovu spomen-groblja logorašima u Šarvaru. Taj kompleks otvoren je 15. maja prošle godine i na groblju se nalaze 744 spomenika internircima. Film "Anđeli iz tvrđave od blata" finansirao je pokrajinski sekretarijat za kulturu. Resorni sekretar Milorad Đurić rekao je večeras da je namera pokrajinskih vlasti bila da se od zaborava otrgne jedan period koji je doneo mnogobrojne strahote i stradanja. "Ovaj film pokazuje da, uprkos svim užasnim okolnostima, postoji i jedan moralni zakon, jedna vrednija duhovna vertikala koja takođe usmerava akcije pojedinca, po kome merimo njegova dela", kazao je Đurić.
(Beta, 13. april 2009)
Friday, April 10, 2009
Slovenija: Delimična pravda za izbrisane
Slovenija bi u naredna dva meseca trebalo da dobije zakon, kojim će konačno biti delimično ispravljena nepravda prema osobama koje su još 1992. godine izbrisane sa lista prebivališta.
Podsećanja radi, nakon proglašenja nezavisnosti leta 1991. godine, Slovenija je ponudila državljanstvo građanima bivše SFRJ koji su imali mesto prebivališta u toj novonastaloj državi. To pravo iskoristilo je više od 170.000 osoba, dok oko 25.000 nije uzelo državljanstvo pa su u februaru 1992, bez ikakvog prethodnog obaveštenja, izbrisani sa lista prebivališta.
Državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Slovenije Goran Klemenčič za DW kaže da je Vlada Slovenije sada potpuno odlučna da donese zakon:
“Krivica je bila napravljena i krivica mora da se ispravi. Ta krivica je bila moralna i bila je pravna.”
U zakon, međutim, neće ući nikakve odredbe o plaćanju moguće odštete “izbrisanima” koji su ostali bez posla, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, dakle bez osnovnih ljudskih prava:
“Odštete do sada nije bilo, kao što znate. Ja kao pravnik, i ne tako loš pravnik, mogu da kažem da odštete još duže vreme neće biti, ako se ide sudskim putem.”
Novinarka Aleksandra Banjanac Lubej za naš program objašnjava da se slovenačka država pribojava zahteva za odštetama:
“Tu je zapravo glavni strah slovenačke države da će sada jedan talas zahteva za odštetom da se pojavi, da to slovenački budžet neće moći da podnese u uslovima ove krize i recesije, da će to jako mnogo koštati…”
Nisveta Lovec, jedna od izbrisanih, međutim najavljuje da će tražiti odštetu od države, iako je u međuvremenu uspela da se izbori za državljanstvo. Ova samohrana majka troje dece za DW priča kako je 1992. godine saznala da je izbrisana:
“Na šalteru sam saznala i tada su mi uništili moju ličnu kartu. Tražili su mi ličnu kartu i kada sam je dala, ta ženska je rekla: ‘Vi nemate prava da s tom ličnom kartom hodate po Sloveniji’. Ja sam se začudila: ‘Šta vam je ženska glavo, to je moja lična karta, vidite vredi do 2000. godine, nije istekla, nije ništa s tom ličnom kartom’. ‘Vi nemate’, kaže, ‘nikakvih prava i ako nastavite da pričate, zvaću policiju i ona će vas onda poslati preko granice’.”
Nisveta Lovec dodaje da je srećna jer je doživela da nepravda bude ispravljena, a mnogi nisu:
“Jako se dobro osećam, zato što smo doživeli da je država morala priznati da je ona napravila grešku, a ne mi, izbirsani ljudi, koji nismo stvarno ništa zgrešili. Ko ima pravo da ti oduzme prava?!”
Mateuž Krivic, pravni zastupnik Društva izbrisanih, za DW objašnjava šta se zapravo preko noći desilo sa pravima “izbrisanih”:
“Ovi ljudi, njih 25.000, preko noći su bačeni u jedan totalno bespravan položaj, bez ikakvih prava, bez dokumenata. To je ono što se u Francuskoj zna kao ‘ljudi bez papira’, ilegalci jednom rečju.”
Krivic ocenjuje šta je bio osnovni motiv da država izbriše deo građana:
“Osnovni je motiv neka ksenofobija, šta drugo...”
Istraživačica Mirovnog instituta iz Ljubljane Neža Kogovšek:
“Ja bih rekla, vrlo jednostavno, da je to bio nacionalizam, može se reći i rasizam, u nekoj formi balkanizma...”
Među 25.000 izbrisanih bilo je više od 5.000 maloletnih osoba i više od 10.000 žena, što je više nego jak argument protiv onih slovenačkih političara koji su tvrdili da su “izbrisani” zapravo agresori i špekulanti. Velika većina “izbrisanih” danas ne živi u Sloveniji jer su bili prinuđeni da je napuste, lišeni osnovnih ljudskih prava.
U Sloveniji je, inače, i dalje aktuelna inicijativa da se osnuje Komisija za istinu, koja bi javnosti konačno saopštila potpunu istinu o broju “izbrisanih”, kao i, možda, o tome kome je iz tadašnjeg državnog vrha pala na pamet ovakva ideja.
(Radio Deutsche Welle, 9. april 2009)
Podsećanja radi, nakon proglašenja nezavisnosti leta 1991. godine, Slovenija je ponudila državljanstvo građanima bivše SFRJ koji su imali mesto prebivališta u toj novonastaloj državi. To pravo iskoristilo je više od 170.000 osoba, dok oko 25.000 nije uzelo državljanstvo pa su u februaru 1992, bez ikakvog prethodnog obaveštenja, izbrisani sa lista prebivališta.
Državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova Slovenije Goran Klemenčič za DW kaže da je Vlada Slovenije sada potpuno odlučna da donese zakon:
“Krivica je bila napravljena i krivica mora da se ispravi. Ta krivica je bila moralna i bila je pravna.”
U zakon, međutim, neće ući nikakve odredbe o plaćanju moguće odštete “izbrisanima” koji su ostali bez posla, zdravstvenog i socijalnog osiguranja, dakle bez osnovnih ljudskih prava:
“Odštete do sada nije bilo, kao što znate. Ja kao pravnik, i ne tako loš pravnik, mogu da kažem da odštete još duže vreme neće biti, ako se ide sudskim putem.”
Novinarka Aleksandra Banjanac Lubej za naš program objašnjava da se slovenačka država pribojava zahteva za odštetama:
“Tu je zapravo glavni strah slovenačke države da će sada jedan talas zahteva za odštetom da se pojavi, da to slovenački budžet neće moći da podnese u uslovima ove krize i recesije, da će to jako mnogo koštati…”
Nisveta Lovec, jedna od izbrisanih, međutim najavljuje da će tražiti odštetu od države, iako je u međuvremenu uspela da se izbori za državljanstvo. Ova samohrana majka troje dece za DW priča kako je 1992. godine saznala da je izbrisana:
“Na šalteru sam saznala i tada su mi uništili moju ličnu kartu. Tražili su mi ličnu kartu i kada sam je dala, ta ženska je rekla: ‘Vi nemate prava da s tom ličnom kartom hodate po Sloveniji’. Ja sam se začudila: ‘Šta vam je ženska glavo, to je moja lična karta, vidite vredi do 2000. godine, nije istekla, nije ništa s tom ličnom kartom’. ‘Vi nemate’, kaže, ‘nikakvih prava i ako nastavite da pričate, zvaću policiju i ona će vas onda poslati preko granice’.”
Nisveta Lovec dodaje da je srećna jer je doživela da nepravda bude ispravljena, a mnogi nisu:
“Jako se dobro osećam, zato što smo doživeli da je država morala priznati da je ona napravila grešku, a ne mi, izbirsani ljudi, koji nismo stvarno ništa zgrešili. Ko ima pravo da ti oduzme prava?!”
Mateuž Krivic, pravni zastupnik Društva izbrisanih, za DW objašnjava šta se zapravo preko noći desilo sa pravima “izbrisanih”:
“Ovi ljudi, njih 25.000, preko noći su bačeni u jedan totalno bespravan položaj, bez ikakvih prava, bez dokumenata. To je ono što se u Francuskoj zna kao ‘ljudi bez papira’, ilegalci jednom rečju.”
Krivic ocenjuje šta je bio osnovni motiv da država izbriše deo građana:
“Osnovni je motiv neka ksenofobija, šta drugo...”
Istraživačica Mirovnog instituta iz Ljubljane Neža Kogovšek:
“Ja bih rekla, vrlo jednostavno, da je to bio nacionalizam, može se reći i rasizam, u nekoj formi balkanizma...”
Među 25.000 izbrisanih bilo je više od 5.000 maloletnih osoba i više od 10.000 žena, što je više nego jak argument protiv onih slovenačkih političara koji su tvrdili da su “izbrisani” zapravo agresori i špekulanti. Velika većina “izbrisanih” danas ne živi u Sloveniji jer su bili prinuđeni da je napuste, lišeni osnovnih ljudskih prava.
U Sloveniji je, inače, i dalje aktuelna inicijativa da se osnuje Komisija za istinu, koja bi javnosti konačno saopštila potpunu istinu o broju “izbrisanih”, kao i, možda, o tome kome je iz tadašnjeg državnog vrha pala na pamet ovakva ideja.
(Radio Deutsche Welle, 9. april 2009)
Subscribe to:
Posts (Atom)
