Dinko Gruhonjić

Tukli su nas, radili su nam šta su hteli…

2012-01-27T19:12:00.001+01:00

Ljubiša Letić, 87-godišnji starac iz Novog Sada, jedan je od retkih još uvek živih Srba koji su preživeli pakao logora smrti u Drugom svetskom ratu...

Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta u Srbiji je obeležen na centralnoj manifestaciji odavanja počasti na mestu gde je nekada bio koncentracioni logor na Starom sajmištu.

Centralnoj državnoj ceremoniji odavanja počasti prisustvovali su i preživeli holokausta i potomci žrtava.

Poslednji preživeli logoraš

A 87-godišnji Ljubiša Letić iz vojvođanskog mesta Lok danas je prisustvovao ceremoniji odavanja počasti žrtvama holokausta u logoru Flosenburg, u kojem je i sam bio tokom Drugog svetskog rata i gde su ga doveli 1944. godine. “Mi smo bili zatvoreni u vagonima, po nas 80 u marveni vagon su zatvorili. Tako smo stajali tri dana i tri noći, nije se moglo leći, nije se moglo spavati, zato što nas je bilo mnogo”, ispričao nam je pre polaska na put u Nemačku.

“U Flosenburg sam stigao negde oko pola šest, bio je veliki sneg. Tukli su nas, batinali, svašta su nam radili. Šta oni naume da rade, i šta oni žele da urade... On uzme kamen pa mene tera da ja dižem taj kamen a ja nemam snage”, priča Letić i kaže da je on jedini od oko 3.000 Srba preživeo pakao ovog logora smrti.

Oprost da, zaborav ne

Ljubiša Letić kaže da u Flosenburg putuje na poziv iz Nemačke i smatra da se kod nas žrtve zaboravljaju. Ipak, pre puta primio ga je predsednik Skupštine Novog Sada Aleksandar Jovanović, koji je rekao da je sretan što još uvek postoje ljudi koji svojim živim sećanjem mogu da podsete sve nas na sve one najgore stvari koje su se desile. „Mislim da je važno da se podsetimo ovoga, da se ovo ne sme zaboraviti i da se uputi jasna poruka da se opraštati treba ali da se zaboraviti ne sme”, poručio je Jovanović.

Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. rezolucijom Generalne skupštine UN na dan kada je 1945. godine oslobođen Aušvic-Birkenau, najozloglašeniji nacistički logor smrti u Evropi u Drugom svetskom ratu.

(Deutsche Welle)

Huligani opet zasenili sport

2012-01-25T19:48:00.000+01:00

Kao i obično, mučne scene i huligani izbili su u prviplan, iako su celokupni utisci gostiju iz Hrvatske na Evropskom prvenstvu urukometu potpuno drugačiji.

Zvižduci hrvatskoj himni dosinoć su praktično bili i najveća neprijatnost koja se desila navijačimaHrvatske tokom Evropskog prvenstva u rukometu, koje se održava u Srbiji.

Sinoć se, međutim, desioorganizovani napad na kolonu automobila koja se, nakon pobede Hrvatske nadFrancuskom i plasmana u polufinale, vraćala kući iz pravca Novog Sada ka BačkojPalanci. Kod mesta Veternik, prema rečima očevidaca jedno vozilo je naglozakočilo ispred kolone od šest-sedam automobila sa hrvatskim tablicama, a potomje usledio napad oko pedesetak mladića, koji su, pored kamenja, cigli, i delovabetonskih blokova, koristili navodno čak i - sekire. U napadu je povređeno trojenavijača, oštećeno je petnaestak automobila, a uhapšeno je desetak napadača.Jedan kombi sa hrvatskim registarskim oznakama zapaljen je na jednoj benzinskojpumpi u Rumi. I u samom Novom Sadu bilo je incidenata, jer su nasilnici skidaliregistarske tablice sa automobila iz Hrvatske i sprejom ispisivali srpskisimbol četiri S.

Pojedini mediji su kao „opravdanje” za nasilje navodili da su neki navijači Hrvatske prethodnih dana uNovom Sadu uzvikivali uvredljive parole u samoj dvorani, kao i da su pre dvadana navodno napali i maskotu prvenstva ispod koje je bio petnaestogodišnjidečak.

Budala uvek ima...

Kao i obično, mučne scene i huligani izbili su u prvi plan, iako sucelokupni utisci gostiju iz Hrvatske potpuno drugačiji. “Pa, budala ima, to jetako. A što se tiče provokacija, najveća koju sam doživeo bila je u Vršcu kadanam je jedan čovek za susednim stolom u kafiću rekao: „A, vi ste iz Hrvatske?Pa nemate vi pojma, razbićemo vas u polufinalu!’ Eto, to je zaista najvećaprovokacija. A kad ljudi čuju da smo iz Hrvatske, normalno se ponašaju”, kaže za DW Krešimir Lacković, novinar GlasaSlavonije iz Osijeka.

Utisak većine navijača je takođe dobar:

„Pa čujte, da vas iskreno kažem, ja se svakodnevno dobro osećam, zato štosam i Srbin i Hrvat. Osećam se ugodno i dobro.”

„Sve je pod kontrolom, osećamo se ugodno, ovo prvenstvo je pripremljenolepo.”

Reprezentativac Marko Kopljar: „Mi smo uglavnom u hotelu, pa sem onoga štose provozamo busom, nisam puno toga imao prilike da vidim. U suštini, mi smokoncentrisani jako na rukomet i pokušavamo maksimalno te incidente maknuti odsebe da bismo mogli funkcionisati normalno.”

Portparol reprezentacije Zlatko Škrinjar: „Pa mogu reći da je hrvatskareprezentacija i hrvatska delegacija jako zadovoljna svime ovde. Inače,hrvatski i srpski rukometni savez su u odličnim odnosima.”

Hrvatska se sinoć plasirala u polufinale Evropskog prvenstva i u petak inedelju će odigrati dva susreta u Beogradskoj areni. Na dva susreta na Spensu,hrvatsku reprezentaciju bodrilo je više od 4.000 navijača, a da li će, nakonsvega, hrvatski navijači navijati i u Beogradu i da li će im policija moćigarantovati sigurnost - ostaje da se vidi.

(Deutsche Welle)

Sećanje na Raciju u senci razmirica

2012-01-20T19:05:00.000+01:00

Jubilarna, 70. godišnjica sećanja na 1.300 žrtava zločina u Novom Sadu proticala je u svađama između gradskih vlasti i crkve, o tome na čijoj je strani istina.

U Novom Sadu, glavnom gradu srpske pokrajine Vojvodine, biće obeležena sedamdeseta godišnjica sećanja na zločin Novosadske racije, tokom kojeg je mađarska vojska u januaru 1942. godine pobila i pod led Dunava bacila više od 1.300 Jevreja, Srba, Roma i pripadnika drugih nacionalnosti.

Međutim, sećanje na žrtve - ne po prvi put - ostaće izgleda u drugom planu, a u prvi plan - takođe ne po prvi put - izbila je svađa između gradskih vlasti i Srpske pravoslavne crkve oko datuma komemoracije. Rezultat toga je činjenica da su bila najavljena dva odvojena pomena: jedan u organizaciji gradskih vlasti, u subotu, a drugi u organizaciji Srpske pravoslavne crkve, u ponedeljak.

Svi se zaklinju u istinu

Iz crkve su najavili da će pomenu u njihovoj organizaciji prisustvovati i srpski patrijarh Irinej. Predstavnik crkvene Eparhije bačke Vladan Simić je u izjavi za pojedine medije optužio gradske vlasti da ih nisu ni pozvale na dogovor o zajedničkoj komemoraciji:

“Ono što je istina, a mi jesmo tu zapravo da svedočimo istinu, jeste da Eparhija bačka nije odbila nikakav poziv jer poziv nije ni dobila.”

Gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić tvrdi suprotno:

„Taj događaj se mora obeležiti i to je ono što je najvažnije od svega, ali mi nismo ni jednim svojim gestom doprineli da do toga dođe.”

Kakvu poruku šaljemo mladima?

Goran Levi, predsednik Jevrejske opštine u Novom Sadu, za Dojče vele kaže da je najvažnije da se godišnjica obeležava. Levi dodaje da je zbog mladih generacije neophodno neprestano ponavljati šta se desilo 1942. godine u Novom Sadu, kako se takvi užasni zločini više nikada ne bi ponovili:

„Nakon 70 godina moramo da izlazimo na sve pomene, moramo da se poklanjamo svim žrtvama, moramo da se pomolimo za njih. Moramo da sve mlađe generacije, obzirom da je prošlo već 70 godina, podsetimo i naučimo šta se to zbilo. A ako oni budu znali šta se desilo i zbog čega je neko ubio 1.300 ljudi za dva dana na tako svirep način - i to je opomena, i to je upozorenje da se ne bi smelo to ponoviti.”

Niko nije odgovarao za Raciju

Levi skreće pažnju da za zločin Racije niko nije odgovarao i podseća da je Šandor Kepiro, bivši mađarski žandarmerijski kapetan, prošlog leta umro nevin u 97. godini, nakon što ga je sud oslobodio optužbi za učešće u Raciji usled nedostatka dokaza, a pre nego što je tužilaštvo u Budimpešti stiglo da podnese žalbu na presudu. Levi izražava žaljenje zbog činjenice da na taj način praktično niko neće odgovarati za zločin Racije, uprkos brojnim dokazima koje je prikupio lovac na naciste Efraim Zurof, direktor jerusalimskog Centra „Simon Vizental”.

„I to se, znači, desilo, i to se, znači, može dešavati: da pored toliko palih žrtava u jednom gradu za dva dana, da i onog koji je učestvovao u tom zločinu ne stigne kazna.”

Ni brojke se ne slažu

Raciju je mađarska vojska sprovela u više mesta u Vojvodini, u januaru 1942. godine, pod izgovorom da partizani pokušavaju da pobune lokalno stanovništvo. U međuvremenu, još uvek traju i rasprave oko broja ubijenih u Novosadskoj raciji. Zvanična verzija je da je tada ubijeno više od 1.300 Novosađana, a istovremeno Memorijalno društvo „Racija 1942.” tvrdi da je u Novom Sadu tada pobijeno oko 4.000 građana.

Prema zvaničnim podacima, u Vojvodini je tada pobijeno ukupno oko 4.000 građana. S druge strane, Memorijalno društvo „Racija 1942.” tvrdi da je tada pobijeno blizu 13.000 građana, pozivajući se na podatke mađarskog poslanika Endrea Bajčija Žilinskog iz Drugog svetskog rata, kao i na neka druga nezvanična istraživanja.

Nesporazume oko broja žrtava u Raciji, kao i oko odvojenih komemoracija lokalni list Dnevnik nazvao je „politikanstvom koje broji kosti i suze”.

(Deutsche Welle)

Romi u Vojvodini: Korak po korak na bolje

2012-01-12T21:19:00.000+01:00

Prošla godina je bila uspešna u daljem poboljšavanju položaja romske nacionalne zajednice u Vojvodini, pa se, uz multietničke vrednosti Vojvodine koje su prepoznate kao velika vrednost ove pokrajine u Evropi, uključivanje Roma u društvo prepoznaje kao jedna od retkih tema u kojima možemo da služimo kao uzor Evropskoj uniji, poručuju predstavnici pokrajinskih vlasti i Roma u Vojvodini.

Duško Jovanović, direktor Kancelarije za inkluziju Roma, kaže da je težište projekata, koji su podržani od strane Evropske unije, Vlade Vojvodine i Vlade Srbije, zapravo na obrazovanju, jer je ono ključ za izlazak Roma iz siromaštva:

„Jedino kroz obrazovanje i kroz masovnije prisustvo romske dece u obrazovnom sistemu, mi možemo da prekinemo taj začarani krug bede i siromaštva.”

Obrazovanjem protiv siromaštva

Jovanović navodi da je ukupno 139 učenika romske nacionalnosti upisano u srednje škole u Vojvodini, a 24 brucoša na prvu godinu studija, tako da danas u Vojvodini studira ukupno oko 300 Roma.

Pokrajinski sekretar za rad i zapošljavanje Miroslav Vasin kaže da je obrazovanje ključ za formiranje romske intelektualne elite:

„Kada imate nekoliko desetina studenata koje godišnje upišete, stvaramo uslove da jednoga dana ostvarimo ono ssto svi želimo, a to je da sami Romi i sama romska intelektualna elita, preuzme brigu o svom narodu.”

Prema Vasinovim rečima, problemi Roma stvarani su i gurani pod tepih decenijama, pa je nemoguće očekivati brze promene na bolje, ali je u svakom slučaju važno započeti sa rešavanjem problema i rešavati ih postepeno:

„Kada imate na stotine i hiljade dece koje je teško motivisati da idu u školu, pa stotinak njih u toku jedne školske godine uspete da motivišete i upišete u školu, napravili ste mali korak, jer je još uvek mnogo one dece koja nemaju motiv da idu u školu. Ali, napravili ste mali korak: stotinu po stotinu, pa ćemo doći do broja od nekoliko hiljada.”

Protiv getoizacije Roma

U prošloj godini u Vojvodini je osnovano i deset firmi čiji su vlasnici Romi, a sagrađeno je i više desetina kuća u vojvođanskim opštinama.

Miroslav Vasin kaže da je cilj da se umesto getoizacije radi na degetoizaciji Roma:

„Kada jedno romsko naselje izmestite i ljudima omogućite normalne i civilizovane uslove života, još uvek ostaje na stotine naselja gde to niste uradili. Ali, u ovom jednom ste uradili. A nakon tog jednog biće drugo, treće, peto, deseto... Pa ćemo jednog dana moći da kažemo da smo se približili cilju da sva romska naselja budu izmeštena”.

Tokom 2011. godine, osnovana je i Ženska romska mreža u Vojvodini, jer su Romkinje dvostruko diskriminisane: i kao žene, i kao Romkinje.

Vojvođanski model uključivanja Roma u društvo prošle je godine od strane Evropske komisije ocenjen kao najbolji na Starom kontinentu.

(Deutsche Welle)

Republika Srpska - 20 godina: Dan kada se slavi smrt

2012-01-09T16:01:00.001+01:00

„Plakao sam..., to je bio jedan od posljednjih puta da sam plakao...”, priča mi, prisjećajući se kroz dim i rakiju, moj prijatelj. Sjeća se, kaže, plebiscita „srpskog naroda” u Bosni i Hercegovini, koji je organizovao Karadžićev SDS uz nesebičnu i ogromnu pomoć Srbije.

„Bio je novembar 1991, čini mi se. Jebote, već je 21 godina prošla, ne mogu da vjerujem! Ušao sam u studentsku menzu u Novom Sadu, onu glavnu, gdje je stajao sto i glasačka kutija za taj nekakav ’plebiscit’. Vukovar je do tada već bio izgorio do temelja, Dubrovnik je gorio... Vojska se premještala u moju Bosnu, pripremajući nezamisliv pakao... Prišao sam tom stolu u toj menzi. Tražili su mi ličnu kartu... Pružio sam je, a oni su mi uzvratili: ‘Ok, ti si žuti’, i pružili mi glasački listić za ne-Srbe. Za Srbe je bio plavi. Osjećao sam se kao da su mi okačili Davidovu žutu zvijezdu, osjećao sam se kao Jevrej u doba nacizma. Glasao sam, prekrižio sam taj odvratni listić, vratio se u studentsku sobu i - jecao...”

Ispostavilo se: taj je jecaj bio rekvijem za život kojim smo do tada živjeli, za život kao takav, za život uopšte. Po nas je došla smrt, vijala nas gore-dolje, mi smo joj bježali kako smo znali i umjeli pa tako i moj prijatelj. Uspio je da joj umakne. Iako su ga stalno tražili, da ga povedu u rat, pa makar bio i „žuti”, jer im je zafalilo topovskog mesa.

„Tako ‘žut’ sigurno bih završio kopajući rovove na prvim linijama fronta. Ili bi mi oni već osmislili neku groznu i bolnu smrt. Zakleo sam se da me neće uhvatiti... Niko me u rat neće odvesti. Preživjeću! I zakletvu sam održao”, priča on, prstiju žutih od duhana.

Danas se, eto, odvija groteskna proslava u Bosni i Hercegovini, u tom njenom entitetu nastalom na genocidu. Slavi se 9. januar, dan kada je proglašena „Republika srpskog naroda u Bosni i Hercegovini”. Od toga dana pa naredne četiri godine, nezamislivi su zločini počinjeni u ime te „republike”. Danas, 20 godina kasnije, slavi se, dakle, smrt.

„Sjećam se, u februaru 1992. došao sam u Banjaluku, po posljednji put prije rata. Dok je autobus vozio kroz Brčko, saginjali smo se u strahu od snajpera. Izašao sam kasnije sa bivšim drugovima iz srednje škole. Jedan od njih, nekada glavna faca u razredu, sportista i bistar mladić (tako mi se onomad činilo) za pojasom je nosio pištolj. Pitao sam ga šta će mu to, kog vraga?! Pogledao me zakrvavljenih očiju i rekao: ‘Ne znaš ti šta se ovdje sprema’. Jebi ga, zaista i nisam znao šta su spremali on i njemu slični. Jer, čak sam i pokojnom starom tada donio Kuran na poklon. Onako, fore radi, iako nikakav vjernik on nije bio. Pogledao me smušeno, prestrašeno i, kao, zahvalio mi. Kasnije mi je ispričao da mu je bilo žao da ga baci, jer se knjige ne bacaju, pa ga je sakrio u podrum...”

Poslije toga oca i majku nije vidio četiri godine. Majka, „pravovjerna”, čuvala je oca cijeli rat. I sačuvala. A on, moj prijatelj, je u međuvremenu plakao još jednom.

„Jula 1992, dok sam bježao okolo po Vojvodini od mobilizacija, javili su mi se ti neki bivši drugovi iz srednje škole. Stigli su do Beograda, nakon što je ‘probijen koridor’, odnosno nakon što je etnički očišćena Posavina. ‘Šta je, pičko, što te nema u Banjaluci? To što pričaju tvoja mater i sestra, to ništa nije istina, sve te lažu’, rekao mi je jedan od njih preko telefona. Opsovao sam ga, prekinuo vezu, zavukao se u ćošak i suze su mi lile niz obraze. Shvatio sam da su se ljudi - ti isti ljudi s kojima sam toliko noći proveo, toliko piva popio i toliko pjesama otpjevao - pretvorili u krvoločne životinje. Mogao sam preko telefona da osjetim kako bazde na zločin... I od tada, od tog ljeta 1992, mislim da nisam više nikad ko čovjek zaplakao. Ni kad su mi mama i tata umrli. Jednostavno, nešto je puklo u meni...”

Gledam mu te velike, iskrene oči, koje uzalud traže smisao u besmislu propasti, u ludosti, u sveopštoj gluposti. Koje traže neko filozofsko objašnjenje za banalno zlo. Koje uzalud traže da im neko nadoknadi sve te godine koje su uništili fašisti. Koje uzalud traže kaznu za zločine, koja bi bila kakva-takva, a u stvari itekakva satisfakcija za uništene i umrle živote.

„Najviše od svega me boli to što, kad se rat završio i kad sam moje pitao ko im je najviše pomogao tokom rata, oni su se zamislili... Što, eto, znači da im praktično niko nije pomogao. A prva asocijacija koju u meni budi Republika Srpska je - smrt. Mislim da je to zapravo i jedina asocijacija na to besmisleno ime. Pa se onda pitam: kakvi su to ljudi koji slave smrt? I sve se nadam da nisu baš svi takvi, da se neki - ipak - i stide zbog ovog slavlja. Pred bogom ili pred ljudima, nije ni važno, samo nek ima nekih koji se toga stide...”, priča dok prolazimo pored Safikadinog groba i potom provirujemo kroz ogradu na radove na Ferhadiji, čiji se minaret polako ali sigurno opet sprema da stremi visoko, visoko iznad naših glava. Poslije gledamo sa Novog groblja na onu kotlinu nepojamnih zločinstava, koje ni sve banjalučke rijeke, potoci i izvori ne mogu saprati, još dugo i predugo.

(Autonomija)

Mediji u Srbiji - umorni od slobode?

2012-01-06T18:23:00.001+01:00

Različita istraživanja domaćih i stranih organizacija su pokazala da je u poslednje tri godine došlo do slabljenja medijskih sloboda u Srbiji, kroz jačanje cenzure i autocenzure.

Svakako najdramatičniji je bio izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije, koji se može čitati kao krimi-roman i iz kojeg se jasno vidi sprega između politike, vlasnika marketinških agencija, tajkuna i vlasništva nad medijima.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, nije optimista ni za godinu koja je počela, tim pre jer će ona biti izborna:

“Po mom mišljenju, taj obruč oko medija se steže iz dva razloga: to je pojačana uloga države i netransparentnost vlasništva, koja omogućava netransparentnost uređivačke politike i povećava autocenzuru kod novinara. Taj negativni trend dobija na zamahu i verujem da će i u sledećoj godini sloboda medija biti još ugroženija nego što je u ovoj godini, budući da nam dolaze izbori.”

Cenzura svega i svačega

Obradović navodi i jedan banalan primer cenzure, kada je u poseti Srbiji boravio predsednik Hrvatske Ivo Josipović:

„Kada je gospodin Josipović nedavno boravio u Srbiji, on se okliznuo i pao na stepeništu jedne crkve. Po nečijem nalogu, taj prilog je prosto zabranjen u srpskim medijima i nijedan medij u Srbiji nije objavio taj potpuno bezazlen snimak. U isto vreme, u Hrvatskoj su taj snimak vrteli celog dana kao jednu simpatičnu zanimljivost.”

Medijski ekspert Rade Veljanovski kaže da se, na žalost, često može steći utisak da danas u Srbiji ima manje ostrva medijskih sloboda nego u vreme režima Slobodana Miloševića:

„Imam utisak da se jedan broj novinara a i čitavih medija umorio od te bitke za slobodu i da sada pritisnuti novim okolnostima tajkunsko-političke zavere protiv slobode medija, ne uspevaju više da odole tim pritiscima. Sećam se ponekada i ja sa nostalgijom kako su novinari, urednici pa i čitavi mediji bili spremni da sopstvenu egzistenciju podrede toj borbi za slobodu medija. Tada su mnogi ostajali bez posla i znali su da će ostati bez posla. Dakle, naša situacija jeste danas takva da na žalost imamo manje tih oaza slobode nego što smo ih imali devedesetih godina.”

Uobičajeni pritisci na urednike

Veljanovski je rekao da je, za razliku od, na primer, Nemačke gde je javnost oštro kritikovala pokušaj predsednika te države da izvrši pritisak na medije, kod nas postalo normalno da političari zovu urednike medija i da vrše pritisak na njih:

„Mi takvih primera pritisaka na medije imamo jako mnogo i vrlo često i ne saznamo za neke, jer se to smatra uobičajenim. Eto, to je razlika između našeg društva i tih razvijenijh društava.”

Iz različitih izveštaja o stanju medijskih sloboda u Srbiji može se pročitati da se ovde budžetski novac neretko troši za ličnu i stranačku promociju kroz medije, kao i da država favorizuje određene medije, dok su neki drugi mediji naprosto ekonomski ucenjeni. Istovremeno, mediji uglavnom samo plasiraju informacije, bez ikakve analize i kritike, što može da znači je nad velikom većinom glasila uspostavljena potpuna kontrola.

(Deutsche Welle)

Kasarne mladima?

2011-12-26T18:45:00.000+01:00

Aktivisti omladinskih udruženja iz Novog Sada “zauzeli” su simbolično, 22. decembra, na dan bivše JNA, manji deo jedne kasarne u širem centru grada, s ciljem da je pretvore u dom nevladinih organizacija i u alternativni kulturni centar, u akciji koja je nazvana “Inicijativa za Društveni centar”.

Kasarna “Arčibald Rajs”, bivša “Maršal Tito”, iako pet godina zjapi prazna i zapuštena, i dalje je u svojini Vojske Srbije, a omladinska udruženja od gradskih vlasti traže da je otkupe i da je ne prodaju u komercijalne svrhe, već da je daju na upotrebu mladima za nezavisne društvene, sportske, obrazovne i kulturne aktivnosti.

Nema više domova omladine

Inicijativa se zapravo rodila kao reakcija na problem nedostatka prostora za mlade, kaže za Dojče vele Nikola Burić iz Novosadskog edukativnog centra. „Ne bih da podsećam da smo u vreme socijalizma smo imali domove kulture, domove omladine, ali smo ovom tranzicijom zapravo izgubili prostore koji su mogli mladima da obezbede infrastrukturu, logističku podršku...”, navodi Burić.

Burić objašnjava šta se svakodnevno dešava u kasarni, koju žele da pretvore u Društveni centar. „U devet počinju radne akcije, u poslepodnevnim satima počinju već u zgradi vojničkog, u poslepodnevnim satima u zgradi vojničkog restorana počinju programi. Do sada smo imali podršku Borisa Kovača, Porodice bistrih potoka, Slobodana Tišme... To su sve renomirani umetnici, priznati i u svetu i kod nas. Sve se zasniva na volonterskom radu i na aktivizmu građana, niko nije primoran ni na šta i svi su dobro došli da dođu, da se raspitaju...”, navodi Burić.

Ekstremisti prete

Aleksandar Jovanović, predsednik Skupštine Novog Sada, kaže da gradske vlasti trenutno nemaju novca da otkupe ovu kasarnu i da ga verovatno neće imati ni u godini koja dolazi. On navodi da je svestan da u glavnom gradu Vojvodine nema dovoljno prostora u kojima bi mladi mogli da izraze svoju kreativnost.

„Ne treba samo jedno mesto da bude, treba nam više takvih mesta, kako bi ovi ljudi koji su kreativni, koji žele da volontiraju, da pomažu, da stvaraju nešto materijalno ili duhovno - prosto to sprovedu u delo. A grad tu treba da bude, da kažem, jedan pomagač u tome”, kaže Jovanović.

U međuvremenu, aktivistima koji su ušli u kasarnu stigle su i pretnje od strane ekstremističkih organizacija, koje su najavile da će kašarnu „očistiti od udruženih grupica neokomunista, narkomana i homoseksualnih izopačenjaka”.

I pripadnici vojne policije tražili su od aktivista da napuste kasarnu, što su oni odbili i nastavili da pripremaju predstave, projekcije filmova i performanse, di-džejeve i žonglere...

(Deutsche Welle)

Beli listići - za i protiv

2011-12-19T17:47:00.000+01:00

Nekoliko intelektualaca u Srbiji ponudilo je ideju da građani izađu u što većem broju na predstojeće izbore, ali da umesto glasanja - ponište glasački listić. To bi, kako se obrazlaže, bila poruka tihog prezira građana prema političkoj eliti.

Politikolog Duško Radosavljević kaže za Dojče vele da je pristalica ove ideje. „Ovo je jedan utopijski pokušaj, ali vredi pokušati, jer su sve dobre stvari počinjale kao duboko manjinske. Jer, šta se dešava? Dešava se jedan veliki nemoral političke klase u Srbiji, koja dobije mandat sa jednim programom, a onda ga za samo nekoliko meseci skroz preokrene. Ljudi su glasali za bolji život, a za tri godine se taj život unakazio”, kaže Radosavljević.

Politika se pravi za građane

Politički analitičar Dejan Vuk Stanković upozorava, međutim, da stvari nisu ni malo jednostavne kada je u pitanju poziv na poništavanje glasačkih listića. „Gotovo da su sve političke ideje bankrotirale ili su pred potpunim bankrotom. S te tačke gledišta, poziv da se izađe na izbore i poništi glasački listić jeste, načelno gledano, ispravan moralni politički stav. Međutim, on je teško primenljiv i utoliko je on paradoksalan, jer će se politički život odvijati ukoliko vi napunite ‘belim listićima’ i 70 odsto glasova, opet će onih 30 odsto ljudi koji će se opredeliti definisati vašu političku sudbinu”, smatra Stanković, a Duško Radosavljević misli drugačije: „Ako bude 30-40 odsto ljudi koji ne izađu, ili ih bude 50 odsto i ni to niko u Srbiji ne bude uzimao za ozbiljno, pa šta će onda uzeti?! Za koga praviš politiku? Politika se pravi za realne građane u jednoj političkoj zajednici.”

Osnovati nove političke pokrete?

Dejan Vuk Stanković smatra da postoje i drugačiji načini da se izrazi nezadovoljstvo postojećom političkom ponudom. „Mislim da postoji drugačiji način da se nezadovoljstvo artikuliše. Ili kroz poboljšanje samih stranaka koje funkcionišu na sceni, što je malo verovatno s obzirom na unutarpartijske mehanizme funkcionisanja stranaka, ili kroz stvaranje nekih novih altrenativnih stranačkih pokreta i partija, gde bi ljudi koji imaju izrazito kritički naboj prema svemu onome što se dešava mogli da se politički organizuju”, predlaže on.

I Stanković i Radosavljević se slažu da je poziv na poništavanje glasačkih listića u skladu sa demokratijom i nije isto što i neizlazak na izbore.

(Deutsche Welle)

Stid od antifašizma vodi društvo u provaliju

2011-12-15T20:20:00.000+01:00

Nedavnim donošenjem Zakona o rehabilitaciji, kojim se zapravo na mala vrata uvodi i rehabilitacija domaćih saradnika nacističkih okupatora iz Drugog svetskog rata je samo još jedan argument u prilog tezi da se Srbija zapravo stidi sopstvenog antifašizma, smatraju sagovornici Radija Dojče vele.

Sociolog Mirko Đorđević kaže da zapravo ne treba da nas čudi što Srbija tako sporo napreduje ka Evropskoj uniji, jer se EU upravo temelji na tradicijama antifašizma, dok kod nas postoji širok političkih partija i različitih javnih institucija, koje ne kriju svoje antievropsko raspoloženje. “To našu situaciju u Srbiji čini još paradoksalnijom, još manje shvatljivom. Izgleda da smo se mi zagubili u prostoru i u vremenu i da ne prepoznajemo ni blisku prošlost a malo znamo i o daljoj prošlosti ove zemlje, čija se istorija falsifikuje. A mi nesumnjivo imamo i svetle stranice u istoriji. Lično mislim da je ta istorija zaslužila bolja od ovoga što sada imamo u vladi i oko vlade i u institucijama”, navodi Đorđević.

Politolog Pavel Domonji kaže da je apsurdna činjenica da se Srbija stidi sopstvenog antifašizma. „Srbija je jedna potpuno dezorijentisana, izgubljena i nesretna zemlja. To je valjda jedina zemlja u Evropi koja se stidi svog antifašizma, dakle stidi se onog najboljeg u njenoj modernoj političkoj istoriji, kada je baš zahvaljujući partizanskom antifašizmu ona bila u samom špicu evropske povijesti i potpuno ravnopravna, egal i al pari sa najmodernijim evropskim narodima”, podseća Domonji.

Istorijski revizionizam opasan po region

Književnik Filip David kaže da je kod nas sve više prisutan istorijski revizionizam, koji nije opasan samo za samu Srbiju, već i za odnose u regionu. „Jer ako vi rehabilitujete Dražu Mihajlovića, a četništvo je u poslednjim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije ponovo postalo primer zločinstva, onda jako zaoštravate odnose i sa Bosnom i Hercegovinom i sa Hrvatskom. Samim tim su i pomirenje i saradnja sve dalje i dalje. I zato je to nešto što je vrlo opasno”, smatra David.

Mirko Đorđević navodi da su u istoriji Srbije postojali brojni svetli primeri antifašizma, koji su sada potpuno gurnuti na marginu. „Mi smo imali patrijarha Gavrila Dožića, ubeđenog antifašistu, koga su Nemci uhapsili čim su okupirali Jugoslaviju. On je bio nepopravljivi antifašista. A danas smo u situaciji da se tog antifašizma stidimo. I ne samo da se stidimo i brišemo tu stranicu iz naše novije istorije, nego je dopisujemo plejadom kvislinga”, kaže Đorđević.

Duh palanke vodi ka fašizaciji

Filip David dodaje da je kod nas na delu filozofija palanke, baš kao iz dela nedavno preminulog Radomira Konstantinovića, koja u krajnjoj instanci može da proizvede i otvoreni fašizam. „To je strah od spoljnog sveta, zatvaranje, ksenofobija, mi smo sami sebi dovoljni, svet nas mrzi jer smo bolji od celog sveta itd. A sve to vodi jednoj vrsti fašizma. Jer fašizam i nacizam mogu da postoje u mnogo različitih oblika i prilagođavaju se različitim situacijama”, navodi David.

Podsećanja radi, u proteklih nekoliko godina vlasti u Srbiji su propustile da se pojave na obeležavanju godišnjice oslobađanja Aušvica i na Velikoj antifašističkoj paradi u Moskvi. Poslednji u nizu simboličnih udaraca antifašizmu zadali su lopovi koji su u spomen-parku Šumarice kod Kragujevca, koji je posvećen žrtvama fašizma, ukrali čak i - večni plamen!

(Deutsche Welle)

Nacionalizam iznad ljudskih prava

2011-12-10T11:10:00.001+01:00

Na 10. decembar, Međunarodni dan ljudskih prava, sa žaljenjem možemo konstatovati da su u 2011. godini ljudska prava u svakodnevnom životu u Srbiji unazađena u odnosu na 2010. godinu, smatraju stručnjaci i aktivisti u toj oblasti.

“Važno je da se, naravno, svi podsetimo toga dana, da se svi podsetimo koliko je važno da svakoga dana pokažemo privrženost ljudskim pravima i naravno da pozovemo i sve državne organe da zdušno rade na sprečavanju i efikasnom procesuiranju svih onih koji krše ljudska prava”, poručila je u izjavi za Dojče vele Nevena Petrušić, poverenica za zaštitu ravnopravnosti.

Zabranjena Parada ponosa

“Na žalost, možemo da kažemo da je u ovoj godini dirksiminacija i dalje veoma raširena pojava. Naročito treba da nas žalosti da su i neka dostignuća koja smo nekako uspeli da ostvarimo u prethodnoj godini, poput održavanja Parade ponosa, ove godine je to pravo na mirno okupljanje bilo uskraćeno, odnosno nisu bili stvoreni društveni uslovi da se Parada ponosa održi u sigurnom i bezbednom okruženju”, navodi Petrušićeva.

Goran Miletić iz organizacije Branioci ljudskih prava slaže se da su se u ovoj godini u oblasti poštovanja ljudskih prava promenile na gore. „Pomenuću samo zabranu Parade ponosa, što je zapravo zabrana poštovanja osnovnog ljudskog prava na slobodu okupljanja. Srbija prilično loše stoji po svim parametrima poštovanja ljudskih prava. Zbog toga sve skupa to deluje prilično neprilično za jednu zemlju koja je članica Saveta Evrope”, ocenjuje Miletić.

Nacionalizam iznad ljudskih prava

Saša Gajin iz Koalicije protiv diskriminacije kaže da je svestan da se država nalazi u velikim problemima, ali ocenjuje da to ne može biti opravdanje za nedovoljno bavljenje tematikom ljudskih prava. „Kao da neke druge vrednosti, kao što je nacionalizam, i neka reklo bi se lažna briga za teritorijalni integritet..., zauzimaju vidno mesto. A ove teme kada se radi o demokratiji i o ljudskim pravima - na njih se mnogo ne računa. Vodi se ona dobro poznata politika: jedan korak napred, dva koraka unazad”, smatra Gajin.

Kako navode naši sagovornici, Srbija je, do duše nastavila da donosi zakone i propise koji se tiču i oblasti ljudskih prava, ali vrlo često izostaje primena tih pozitivnih propisa u praksi.

(Deutsche Welle)

Srbija i dalje u začaranom krugu kosovskog mita?

2011-12-07T17:55:00.000+01:00

Političke partije koje su srušile Miloševića nisu imale snage ni političke hrabrosti da preseku gordijev čvor problema koje im je taj režim ostavio u nasleđe. Možda zbog toga što je i među njima bilo podosta nacionalističkih političkih snaga.

Život u Srbiji prečesto liči na loše ponavljanje beskonačnosti i uvek istih političkih grešaka, o čemu svedoči i najnovija drama oko toga da li će Srbija dobiti status kandidata za Evropsku uniju, ili pak, zbog nesaradnje s Kosovom, neće.

Mit o Kosovu i dalje je očigledno veoma živ, iako - kao i svaki mit - nema dodira sa realnošću. I sada se, umesto suočavanja sa stvarnošću, ponovo durimo na celi svet, abolirajući sebe od svake krivice.

Goran Ješić, gradonačelnik Inđije i funkcioner Demokratske stranke, kaže da danas imamo situaciju gde nismo hteli da se suočimo sa faktima i sa onim što se dešava. „Nismo hteli jasno ljudima da kažemo kako stvari stoje. O podeli Kosova smo mogli da razgovaramo u Rambujeu a ne 12 godina posle. Zbog neiskrenosti prema građanima Srbije, danas smo došli u situaciju da imamo problem, pre svega za razvoj Srbije i za uopšte opstanak Srbije u evropskom društvu naroda”, kaže Ješić.

Novinar Dimitrije Boarov kaže da se u odnosu prema Kosovu vidi da se u shvatanju politike u Srbiji nismo previše pomakli otkako je srušen Milošević. „Problem je u tome što i vlast posle 2000. godine nisu sačinjavale one političke snage koje su raskrstile sa onom takozvanom nacionalnom politikom do 2000. godine. Tradicionalno shvatanje države i uloge nacija u državi i dalje ostaje centralna tačka gotovo svih ideoloških programa u Srbiji”, smatra Boarov.

Sociolog Aleksej Kišjuhas takođe se slaže da se kroz današnju kosovsku politiku Srbije jasno vidi da postmiloševićevske vlasti nisu imale snage da preseku „gordijev čvor” koji im je u nasleđe ostavio taj režim. „Ta vrsta diskontinuiteta se nije dogodila i onda nije neobiučno što imamo iste priče, iste teme, iste balvane, istu estetiku i sve što ide zajedno sa tim. Političke elite nemaju hrabrosti da to urade, zagledani u rejtinge i u slične stvari, doživljavajući politiku kao prodaju samih sebe”, navodi Kišjuhas.

Dimitrije Boarov smatra da je Srbija mogla nakon 2000. godine da vodi drugačiju politiku prema Kosovu. „Nije se blagovremeno krenulo u jedan drugi politički projekat koji bi podrazumevao da se na jedan ozbiljan način institucionalizuje zaštita Srba na Kosovu, A to je moguće samo nekom vrstom autonomije: ili personalne, ili teritorijalne, ili i jedne i druge”, ocenjuje Boarov.

Sada s nestrpljenjem očekujemo petak i konačnu odluku da li će Srbija postati kandidat za Evropsku uniju ili će se, po ko zna koji put u novijoj istoriji, vratiti nekoliko koraka u ružnu prošlost.

(Deutsche Welle)

Dubrovnik: Fair enough!

2011-12-06T13:11:00.001+01:00

Na današnji dan, pre ravno 20 godina, Dubrovnik je doživeo najveće stradanje tokom varvarskog bombardovanja ovog grada, inače jednog od svetskih bisera, čiji je Stari grad pod zaštitom Uneskoa.

Sećam se, živeo sam tada u Novom Sadu kao podstanar i zblanuto povremeno gledao čuveni Dnevnik krvolipteće Televizije Beograd. Taj “medij” bio je ovlašten da objavi da “ustaše unutar dubrovačkih zidina pale automobilske i kamionske gume” i tako proizvode gusti dim, kako bi, je l, ubedili svet da ih neko, navodno, bombarduje. Televizor u podstanarskoj sobi, naravno, nisam imao pa sam Dnevnik gledao sa gazdama. Oni su, u patriotskom zanosu, pljuvali na ekran, besni na „ustaše-piromane”.

Zahvaljujući tim lažima, potpuno sam siguran, ogromna većina u Srbiji ni danas ne zna - niti želi da zna - notornu istinu: tadašnja Jugoslovenska „narodna” armija je za potrebe Miloševićevog i njemu pohlepno-poslušničkog crnogorskog režima bombardovala Dubrovnik: sa kopna, sa mora, sa planine, iz doline... I bilo je to po prvi put u istoriji ovog grada-spomenika da se nađu varvari koji su raspoloženi da ga granatiraju. Pre toga, Dubrovačku Republiku u istoriji poharali su samo katastrofalan zemljotres i grozan požar. A te 1991. godine pijane nakaze popljačkali su Konavle do temelja. Pre desetak godina, letujući u Boki Kotorskoj, ljubazna domaćica mi je objašnjavala da je njen komšija takođe išao da „oslobađa” Dubrovnik. „Pokrao je u Konavlima posteljinu i peškire. Govorio je da će mu trebati sve to kad dobiju decu. Trebam li ti reći da nemaju decu i da se ispostavilo da je i ne mogu imati?”, pričala je ova starica, podsećajući na staru mudrost da ako zlo činiš - zlo će ti se i vratiti.

Na dubrovačkim zidinama, a i van njih, i danas se vide rane od gelera. Na ulazima u Stari grad postavljene su mape na kojima je ucrtana sva bol od granata koje su se rasprskavale u nepodnošljivim eksplozijama koje su razdirale uši, ali još više srca i duše starih Dubrovčana i svih nas koji smo zaljubljeni u taj grad.

Miloševićev je režim krenuo u rat protiv svega što je bilo metafora civilizacije. Miloševićev Radovan Karadžić u svojim „ranim poetskim radovim” je guslao: „Siđimo u gradove da bijemo gadove!” Miloševićev ratni pohod bio je pohod protiv gradova, tih živih svedočanstava da je zajednički život ne samo moguć, nego i savršeno normalan. Miloševićev režim bio je savršeno nenormalan, kanibalski i varvarski. Kao epigoni njegovih nedela, mi i danas živimo u varvarstvu. Jer, zlo se zlom vraća.

Dubrovnik je danas umnogome povratio predratni sjaj. Evo, i sada, u decembru, tamo pristaju brodovi-kruzeri, sa hiljadama turista koji nasmejani šetaju Stradunom, hodaju zidinama i gledaju put Lovrijenca i Lokruma. A gde je Srbija? Od sna o „velikoj Srbiji”, o „srpskom moru” koje će se bezmalo prostirati od Dubrovnika pa sve do iza Zadra, Srbija je postala predmetom onog starog vica. Jer, sem Mađarske, danas ni Srbija nema more. Sem ako ne računamo ono „iznajmljeno” i „pobratimsko” more koje joj je obezbedio opskurni Arkanov ratni drug Dragan Marković Palma. Dubrovniku turisti, sjaj i kruzeri, a Srbiji Palma. Fair enough!

(Autonomija)

Raste nezadovoljstvo u Vojvodini?

2011-11-30T20:42:00.000+01:00

Izjava profesora beogradskog Fakulteta političkih nauka Dragana Veselinova, bivšeg ministra u Vladi Srbije, da u Vojvodini treba da se održi referendum te da Vojvodina i Srbija zapravo nikada nisu ni bile ista država, izazvala je oštre reakcije i osude od strane političke elite.

Politički analitičar Miroslav Samardžić za Dojče vele ocenjuje da je reč o opasnoj ideji. “Nema dileme da je njegova ideja ekstremistička, da se demokratskim putem ne može ostvariti već samo nasiljem. Dakle, Vojvodina-republika se može ostvariti na isti način na koji je devedesetih godina prošlog veka planirano da se napravi ‘velika Srbija’. Znači, to može da se uradi samo nasilje, demokratskim putem ne može”, kaže Samardžić.

Proizvođenje krize ili nezadovoljstvo?

Samardžić smatra da među građanima u pokrajini za sada nema podrške za takve ideje. „Za sada nema potencijala u stanovništvu Vojvodine da se sledi jedna takva ekstremna politička pozicija. Ali, po mom mišljenju cilj ekstremnih autonomaša jeste da izazovu krizu a da se o statusu Vojvodine rešava u inostranstvu. Da rešavaju Brisel i vašington na osnovu krize koja se proizvede na terenu”, ocenjuje Samardžić.

Đorđe Subotić, predsednik nevladine organizacije Vojvođanski klub, misli drugačije. „Na poslednjem referendumu za Ustav Srbije, 56 odsto građana Vojvodine nije glasalo za ovaj i ovakav centralistickci ustav, koji Vojvodinu formuliše kao nesuštinsku autonomiju, odnosno autonomiju bez autonomije. Dakle, među tih 56 odsto građana treba tražiti biračko telo za ovu ideju”, navodi Subotić.

Nezadovoljstvo uzrokovano siromašenjem

Subotić tvrdi da razloga za nezadovoljstvo Vojvođana ima i previše. „Vojvodina je od nekad najrazvijenijeg područja pored Slovenije i Hrvatske, postala jedna od nerazvijenih regija Srbije. I to je sigurno prostor da se artikuliše nezadovoljstvo koje je kod građana prilično vidno. Ali je problem u tome što nema političke stranke koja je spremna da to artikuliše na izborima”, smatra Subotić.

Novija istraživanja javnog mnjenja govore o tome da se u znatnoj meri povećao broj ispitanika koji su nezadovoljni statusom Vojvodine i koji smatraju da Vojvodini treba da se vrati autonomija koju je imala po Ustavu SFRJ iz 1974. godine, zatim za Vojvodinu kao federalnu jedinicu, odnosno republiku unutar Srbije, a povećao se i broj onih koji su za Vojvodinu kao samostalnu državu.

U svakom slučaju, očigledno je da za sada u Vojvodini ne postoji nijedna relevantna politička stranka koja se otvoreno zalaže za samostalnost ove pokrajine od Srbije.

(Deutsche Welle)

Desna levica, leva desnica, i desanka šakić

2011-11-27T16:00:00.001+01:00

E pa baš lepo! Živimo u državi u kojoj bivši ratni huškači dobijaju naknadne presude protiv heroja antiratnog novinarstva. U državi na čijim različitim univerzitetima, bilo privatnim ili državnim, doktoriraju notorni nacionalistički falsifikatori. Doktoriraju na njima i bivše novinarke pod šlemom, potonje manekenke i ekspertkinje za mir u svetu. Tuže nas i doktoriraju propovednici klanja i ratne pljačka, zli pomagači i dodavači noževa pravim ubicama. Sve se to dešava ne 200 nego 20 godina nakon početka ratova. A bili su to ne samo ratovi, već i jedna od najvećih pljački sopstvene države – a bogami i okolnih – u istorii civilizacije. Malo li je!

Pre neki dan uhvatim sebe kako stojim pored bivšeg Miloševićevog portparola, današnjeg zamalo premijera i evropskog političara godine a sutrašnjeg ko zna čega. On svečano otvara put a ja i još 20 novinara izveštavamo. I kao da me neko ubo iglom u zadnjicu, odjednom se osetim kao da sanjam. Kao, legao sam 6. oktobra uveče da spavam i tako sanjam da sam se probudio u novembru 2011. a pored mene on, glavom, bradom i podvaljkom, priča o privrednim podvizima Srbije. I onda imam onaj osećaj da znam da sanjam, da pokušavam da se probudim, ali ne mogu. Kao da me neko prikovao za krevet teškim lancima noćne more i ne da mi da skočim, uštinem se, protrljam oči, protegnem se i zapalim cigaretu. I guštam je s neizmernim osećajem sreće što je sve to bilo samo ružan san. Ali, avaj, štipam samog sebe kradom tu na putu blizu Inđije, ali umesto buđenja, čujem njega kako priča o lustraciji. Koja, naravno, nikome ne treba jer moramo biti zagledani u budućnost.

Istovremeno, glavni urednik tuženog portala biva proglašen za ludog, za čoveka koji je potpuno izgubio kompas pa se ne snalazi. I samim tim društvo, kolege ga puštaju niz vodu. Iako svako jutro, popodne i uveče čitaju isti taj portal i u mraku se kikoću “uvredama” koje urednik izriče na račun onih bivših i ovih sadašnjih, u međuvremenu pomirenih. Niko da se zapita da li, zapravo, o našoj stvarnosti i možemo pričati drugačije nego kao što o njoj govore taj urednik i te internetske novine? Jer svi smo pomireni. Radije ćemo učestvovati u sveopštoj mimikriji, čije nam “norme” nalažu da glumimo normalnost. A sve one koji se drznu da nam ukažu na to da smo smešni, glupi, licemerni i – sve u svemu – bedni, automatski proglašavamo puknutima i ludima. Nesvesni da u ovakvom društvu nema normi jer norme dolaze od reči normalnost.

U takvom društvu deluje i takozvana anarhistička levica, čiji lideri, kao onomad Šešelj, zalivaju borce za ljudska prava čašama i flašama vode na javnim tribinama. Oni ne samo da zalivaju vodom svoje sagovornike, već sa sobom, “za svaki slučaj”, nose i suzavac u spreju. Pa se onda vrate u jedan ekskluzivni beogradski hotel čije ime je Hajat, gde žive u sopstvenom apartmanu… O čemu li, tada, razmišljaju? Da su kao “crvene brigade”? Da su rođeni zaštitnici radničke klase? Ili da su polupismene anarhističke vehabije i ziloti? Umesto da se jednostavno pogledaju u ogledalo i lepo sebi priznaju da veze nemaju sa životom.

A u stvari sva ta leva desnica i desna levica najviše zapravo podseća na desanku šakić.

(Autonomija)

Srbi sa Kosova da izvuku pouke iz Hrvatske

2011-11-25T23:43:00.000+01:00

Iako ima i značajnih razlika, postoje i značajne sličnosti između trenutne situacije na severu Kosova i situacije u Hrvatskoj tokom ratnih devedesetih godina kada je položaj Srba u pitanju, pa bi Srbi na Kosovu trebalo da izvuku pouke iz grešaka iz nedavne prošlosti, ocenili su lideri Srba iz Hrvatske.

Potpredsednik Vlade Hrvatske iz redova Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS) Slobodan Uzelac za Dojče vele kaže da su Srbi u prošlosti imali pogrešnu politiku artikulisanu oko parole “svi Srbi u jednoj državi”. “Ta se pogrešna politika razbila o glavu nama Srbima u Hrvatskoj. Pogotovo kada se ona sudarila sa nama takođe neprihvatljivom politikom hrvatske strane, u kojoj je Hrvatsku trebalo urediti kao državu bez Srba pa i državu protiv Srba”, kaže Uzelac.

Podsećanje na Z-4

Predsednik SDSS-a Vojislav Stanimirović u izjavi za naš program takođe upozorava da je Srbima u Hrvatskoj prvo nuđen plan Z-4, koji je predviđao puno više autonomije i prava nego što danas imaju Srbi u toj državi, ali su ga oni odbili. „Tu ima puno sličnosti i puno situacija da Srbi na Kosovu prođu otprilike kao mi”, upozorava Stanimirović.

Sličnu izjavu nedavno je dao i Milorad Pupovac: „I mi smo imali prilike koje smo propustili, a koje sada Srbi na Kosovu imaju a koje nadam se neće propustiti. Da li su svesni toga? Jako bi bilo važno da budu svesni”

Barikade nisu rešenje

Slobodan Uzelac kaže da bi Srbi na Kosovu svakako trebalo tesno da sarađuju sa
državnim vlastima u Beogradu, a ne da se na svoju ruku preduzimaju akcije poput postavljanja barikada. „Bilo kakve aktivnosti koje nisu dogovorene na nivou države, ne mogu biti korisne za nacionalni interes, ko god da to preduzima”, kaže Uzelac.

„Barikadama neće ništa rešiti. Znači, moraju razgovarati i doći do rešenja”, slaže se Vojislav Stanimirović.

Suština je, kažu Stanimirović i Uzelac, u tome da se Srbi sa severa Kosova politički dobro organizuju i da koordiniraju svoje delovanje sa vladom u Beogradu.

(Deutsche Welle)

Država odbija da se suoči i sa ubistvima novinara

2011-11-23T18:48:00.001+01:00

Međunаrodnа federаcijа novinаrа (IFJ) proglasila je 23. novembar za Međunаrodni dаn borbe protiv nekаžnjivosti zločinа nad novinаrimа, a novinari u Srbiji su taj datum dočekali uz činjenicu da nisu razrešena tri ubistva kolega iz naše nedavne prošlosti.

Ni posle 17 godina nije rasvetljeno ubistvo novinarke Dade Vujasinović, kao što ni 12 godina nije bilo dovoljno za identifikovanje i kažnjavanje ubica novinara Slavka Ćuruvije. I dan-danas nepoznato je i ko je i zašto ubio novinara Milana Pantića pre deset godina...

Opasno je biti protiv

Novinar Teofil Pančić takođe je bio žrtva nasilnika i za razliku od brojnih drugih slučajeva, napadači na njega su uhvaćeni. „Država je tu i tamo nešto uradila. Ja sam još i dobro prošao jer su napadači na mene uhvaćeni, a nekakva kazna - iole pristojna - je napokon izrečena, što je opet bolje nego što se desilo u većini drugih slučajeva. Ali, ako gledam tu stvar malo šire, onda baš nema razloga za neko zadovoljstvo”, kaže Pančić.

Pančić dodaje da u Srbiji niko ko je u javnosti zapažen po stavovima i mišljenjima koja ne idu niz dlaku vlasti ili većinskom javnom mnjenju nema razloga da se oseća preterano sigurno. Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine kaže da su nerazrešena ubistva novinara zapravo posledica ukupne društvene atmosfere. „Srbija se uopšte nije suočila s prošlošću, sa zločinima koji su činjeni u njeno ime. U tom kontekstu možemo posmatrati smrt novinara i neotkrivanje onih koji su ubistva izvršili i onih koji su davali nalog. Očigledno da Srbija nema niti volje niti želje da se suoči sa svojom prošlošću”, tvrdi Sejdinović.

Rad pod policijskom zaštitom

Dragan Janjić iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije kaže da se novinari u Srbiji osećaju nesigurno, jer se u najmanje dva slučaja opravdano sumnja u umešanost države u ubistva novinara. “To je jedno vrlo teško nasleđe koje čini da novinari u Srbiji i dalje ne osećaju punu bezbednost, mada policija danas sa nama sarađuje na drugačiji način. Dakle, ukoliko je nekome bezbednost ugrožena, policija obezbeđuje zaštitu i sa tog stanovišta je situacija bolja nego što je bila. Samo, najgore je raditi pod zaštitom...”, upozorava Janjić.

Sve u svemu, kaže Nedim Sejdinović, država šalje lošu poruku novinarima.
„Država šalje poruku novinarima da budu oprezni i da ne zadiru u neke tabu-teme, jer uvek postoji mogućnost da ih neko sačeka iza ćoška. A najveće tabu-teme su ratni zločini iz prošlosti i korupcija na svim nivoima društva”, navodi Sejdinović.

Sva trojica naših sagovornika saglasni su u oceni da bi bilo manje pretnji i ugrožavanja novinarskih života da su odgovarali oni koji su ubili troje naših kolega.

(Deutsche Welle)

Vukovar - da se zaboravi

2011-11-18T19:35:00.000+01:00

Jesenjih dana, pre 20 godina, novosadske bulevare i ulice gradova i sela u Vojvodini gazili su tenkovi, koji su se bili zaputili u opsadu Vukovara. Danas, na dvadesetogodišnjicu pada Vukovara malo ko o tome u Srbiji uopšte želi da priča.

“To je problem sa izgubljenim ratovima. Imam utisak da se sve polako prekriva jednim opštim tonom zaborava. A ono što je dominantno je jedno opšte osećanje nelagode. Tako da je to pitanje jednog apsolutnog i potpunog poraza. I, naravno, u svakom porazu se traže psihološka opravdanja”, kaže Miloš Vasić, novinar koji je u vreme krvavog raspada Jugoslavije izveštavao sa vukovarskog ratišta.

Zaboravljanje - put u ponavljanje

Političar Nenad Čanak, koji je bio antiratni aktivista zbog čega je bio prinudno mobilisan i odveden na ratište, kaže da je bežanje od prošlosti veoma opasno za budućnost. „Ko radi na tome da se ovo zaboravi, radi na tome da se ovo ponovi. Svako onaj ko prikriva istinu o Vukovaru i celom tom periodu odgovoran je za to što počinioce velikih zala neće stići ruka pravde i što se ta zla mogu onda i ponoviti”, poručio je Čanak.

Novosadski studenti koji su rođeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, uglavnom ne poznaju taj tragični deo nedavne prošlosti:
„Pa ne znam mnogo, roditelji mi nisu pričali baš mnogo o tome. Ali štagod da se desilo - ne treba da se ponovi”.
“Dolazim iz krajeva gde je takođe bio rat, ali nisam puno upoznata s tim šta se dešavalo u Vukovaru. Samo znam da je to bilo strašno za nas kada smo bili mali. Nismo mnogo ni pitali o tome, baš zbog toga što smo se plašili svega toga.”

Simbol uništenja

Neki od njih kažu da razumeju simboliku Vukovara: „Vukovar je po meni simbol najdestruktivnije energije koja je postojala među tim narodima, simbol pljačke, razaranja... Ništa lepo ne može da se pomisli kada se danas kaže ‘Vukovar’ u svetu ili u Evropi.”

Pred srpskim pravosuđem 15 osoba je pravosnažno osuđeno na višegodišnje kazne zatvora zbog ratnih zločina na teritoriji Vukovara 1991, a u toku je veći broj istraga zbog zločina počinjenih u tom gradu.

(Deutsche Welle)

Dajte nam trailere, zajebite filmove!

2011-11-12T19:04:00.001+01:00

Kažu mudri i pametni ljudi da prvo treba naučiti čitati, da bi se uopšte moglo pisati. Što važi za, na primer, novinare. Jer je sada više nego ikad jasno: novinari su masovno nepismeni. Baš kao što ni lekari pojma nemaju. Pa vas – umesto od srca – leče od astme. I onda vas, ako se sami ne dosetite muci, “ubiju namrtvo”. Onda raja viče unisono: bože, zdravlja! A tamo gore nema njega da ih čuje. Ubila ga njegova lična zemaljska administracija. Nije im trebao Niče.

Evo, čitam komentare na forumima o jednom filmu. Kaže neki forumaš: „Pogledao sam trailer i film je bezveze!” Jer što bi čovek gledao film. Jebi ga, kad traje više od dva sata. Ko će to izdržati. Dajte nam trailere, zajebite filmove! Kao u onoj dajdžest verziji kapitalnih romana. Sećate se: „Tipa uvate drotovi bez razloga i drkaju ga kroz celu knjigu i na kraju ga sjebu do koske” (zemunsko izdanje Kafkinog „Procesa”). Ili „Seobe”, oslušnite: „Radi se o Srbima vojnim gastosima koji traže autonomiju ko Čanak, međutim, Švabe zabole racku za njih, već ih samo iskorišćavaju za sitne repa i rad na crno. Ovima dokurči i zapale za Rusiju. Tu se međusobno popičkaraju na ‘šud aj stej or šud aj gou’ foru. Neki odu, neki ostanu, a Rusi ih kao i Švabe ispale za šljaku i papire. Uglavnom ljudi najebali do bola.”

Odnosno: “Kome mi pričamo, ovde niko ništa ne čita…”, kako to lepo kaže Mirko Đorđević. S druge strane, istraživanja pokazuju da su građani Srbije svetski rekorderi po gledanju televizije. Onda bi čovek mogao pomisliti da, kad već nismo „načitani”, onda smo barem „nagledani”. To jest – najnagledaniji. Tu izgleda vredi nova poslovica: prvo treba naučiti gledati televiziju. Jer, kako nam se pohvalio jedan bivši student žurnalistike, kudeći opšte obrazovanje dobijeno na fakultetu: „Pa, zamislite, ja sam prvi put čuo za Al Džaziru na četvrtoj godini faxa?!” Stvarno, grozni su ti profesori kad ga tome nisu naučili! Doduše, nove generacije studenata će sada možda imati priliku i da gledaju Al Džaziru, balkansku verziju. Ako su na dobrom kablovskom operateru. Ako nisu, onda Al Džazira i ne postoji.

Još uvek se ne zna šta se desilo sa svega 400.000 starih švapskih cigala iz Subotice. Te su cigle bile ugrađene u srušeno zdanje tamošnjeg pozorišta. I onda su jednostavno nestale pod okriljem noći. Iako je za njihov transport trebalo angažovati valjda desetak šlepera. Jedna verzija kaže da su ih odneli „poverioci”, na ime duga. Drugi pak tvrde da su od tih cigala izidani salaši, kuće, ograde, pomoćni objekti… Kažu i svinjci. Čak su i u Banjaluci uspeli od fašista sačuvati dobar deo kamena od srušene Ferhadije. Pa ga sad nanovo ugrađuju u džamiju koja, mic po mic, kao Stari most u Mostaru, opet raste.

A malo južnije vredni neimarski rendžer Emir Prvovenčani Kusturica Nemanjić namerio se da apgrejduje svoje zidarske sposobnosti. Od Drvengrada zdao se u Kamengrad. Pošto mu treba autentičnog kamena, koji se može dobiti pojeftino, ovaj se filmski reditelj uputio u srpsku Hercegovinu. Tamo je namerio da razgradi stare austrougarske željezničke stanice i poneki most. Jer su građeni od autentičnog „švapskog” kamena. Za sada nije poznato da li je osvedočeni sarajevski prodavač cigli prebacio i poneku subotičku opeku u Višegrad.

Da ne bude da svi samo nešto kradu i razgrađuju, potrudio se marljivi Svetislav Mančić. Ovaj privatni preduzetnik iz Gadžinog Hana podno Niša u svom preduzeću za obradu kamena došao je na ingenioznu zamisao. On je, naime, napravio montažnu crkvicu! Kako izveštavaju dnevne novine, taj se sakralni objekat može preneti na svaku lokaciju do koje može stići kamion. Potom Svetislavu treba oko sat vremena da je lepo namontira. Crkvica ima nekih 13 kvadrata, podobna je i za svadbe, i za upokojenja, i za krštenja, i za šta god ljubezni domaćini iskažu interesovanje i platežnu podobnost. Unutra je propisno ikonopisana, ima i oltar, a na vrh glave joj stoje kupola, krst i zvonik. I još je od mermera! Nezvanično, Mančić je uposlio i dva sveštenika. Pored njih, u crkvu može stati još petnaestak pravoslavnih duša.

A ove sedmice je Vuk Jeremić postao predsednik Teniskog saveza… Nekako uporedo s tim Novak je Đoković prestao igrati tenis. A ko ne bi!

Uglavnom, što rekoše Zemunci, najebali smo do bola…

(Autonomija)

Ustav treba menjati, ali kako?

2011-11-02T18:42:00.000+01:00

Pet godina nakon usvajanja Ustava Srbije, sve su češće i zešće kritike na račun ovog najvišeg zakonodavnog akta, kojeg neretko označavaju kao glavnog generatora društvene i političke krize u zemlji.

Pojedine nevladine organizacije, ali i stručnjaci za ustavno pravo smatraju da je ustav manjkav i protivrečan u tolikoj meri da je upravo on krivac što Srbijom vladaju partije a ne pravo, što je sudstvo daleko od nezavisnog, što nema decentralizacije države…

Profesorica ustavnog prava Marijana Pajvančić za Dojče vele kaže da sa aktuelnim ustavom Srbija ne može ući u Evropsku uniju. “Sa ovim ustavom mi u EU ući nećemo, zato što on ne poštuje evropske standarde i zato što nema integrativnu klauzulu. Dakle – on mora biti promenjen”, tvrdi Pajvančićeva.

Potpredsednica Skupštine Vojvodine Maja Sedlarević smatra da se novi ustav mora doneti odmah nakon izbora. „Jedino što možemo da očekujemo jeste da odmah po završetku izbornih procesa, koji nas čekaju 2012. godine, Srbija mora da krene u proces izmene ustava, da bi bila u prilici da nastavi put evropskih integracija”, navodi Sedlarevićeva.

Međutim, iako je prilikom usvajanja ustava često bilo naglašavano kako će ga lako biti promeniti, Marijana Pajvančić tvrdi upravo suprotno. „Ovaj ustav neće biti lako promeniti i ja se ponovo plašim da, ako se u postupak revizije ustava uđe u jednoj vrlo turbulentnoj političkoj situaciji, on neće mnogo bolje izgledati, nego što izgleda ovaj koji imamo”, kaže naša sagovornica.

Aleksandar Popov deli njeno mišljenje. “Kada se približe izbori, onda se neka politička opcija seti da bi to mogla biti profitabilna tema i da se onda krene u tu varijantu. Ali, ja jednostavno zasad nisam optimista da će se u dogledno vreme doći do ustava koji bi bio optimalan za potrebe oove zemlje”, ocenjuje Popov.

Na ustavnom referendumu 2006. godine ustav je dobio manje od 44 odsto glasova podrške u Vojvodini, što je, smatra Maja Sedlarević, logična posledica činjenice da ustav nije obezbedio decentralizacijiu vlasti. „Autonomija Vojvodine nije garantovana ustavom, nego se i izvorni prihodi i imovina određuju donošenjem zakona u Skupštini Srbije”, kaže Sedlarevićeva.

Podsećanja radi, Ustav Srbije usvojen je pre pet godina bez javne rasprave, a poslanici su njegov tekst dobili neposredno pred vanredno zasedanje Skupštine Srbije, bez šanse da se upoznaju s njim, ali su ga ipak izglasali. Nakon toga usledio je referendum, koji je neuobičajeno trajao dva dana, na kojem je ustav izglasan, uz brojne sumnje u regularnost glasanja.

(Deutsche Welle)

Veterani formirali Mirovnu koaliciju

2011-10-31T17:43:00.000+01:00

Pojedina udruženja ratnih veterana sa prostora bivše Jugoslavije formirala su Mirovnu koaliciju, s namerom da rade na izgradnji i unapređenju mira i prevenciji ratnih sukoba u budućnosti.

Veterani su za vikend održali sastanak u Novom Sadu, a predsednik Mirovne koalicije Željko Vukelić iz Novog Sada kaže za Dojče vele da je želja veterana da razbijaju predrasude. „Jednostavno, to što dojučerašnji neprijatelji sede za zajedničkim stolom, znači da želimo da pošaljemo poruku društvu i drugim ratnim veteranima da možemo zajedno da sedimo i pričamo”, navodi Vukelić.

Razbiti predrasude o četnicima, balijama i ustašama

„Želimo da razbijemo predrasude jedni o drugima: o četnicima, balijama i ustašama. Mi smo učestvovali u tom ratu, prošli smo sve to i znamo da rat donosi patnju i zlo svim stranama. Oko te ideje smo se okupili”, objašnjava Vukelić.

Narcis Mišanović iz Sarajeva navodi da veterani žele da se ratovi više nikad ne ponove. „Mi ćemo pokušati da pošaljemo poruku da se više niko ne hvata za oružje, jer od nasilja i rata nema nikakve koristi. Jer vidite, mi moramo opet zajedno sesti za sto, a iza nas su žrtve. Bolje deset godina razgovarati i pregovarati, nego jedan sekund ratovati”, kaže Mišanović.

Rat je prokletinja

„Rat je prokletinja, rat nikome ne donosi dobro i mi pokušavamo da mladim generacijama pokažemo da nikome ne smeju dopustiti da ih zavede za bilo kakvu ideju da ginu”, poručuje Mišanović.

„Mi smo se ovde okupili da se stradanja ne zaborave i da do njih više nikad ne dođe”, kaže Božo Matanović iz Vinkovaca.

Veterani su upozorili da na prostoru bivše Jugoslavije još uvek postoje oni koji zagovaraju politiku podele i sukoba.

Koaliciju su formirali Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije iz Novog Sada, Udruga hrvatskih dragovoljaca Domovinskog rata iz hrvatske opštine Nuštar kod Vinkovaca i Udruženje demobilisanih boraca sarajevske opštine Novi Grad iz Bosne i Hercegovine. Na sastanku su učestvovali i predstavnici Boračke organizacije opštine Prnjavor iz Bosne i Hercegovine, Hvidre iz Brčkog i predstavnici hrvatskih veterana Domovinskog rata, koji još uvek nisu članovi Mirovne koalicije.

(Deutsche Welle)

Dabogda preučio!

2011-10-29T19:59:00.000+02:00

Umro je Radomir Konstantinović… Mediji su to prećutali… Kada biste „obične prolaznike“ na ulici priupitali da li znaju, možda, ko je bio Radomir Konstantinović, oni u ogromnoj većini pojma ne bi imali. Jer ovde niko ništa ne čita. Skoro pa ama baš niko. Ovde ljudi ne čitaju čak ni ove naše nikakve novine u gradskom prevozu.

Kada biste u toj zamišljenoj anketi pitali te iste ljude da li su čuli za delo „Filosofija palanke“, oni bi vas u čudu pogledali. Jer ovde na spomen reči „filosofija“ svi namah dobiju strašnu glavobolju. Ovi naši jezici imaju jednu unikatnost. Naime, oni poseduju glagol „preučio“. Pokušate li to, na primer, prevesti na engleski, ispašće nešto kao „over-learned, overlearning“. Što opet neće imati značenje koje kod nas ima. Jer, nema ovde ni jedne ozbiljnije palanke i mahale koja nije imala gradsku ludu koja je tako hodala ulicama i mrmljala ili pevala sebi u bradu. Neke od tih gradskih luda bile su alkoholičari pa im je čaršijska raja plaćala cugu i posedala ih za sto da se nasluša tih čudnovatih mrmljarija. Ludi Ale u Banjaluci nije bio alkoholičar, već je čak deci delio čokoladice „životinjsko carstvo“ i onda fascinirao nas klince tako što bi nam dokazao da, ukoliko samo kažemo koji je broj sličice, on će znati koja se životinjka iza toga krije. Ludi Ale je, pogađate, bio preučio. Gradska legenda je govorila o tome da je Ale završio „najmanje dva fakulteta“ i naravno – pukao! Zato, sine, mani se te knjige i pazi da ne preučiš, poludećeš od nje, upozoravali su brižni roditelji svoju decu.

Prošle je sedmice njujorški dizajner, a „naše gore list“ Mirko Ilić održao pres konferenciju ovde u Novom Sadu, u onom Muzeju savremene revolucije, ili kako se već to zdanje zove. Bila je to slabo posećena „presica“, doslovno bez ijedne jedine kamere, sa nekoliko novinarskih entuzijasta koji se još kako-tako bave nepostojećom kulturnom rubrikom u našim medijima, a neki od njih i još kako-tako razlikuju Mirka od Miroslava Ilića. Mirko Ilić je bio provokativan, štono se kaže – bacio je kamen u žabokrečinu, koja se načas ustalasala i pokušala mu objasniti da je „prestrog“ ili suviše ciničan i ironičan prema nama ovde. Sve se to odvijalo u onoj bože-me- sačuvaj ružnoj bioskopskoj sali Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Ili Muzeja revolucije, kako se to zdanje već zove. Pod slabim osvetljenjem, sa stolicama punim grinja i imobilijarom iz kojeg izbija poruka da je ovde vreme zavazdan stalo i da ga se ni promena imena u Muzej savremene umetnosti ne tiče i ne može ga pokolebati. U takvom je prostoru Mirko Ilić provocirao „sedmu“ ovdašnju „silu“ zapažanjima tipa da je unazad nekoliko godina više mladih pohitalo napolje iz Srbije, nego u vreme zlikovca Miloševića. Oni su, tumačio je Ilić, očajni mladi ljudi, ali neverovatno kreativni te se u Njujorku vrlo brzo umeju proslaviti svojim umetničkim radom. Ali, novine ovdašnje – a o televizijama da ne pričamo – ni mukajeta. Ćute i ćute, jer pojma nemaju i jer ne žele imati tri čiste o tome. Jer su ta deca bolja od nas. A k’o da je neki problem biti bolji od nas!

Nadovezao se na ovu opasku Mirka Ilića i ve-de direktora tog muzeja na novinarsko pitanje zašto se u tom zdanju ne organizuju i izložbe tih mladih darovitih osoba, ako je već istina da one postoje. Ve-de je rekao da je to zato što mediji ne pišu o tome pa kako da onda oni, „kulturni poslenici“, mogu i saznati za te mlade persone non grata. E, sad, daj bože da je to ve-de pokušavao samo ispasti vickast. Ali, plašiti se da nije, neg da on stvarno tako misli: da uz jutarnju kaficu pročita neki ovdašnji tabloid i u njegovom specijalnom i debelom kulturnom dodatku spozna kome bi sada valjalo organizovati izložbu.

Umro je, dakle, Radomir Konstantinović. Njega, u stvari, nema odavno, jer je već godinama i godinama živeo u svom unutrašnjem egzilu, na šestom spratu jedne beogradske zgrade, u blizini Kalenićeve pijace. Niko nije mario za njega, čak mu je i rodna Subotica uskratila priznanje „počasnog građanina“ pre šest godina. Umro je, i palanka je odahnula. Palanka i dalje može nastaviti da samozadovoljno vonja, jer je sve manje onih koji su tu da bi joj pod nos poturali ogledalo u kojem se zrcali njena gadna, čudovišno-fašistička njuška. Da palanačka sreća bude još veća, tu je i fakat da ni Konstantinovića nema ko da nasledi. Konstantinovići odlaze a iza njih ostaju rupe, nenadoknadive. Žabokrečina može mirno da počiva. A i onaj Mirko Ilić je, hvala bogu, otišao nazad u svoj sodomsko-gomorski Njujork.

(Autonomija)

Živkovu i Gruhonjiću uručena nagrada „Dušan Bogavac“

2011-10-27T21:19:00.000+02:00

„Hrabrost je sastavni deo novinarstva i svi koji podležu cenzuri i pritiscima, čega ima sve više od demokratskih promena 2000. godine, odriču se i toga da se zovu novinari. Isto važi i za etiku“, rekao je Gruhonjić.

Živkov je naveo da su u novinarstvu etika i hrabrost jedna te ista stvar i da su to dve strane istog novčića.

Bivši dobitnik nagrade „Dušan Bogavac“ i bivši urednik Republike Nebojša Popov rekao je da nagrada pokazuje da uvek ima onih koji se bune i time drže do dostojanstva i čestitosti.

„Uočio sam perverznu pojavu da oni koji se bune češće bivaju kažnjeni nego što dobijaju podršku, pa i od medija. Tu mislim na radnike koji su uspeli da se suprotstave lošim privatizacijama. Bune se i studenti, verovatno će se buniti i novinari, bune se policajci“, rekao je Popov.

Popov je naveo da su „jahači srpske apokalipse i dalje čvrsto u sedlu“ a da su kabine u kojima sede novinari „dobro zaptivene u strahu od promaje i promena“.

„Oni koji rade u medijima verovatno imaju više razloga da se uklope u ovaj nakaradni politički i ideološki sistem nego što nalaze motiva da se pobune“, rekao je Popov.

Potpredsednik NUNS-a Dragan Janjić rekao je da je novinarska hrabrost danas potrebna „više nego ikad u proteklih 10 godina“.

Gruhonjiću i Živkovu nagradu je uručila ćerka Dušana Bogavca, Milena Bogavac.

U obrazloženju žirija navodi se da „Gruhonjić predanim žurnalističkim angažmanom doslovno živi novinarstvo“ i hrabro promoviše demokratske i antifašističke stavove, dok Živkov lucidno i satirično ispisuje hroniku vremena, ne posustajući pred sve nasrtljivijom tabloidizacijom i kretenizacijom medija. Nagrada „Dušan Bogavac“ ove godine dodeljena je 18. put, a prvi dobitnik, 1991. godine, bio je Stojan Cerović.

(Beta)

Da li Srbija uopšte želi u EU?

2011-10-17T22:29:00.000+02:00

Političke elite u Srbiji odustaju od evropskog puta zemlje, ukoliko su mu ikada, od 2003. godine do danas, zapravo iskreno i težile, smatraju predstavnici nevladinih organizacija i građanske Srbije, koji su pozvali na „pobunu” protiv obnavljanja prošlosti u Srbiji.

Oni su upozorili da dobijanje statusa kandidata, bez dobijanja datuma početka pregovora, znači veoma malo za izgradnju demokratske Srbije. Naime, tek dobijanjem datuma početka pregovora bio bi obezbeđen odgovoran odnos države prema obavezi uspostavljanja vladavine prava, evropskim integracijama, ali i prema sopstvenim građanima.

Datum pregovora znači kontrolisanje domaćih vlasti

Izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić kaže da se početkom pregovora otvara pitanje o poglavljima. „A jedno od najvažnijih poglavlja je pravosuđe i poštovanje ljudskih prava. Mislim da je to ono ključno pitanje, a odgovor na njega je zapravo i moj odgovor zbog čega mislim da Srbija odustaje od evropskih integracija”, navodi Kandićeva.

Bivši premijer Srbije Zoran Živković slaže se da je na putu ka EU jedno od ključnih pitanja dobijanje datuma početka pregovora, jer će tada domaća vlast biti konačno stavljena pod nečiju kontrolu. „Datum neće biti poklon proevropskim partijama pred izbore. To će biti kazna, to je strašni sud! Jer, kad dobijete datum, dolazi vam stotinu ili nekoliko stotina aparatčika iz Brisela, koji nadgledaju šta radite”, tvrdi Živković.

Svesno vraćanje u prošlost

Profesorica prava Vesna Rakić-Vodinelić smatra da je u Srbiji na delu obnavljanje prošlosti, a ne zalaganje za evropsku budućnost. „Mislim da je prvi korak ka otvorenom odustajanju od evropskih integracija bilo usvajanje ustava iz 2006. godine. Druga, za mene vrlo važna pravno-politička činjenica, bilo je stvaranje koalicije Demokratske stranke i SPS-a. Tu je došlo do pomirenja vrhova tih političkih stranaka, navodno u naše ime”, kaže Rakić-Vodinelić.

Namerni remetilački faktor

Reditelj Lazar Stojanović ocenjuje da je domaća spoljna politika od Srbije zapravo svesno napravila remetilački faktor u regionu. „Činićemo sve da smetamo. Ne znam kako neko nekoga može primiti i u kuću - a kamoli u organizaciju - ukoliko ovaj deklarisano, sistematski, obećavajući da će to i dalje raditi - smeta. I to je jedino što čini”, siguran je Stojanović.

Kako smatraju predstavnici građanske Srbije, otvaranjem pregovora Srbije sa EU bila bi otvorena pitanja korumpiranih političara, pravosuđa zavisnog od politike, potkupljenih medija, mira i stabilnosti u regionu, slobodnog tržišta, poštovanja granica, priznavanja žrtava i osude ratnih zločinaca. Bio bi otvoren put zabrani širenja etničke, verske, rasne, rodne mržnje... Prema njihovim rečima, to su stvarni problemi građana i države Srbije, a ne status Kosova.

(Deutsche Welle)

Jesmo li svi bagra?

2011-10-15T23:15:00.000+02:00

Da li ste čitali Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji? To je ono štivo koje je sačinio Savet za borbu protiv korupcije i u kojem, istini za volju, ima malo toga što već nismo znali, ali mu je osnovna vrednost u tome što su sve te činjenice skupljene na jedno mesto. Zbog toga se ovaj izveštaj zapravo čita kao krimi-roman, u jednom dahu. I zbog toga vam, iako smo sve to znali i ranije, nakon iščitavanja zaista pripadne muka.

To je verovatno jedan od razloga zašto svesni građani ove zemlje, kojima je preostalo još malo čestitosti uprkos sveopštoj moralnoj truleži, veoma često spas traže u eskapizmu. To je verovatni razlog zašto su čak dve trećine građana Srbije „navučeni” na medije, kako je pokazalo jedno nedavno istraživanje. Prosto: stvarnost je nepodnošljiva, a dubinsko iščitavanje stvarnosti izaziva stomačne tegobe. Minimum. Zato se ovdašnji sluđeni plebs drži onog stiha iz proročanske pesme Zabranjenog pušenja: „Što manje dijete znaš - to si manje nesretan...”

U jednom drugom, paralelnom, svetu egzistira ovdašnja politička elita, koja je od države napravila partitokratsku prćiju, gnezdo kleptokrata. Korumpirani političari iznedrili su korumpirane i pokvarene lekare, koji vas, čim stupite u ordinaciju, merkaju i iskusnim podlim okom procenjuju koliko ste „teški”. Te vam preporučuju svoju privatnu praksu a ne tu „državnu” ordinaciju u koju ste došli. Preporučuju vam potom i taldžijskog farmaceuta. Od Hipokrata su se pretvorili u hipokrite, bedne licemere. Iznedrilo je takvo društvo i podmitljive sudije, novinare, profesore, sve u svemu „intelektualce” koji su svojim nesebičnim angažmanom potvrdili da „intelektualci” zaista jesu najkvarljivija roba. Pa onda šalterske službenice i službenike, carinike, policajce, oficire, portire, inspektore, poreznike..., koji su, u zavisnosti od tarife, spremni da „zažmure na jedno oko”, a možda i na oba - i oka i uha.

Takvo jedno društvo, predvođeno svojom političkom elitom, s predumišljajem se - kao pantljičara - dovuklo do statusa kandidata za članstvo u Evropsku Uniju. Dovuklo se - poput gliste - do idealnog trenutka, do linije kada će kandidatura biti iskorištena jedino kao džoker za izbore. A ta i takva kandidatura, uzgred, ovdašnju vlast je jedino i zanimala. Jer kandidatura bez datuma početka pregovora ne znači u stvari ama baš ništa. Kandidatom se, naime, može biti godinama i decenijama, a tek s datumom početka pregovora ova država bi konačno dobila u zadatak da zaista poradi na civilizacijskim normama. To je, dakle, status s predumišljajem. Jer, hajde da se ne lažemo, od 2003. do danas ovde se sistematski radi na tome da Srbija zapravo nikada ne uđe u EU.

Šta će, međutim, povodom toga poduzeti „narod” - nevladine organizacije, druga, treća, četvrta i peta Srbija? Hoće li nastaviti manijački da bleje u televizor, da se zatvaraju u staklena zvona, budu apatični, kukaju i budu kritizeri, ili će, možda, neko nešto učiniti povodom toga? Na primer, izaći na izbore, preškrabati glasački listić, nacrtati Mikija Mausa, i tako pokazati ne revolt nego prezir prema političkoj „eliti”. Ili ćemo i dalje imati konzenus o tome da živimo u svinjcu, a da pritom ne želimo sebi da priznamo da smo i sami svinje? I slušati o tome kako smo „razočarani”, kako je „energija potrošena” na duži rok... Na radost hulja na vlasti i u opoziciji.

Doduše, kažu da svaki narod zaslužuje vlast/opoziciju kakvu ima. Samim tim, da li smo zaista svi ista bagra kao i oni?

(Autonomija)

Imovina - Nova prepreka Srbije na putu ka EU

2011-10-06T20:39:00.000+02:00

Pored svih prepreka koje stoje na putu Srbije ka Evropskoj Uniji, a u iščekivanju 12. oktobra, kada će konačno biti saopšteno da li je Srbija dobila status evropskog kandidata, sada se pojavila još jedna: Mađarska je najavila da će blokirati put Srbije ka EU ukoliko ne bude izmenjen nedavno usvojeni Zakon o vraćanju imovine.

Naime, kako objašnjava Balint Pastor, šef poslaničke grupe nacionalnih manjina u Skupštini Srbije, njegova partija Savez vojvođanskih Mađara žaliće se Ustavnom sudu Srbije jer smatra da je sporna jedna rečenica u zakonu. Prema toj rečenici, iz procesa vraćanja imovine automatski se isključuju svi oni koji su bili pripadnici okupacionih snaga za vreme Drugog svetskog rata, kao i njihovi naslednici. Prema Pastorovim rečima, na taj način se zapravo uvodi načelo kolektivne krivice. „Mi smatramo da odgovornost treba da bude individualna i da jednostavno nije pravično isključiti iz čitavog ovog procesa više desetina hiljada ljudi, bez da se uđe u to da li su ti ljudi činili neke zločine. Treba uzeti u ozbir i istorijsku činjenicu da su ti ljudi bili prinudno mobilisani”, kaže Pastor.

Selektivna koletivna krivica

On ističe da, s druge strane, zakon ne predviđa zabranu vraćanja imovine pripadnicima kvislinških snaga u Srbiji, što je, po njemu, apsurdno. On ističe i činjenicu da na našim prostorima žive ljudi koji su devedesetih godina činili ratne zločine i protiv kojih postoje pravosnažne osuđujuće presude. „Ali, ja se ne sećam nijednog slučaja da je bilo kome od njih oduzeta imovina”, kaže Pastor.

Tanja Miščević, bivša direktorica Kancelarije za evropske integracije smatra da pretnje iz Mađarske pomalo čude i podsećaju na politiku dvostrukih aršina. „Ali Mađarska sada ne postupa na isti način kako je to činila ranije ili kako se to primenjivalo u njenom slučaju. Poznato je da je ona imala i da dan-danas ima spor sa Slovačkom oko vrlo sličnih stvari i tu nije bilo ovakve vrste uslovljavanja. Ali, očigledno je da oni koriste ovakve stvari i za svoje unutrašnje potrebe”, ocenjuje Miščevićeva.

Mađarska ne blefira

Ipak, ona dodaje da upozorenja iz Mađarske nisu pucanj u prazno. „Svaka država može da zakoči procese integracije jedne države. Videli smo to na primeru naših suseda Hrvata sa Slovencima. I tu nema veze o kojoj je državi članici EU reč i kolika je njena veličina i politička snaga. Prosto, kada se odluke donose jednoglasno, onda morate računati na tu činjenicu da postoje razlozi zbog kojih bi neka država mogla da vas zakoči. Ali, u svakom slučaju ovo nije pucanj u prazno i svakako će biti iskorišten”, upozorava Tanja Miščević.

Oštrim primedbama Saveza vojvođanskih Mađara i države Mađarske pridružili su se udruženja vojvođanskih Nemaca, koji takođe smatraju da je zakonom potvrđeno načelo kolektivne krivice i takođe najavljuju međunarodnu akciju podrške njihovim zahtevima.

(Deutsche Welle)

I Vojvođani na popisu stanovništva

2011-10-03T19:14:00.000+02:00

U Novom Sadu i još nekim vojvođanskim gradovima neposredno pre početka popisa stanovništva postavljeno je mnogo bilborda sa kojih se građani pozivaju da se izjasne kao Vojvođani.

Autor bilborda je potpisan kao grupa na društvenoj mreži Fejsbuk (Facebook), koja nosi naziv “Ja sam Vojvođanin/ka”.

“Imaš pravo da budeš to što jesi! Na predstojećem Popisu stanovništva građani i građanke odgovaraće i na pitanje o svojoj nacionalnoj opredeljenosti. Mnogi ne znaju da imaju pravo da se izjasne kao Vojvođani. Važno je da znaš: Nacionalna pripadnost je stvar tvog osećanja!”, piše na jednom bilbordu.

„Ja sam Vojvođanin. Neću put, nego povratak u Evropu!”, piše na drugom bilbordu. Na trećem se navodi: „Ja sam Vojvođanin. To smo - što smo!”

Kulturni rasizam?

Politički analitičar iz Zrenjanina Miroslav Samardžić, međutim, video je i još jedan bilbord, koji ga je veoma zabrinuo. „Ovde nije problem u tome što se sa bilborda građani pozivaju da se izjasne kao Vojvođani, već je problem u argumentaciji. Na bilbordu koji sam ja vidio piše: ‘Ja sam Vojvođanin, znam i ćirilicu, i to sva slova’. To implicira da onaj koji se ne izjašnjava kao Vojvođanin ne zna sva slova, nekulturan je, nepismen… Moje mišljenje je da je ova poruka klasičan primer autonmaškog kulturnog rasizma”, navodi Samardžić.

Ili antinacionalizam?

Najprepoznatljiviji vojvođanski autonomaški lider Nenad Čanak ne vidi nikakav problem u ovim bilbordima, već smatra da oni smetaju nacionalistima. „Njima najviše i smeta sve ono što izlazi iz saterivanja u etničko-klerikalne getoe i upravo ovakve akcije izazivaju najviše ogorčenja kod njih. A oni koji ne žele da se izjasne po nacionalnoj osnovi, nego hoće to da učine po regionalnom, nisu konfliktna strana ovoga društva i ja ne vidim šta je tu problem”, kaže za Dojče vele Čanak.

Vojvođani i Jugosloveni su „ostali”?

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže da je elementarno pravo svakoga da izrazi svoj identitet, bilo nacionalni, regionalni ili neki drugi. „Tako da ja ne vidim ništa sporno u tome što se sugeriše da bi i neki regionalni identitet. S tim što ne treba nikome nametati identitet, jer bi svako trebalo da je dovoljno svestan sopstvenog identiteta”, navodi on.

Popov, međutim, upozorava da je moguće da će svi oni oni koji se ne izjasne kao pripadnici neke od takozvanih tradicionalnih nacija, biti svrstani u „ostale”, pa tako i Jugosloveni, Vojvođani itd.

Inače, bilbordi su tipski i na svakom se nalazi zastava Vojvodine, trobojka sa tri žute zvezdice u sredini, iznad koje piše “Ja sam Vojvođanin/Ja sam Vojvođanka”. Zastava je predstavljena u obliku otiska prsta. Na Fejsbuk stranici se navodi da je autor bilborda „nevladina organizacija”.

(Deutsche Welle)

Beograde, laku noć!

2011-10-01T12:03:00.002+02:00

Sad se, eto, po hiljaditi put svi iščuđavamo što su zabranili Prajd. Ali ono što mene više zanima jeste kakav će biti odgovor “građanske Srbije” na ovu najnoviju bestidnost i bestijalnost. Hoće li se hiperproduktivno pisati saopštenja, davati krupne i sitne izjave, nijedna nova i svaka ista? Ili će se stvarno nešto desiti, nešto smisliti, nešto uraditi, nešto videti i nešto promeniti? Hoće li se ta građanska Srbija već jednom stvarno pojaviti na ulicama Beograda, da nas uveri da - sem ono malo njih što ih u brk znamo - zaista i postoji, bar u hiljadama? Hoće li učiniti da ulice vrati ljudima a ne zverima?

Kakav je dosadašnji bilans Prajda u Srbiji? Pre deset godina krvoproliće, pre dve godine ista zabrana kao i ove godine, prošle godine orgijanje zla po ulicama Beograda, ove godine zabrana kao i 2009... Kakva je dosadašnja reakcija „građanske Srbije” na fašistički zulum? Sramna i nikakva. Što bi moglo da znači da građanske Srbije - sem u onim tragovima - zapravo i nema. A oni što bi da se kliču građanima zapravo su u najmanju ruku malograđani. Bedni, a da kakvi bi bili.

I nije tu reč o nekakvom zavičajnom poreklu, kako bi se to začas poradovali „elitisti” i „starograđani”. Tu je reč o posledicama preširoke podrške fašističkim ideologijama, snobovskom šovinizmu i autizmu nebeskog etnosa. Tu je reč o bolesnom jednom društvu...

Jer, da podsetimo, najveći poraz prošlogodišnjeg Prajda nije bilo to što su ove falange lomile Beograd i policajce. Ma ne! Najporaznije su bile priče onih učesnika u Paradi koji su, nakon što su ih u maricama pobacali po različitim delovima grada, bili izloženi torturi „običnih građana”. Dobrovoljnih ludaka koji su im iz automobila trubili i volonterski im psovali majku, istih takvih slučajnih prolaznika i kafanskih gostiju na poluperiferiji Beograda.

Onog istog Beograda koji je do pre 25 godina bio jedna od evropskih metropola u kojoj se imalo šta videti i čuti. Tog istog Beograda u kojem danas na Skadarliji, u „Tri šešira” sviraju tambure, a u susednoj kafani nesnosni trubači. Onog istog Beograda koji je pre 25 godina strancima prodavao svoj kosmopolitski duh. Tog Beoograda koji danas kao svoj brend strancima prodaje činjenicu da se ovde, „kod nas”, može biti legitimno svinja za jeftine pare. Onog Beograda Pekića, Kiša, Ujevića, i ovog Beograda Ćosića, Bećkovića i stotinu antisemitskih naslova u knjižarama.

Tog zabunjenog Beograda koji je u studentskim protestima nosio transparent „Beograd je svet”, a istovremeno policajcima vikao „Idite na Kosovo” i nemojte nas tući neg udrite te tamo Albance. Tog Beograda koji je - rušeći Miloševića - u vazduh dizao tri prsta, izmišljeni simbol pod kojim su učinjeni nepojamni a vrlo stvarni zločini. Te Srbije koja je za predsednika dovela ideologa Obraza, ubeđenog ljotićevca Koštunicu. Te Srbije čiji i sadašnji predsednik mlati okolo s tri prsta na obe ruke. Te Srbije koja se drznula da četnike stavi u istu ravan s partizanima.

E, pa jebeš ga, što se onda čudimo što nema Prajda? Jer, kako da bude Prajda kada nema građanske Srbije. Sem u tragovima, a tragovi se začas zatru. Beograde, laku noć...

(Autonomija)

Temerin - poligon za obračun ekstremista?

2011-09-27T19:39:00.001+02:00

Ma koliko političari žmurili, etnička distanca u Vojvodini postoji, a incidenti na međunacionalnoj osnovi u ovoj pokrajini u prvi plan nekako uvek izbijaju kako se pojačava napetost na Kosovu i kako se približavaju izbori.

Najnoviji incidenti u opštini Temerin, a posebno njihova interpretacija, ponovo su u žižu javnosti doveli međunacionalne odnose u Vojvodini.

Politička analitičarka Žužana Serenčeš za Dojče vele kaže da međunacionalne napetosti u Vojvodini rastu kad god se u Srbiji zateže situacija sa Kosovom ili se približavaju izbori. “Kad god su neke napete ili frustrirajuće političke situacije na domaćoj sceni, to se - po sistemu nekih volšebnih spojenih sudova - zapravo očitava u povećanju različitih incidenata, najčešće na nacionalnoj osnovi”, ocenjuje naša sagovornica.

Temerin - lakmus papir za Vojvodinu

Vladimir Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva kaže za naš program da su istraživanja te nevladine organizacije pokazala da su međunacionalni odnosi u Temerinu ogledalo međunacionalnih odnosa u Vojvodini. „Temerin je lakmus teren za međunacionalne odnose u Vojvodini. To je najdelikatnija od svih 45 opština. Ako je u Temerinu stabilna interetnička situacija - biće svuda”, navodi Ilić.

Ilić ilustruje etničku distancu koja postoji u Temerinu: „Imamo prostornu podelu mesta: jednu trećinu otprilike, gde je dosta rizično govoriti mađarski na javnom mestu, jednu trećinu gde se to uglavnom može, i treću gde se to može spokojno činiti. Etnička distanca postoji i ima mnogo slojeva. Prvo, imamo višedecenijsku etničku distancu između stanovnika mesta Temerin i susednog mesta Bački Jarak. Ta distanca je vidljiva kad se čovek vozi prigradskim autobusima. Sasvim je vidljivo ko s kim komunicira, a ko s kim ne komunicira i ko se kada usteže da sa onima sa kojima komunicira se obraća na maternjem jeziku.”

Zašto nisu zabranjeni ekstremisti?

S obzirom da je javna tajna da u Temerinu operišu i mađarski i srpski ekstremisti, oličeni u Omladinskom pokretu 64 županije i u Obrazu., Žužana Serenčeš smatra da je neverovatno da još uvek nije zabranjeno delovanje tih pokreta. ”Moj je utisak da se sada već može govoriti o izbegavanju zabrane nekih klerofašističkih i neonacističkih organizacija”, ocenjuje ona.

Pored temerinskog slučaja, u ponedeljak su mediji javili da je demoliran Mađarski kulturni centar u Novom Sadu i da je preškraban natpis sa imenom glavnog grada Vojvodine na mađarskom jeziku.

(Deutsche Welle)

Šovinizam i homofobija kod mladih u Srbiji

2011-09-23T20:04:00.003+02:00

Nemali broj mladih u Srbiji ispoljava šovinističke, nacionalističke i homofobične stavove. Moguće je da će se oni u budućnosti promeniti na bolje, pod uslovom da se i Srbija promeni.

Prema istraživanju “Stavovi i vrednosne orijentacije srednjoškolaca u Srbiji”, koje je sproveo Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, učenici srednjih škola u većini ispoljavaju konzervativne stavove, šovinisti su i veoma su homofobični.

Autorka istraživanja Marija Radoman za Dojče vele kaže da ovakvi rezultati ne treba nikoga da čude. „Srednjoškolci u Srbiji pokazuju prilično stereotipne stavove. Oni jesu uglavnom i tradicionalni i konzervativni, a posebno zabrinjavaju neki njihovi stavovi o LGBT populaciji i o Romima. Ali, ti stavovi odražavaju sliku današnje Srbije, tako da ne treba da nas mnogo čude kao takvi”, objašnjava naša sagovornica.

Mladi se mogu promeniti

Jaču ili umerenu homofobiju iskazuje oko 60 odsto ispitanika, a šovinistički odnos prema Romima iskazuje blizu 70 odsto anketiranih učenika. Na vrhu liste „srpskih neprijatelja” su Albanci. Anketirani su srednjoškolci u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu, Novom Pazaru i Kruševcu, njih ukupno 630.

Marija Radoman kaže da se mladi mogu promeniti, ali se svakako neće promeniti sami od sebe. „Mi možemo da očekujemo u budućnosti da se oni izmene, ali oni se neće promeniti sami od sebe. To zavisi opet od toga da li će Srbija da se menja”, smatra ona.

Profesori šire mržnju

Istovremeno, ove sedmice Novi Sad potresao je skandal sa jednom profesoricom iz srednje škole, koja je putem društvene mreže Fejsbuk širila otvorenu mržnju prema LGBT populaciji i prema nacionalnim manjinama, što je izazvalo zgražavanje javnosti.

Marija Radoman, međutim, kaže da je to iščuđavanje zapravo licemerno. „Nije ta profesorica usamljena, ima ih još. I opet je sada javnost ‘začuđena’ kako je moguće da se to u Srbiji dešava... A zašto malo bolje ne pitaju svoju decu šta se dešava u toj školi. Jer ja mislim da se to masovno dešava, da profesori reprodukuju neke homofobične, šovinističke, nacionalističke stavove…”, ocenjuje Marija Radoman.

A direktor škole u kojoj radi profesorica koja širi mržnju preko medija je poručio: „Konačnu odluku ćemo mi doneti nakon svih relevantnih činjenica.”

Podsećanja radi, u istoj toj školi u februaru mesecu jedan učenik je teško pretučen samo zato što je nosio dres neomiljenog fudbalskog kluba.

Zato bi, možda, za početak bilo dobro da prestanemo da se iščuđavamo nad očiglednim stvarima i učinimo nešto za sopstvenu decu.

(Deutsche Welle)

“Video sam kako ubijaju decu…”

2011-09-19T18:40:00.000+02:00

Sistem zaštite svedoka ratnih zločina u Srbiji, sve su prilike, u najmanju ruku ne funkcioniše. O tome govori i slučaj trojice policajaca-insajdera, koji su se odvažili da Tužilaštvu za ratne zločine ispričaju kakvim su ratnih strahotama prisustvovali. Umesto zaštite, međutim, dobili su torturu.

”Jednostavno, nisam mogao više da živim sa tim da sam bio očevidac raznih događaja, raznih ubistava, raznih pljački, raznih silovanja. Jer sam gledao, video sam kako ubijaju, video sam, jednostavno sam video, nisam ja kriv zato što sam video... Mogao je neko drugi isto tako da bude na mom mestu”, posvedočio je Jovan Golubović, bivši pripadnik posebnih jedinica policije Srbije, danas u penziji, koji je dao iskaz Tužilaštvu za ratne zločine još 2006. godine a potom ušao i u program zaštite svedoka.

Međutim, umesto zaštite, kako su posvedočili Golubović i još dvojica njegovih kolega - takođe nesuđenih zaštićenih svedoka - doživeli su da im identitet bude otkriven gotovo istog momenta kada su dali iskaze u kojima su konkretne i još uvek aktivne policajce optužili za zločine počinjene na ratištima širom bivše SFRJ. Oni za otkrivanje identiteta optužuju pojedine tužioce za ratne zločine.

Jedinica za zastrašivanje svedoka

„Životi su nam ugroženi strahovito, stalno. Još kad sam prvi put dao izjavu u Tužilaštvu za ratne zločine, odmah su mi bacili bombu na lokal i kuću. Imam i zapisnik, do dan-danas nije otkriveno ko je to uradio. Mi sad čekamo samo kada će taj slavni metak da dođe”, ispričao je Slobodan Stojanović, policajac koji je danas takođe u penziji.

Bojan Zlatković, bivši pripadnik Specijalnih antiterorističkih snaga (SAJ), dobio je otkaz iz policije, tvrdi zbog toga što je svedočio o zločinima. On kaže da je Jedinica za zaštitu svedoka zapravo jedinica za zastrašivanje svedoka. „To nije program zaštite, već program zastrašivanja, teškog zastrašivanja. Dve godine ja i moja porodica trpimo torture od te Jedinice za zaštitu svedoka, sa namerom da me odvrate od daljeg svedočenja”, naveo je Zlatković.

Ko su heroji a ko izdajnici?

Policajci koje su ova trojica policajaca optužili za ratne zločine držani su u pritvoru 90 dana a nakon toga su pušteni da se „brane sa slobode”, samo što suđenja nikada nisu počela. Bojan Zlatković navodi da su ti policajci danas „ratni heroji” a on i njegove kolege „srpski izdajnici”. „Ja smatram da nije izdajstvo otkriti ubice, otkriti ljude koji su činili zločine, koji su ubijali decu na moje oče metkom u čelo. Decu, koja nemaju više od 13 godina. To su ljudi koji su silovali žene, koji su ubijali civile po naređenju viših starešina, koji su potom napredovali meteorski...”, ispričao je Zlatković.

Golubović, Stojanović i Zlatković ispričali su da su i njima i njihovim porodicama životi u Leskovcu i Vlasotincu nepodnošljivi, jer ih okolina ignoriše zbog navodnog izdajstva. A oni su samo, kako kažu, poverovali u demokratiju u Srbiji i želeli da pokažu da je samo manjina srpskih policajaca činila zločine na ratištima.

Bilo kako bilo, nakon ovakvih iskustava treba postaviti pitanje ko će se još od policajaca usuditi da svedoči o nepojamnim zločinima koji su počinjeni u ime iste te policije?

(Deutsche Welle)

Sukobi u Demokratskoj stranci oko Vojvodine?

2011-09-13T22:05:00.000+02:00

O sukobima u Demokratskoj stranci se odavno priča, ali oni još uvek tinjaju ispod površine javnosti. Da li će predstojeći izbori ujediniti suprotstavljene struje i da li se te struje bore za neku ideju ili, prosto, samo za što veći kolač vlasti i moći?

Da li u Demokratskoj stranci postoje oštri sukobi na relaciji Beograd-Novi Sad? Ovo pitanje opet je isplivalo na površinu nakon što je u ponedeljak iznenada otkazana sednica Skupštine Vojvodine, na kojoj je trebalo da se raspravlja o pitanjima vojvođanske svojine.

Sednica pokrajinskog parlamenta otkazana je iako Vlada Vojvodine, na čijem je čelu potpredsednik DS-a Bojan Pajtić nije povukla svoje amandmane i iako samu sednicu nije otkazao predsednik parlamenta. Po skupštinskim kuloarima moglo se čuti svašta, pa čak i to da je došlo i do žestokih svađa i fizičkih obračuna unutar najjače partije u Srbiji. Ništa od toga, naravno, nije se moglo proveriti.

Izbori kao faktor ujedinjenja u DS-u

Politički analitičar Jovan Komšić za Dojče vele ocenjuje da Demokratska stranka može da doživi fijasko baš na pitanju Vojvodine. „Ako Demokratska stranka želi da dobije izbore i ako bude nastavila sa ovom vrstom simuliranja decentralizacije i simuliranja institucionalnih i ustavnih prava i nadležnosti Vojvodine, to može da bude vrlo veliki problem za DS i za šanse da ponovo pobedi na izborima u Vojvodini”, smatra Komšić.

Politički analitičar Jovo Bakić, pak, smatra da nije reč ni o kakvim ideološkim sukobima i ocenjuje da će kohezioni faktor za DS biti predstojeći izbori. „Verovatno je najmanje tu ideologije a ima najviše borbe za moć unutar stranke. Nikome se sada ne isplati da ide u bilo kakav raskol”, ocenjuje za naš program Bakić.

Još jedan poraz parlamentarizma

Jovan Komšić dodaje da su zbivanja u Skupštini Vojvodine pokazala još jedan veliki poraz parlamentarizma. „Na takvim temama se i prepoznaju demokrate, odnosno lažne demokrate. Pokazalo se, nažalost, da i nakon usvajanja Statuta Vojvodine naprosto predsednik Skupštine Vojvodine ne može da upravlja sopstvenim sekretarom, ukoliko je to u nesaglasnosti sa nekim interesima nekih neformalnih političkih garnitura”, kaže Komšić.

Jovo Bakić se slaže sa Komšićem. „Zaobilaženje parlamentarizma je manje ili više pravilo. Parlament se sve više svodi na glasačku mašinu stranaka. Tako da je to jedan opšti trend dalje oligarhizacije političkog života”, ocenjuje Bakić.

Sem suvih demantija, niko od predstavnika Demokratske stranke nije želeo da komentariše spekulacije o ozbiljnim sukobima unutar partije na relaciji Beograd-Novi Sad. Predstavnici DS-a u Novom Sadu samo su šturo prokomentarisali da Vlada Vojvodine nije povukla svoje amandmane na Predlog zakona o svojini, odnosno da nije vlada ta koja je otkazala sednicu, već „nepoznat neko”.

(Deutsche Welle)

Sačuvaj me, bože, smene generacija!

2011-09-08T17:40:00.002+02:00

Za početak, odrecite se svojih očeva!

Moj banjalučki prijatelj, jedan od retkih koji nije zaražen virusom genocidno-nacionalističkog ludila u rodnom mi gradu, reče mi jednom prilikom da je kod njih, a bogami i kod nas, sve postavljeno naopako. Čak toliko da su penzioneri najliberalniji deo društva a studenti najradikalniji. Nacionalističko najradikalniji, naravno. Drugi moj zagrebački prijatelj parafrazirajući velikane, reče da je zapravo budala onaj ko nije levičar kada je mlad, a da je lud onaj koji pod stare dane nije konzervativac. Iz ove dve premise ishodilo bi, dakle, da smo mi, stanovnici bivše Jugoslavije, zapravo gomila ludaka, a bogami i budala.

Treći moj, doduše bivši prijatelj, banjalučki ratnik koji je ubeđen da je ratovao za pravu stvar i pravog đenerala, na moje pitanje da li je naš zajednički a moj bivši prijatelj „pukao” kada mi preti da će mi staviti nekakvu bombu pod kola zbog mojih „antisrpskih” tekstova, začuđeno upitao: „Kako misliš da li je pukao? Što bi pukao?” „Pa”, rekoh ja, „znaš, ljudi oko nas su poprilično popucali, 20 godina ludila, rat i to...” „Ma ko je popucao?!” „Dobro”, rekoh, „ništa onda, ja sam, znaš, malo pukao pa svet gledam kroz puknute naočale”.

Književnik naš vojvođanski Laslo Vegel je pre koju godinu u razgovoru sa srednjoškolcima na jednoj književnoj večeri na pitanje mlade voditeljice „Šta biste poručili nama, mladima?”, spremno odgovorio: „Za početak, odrecite se svojih očeva”. Istih onih očeva, dakle, koji su vas vaspitali, treba da se odreknete, dragi naši mladi prijatelji. Onih očeva koji su plebiscitarno glasali za rat. Oni su, dakle, krivi što ste i vi nakrivo nasađeni.

Razgovarajući sa studentima na fakultetu, strpljivo se služeći priučenim pedagoškim metodama i izbegavajući oštru kritiku, uspeo sam da zaključim da je reč o generacijama koje su roditelji brižljivo čuvali od ratnog ludila devedesetih godina prošlog veka. Kao roditelj, to potpuno razumem i mogu da prihvatim. Ali, pošto je reč o istim onim očevima i majkama iz prethodnog pasusa, oni su toj svojoj deci koju su čuvali u staklenom zvonu, kroz onu malu rupicu za dovod vazduha, umesto Evrope i civilizacijskih vrednosti gurnuli virus izolacionizma, u gorim slučajevima i autizma i nepopravljivog ludila nacionalizma. Roditelji su im, logično, preneli sopstveno „vjeruju”... Tako da danas ti mladi ljudi, uz časne izuzetke, nemaju želju da putuju Evropom ili svetom. I pritom koriste bedan izgovor: nemamo para, lako je vama da pričate o tome, znate li uopšte kakva je kriza ovde kod nas? Dobro, rekoh, ali nemojte mi reći da ne možete da uštedite 200 evra godišnje? Slože se oni da bi to nekako bilo izvodljivo. A na moje pitanje da li znaju da mogu sa tako sitnom lovom proputovati dobar deo Evrope, zahvaljujući raznim studentskim popustima na željeznice, zahvaljujući jeftinim hostelima i, na kraju krajeva, besplatnom spavanju kroz razmenu kauča sa, na primer nekim iz Londona, samo su me zbunjeno gledali. To saznanje im roditelji nisu ubacili kroz onu rupicu na staklenom zvonu. Roditeljima, kojih se dakle definitivno trebaju odreći, bliska je filozofija nebeskog, odabranog naroda. To je iluzija koju su oni odabrali i kojom, kao kakvom šugom, kroz licemerne poljupce, već godinama inficiraju sopstvenu decu.

Slušajući generaciju današnjih starijih osnovaca, prijatelj me obaveštava da među njima ima onih koji još od svoje desete godine putuju sa navijačima Vojvodine po gostovanjima. Ti derani, naravno, znaju i sve Vošine navijačke pesme napamet, među kojima je zavidna količina rasističkih i fašističkih. Prisluškujući ih u dvorištu saznajem da su neki od njih fanovi Obraza i 1389. Čujem i da su gledali film „Šišanje”, koji je trebalo da bude edukativan, i shvatam da neki od njih vole taj film i kliču scenama kada ona nacistička protuva kamenom ubija Roma. I ne samo da kliču nego i u vazduh dižu ruke u „Sieg heil!” Oni sa Detelinare, priča mi jedna očajna majka, hvale se da su i oni jednom, pre dve godine valjda, prebili jednog malog Roma. Ne smeta im to što je dečak imao šest godina. Sad su, kažu, prebili još jednog. Vade telefon i pokazuju fotografije na kojima se vidi lokvica krvi. Cerekaju se. A znaju i da su Jevreji „krivi za sve”.

Iz priče shvatam da je jedan od malih nazi-ja siromašan, drugi je, pak, prebogat. Ali ih povezuje to što su obojica roditeljskom nebrigom - zapušteni. Ili se barem nadam da su „samo” zapušteni. Možda su, naprosto, tako vaspitavani. Uostalom, jednom je jedan sličan njima pitao moga sina sledeće pitanje: „Interesuje moju mamu da li je tačno da je tvoj tata musliman, pošto liči na muslimana?”

Onda pokušavam da se utešim i da samom sebi kažem da će sve biti bolje po njih u budućnosti, jer, eto, opet imaju neku podvarijantu crvenog pasoša pa mogu bez njakanja s vizama da putuju, ako uštede onih 200 evra. Da vide sveta i da shvate da nije sve otišlo dođavola, kako im to roditelji iz dana u dan tumače. Ali, njima se kanda i ne putuje. A i kada putuju, viđao sam i to, na tom trulom Zapadu vide samo ono što žele da vide i što im se uklapa u njihovu viziju sveta. Počesto štošta i nadodaju i lažu, e da bi se slika tog sveta uklopila i njihov nesvet. Po principu: „Maksim u Zagreb, Maksim iz Zagreba”.

Među mladima ima i dosta onih koji su apatični pa čak i gotovo cinični. Mozak te podvrste zaista funkcioniše kao mozak čoveka koji se nagledao i naslušao svega pa mu ništa drugo nije preostalo nego da od bivšeg levičara postane konzervativac. Mudrac i cinik. Opet je to, očigledno, posledica nakaradnog vaspitanja od strane roditelja koji se zaista jesu svega nagledali, ali su iz svega izvukli pouku da je svet goli kurac a da se bitisanje svodi na pitanje „ima li života pre smrti”.

Mladi kod nas prečesto ostaju da žive sa svojim roditeljima. Eto, pričala mi prijateljica da u njenom košiluku sa majkom i ocem žive dvojica koji su stariji čak i od mene. Otac im je bio ratnohuškački propagandista. Oni su u to vreme, kao malo stariji dvadesetogodišnjaci, odbijali da nose farmerice i da žvaću žvakaće gume. I s prezirom su gledali na klince iz limanskog komšiluka koji su u tome uživali. Danas su izrasli u dvojicu stabilno nesposobnih ljudi, kojima majka peče neko jako strašno masno meso u 11 sati uveče, toliko strašno da zasmrdi celi komšiluk. Ali, deca moraju jesti, šta da se radi.

Sem onih koji ostaju da žive s roditeljima, dosta je onih - ne samo mladih nego i iz moje generacije - koji sve što imaju mogu da zahvale tastu ili svekru. To su oni koji su se naprosto dobro oženili ili udali i koji ni prstom ne mrdaju da zarade neki dinar. Oni, po pravilu, rade u državnim firmama a taj se posao sastoji iz otaljavanja. Nekima od njih socijalizam zapravo nikada nije ni umro: dok su devedesetih godina ovuda tutnjali ratovi i koljači, oni su se pravili nevešti i „obrađivali svoj vrt”. Ostali su da žive u svom državnom stanu, primali su plate u državnim firmama. Danas, eventualno, žive u stanu koji im je kupio svekar ili tast i i dalje ustaju u pola sedam, lenjo se odvuku do posla na kojem posla nema. Oni još uvek nisu obavešteni da je Berlinski zid srušen. „Ja imam dvadeset godina radnog staža bez radnog iskustva”, kako bi se našalio jedan moj poznanik, dok ga Rusi nisu počistili iz NIS-a.

Problem je, međutim, što i oni imaju decu koju vaspitavaju kako znaju i umeju. Plašim se i pomisliti u kakve će ljude ta deca izrasti. A da će imati problem - imaće ga. Jer ovi iz moje generacije neće biti ni izbliza tako „jaki” svekri i tastovi kao što su bili njihovi, koji su stigli da štrpnu neku lovu od socijalizma, a neki od njih, bogami, i pogolem novac iz rata. Deca će, dakle, to je sasvim izvesno, još i više ostajati da žive s roditeljima, koje će, međutim, u sveopštem siromaštvu zasluženo optuživati za sve i svašta.

Mantra o smeni generacija kao o nekakvoj utesi je, dakle, najobičniji bullshit, gospodo draga, drugarice i drugovi! Ništa nam pametno te nove generacije neće doneti, jer smo ih mi vaspitavali. Jer su odrastali okruženi Srebrenicom, Sarajevom, Vukovarom, Đakovicom, Mostarom, Batajnicom... Jer su ih njihovi očevi hranili mržnjom. Jer je država zbog svih tih sranja iz devedesetih godina potpuno moralno raspadnuta. Jer nam obrazovanje ne liči ni na šta i jer učiteljice već u prvom osnovne pitaju decu šta su po nacionalnosti. Treba se, dakle, plašiti smene generacija a ne maštati o njoj. Jer, verovali ili ne, dolaze gori od nas. Stiže nam u pomoć naš sopstveni iskrivljeni odraz u ogledalu! Sem ako se ovo društvo revolucionarno ne promeni...

Uostalom, i ja sam roditelj pa znam o čemu pričam. I ja sam neko koga se podhitno moj sin i moja kćerka moraju odreći, ako sebi žele dobro. Zato, dragi Davide i draga Dunja, kad postanete punoletni - put pod noge. Nemojte me terati da vas lično nabijem na volej!

(Autonomija)

Srbija će izbeći vraćanje imovine Nemcima?

2011-09-08T17:39:00.000+02:00

Da li Srbija želi izbeći vraćanje imovine Nemcimaproteranim nakon Drugog svetskog rata, po uzoru na neke druge istočnoevropske zemlje, koje su u tome uspele?

Prema Nacrtu zakona o restituciji, strani državljani neće imati pravo da u Srbiji budu vlasnici poljoprivrednog zemljišta, što u slučaju Nemaca znači da oni koji su proterani neće moći da traže da im se vrati oduzeta zemlja.

Podunavskim Nemcima je nakon Drugog svetskog rata, kada su proterani i kada su im oduzeta sva građanska prava uključujući i državljanstvo, jugoslovenska komunistička vlast oduzela bezmalo 400.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Danas u Srbiji živi manje od 4.000 Nemaca, a od tog broja je oko 400 porodica podnelo zahtev za vraćanje zemlje, vinograda, kuća...

Srbija može izbeći vraćanje imovine

Ekonomski analitičar Dimitrije Boarov za Dojče vele kaže da će se, kada je imovina proteranih Nemaca u pitanju, Srbija verovatno držati poljskog, češkog i slovačkog modela. „Svaka zemlja koja ulazi u Evropsku Uniju ima prava da isključi nekoliko obaveza, naravno u sporazumu sa samom EU. Ni Česi ni Poljaci nisu bili prinuđeni da donose bilo kakve propise o restituciji imovine koja je oduzeta od proteranih Nemaca”, navodi Boarov.

Predsednik Nemačkog narodnog saveza iz Subotice Rudolf Vajs za naš program, međutim, kaže da postoje mađarski i hrvatski model, koji nisu isključili mogućnost vraćanja imovine proteranim Nemcima. „Ukoliko Srbija zaista ozbiljno misli da se priključi EU, moraće promeniti i tu zakonsku odredbu, koja je trenutno smetnja da se stranim državljanima nešto vrati. Pošto je to opljačkano, a nešto što je opljačkano treba da se vrati po svim moralnim i pravnim zakonima i razlozima, mi se nadamo da će i svi Nemci jednog dana biti pošteno obeštećeni”, smatra Vajs.

Evropski sud može pomoći Nemcima

U javnosti se često kao argument za nevraćanje imovine Nemcima čuje da je postojao sporazum između predsednika SFRJ Josipa Broza Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta, prema kojem je, navodno, Nemačka odustala od mogućnosti da se podunavskim Nemcima u Jugoslaviji vrati ono što je oduzeto. Dimitrije Boarov kaže da tog sporazuma u formalnom smislu nije ni bilo. „Koliko znam, formalno tu sporazuma nije ni bilo, barem u pravnom smislu reči. Ali, on nije ni bitan u kontekstu ovoga što govorim, u vezi sa poljskim, češkim i slovačkim slučajem”, tvrdi Boarov.

Rudolf Vajs kaže da je svestan da je određeni broj proteranih Nemaca odustao od ideje da traži nazad ono što im je oduzeto. „Neki su zaista to otpisali, međutim ima i onih koji će tražiti nazad imovinu svojih predaka i koji će podneti zahteve. Ali, to je zaista na svakome od njih, imenom i prezimenom, da reaguje”, navodi naš sagovornik.

Vajs kaže da je zakon o vraćanju imovine zapravo samo prvi korak u vraćanju imovine Nemcima i apeluje na svoje sunarodnike da iskoriste sve zakonske mogućnosti u Srbiji i da se potom, ako je potrebno, žale Evropskom sudu za ljudska prava U Strazburu koji je doneo nekoliko presuda u korist Nemaca u Rumuniji, nakon čega je Rumunija odustala od svog restriktivnog zakona o restituciji.

Inače, procene vrednosti imovine koja je oduzeta Nemcima u Srbiji vrlo su različite i kreću se od 10 do 100 milijardi evra.

(Deutsche Welle)

Potpuna beogradizacija Srbije

2011-09-06T20:56:00.002+02:00

Prosečna plata u Srbiji je ispod 400 evra, a ima dosta opština u kojima je prosečna zarada oko 200 evra. U Beogradu prosečna plata je oko 500 evra.

Najnoviji zvanični statistički podaci govore o tome da najviše prosečne plate imaju stanovnici Beograda, koji značajno odudaraju od proseka ostatka Srbije, baš kao što beogradski region po stepenu razvoja značajno odskače od ostatka Srbije, uključujući i nekada najrazvijeniju Vojvodinu.

Sociolog Aleksej Kišjuhas kaže za Dojče vele da za to nisu krivi Beograđani, već Beograd kao simbol izrazito centralizovane države. „Naravno da ne treba pobeći od priče o prevelikoj centralizaciji, koja je sistemska, strukturalna... pa se iz tih razloga sve koncentriše u Beogradu”, kaže naš sagovornik.

Siromašni beže u gradove

Ipak, Kišjuhas smatra da glavni razlog za ovakvo stanje leži u činjenici da živimo u siromašnom društvu. „Mi živimo u jednom društvu koje je osiromašeno i koje je siromašno. U situaciji u kojoj para nema nije neobično što se novac koncentriše na samo nekim tačkama, kao što je Beograd ili eventualno Novi Sad. Oni koji uspevaju da povuku neke pare su oni koji imaju resurse”, ocenjuje Kišjuhas.

Biznismen iz Vojvodine Dušan Mijić za naš program kaže da je jedan od razloga za neravnomeran razvoj Srbije u činjenici da ne postoje ekonomske slobode. „Veliki problemi nastaju zbog toga što ne postoje ekonomske slobode, što postoje ogromne ekonomske, biznis barijere, koje sprečavaju ljude da slobodno na tržištu ostvaruju svoj dohodak, svoj profit...”, navodi ovaj biznismen.

Država vodi glavni biznis

Mijić smatra da nikoga ne treba da čudi što je Beograd najbogatiji, u uslovima kada se glavni biznis odvija u okrilju političkih stranaka i države.
„Nacionalna retorika je stvorila nacionalnu državu, koja deli i uzima. Više uzima nego što deli. A tamo gde se dele sredstva, ona se ne dele po potrebama biznisa već po potrebama stranaka i države”, ocenjuje Mijić.

Aleksej Kišjuhas kaže da mu nije problem da zamisli Srbiju kroz 50 godina, u kojoj će većina stanovništva živeti u gradovima. „Jedino pitanje je da li će se oni malobrojni koji budu ostajali u zabačenijim krajevima uspeti da pronađu neku vrstu egzistencije za sebe, odnosno da li će biti nekih subvencija od strane države, da bi se oni onda bavili poljoprivredom, koja je sada već održiva i od koje mogu da žive”, navodi Kišjuhas.

Ilustracije radi, u vojvođanskoj opštini Plandište prosečna plata je oko 180 evra, dok je u Beogradu prosek oko 500 evra. Prosečne plate u ostatku Srbije su jedva više od 200 evra, kao što je slučaj u opštinama Gadžin Han, Crna Trava, Despotovac, Rekovac.

(Deutsche Welle)

Nijedan Hrvat se nije vratio u Srem

2011-09-01T18:49:00.001+02:00

Iz Srema je u prvoj polovini devedesetih godina proterano više od 20.000 Hrvata. Za to proterivanje do dana današnjeg niko u Srbiji nije odgovarao, a predsednik Hrvatske Ivo Josipović je prilikom posete ovom delu Srema rekao da je na sudovima da sude, a na političarima da grade mostove prijateljstva.

“U tih pet godina proterano je 99 odsto Hrvata. Od 1.800 Hrvata i 500 porodica, ostalo je samo osam porodica sa 20 i nešto članova. Sve je počelo, i to je dobro poznata priča, sa nečuvenim zlostavljanjem Jedinice za specijalne namene MUP-a Srbije. Svako veče je nas nekoliko odvođeno…”, svedoči za Radio Dojče vele Milan Cindrić, Hrvat koji je početkom devedesetih godina proteran iz sela Kukujevci kod Šida, u Sremu, zajedno sa još oko 20.000 Hrvata, koji su pod pritiskom “crvenih beretki” i paravojnih formacija morali da menjaju imovinu sa Srbima iz Hrvatske i napuste svoje kuće.

Izbeglice se retko vraćaju

Selo Kukujevci i gradić Šid, kao i predstavnike hrvatske nacionalne zajednice i Rimokatoličke crkve posetio je danas predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Josipović, koji je prvi predsednik Hrvatske koji je posetio sremske Hrvate u Vojvodini, rekao je da je svestan da se u Srem do dana današnjeg nije vratio nijedan proterani Hrvat. “Vrlo malo je bilo povratka. Pitanje povratka je vrlo kompleksno pitanje, i u druge krajeve bivše Jugoslavije ljudi se veoma malo vraćaju. Ono što je važno je da ljudi imaju slobodan izbor i mogućnost za povratak. Zadatak je vlada Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine da ljudima omoguće povratak, a njihov je slobodan izbor da li će se vratiti ili ne”, navodi Josipović.

Da se nijedan Hrvat nije vratio u Srem nakon što je proteran svedoči i predsednik Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini Petar Kuntić. “Imali smo pokušaje nekoliko porodica da se vrate u Bešku, međutim bio je problem sa dobijanjem lične karte u Srbiji. Taj problem je rešen, međutim, posle izvesnog vremena i oni su se vratili nazad u Hrvatsku”, kaže Kuntić.

Niko nije odgovarao za zločine

Milan Cindrić kaže da danas živi u okolini Virovitice i da se neće vratiti u Kukujevce. “Jednostavno, ja se ovde vratim samo na groblje i eventualno jednom-dva puta godišnje kada se okupe Kukujevčani na crkvenim praznicima. Mi se nemamo gde ljudi vratiti, nemamo mi više ničega, naša jedina mesta su groblja i crkva”, priča Cindrić.

Za proterivanje Hrvata iz Srema pred Haškim tribunalom sudi se lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju. U Srbiji nikada nije suđeno odgovornima za etničko čišćenje Hrvata iz Srema, niti za ubistva sedam ljudi iz Kukujevaca, od kojih je šest masakrirano. Crkva u Kukujevcima, jedna od najstarijih rimokatoličkih crkava u Vojvodini, posle 1995. godine je jedno vreme služila kao pilana. Ona je i danas u devastiranom stanju, ali se počelo raditi na njenoj obnovi.

Ivo Josipović je poručio da se zločini iz prošlosti ne smeju zaboraviti i da zato postoje sudovi, dok je na političarima da grade mostove prijateljstva.

(Deutsche Welle)

Konačno vraćanje imovine u Srbiji?

2011-08-31T18:54:00.000+02:00

Srbija bi u septembru mesecu trebalo da dobije Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju, nakon više od deset godina najava i očekivanja, a sa današnjim danom istekao je rok za javnu raspravu o Nacrtu tog zakona.

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić navodi da je predmet vraćanja sva imovina koja je oduzeta posle Drugog svetskog rata: od nekretnina, preko preduzeća, pokretnih stvari, do poljoprivrednog i građevinskog zemljišta. “Zainteresovani građani, po nekim procenama njih oko 150.000, imaće dve godine od momenta stupanja na snagu ovog zakona da podnesu zahtev za povraćaj imovine”, naveo je Đelić.

Zakon dolazi, neke nepravde ostaju?

Ipak, brojne nepravde nanesene građanima Srbije verovatno neće biti ispravljene. Zamenica pokrajinskog ombudsmana Eva Vukašinović ističe da nije jasno zašto je 1945. godina odabrana kao početna za vraćanje imovine. „Nije mi poznato iz kog razloga su stavili taj datum, jer su određene kategorije stanovništva ostale bez prava na podnošenje ovog zahteva, mislim prvenstveno na članove jevrejske zajednice, a bilo je slučajeva oduzimanja imovine i od pripadnika mađarske nacionalne manjine pre ovog datuma. Tako da je datum nepravično postavljen”, ocenjuje Eva Vukašinović.

Kako je predviđeno, vlasnicima i njihovim naslednicima biće vraćena imovina koja im je oduzeta, a u slučaju da to nije moguće neće biti davana imovina u zamenu, već finansijsko obeštećenje za koje su predviđene dve milijarde evra. Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić kaže da bi izostanak zamenske restitucije mogao obesmisliti čitav proces. „Na taj način bi se mogla obesmisliti restitucija i svesti se na minimum vraćanja imovine u naturi a dominantno na obeštećenje. A to je nešto što treba izbeći”, smatra Antić.

Opasnost od tajkunizacije

Pravni ekspert Dragomir Jankov vidi i skrivenu želju vlasti da se kroz zakon o vraćanju zemljišta legalizuje sprega političkih i ekonomskih elita, kroz stvaranje ogromnih zemljišnih poseda, takozvanih latifundija. „Sada neki pojedinci u Vojvodini poseduju 20.000 hektara. Po mom saznanju, nekadašnji čuveni bogataši kao što su bili Dunđerski, imali su po pet, sedam pa i manje hiljada jutara zemljišta. Najbogatiji bački zemljodržac bio je Rudolf Kotek Mlađi, koji je posedovao 22.000 jutara, što je polovina od 20.000 hektara. A danas tih od 20, 15, 10... hiljada hektara ima dosta”, navodi Jankov.

On smatra da to može da dovede do ozbiljnog socijalnog raslojavanja. „Mi ćemo početi da ličimo na Latinsku Ameriku. Na rubovima tih latifundija ostaće neka sela naseljena besplatnom agrarnom sirotinjom bez zemlje”, ocenjuje Jankov.

Sve u svemu, Nacrt zakona o vraćanju imovine doživeo je mnogo primedbi tokom javne rasprave. „Ja mislim da skoro na svaki član zakona imamo primedbu,” kaže Eva Vukašinović.

Ostaje da se vidi šta će od primedbi usvojiti Vlada Srbije i kakav će Predlog zakona dostaviti Skupštini Srbije. Iako sve nepravde sigurno neće biti ispravljene, moguće je da će Srbija stranim investitorima poslati poruku da je zemlja u koju se može ulagati i u koju može da dođe čist strani kapital.

Prve odluke o vraćanju imovine u naturi planirane su u 2012. godini, dok će se obveznice izdavati počev od 2015. godine. Naknade štete usled izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korištenja imovine neće biti.

(Deutsche Welle)

U regionu još uvek više od 14.000 nestalih

2011-08-30T17:52:00.000+02:00

Dvanaest godina od rata na Kosovu i 16 godina od ratova u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj u regionu bivše Jugoslavije i dalje se više od 14.000 osoba vode kao nestale, upozorilo je više udruženja nestalih kao i nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Povodom Međunarodnog dana nestalih danas je u regionu održano više protestnih skupova, sa kojih je upućena jednaka poruka: svesni smo da je sve ovo učinjeno zbog politike a da je i rešenje za pronalaženje nestalih osoba - u politici i kod političkih moćnika.

Svi broje samo svoje žrtve

Izvršni direktor nevladine organizacije Jukom iz Beograda Milan Antonijević za Dojče vele kaže da je rešavanje sudbine nestalih jedan od preduslova za pomirenje u regionu. „Ako se bavite sudbinom svake pojedinačne žrtve, to jeste put ka pomirenju i put ka tome da ovaj region ne ostane region sa mnogo ožiljaka već da to bude jedna dobra lekcija, kako se ovakav sukob ne bi ponovio u budućnosti”, smatra Antonijević.

On, međutim, upozorava da se počinioci ratnih zločina u zemljama bivše SFRJ još uvek doživljavaju kao heroji. „Mnogi od njih se doživljavaju kao heroji u svojim zemljama, što je nedopustivo”, ističe Antonijević.

Sarajevska novinarka Dženana Karup-Druško slaže se sa Antonijevićem. „Imamo situaciju da se u Banjaluci ratni zločinci dočekuju kao najveći ratni heroji, da se nažalost to isto dešava i u Sarajevu, a da još uvek niko nije spreman da prizna da su zločini činjeni i u njegovo ime i da su nestali posledica ratova i ratnih zločina, odnosno politike”, navodi ona.

Istog je mišljenja i Vesna Teršelič, direktorica nevladine organizacije Dokumenta iz Zagreba. „U našem političkom prostoru dominantne su još uvek politike u kojima se forsira briga samo za većinske žrtve. Dakle u Hrvatskoj pre svega za Hrvate i Hrvatice, u drugim zemljama za većinske grupe nestalih i ubijenih”, kaže Teršeličeva.

REKOM kao moguće rešenje za sudbinu nestalih

Ona za Dojče vele kaže da su za to pre svega krive vlade država regiona. „Nadležne institucije i vlade naprosto ne ulažu dovoljno velike napore za ubrzanje lociranja potencijalnih grobova, ekshumaciju evidentiranih grobnica, identifikaciju pronađenih posmrtnih ostataka”, navodi Vesna Teršelič.

Dženana Karup-Druško za Dojče vele kaže da pitanje nestalih ne samo da nije prioritet za političare, već ni za društvo u celini, iako se u Bosni i Hercegovini još uvek više od 10.000 osoba vode kao nestale. „Ljudi su zabavljeni svojim svakodnevnim problemima i opterećeni i dalje nacionalizmima, koji dolaze iz svih političkih lobija, iz svih političkih stranaka i nije im prioritet da se bave ozbiljnim, ključnim humanim, ljudskim pitanjima”, kaže Karup-Druško.

Sve naše sagovornice i sagovornici ocenili su da je i zbog rešavanja sudbine nestalih neophodno formirati Regionalnu komisiju za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru bivše SFRJ, odnosno REKOM.

(Deutsche Welle)

Kontinuitet siledžijske politike

2011-08-28T12:49:00.002+02:00

Razlika između ove Srbije i one Miloševićeve s kraja osamdesetih godina prošlog veka ipak postoji: sadašnja Srbija je krezuba i osiromašena, nemoćna da vodi rat. Ona je, međutim, i dalje spremna da „podriva”. Srbija je, naprosto, dobrovoljni remetilački faktor na Balkanu!

Najnovija trabunjanja spoljnog ministra Vuka Jeremića na temu “dobrosusedskih odnosa” a glede posete Jadranke Kosor “Autonomnoj Pokrajini Kosova i Metohija” izazivaju mučninu ne toliko zbog svog sadržaja već pre svega zbog neprestanog ponavljanja loše beskonačnosti srbijanske politike.

Ništa Jeremić nije novo rekao kada je vređao Kosoricu, a nikoga ne iznenađuje ni što je to uradio iz Banjaluke, prestonice genocida. Spoljni Vuk zapravo samo ponavlja mantru srpskog nacionalizma, koji nam, svima zajedno, ne da mira u novije doba bar 25 godina, a koji je žilavo, destruktivno i autodestruktivno, živ evo već više od vek i po. Danas jednako antimoderan kao i u vreme svoga nastajanja. Nije za utehu to što se na njega naslanjaju i ostali balkanski prepolitički nacionalizmi.

Jeremićeva izjava usledila je nakon što je nemačka kancelarka Angela Merkel isprašila tur ovdašnjim vlastima i sasvim im jasno kazala ono što je zapravo jasno svima: da oni nemaju šta da traže na Kosovu. Banjalučka poruka mržnje zapravo je bila više nego očekivana, jer je sasvim u duhu kontinuiteta srbijanske „spoljne politike”: ukoliko nam ne ispunite želje, onda ćemo opet silovati po komšiluku - pa vi vidite šta ćete s nama.

U najkraćem, Srbija se ponaša kao višestruki pravosnažno osuđeni siledžija, koji se „popravlja” utoliko što s vremena na vreme obeća da više neće silovati susede i susetkinje. Za to obećanje, logično, ona očekuje da bude nagrađena, ovaj put kandidaturom za Evropsku Uniju. Jednako kao što godinama pa i više od decenije nije želela da uhapsi i Haškom tribunalu isporuči inspiratore, organizatore i počinioce najgorih zločina na tlu Evrope u 20. veku pa kad je najzad odlučila da to učini - opet je očekivala nagradu. Potom je, kao, ostala zatečena insistiranjima da se sada ima utvrditi ko je zlikovcima pomagao u skrivanju, jer je očigledno da je država to radila... Jednako kao što pušta da joj propada infrastruktura na ključnim evropskim saobraćajnim pravcima, koji - nekim čudom - još uvek prolaze kroz ovu nedođiju, e kako bi ucenjenu Evropu naterala da joj da kredite za puteve i mostove, koji će potom većim delom završiti u džepovima ratnih i poratnih profitera.

Nije, dakle, Srbija ucenjena od Evrope, kao što ovdašnji politički i medijski perači mozgova žele da uvere sopstveni sluđeni puk, već Srbija ucenjuje i Evropu i region već više od 20 godina. Uvek ista priča i uvek ista mantra: kada nemaš ekonomsku politiku (a nemaš je nikad), kada opljačkaš sopstveni budžet i sopstveni narod - ti onda uzmi batinu u ruku i počni mahati i pretiti na sve strane.

Razlika između ove Srbije i one Miloševićeve s kraja osamdesetih godina prošlog veka ipak postoji: sadašnja Srbija je krezuba i osiromašena, nemoćna da vodi ratove po komšiluku. Ona je, međutim, i dalje spremna da „podriva”: da drži Bosnu i Hercegovinu u užasnoj besperspektivnoj poziciji preko svojih plaćenika u vidu vlasti u Republici Šumskoj; u Crnoj Gori preko „prosrpskih” partija i, naravno, preko Riste Sotone; u Hrvatskoj preko gomile otvorenih pitanja koja postoje između dve zemlje (praktično nijedno pitanje nije zatvoreno); u Makedoniji opet preko SPC; na Kosovu preko severa te države koji je izvor svakovrsnog kriminala (Jarinje i Brnjak spalili su, kažu poznavaoci prilika, srpski i albanski kriminalci zajedničkim snagama i posle toga je sva dokumentacija o uzvozu-izvozu nestala bez traga, što je i bio cilj ove „patriotske” akcije)... Srbija je, naprosto, dobrovoljni remetilački faktor na Balkanu!

Ali, kao i ranije, siledžiji više niko ne veruje da će se popraviti pa stiže Merkelica da mu to i saopšti. Domaći odgovor je očekivan: dobro, ako ne date pare, odoh ja onda opet da silujem a vi vidite šta ćete...

(Autonomija)

Hrvatska i Srbija drže ključeve stabilnosti Balkana

2011-08-25T17:46:00.000+02:00

Nakon uspona, odnosi između Hrvatske i Srbije u ovom momentu nisu na najvišem nivou. Naučnici iz regiona smatraju da je za srećniju budućnost ne samo ove dve države već i regiona uopšte nužna saradnja i rešavanje otvorenih pitanja između dve zemlje.

Između Hrvatske i Srbije još uvek postoje brojna otvorena pitanja, ali su odnosi u znatnoj meri popravljeni 20 godina od početka rata u Hrvatskoj, ocenili su učesnici naučne konferencije iz dve zemlje, u povratničkom srpskom selu Golubić, u blizini Obrovca u Hrvatskoj.

Prema njihovim rečima, još uvek su otvorena pitanja poput pitanja granica, povratka izbeglica, povratka imovinskih prava, pitanja nestalih lica, suđenja za ratne zločine pred domaćim sudovima, tužbe pred Međunarodnim sudom pravde…

Smetnje na vezama

Profesor iz Novog Sada i šef Parlamentarne grupe prijateljstva Skupštine Srbije sa Saborom Hrvatske Janko Veselinović zabrinut je zbog, kako je ocenio, zastoja u normalizaciji odnosa između dve zemlje. “Radovao bih se ukoliko je do zastoja u komunikaciji, odnosno u rešavanju otvorenih pitanja između Srbije i Hrvatske, došlo zbog letnjih odmora. Međutim, po svemu sudeći nije samo to razlog za zastoj”, ocenjuje Veselinović.

Prema njegovim rečima, Srbi iz Hrvatske i danas imaju brojne probleme koje treba što hitnije rešavati, a slično vredi i za Hrvate u Srbiji. “To sve u određenom delu važi i za Hrvate u Srbiji koji takođe imaju pravo da i da se vrate, za one koji su morali pod prinudom da odu, i da se školuju na svom jeziku, i da imaju program na televiziji na svom jeziku”, navodi Veselinović.

Budućnost kroz suočavanje s prošlošću

Igor Graovac sa Hrvatskog instituta za povijest iz Zagreba kaže da je u javnosti očigledno došlo do zasićenja temama iz neposredne ratne prošlosti, ali i upozorava da je nemoguće otići u budućnost, dok ne razrešimo pitanja iz prošlosti. “Naravno, ne više ratom, nego da vidimo šta se stvarno dogodilo, šta smo jedni drugima napravili. To je jedina realna osnovica da počnemo normalno živeti kao susedi”, kaže Graovac.

On, međutim, dodaje da je uprkos činjenici da postoje brojna otvorena pitanja između Srbije i Hrvatske, atmosfera danas kudikamo bolja. “Ipak su uspostavljene bezvizne komunikacije, ekonomski odnosi se sve više razvijaju, turisti putuju iz jedne u drugu državu neometano, a postojeći predsednici otvaraju mogućnosti za dalju saradnju”, navodi Graovac.

U svakom slučaju, smatra Janko Veselinović, odnosi između Hrvatske i Srbije ključni su za region. “Srbi i Hrvati drže vrata stabilnosti tri države: Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine”, ocenjuje on.

Skup se održava četvrtu godinu za redom u Golubiću, selu u Dalmatinskoj zagori, koje je gotovo potpuno uništeno tokom i nakon operacije hrvatske vojske i policije "Oluja" 1995. godine i u koje su Srbi počeli da se vraćaju poslednjih godina. U selu je pre rata živelo oko 500 stanovnika, a danas ih je stotinak. Stanovnici su zahvalni naučnicima što su odabrali baš Golubić kao mesto susreta, jer su na taj način skrenuli i pažnju medija i pažnju državnih organa na to selo, što je, kako smatraju, ubrzalo obnovu kuća.

Naučnici iz Srbije i Hrvatske ove godine imali su izlaganja na teme “Hrvatsko-srpski odnosi: 20 godina posle rata u Hrvatskoj”. Na konferenciji su, pored naučnika iz iz Hrvatske i Srbije, učestvovali i profesor Kolumbija univerziteta Elazar Barkan i profesor Rur univerziteta iz Bohuma Konstantin Gošler.

Skup su organizovali Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje iz Novog Sada i Udruženje za istoriju, saradnju i pomirenje iz Obrovca.

(Deutsche Welle)

Nacionalni saveti i mediji

2011-08-12T11:21:00.000+02:00

Slučaj smene Čabe Presburgera, glavnog urednika „Mađar soa“ (Magyar Szo), jedinog dnevnog lista na mađarskom jeziku u Srbiji, u junu ove godine, samo je na najogoljeniji način pokazao da pored svih pritisaka kojima su mediji u Srbiji izloženi postoji još jedan, čije su žrtve mediji na jezicima nacionalnih manjina.

Reč je o pritisku (pojedinih?) nacionalnih saveta manjinskih nacionalnih zajednica na uređivačke politike „njihovih“ medija. Odnosno, na medije čiji su osnivači upravo ta najviša tela manjinskih autonomija u Srbiji. Nacionalni saveti su, pokazala je praksa barem u pojedinim slučajevima, svoju ulogu osnivača medija pobrkali sa pojmom vlasništva nad medijima.

Podsećanja radi, Skupština Vojvodine donela je još 2004. godine odluku o prenosu osnivačkih prava nad medijima kojima je ona bila osnivač na manjinske nacionalne savete. Ta odluka Skupštine Vojvodine, iako je u praksi pokazala mnogobrojne manjkavosti, „zakucana“ je 2009. godine u državni Zakon o nacionalnim savetima manjina. Reč je o istom onom zakonu koji je onoliko hvaljen ne samo od strane domaćih donosioca odluka¸već i od strane pojedinih međunarodnih organizacija i političara. Uzaludna su bila upozorenja domaćih i stranih strukovnih udruženja da su zakonom definisana samo prava nacionalnih saveta nad medijima ali ne i obaveze.

Ako se može naći išta dobro u jednom bahatom potezu Nacionalnog saveta Mađara, onda je to upravo ta ogoljena bahatost, koja će u krajnjoj instanci možda najviše koštati upravo one koji su se bahatili. Ni bruka koja je pukla u javnosti pre te „istorijske“ sednice na kojoj je smenjen Presburger nije ih mogla zaustaviti u nameri da ga smene uz apsurdne argumente. Uz argumente iz kojih je zapravo „vrištala“ jedna jedina poruka: Presburger nije dobro uređivao list jer u njemu nije bilo dovoljno Saveza vojvođanskih Mađara (SVM).

Ali, ne budimo naivni: i da nije u pitanju SVM, bila bi tu već neka druga politička partija koja bi u tom trenutku imala većinu u Nacionalnom savetu Mađara. Setimo se, uostalom, koliko je Demokratska stranka bila „zapela“ da osvoji što je moguće više nacionalnih saveta manjina. Drugim rečima, model partitokratske države, u kojima su političke stranke u Srbiji doslovno postale vlasnici života i smrti svojih podanika, jednostavno se preslikao i u manjinske nacionalne savete. Osvojiti vlast na svakom nivou, osvojiti plen i novac ma koliko oni bili sitni - to je sveta dužnost u našem prepolitičkom društvu sitnih i krupnih feudalaca.

Slučaj lista Mađar so, naravno, nije jedini takav slučaj kada su nacionalni saveti kao osnivači medija u pitanju. On samo najviše štrči i upozorava da medije pritiska još jedna teška šapa. To je šapa čija je logika jednostavna i prizemna: nacionalni saveti manjina su najviša tela manjinske autonomije, a kad je nešto na taj način „autonomno“, onda to znači da u svom malom getu možemo da radimo štogod nam padne na pamet i da za to ne snosimo nikakve posledice.

U mnogim drugim medijima na manjinskim jezicima, kao uostalom i u mnogim na većinskom, činjenica da u javnost ne dopiru otpori mešanju u uređivačku politiku, ne znači da toga nema. Možda je situacija još i gora, možda su novinari i urednici, višestruko ucenjeni, zadovoljni „državnim poslom“, pristali na ulogu „državnog službenika“, a ne novinara. „Manjinski“ novinari su u još goroj situaciji nego „većinski“, jer je mogućnost da pronađu posao u drugoj kući veoma mala, ukoliko se zamere poslodavcu.

Sve u svemu, logika „partitokrata“ ne samo da dovodi u pitanje ideju o postojanju manjinskih medija čiji su osnivači nacionalni saveti, nego duboko kompromituje ideju postojanja takvih tela manjinske autonomije. Jer tim telima izgleda ponekad nije u interesu da ostvaruju prava manjina na informisanje, kulturu, obrazovanje i službenu upotrebu jezika i pisma, već im je stalo da nastave sa (auto)getoiziranjem nacionalnih manjina, na radost nacionalista iz redova etničke većine.

„Slučaj Mađar so“ je otvorio rupu u tom monolitnom svetu političkog nagodbenjaštva. Kroz tu rupu sada valja zapodenuti diskusiju o budućnosti manjinskih medija čiji su osnivači nacionalni saveti. Valja organizovati javne rasprave čiji će konačni cilj biti da se izmeni Zakon o nacionalnim savetima i da se njime definišu i obaveze tih tela manjinskih autonomija spram medija, a ne samo neograničena prava. Tu raspravu bez odlaganja treba pokrenuti dok iščekujemo medijsku strategiju, jer bez dodatnog pritiska od strane novinarskih udruženja i asocijacija nema sumnje da će se pritisci na medije na jezicima manjina nastaviti. I da će nacionalni saveti pokušati da „maznu“ osnivačka prava nad još ponekim manjinskim medijem, naročito u iščekivanju opštih izbora u Srbiji.

Rasprava o ulozi nacionalnih saveta manjina u sferi medija mogla bi podstaknuti i raspravu o ulozi nacionalnih saveta uopšte. Na primer, da li su oni državne ili paradržavne institucije? Da li su možda nevladine organizacije? Na koji se način finansiraju? Da li takav način finansiranja podrazumeva da je država zapravo samo na zaobilazan način ostala vlasnik nad delom medija? Ta rasprava je potrebna ne da bismo dovodili u pitanje potrebu za postojanjem manjinskih autonomija, već da bismo zaista dobili tela koja će se iskreno starati o pravima manjina u oblastima informisanja, obrazovanja, kulture i službene upotrebe jezika i pisma.

Mnogi nacionalni saveti do sada nisu pokazali bilo kakav sluh za kritike koje su im upućivane i uglavnom su kritike na svoj rad poistovećivali sa napadom na nacionalnu zajednicu koju reprezentuju. Tačno je. međutim, da ni pojedini medijski stručnjaci koji se bave odnosom nacionalnih saveta i medija, zagledani u svoj pupak, ne pokazuju senzibilitet za specifičan položaj manjina u Srbiji i Vojvodini i njihovih medija.

(Newsletter Medija centra Beograd)

Srbija - varljivi investicioni lider u regionu

2011-07-27T17:55:00.001+02:00

Prema izveštaju Unktada (UNCTAD - Konferencije Ujedinjenih Nacija za trgovinu i razvoj), Srbija je u poslednje dve godine prva u regionu po nivou stranih direktnih investicija, što je lep podatak, ali ekonomski stručnjaci upozoravaju da statistika ponekad zna da bude privlačna ali vrlo varljiva.

Unktad je u 2011. godini registrovao priliv stranih direktnih investicija u Srbiju na nivou od 2,5 milijardi američkih dolara, što je ubedljivo iznad drugoplasirane Hrvatske, koja beleži investicije u visini od 164 miliona dolara. U Srbiji su u ovoj godini zabeležena i 34 grinfild projekta.

Ekonomski analitičar Dimitrije Boarov kaže za Dojče vele da je ova statistika varljiva jer kada se u nekoj maloj zemlji poput Srbije napravi samo malo veći posao, poput posla sa italijanskim “Fiatom” koji je u izgledu ali još nije doveden do kraja, onda cela statistika daje lažnu sliku. “Ne treba mistifikovati tu činjenicu da smo mi trenutno po nekim projekcijama lider u privlačenju stranih direktnih investicija. To je jedan puki sticaj okolnosti da se verovatno knjiži očekivano ulagane ‘Fiata’ u Srbiju”, smatra Boarov.

Daleko od stvarnih mogućnosti

Savetnik potpredsednice Vlade Srbije za kapitalna ulaganja Nikola Pavičić slaže sa Boarovim i ističe podatak da je nivo stranih direktnih investicija u Srbiju za prošlu godinu iznosio svega promil ukupnih stranih direktnih investicija u svetu, što je za pet puta manje od onoga što bi Srbija mogla da ostvari.

Pavičić podseća da Srbija ima odlične ugovore o povlaštenoj trgovini sa Rusijom i zemljama centralne Azije, a uskoro će imati i sa Ukrajinom, što bi trebalo da bude „magnet” za strane direktne investicije, ali to ipak nije slučaj jer se vlada plaši da sprovede reforme. „Pre svega, mi imamo problem inflacije, imamo problem nelikvidnosti, imamo problem prekomerne potrošnje. S druge strane, mi nemamo jasno definisanu industrijsku i agrarnu politiku. U suštini, glavni problem Srbije je odlaganje reformi koje ne smeju da se odlažu”, ocenjuje Pavičić.

I država i preduzetnici su loši

Prema Pavičićevim rečima, sem što država nije uradila posao koji je trebalo da uradi, u Srbiji postoji i kriza preduzetništva. „Preduzetnike ne opravdava to što vlada nije skršila inflaciju, što nije rešila problem nelikvidnosti, što nije donela agrarnu i industrijsku politiku, jer su dpobri preduzetnici, i u tako teškim uslovima, uspeli da naprave dobre firme i da naprave posao. A naši preduzetnici uglavnom čekaju da im na noge dođe investitor, umesto da ga traže u svetu”, smatra Pavičić.

Sve u svemu, u Srbiji se tranzicija otegla, zaključuje Dimitrije Boarov: “Pa ja mislim da je najveći problem Srbije što se u Srbiji tranzicija otegla. I što nikako da izađemo u jedan doista tržišni ambijent sa jendim ozbiljno reformisanim zakonodavstvom, sa jednim mnogo efikasnijim pravosuđem i sa jasnom perspektivom da ćemo biti deo tog velikog evropskog tržišta.”

(Deutsche Welle)

Heroji kojih se i guslari stide

2011-07-24T17:32:00.000+02:00

Otpremismo, dakle, i posljednjeg haškog optuženika spram čuvenog nizozemskog ljetovališta u Sheveningenu. Jer niko, naime, sem nas, ubogih stanovnika bivše nam Jugoslavije, i ne zna da se u tom mondenskom mjestu nalazi i nekakav pritvor u kojem sjede nečiji ubogi heroji.

Ispostavilo se da je ovaj posljednji, Goran Hadžić, bivši magacioner i još jedan bivši predsjednik još jedne bivše srpske države, tokom sedmogodišnjeg bjekstva bio sklon ljubavisanju sa strane – nije, siroma mogo protiv libida sopstvenog. Kako sada napraviti miting podrške jednom takvom liku, preljubniku, antipatrijarhalnoj porodici? Uhapšenom u šumici između manastira Krušedol i objekta Vojske Srbije, koji se gotovo naslanjaju jedan na drugi (ima li, uostalom, šta prirodnije od te vrste naslanjanja?). Od njega heroja ne bi mogao napraviti ni slijepi pjesnik Homer, čak ni njegov srpski sabrat Filip Višnjić. Džaba, nema činjenice za koju se poeta zakačiti može pa da okolo nje isplete lovorike. No, pravljenje heroja od Hadžića svakako je nemoguć posao kojeg se niko iz patrijotskog korpusa ovdašnjeg i ne bi poduhvatio.

No, prije Hadžića a nakon petnaestogodišnjeg bogougodnog tumaranja, u holandsko ljetovalište isporučen je dika i ponos, lično i personalno đeneral Ratko Mladić, onaj lik sa majica. Bijaše to vješti vojnik koji je u svoje šake onomad dobio čitavu silesiju JNA armade, a za protivnike krvoločne ustaše i balije koji su od oružja, spram Mladićevih MIG-ova, tenkova i metkova, imali malo jaču praćku. Kojom su jedino mogli gađati vrapca. Bijaše to đeneral koji je, te s praćkom, od aprila do avgusta 1992. godine napao svojim avionima, topovima i popovima, tako da im se ni slučajno za trag ne zna. Bijaše to đeneral koji se kurčio pred kamerama kad god je mogao, pronoseći slavu rodne mu kalinovačke vukojebine, za koju niko čuo ne bi da je nije on proslavio. Baš ko što ni za njega niko ne bi čuo. Svoju krvavu jagodu na šlagu genocidne torte đeneral je stavio „sveteći se Turcima za 500 godina zuluma”, to jest ubijajući bezmalo devet hiljada razoružanih, izgladnjelih i žicom vezanih „mudžahedina”. Toliko, da im se sjeme zatre. I tako su đenerala – nakon decenijskog i po lutanja u zepicama i priglavcima da ga komšije u stanu ispod na Novom Beogradu ne čuju – klepile ovdašnje službe nebezbjednosti u nekakvom selu u ovdašnjem od siromaštva raspadnutom Banatu. Na užas njegovih fanova, đeneral ne samo da se nije koprcao kad su ga apsili, ne samo da nije potegao barem pištolj kad već tenk nije bio pri ruci, nego je skrušeno promrljao nešto u stilu da ne mere više da se skriva i da mu je dosta svega. „Taj sam”, veli on, „koga tražite”. Čisto da razbije enigmu. A nisu mu, bogami, nokte čupali da to prizna. Ma niko ga nije ni pito a on već prizno! Onda se pojavio u javnosti, u medijima ovdašnjim, jer se poželio jagoda. Pa je nosio neku kapu, u nedostatku Mišićeve šapke, i pretvarao se da je dementni starac. Heroj sa Alchajmerom! I ajd ti sad budi Homer ili Višnjić pa skuj od njega junaka, turi ga u desetarac, ako možeš!

Ili onaj Dragan Dabić, onaj što ko da je ispao iz Ćopićevih „Magarećih godina”… On pustio perčin, hodao i tihovao okolo najviše po Vojvodini, i držao predavanja, kažu da je i neplodnost liječio ko pop u onom filmu. Varo i on vjernu ljubu. A i njega nosali na majicama. Ovi iz službi nebezbjednosti pratili ga, imali sigurne dojave da on nije Dragan Dabić već da je…, ali sve nisu vjerovali da je TO što je ispred njih isto ono što je vezivalo plave šljemove za bandere po Republici Šumskoj. Ajd, ko vele, pitaće ga, ko pita ne skita, ljeba ne traži… Kad ono – fakat on: The Radovan, The President. Čovjek koji je, ko i đeneral iz prethodnog pasusa, u gusle odavno ušao, od rodnog mu Durmitora pa do Bijeljine. Al kad to guslari vidješe, oni se postidješe i u crnu zemlju pogledaše. I sve pjesme pocjepaše…

(Autonomija)

Srpsko-albansko bratstvo i jedinstvo u kriminalu?

2011-07-21T17:28:00.000+02:00

Dok god postoje neusklađeni propisi o uvozu i izvozu robe između Srbije i Kosova, do tada će postojati i siva zona trgovine, u kojoj pojedinci love u mutnom i bogate se već godinama.

Novosadski Centar za regionalizam će uz podršku Evropske unije sprovesti „Sloboda kretanja ljudi, robe i kapitala”, na kojem će raditi eksperti iz Beograda i sa Kosova, s ciljem da se utvrdi kolika je siva zona trgovine, u kojoj pojedinci love u mutnom i bogate se već godinama. Sličan projekat sproveden je i 2005. godine, kada je utvrđeno da se siva zona protezala i na više od stotinu miliona evra, u, recimo, 2003. godini.

Komplikovane procedure

Ekonomska ekspertkinja Bisera Šećeragić iz Novog Pazara uključena je u projekat i ovih dana razgovara sa poslovnim ljudima o konkretnim problemima. Prema njenim rečima, ono što poslovni ljudi iznose kao realnost nije poznato široj javnosti. Ona kaže da su postojeće procedure izuzetno komplikovane. “Na primer, postoji dvojni sistem prometa robe i ljudi. Jedan način jeste prema srpskom delu Kosova, odnosno severno od Ibra. A drugi način jeste južno od Ibra. Sistem plaćanja je takođe sada ne dvopartitan, nego tripartitan”, navodi naša sagovornica.

Roba nestaje u sivim kanalima

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže da roba koja krene iz Novog Pazara do odredišta na Kosovu duplo duže putuje nego da ide u bilo koju tačku u, na primer, Bosni i Hercegovini. „A problem je u tome što tu ima raznih zaustavljanja na putu, kontrola prvo naših organa pa kosovskih. Tu ima i raznih pokušaja da se kroz podmićivanje nadležnih službenika nešto uradi. U svakom slučaju, kada roba sa severa pređe na jug, više niko živ ne zna šta se s njom dešava. Jer ta roba bez ikakve dalje evidencije sivim kanalima odlazi na jug. A od te sive zone štetu trpi i jedna i druga strana, a u ovom slučaju najveću štetu trpi budžet Srbije”, objašnjava Popov.

On tvrdi da pojedinci, bez obzira na nacionalnost, iz te sive zone za sebe izvlače čitavo bogatstvo, zbog čega se i protive pokušajima da se pitanje carina i trgovine između Beograda i Prištine uredi. „Tu imamo na delu albansko-srpsko bratstvo i jedinstvo u kriminalu. I to besprekorno funkcioniše”, ocenjuje Popov.

Stefanović: Pojedinci se bogate

Šef Pregovaračkog tima Srbije Borislav Stefanović pozdravlja ideju ovog projekta. On za Dojče vele kaže da je od izuzetne važnosti da se precizno utvrde brojke, kada je siva zona trgovine u pitanju. „Nama je to jako korisno i može u velikoj meri da pomogne jer se obe strane služe paušalnim podacima. A sa druge strane, za nas je jako važno da se to područje uredi i da ljudi plaćaju dažbine i da normalno funkcionišu. Pitanje je kome će plaćati i šta će plaćati, ali najgore od svega je da to ne bude regulisano, kao što je sada slučaj. I zato mi to moramo kroz ovaj dijalog rešiti. Preduslov je da se omogući normalna razmena robe i usluga. Očekujem da će ljudi moći slobodno da se kreću vrlo uskoro, a isto tako je potrebno da mogu da uvoze i izvoze robu kroz regulisanu proceduru. To će omogućiti i situaciju da se zna tačno koliko čega i gde ulazi. Sadašnje stanje je neodrživo i ono pogoduje samo jednoj maloj grupi ljudi, koja se na taj način bogati. Meni to tako izgleda”, kaže Stefanović.

Rezultati projekta biće prezentovani u decembru mesecu. Biće snimljeno i 12 petominutnih dokumentarnih emisija, među kojima i putovanje jednog kamiona iz Novog Pazara ka Kosovu, gde će se pokazati sa kakvim se sve problemima suočava roba na putu iz Srbije ka Kosovu.

(Deutsche Welle)

Izlazak iz geta - film o talentovanim Romima

2011-07-15T17:27:00.000+02:00

Romi se ne stide čergi u kojima su rođeni ali smatraju da je došlo krajnje vreme da se njihova deca više ne rađaju u čergama, već da se uključe u društvo.

Dokumentarni film simboličnog naziva „Izlazak iz geta”, koji govori o mladim i talentovanim Romima, koji su zahvaljujući pre svega svojoj upornosti uspeli da izađu iz začaranog kruga stereotipa, predrasuda, bede i siromaštva premijerno je prikazan u Novom Sadu.

Koautorka filma Marija Aleksandrović kaže da Romi mogu izaći iz začaranog kruga siromaštva, ali da to umnogome zavisi od njih samih. „Ukoliko mi, Romi, želimo da izađemo iz tog začaranog kruga bede i siromaštva, moramo pre svega da verujemo u sebe i da zaista to želimo da uradimo. Sem toga, osoba koja želi da izađe iz tog začaranog kruga, mora prepoznati svoj talenat i mora to žarko želeti! I mora imati izuzetno, izuzetno veliku podršku porodice”, poručila je Marija Aleksandrović.

Lepša slika Roma

Druga koautorka filma Jelena Jovanović objasnila je da joj je želja pre svega bila da prikaže lepšu sliku o romskoj zajednici, kako o samim Romima tako i ne-Romima koji su svakodnevno okruženi stereotipnim slikama o Romima, što ima dalekosežne posledice za suživot.

Pokrajinski sekretar za obrazovanje i za nacionalne manjine Andor Deli najavio je da će njegov sekretarijat nastaviti da podržava ovakve projekte. „Ti svi pojedinačni lični uspesi kada je reč o jednoj zajednici kakva je romska zajednica, ako se kumuliraju onda to znači i uspeh i napredak za čitavu zajednicu”, ocenio je Deli.

Predsednik Saveta za integraciju Roma u Vojvodini Petar Novica Nikolić pozvao je svoje sunarodnike da iskoriste mogućnosti koje pružaju vojvođanske vlasti u stimulisanju obrazovanja Roma i podsetio da na Novosadskom univerzitetu studira gotovo 300 studenata Roma. „Nemojte očekivati da ćete imati bolji i kvalitetniji život ako vašu decu ne upisujete u škole, ne uključujete u školski obrazovni proces. Opravdanje da smo siromašni i da nemamo uslova da školujemo našu decu, što bi rekli mladi, ne pije vodu. Jer upravo to što smo siromašni treba da bude najveći motiv”, upozorio je Nikolić.

Rođen sam u čergi, ali ne i moja deca

On je naveo da je i sam rođen u čergi, koje se ne stidi, ali je poručio da čerga mora postati prošlost. “Geto jeste naša prošlost, jeste možda za neke i sadašnjost ali ne sme da bude budućnost. Ja sam ponosan i sretan što sam rođen u čergi, u mahali u Tovariševu, ali tamo, u toj mahali ne žive moja deca. Oni se školuju i obrazuju. Ja se svoje čerge ne stidim, ali ona ne sme da bude ni sadašnjost ni budućnost za našu decu”, poručio je Nikolić.

Koautorke filma Marija Aleksandrović i Jelena Jovanović su članice nevladine organizacije „Istraživači Romi” iz Žablja. One su pre filma „Izlazak iz geta” snimile i dokumentarne filmove „Romi u Sremu - nekad i sad”, koji govori o obrazovanju Roma, njihovoj tradiciji i kulturi u tom delu Vojvodine, kao i film „Uspešne Romkinje u Vojvodini”.

Snimanje filma „Izlazak iz geta” pomogli su Program za umetnost i kulturu Instituta za otvoreno društvo iz Budimpešte i Vlada Vojvodine.

(Deutsche Welle)

Studenti sa juga uče se suživotu u Novom Sadu

2011-07-14T13:38:00.000+02:00

Pet mladih Albanaca i šest Srba od iduće školske godine će, uz stipendiju države, studirati na Novosadskom univerzitetu, s ciljem da se u multietničkoj Vojvodini upoznaju sa suživotom i sa tolerancijom.

Jedanaest studenata, Albanaca i Srba, iz Preševa i Bujanovca u narednoj školskoj godini započeće studije na Univerzitetu u Novom Sadu, s ciljem integracije mladih sa juga u visokoškolski sistem Srbije.

Milan Marković, ministar za ljudska i manjinska prava, kaže da su mladi koji su upisali fakultete u Novom Sadu zapravo budući lideri juga Srbije. On je objasnio da je Novi Sad odabran jer je taj grad najbolje mesto gde će mladi razumeti koje je bogatstvo i koja je prednost zajednički život različitih kultura, upoznavanje različitih običaja. “Razumeće da je to, u stvari, jedna velika prednost i da to treba iskoristi kao naše zajedničko bogatstvo.”

Vojvodina kao primer za jug Srbije

Rektor Novosadskog univerziteta Miroslav Vesković rekao je da taj univerzitet i pokrajina Vojvodina imaju veliko iskustvo upravo u suživotu i radu različitih nacionalnih zajednica. „Mislim da ćemo to pokazati na pravi način”, poručio je Vesković.

Arijana Bajrami je srećna jer je upisala Pravni fakultet. „Za mene je ovo jedna velika šansa, da upoznam jednu novu kulturu i steknem nova znanja”, kazala je ona.

I Miloš Kostić je veoma zadovoljan, jer je upisao engleski jezik na Filozofskom fakultetu. „Za mene Novi Sad predstavlja primer jednog grada koji je fantastično organizovan i koji predstavlja multietnički grad. Želeo bih da ovde naučim što više o toleranciji i o kulturi i da ta znanja primenim kod sebe u Bujanovcu”, objašnjava Kostić.

Do sada je praksa bila da mladi sa juga Srbije, a naročito Albanci, fakultete upisuju na Univerzitetu u Prištini, što im je kasnije stvaralo probleme oko priznavanja diploma, kao i oko poznavanja srpskog jezika. Fakultete u Novom Sadu upisalo je pet studenata albanske nacionalnosti i šest studenata srpske nacionalnosti i njih će stipendirati država.

(Deutsche Welle)

Beograd i dalje krši ljudska prava Roma

2011-07-12T13:40:00.001+02:00

Šan Džounz, AI

Beograd i dalje krši ljudska prava Roma

Šan Džounz (Sian Jones), istraživačica u Amnesti internešnelu (Amnesty International –AI) , zadužena za Srbiju, Kosovo, Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru, u intervjuu za portal Autonomija kaže da ta organizacija neće odustati od lobiranja da Evropska investiciona banka obustavi kredit Gradu Beogradu za renoviranje mosta Gazela, zbog toga što gradske vlasti i dalje krše ljudska prava Roma prilikom iseljavanja iz nelegalnih naselja.

“Evropska investiciona banka (EIB) nije obustavila infrastrukturni kredit Beogradu za obnovu mosta Gazela, ali je saopštila da razmišlja o tome. AI će nastaviti da lobira da EIB donese odluku o obustavi kredita. Ali, to je politička odluka a ne poslovna, jer ta banka pripada EU. Ukoliko EU zaista želi da pošalje tako oštru poruku, biće to veoma zanimljivo”, kaže Džounz, koja je u Novom Sadu boravila u okviru kampanje Amnesti internešnela „Krov nad glavom je ljudsko pravo”, koja je predstavljena na ovogodišnjem Egzitu (Exit).

* Kakva je vaša generalna ocena o položaju Roma u Srbiji?

- Sudeći po našem iskustvu iz prethodne dve godine, na neki način videli smo značajan napredak u odnosu prema Romima u Srbiji. Od iseljavanja Roma iz nelegalnih naselja bez obezbeđivanja alternativnog smeštaja u Beogradu, došlo se dotle da im je izvestan smeštaj ipak obezbeđen. Ali, mislimo da taj smeštaj nije odgovarajući. Ova ideja sa smeštanjem Roma u kontejnere za stanovanje je došla iz Italije i kao ideja ona je dobra. Ali, videli smo nedavno da su Romi ispod Pančevačkog mosta iseljeni u kontejnere u kojima nema ničega pa ni nameštaja, a ni higijena nije na propisanom nivou, uključujući broj toaleta i način snabdevanja vodom. To je korak unazad u odnosu na ono što je ranije Grad Beograd obezbeđivao ovim ljudima. Dakle, i dalje je to princip „jedan korak napred - jedan korak nazad”. S druge strane, Vlada Srbije je preuzela određene međunarodne obaveze i ona mora da poruči i beogradskim vlastima da moraju da se pridržavaju tih normi. Uostalom, ukoliko domaće vlasti ne mogu da se izbore s tim problemom, onda treba pitati međunarodnu zajednicu kako može da pomogne. EU može finansijski pomoći, sigurna sam u to. Da, to će koštati mnogo novca, ali znamo da oni troše milione i milione na infrastrukturne projekte, na lepe puteve i tako dalje.

* Tu je i ozbiljan problem s kojim se suočavaju državljani Srbije koji bivaju vraćeni iz zemalja EU na osnovu Sporazuma o readmisiji, među kojima je takođe veliki broj Roma...

- To je problem koji je veoma u porastu u Srbiji. Ljudi koji budu vraćeni iz zemalja EU nemaju gde da žive. Ne postoje nikakve informacije iz nadležnog Komesarijata za izbeglice niti iz policije koliko se ljudi zaista vratilo u procesu readmisije. Komesarijat, s druge stane, jednostavno nema dovoljno finansijskih sredstava da ljudima obezbedi sve što im je potrebno kada budu vraćeni. Dakle, postoji divan plan za readmisiju, ali ne postoje sredstva za njegovo sprovođenje. Stvar se dodatno komplikuje zbog takozvanih lažnih azilanata, što preti da dovede do ukidanja vizne liberalizacije. Logično je da ljudi žele da pobegnu odavde, jer nemaju od čega da žive i nemaju gde da žive. Ljudi nemaju kriminalne namere, ili barem većina njih nema. Oni samo pokušavaju da nađu neku vrstu života gde mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava. I u ovoj oblasti EU mora da pomogne Srbiji. Istu situaciju imamo i na Kosovu. Oni su veoma brzo potpisali da će sprovesti svaku pojedinačnu meru koja je preduslov za viznu liberalizaciju, iako nisu sačinili bilo kakav formalni plan za readmisiju.

* U svom poslu bavite se i problematikom suočavanja s prošlosti u ovom regionu. Šta je najveći problem u regionu, kada govorimo o odnosima prema ratnim zločinima i uopšte o suočavanju s prošlošću?

- Nedostatak političke volje. Baš kao što smo imali priliku da vidimo na primeru Hrvatske i njenog odbijanja da prihvati prvostepenu presudu Haškog tribunala protiv generala Gotovine. Problem u regionu je i pomanjkanje sredstava za rad sudova za ratne zločine. Poseban problem predstavlja i loša zaštita svedoka, naročito na Kosovu.

* Dakle, nedostatak političke volje je zajednički za celi region?

- Ja mislim da jeste. Takođe, i međunarodna zajednica smatra da ako uhapsite velika imena, onda je problem rešen. A u stvari nije. Važno je privesti optuženike za ratne zločine pravdi, ali je važnije obezbediti pravdu za žrtve i reparacije za njih. Ovde u regionu je na žalost lakše dobiti penziju ako ste iz familije takozvanog ratnog heroja, nego ako ste iz familije žrtve. I tu diskriminaciju viđamo u celom regionu, bilo da ste iz familije nestale osobe, bilo da ste žrtva silovanja.

* Šta mislite o Inicijativi za formiranje Regionalne komisije za žrtve (REKOM), koju su pokrenule nevladine organizacije iz regiona?

- To je zanimljiva inicijativa. Videli smo u Južnoj Africi kako je Komisija za istinu i pomirenje bila zaista veoma moćna i kako je funkcionisala. Ali, videli smo u nekim drugim zemljama i obrnute primere sličnih komisija, koje nisu uspele da nametnu autoritet i koje su podbacile. Takve komisija su dopuna, a ne zamena za pravosudni sistem. Važno je da ljudima stvorite prostor da ispričaju svoje priče, ali to nije dovoljno. Uostalom, u poslednjih 15 godina ljudi u regionu pričaju svoje priče, pričaju o svojim nestalima, ali kosti njihovih rođaka još uvek nisu nađene bez obzira na to. Ono u čemu REKOM može da doprinese jeste verovatno identifikovanje različitih ratnih zločina za koje do sada još niko nije odgovarao. To mogu biti korisne informacije, koje potom mogu da preuzmu sudovi i da se te sumnje istraže. Ali, u ovom momentu, mislim da je atmosfera takva da države neće pristati na REKOM.

* Možda je problem u tome što u vlastima u regionu još uvek sede neki ljudi koji su bili ideolozi ratnih zločina, a možda među njima ima čak i počinilaca zločina u redovima vojske, policije...?

- To je jedan od glavnih problema, definitivno. Na primer, jedan od osnovnih problema u istragama ratnih zločina u Srbiji je to što ih sprovodi policija pa se čak dešava da pojedini policajci opstruišu istrage. Tužioci treba da imaju sopstvene timove za sprovođenje istraga, ali u tom slučaju treba izdvojiti i više sredstava za njihov rad. Sud za ratne zločine u Beogradu je mali sud, ima malo tužilaca i malo istražitelja. Sam sud radi posao koji treba da radi, ali to ipak nije dovoljno.

* Haški tribunal je blizu završetka svoga mandata. Šta mislite o perspektivama stalnog Međunarodnog krivičnog suda (ICC) i o njegovoj budućnosti?

- ICC je eksperiment koji zavisi pre svega od toga da li će na nadležnosti tog suda pristati i SAD, što za sada nije slučaj. Proces uspostavljanja mehanizma međunarodne pravde će biti veoma dug i videćemo u narednih desetak godina kako će se odvijati. Uostalom, videli smo da je i Haškom tribunalu trebalo desetak godina da suštinski profunkcioniše. Pa čak i sada vidimo da se procesi mogu veoma odužiti i pred tim tribunalom. Ali, ideja međunarodne pravde veoma je važna i na njoj treba raditi.

* Još uvek se lome koplja oko toga ko ina koji način treba da istraži navode iz izveštaja Dika Martija koji je upućen Savetu Evrope i u kojem su iznesene sumnje da je bilo trgovine organima osoba koje se i danas vode kao nestale?

- Moguće je da imamo između 50 i 400 nestalih Srba i njihove porodice čekaju vesti o njihovoj sudbini. Skandal u ovom slučaju je masovna opstrukcija od strane kosovske vlade, počev od 2000. godine, i to u dosluhu sa UN i NATO. Informacije o tome šta se dešavalo su skrivane. A sećam se da su mi još 2000. govorili da su ti nestali ljudi zapravo završili u Albaniji. Postojala je odluka mejdunarodne zajednice da se ne istražuje nijedan član Oslobodilačke vojske Kosova, kako bi se navodno obezbedila stabilnost u regionu. I dokle smo stigli? Sada imamo situaciju da zaista neće biti dugoročne stabilnosti, jer je pitanje nestalih osoba sa obe strane veoma značajno pitanje. Zato je istraga o Martijevim navodima toliko važna. Ali, problem je u tome što Srbi neće imati poverenja u istragu, ukoliko bude sprovedena pod mandatom Euleksa. S druge strane, Albanci neće verovati istrazi koju bi eventualno mogao da pvede tužilac za ratne zločine u Beogradu. Sada postoje pokušaji da se istraga vodi pod mandatom UN-a, uz asistenciju EU. Ali, moramo da uzmemo u obzir ulogu koju igraju sve strane, a naročito SAD. Mislim da je krajnje vreme da se prestanu igrati te političke igre i da konačno pravda bude zadovoljena. Članovi porodica zaslužuju da znaju istinu.

(Autonomija)

Egzit: Novi Sad je svet!

2011-07-11T11:10:00.002+02:00

Muzički festival Egzit učinio je od Novog Sada, Vojvodine i Srbije još jedanput jedno od najlepših i najpozitivnijih mesta na svetu.

Rano jutros završen je još jedan festival Egzit (Exit) na Petrovaradinskoj tvrđavi, a Novi Sad je tokom festivalskih dana u svakom pogledu bio deo sveta.

Grad je bio preplavljen posetiocima, najviše mladima, i to iz celog sveta, uključujući i Kanadu:

“Ovde su ljudi veoma fini i veoma prijateljski raspoloženi, Zaista sam uživao…”

Pa čak i Australiju:

“Neko mi je rekao da obavezno dođem, rezervisala sam karte i došla…”

Pozitivne vibracije

Najviše je bilo mladih iz regiona bivše Jugoslavije i tradicionalno iz Velike Britanije. Festival je posetilo oko 170.000 ljudi, koji su imali priliku da čuju više od 600 izvođača na 20 festivalskih bina. Egzit je ove godine ugostio i Stašu Vukadinović, svoga dvomilionitog posetioca, koja je dobila besplatne karte za narednih deset festivala.

I političari su ostali veoma zadovoljni, poput predsednika Vlade Vojvodine Bojana Pajtića:

„Egzit šalje izuzetno pozitivne poruke iz ove zemlje prema Evropi i svetu, zbog čega ima ogromnu ulogu u popravljanju imidža Srbije.”

I domaći posetioci bili su veoma zadovoljni:

„Ovo je za mene nešto najlepše što sam ikada video u životu. Ja sam doživeo potpunu metamofrozu ovde.”
„Dopada mi se. Ali mi se pre sedam-osam godina više dopadao. Možda sam bila mlađa…”
„Ma super je! Egzit je uvek super!”

Egzit je više od festivala

U okviru Egzita održan je i Sajam nevladinih organizacija, među kojima su bili između ostalih i predstavniciAmnesti internessnel (Amnesty International), koji su prikupljali potpise podrške za svoju kampanju „Krov nad glavom je ljudsko pravo”, organizovanu povodom prinudnog iseljavanja Roma iz nelegalnih naselja po gradovima Srbije.

Svirali su Portished (Portishead), Palp (Pulp), Džemirokvaj (Jamiroquai), Bed rilidžn (Bad Religion), Nik Kejv (Nick Cave) Darkvud dab (Darkwood Dub), Ateist rep (Atheist Rap), Džinks (Jinx), Mizar... Na festivalu je radilo 1.250 volontera iz celog sveta.

Organizatori su takođe zadovoljni. Rajko Božić tvrdi da je Egzit i dan-danas pokret a ne samo muzički festival:

„I dalje verujemo u misiju da od Srbije napravimo mesto na kojem se radi i zabavlja kao na mestima na kojima stvari i inače funkcionišu...”

(Deutsche Welle)

Slučaj Paravinja probudio države

2011-07-08T17:37:00.000+02:00

Slučaj Paravinja osvestio je tri države, čiji su ministri pravde odlučili da prošire sporazume o saradnji, kako zločinci više ne bi šetali slobodno.

Ministri pravde Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine dogovorili su se danas da prošire međusobnu saradnju kako bi se ubuduće sprečili slučajevi poput slučaja Dragana Paravinje, koji je optužen za više silovanja u sve tri države ali je sve donedavno bio na slobodi.

Ministri su najavili da će se već sledeće nedelje sastati ekspertske grupe koje će raditi na proširivanju postojećih sporazuma tri zemlje o međusobnom izručenju državljana Srbije, BiH i Hrvatske.

„Naravno, dotakli smo se i određenih konkretnih predmeta za koje naše tri zemlje imaju interes da se počinioci tih zločina nađu pred licem pravde i da, ukoliko se dokaže njihova krivica, budu i osuđeni”, kazala je ministarka pravde Srbije Snežana Malović.

Paravinja će biti izručen Hrvatskoj

Ministar pravde Hrvatske Dražen Bošnjaković rekao je da će sporazumi sigurno biti prošireni. „Nakon toga, sasvim sigurno da će postupak izručenja u predmetu Paravinja biti itekako moguć, da bude izveden pred nadležni sud i da mu se sudi za najteže delo koje je počinio, ali vodeći računa i o svim drugim nedelima koja je počinio u regiji”, rekao je Bošnjaković.

Ministar pravde Bosne i Hercegovine Bariša Čolak ocenio je da je današnji sastanak pokazao da su zajednička opredeljenja da saradnja bude još bolja jer zaista postoji prostor za bolju i uspešniju saradnju.

Sastanku u Sremskim Karlovcima prisustvovali su i glavni tužioci iz tri države, a povod za sastanak bio je slučaj Dragana Paravinje. Paravinja je osumnjičen da je prošlog meseca ubio sedamnaestogodišnju Antoniju Bilić iz Drniša u Hrvatskoj. On je u Srbiji pravosnažno već osuđen na četiri i po godine zatvora, a osumnjičen je i za više silovanja u Bosni i Hercegovini. Paravinja je u Hrvatsku pobegao nakon što je u Srbiji osuđen za silovanje i sve vreme je od ruke pravde bežao tako što je zloupotrebljavao činjenicu da ima i srpsko i hrvatsko državljanstvo i manjkavost sporazuma o izručenju građana između tri države.

(Deutsche Welle)

Čudo zvano Egzit

2011-07-07T09:07:00.000+02:00

Na festivalu Egzit (Exit), koji počinje večeras u Novom Sadu, na 20 bina nastupiće više od 600 izvođača iz sveta, među kojima su Portished (Portishead), Palp (Pulp), Džemirokvaj (Jamiroquai), Bed rilidžn (Bad Religion) i drugi.

Tokom četiri dana festivala, do 10. jula, nastupiće i mnogobrojna imena iz Srbije i iz regiona, poput Darkvud daba (Darkwood Dub), Ateist repa (Atheist Rap), Džinksa (Jinx), Lajbaha.

Na Egzitu će se i ove godine predstaviti i oko 50 udruženja građana iz celog regiona u okviru Sajma aktivizma. Na festivalu će raditi 1.250 volontera iz celog sveta.

Egzit je i dalje čudo!

Jedan od organizatora festivala Rajko Božić za Dojče vele kaže da se štošta promenilo u poslednjih 11 godina Egzita. “Ali, ono što je ostalo isto - i što je najvažnije - je ta energija koja je mene zapravo uvukla u ovu priču pre 11 godina i koja i dalje postoji i vuče svih ovih 2.000 ljudi, ili već koliko nas ima, i koji rade da ovde prave čudo jer je ovo i dalje čudo na neki način”, smatra Božić

Promenilo se i to, kaže Božić, što je festivalska konkurencija u Evropi u poslednjih pet godina veoma pojačana. On navodi da su samo u Hrvatskoj ove godine pokrenuta tri ili četiri nova festivala, a postoji pet velikih festivala na koje dolaze ljudi iz cele Evrope. “U Španiji je recimo više od 20 festivala. Pre pet godina, kao konukrenciju za naše datume imali smo dva festivala u Evropi, a sada imamo recimo 16. Tako da je festivalska industrija zapravo jedan veliki potencijal i mislim da je jedan težak i uzbudljiv period pred nama”, kaže Božić.

Ipak, smatra on, Egzit nije samo komercijalni muzički festival. “Mislim da Egzit jeste pokret i danas, zato što ga mi tako doživljavamo i zato što i dalje verujemo u tu misiju da od Srbije možemo da napravimo mesto na kojem se radi i zabavlja, kao na mestima gde stvari funkcionišu…”, objašnjava naš sagovornik.

Srbija ne prašta uspeh

Gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić odbacio je prigovore da Egzit uživa preterano povlašten status. On navodi da je grad za Egzit iz budžeta ove godine izdvojio 20 miliona dinara i dodaje da se toliko potroši na plate u jednom javnom preduzeću mesečno. “Mislim da je malo stvari koje Srbiju predstavljaju na pravi način. Još uvek imamo Haški tribunal i procese koji se tamo odvijaju i ljudi nas na žalost prepoznaju po lošim stvarima. I zbog toga ono što je vredno u ovoj zemlji - to treba negovati. U Srbiji se uspeh ne prašta i to je ono što je loše. Moramo da stvorimo sistem gde ćemo najbolje stvari da promovišemo”, kaže Pavličić.

Očekuje se da će Novi Sad i Egzit posetiti oko 200.000 ljudi, od čega će polovina biti stranci, najviše iz regiona i, tradicionalno, Britanci. Egzit traje do nedelje, 10. jula, odnosno do ranog jutra u poneđeljak.

(Deutsche Welle)

Vojvođanska tolerancija – mit ili stvarnost?

2011-06-14T09:50:00.001+02:00

Koliko ljudi danas u Vojvodini žive jedni s drugima a koliko, zapravo, jedni pored drugih?

Omiljena mantra vojvođanskih političara je da je ova pokrajina multietnička, multikulturalna, multikonfesionalna i multijezična regija, ali se retko ko u Vojvodini bavi traženjem odgovora na pitanje koliko je ona interetnička, interkulturalna, interkonfesionalna i interjezična pokrajina?

Drugim rečima, koliko različite nacije, kulture, konfesije i jezici uopšte međusobno komuniciraju? Da li je vojvođanska tolerancija mit ili stvarnost? Koliko su etnički sukobi na prostoru bivše SFRJ naškodili komunikaciji kultura i nacija u samoj Vojvodini?

Nedostatak komunikacije

Žužana Serenčeš, medijska analitičarka smatra da na
formalnom nivou postoji razumevanje i uvažavanje prema nečemu što je manjinska grupa. “Međutim nedostaje suštinsko poznavanje i suštinska prisutnost problema različitih manjinskih grupa. Kao što nedostaje i uzajamna komunikacija. Nema onoga što se zove strujanje između različitih grupa, komunikacija, razmena ideja, problema i mišljenja”, kađe ona.

Žužana Serenčeš navodi primer Radiotelevizije Vojvodine, koja nominalno emituje program na čak deset jezika, ali su, prema njenim rečima, ti programi potpuno getozirani u različite redakcije i programe različitih etničkih zajednica, koji baš nikakvog dodira nemaju, dakle nemaju komunikacije.

Stariji su tolerantniji od mladih!

Dalibor Stupar autor je dokumentarnog filma “Život pored”, koji je snimljen u okviru većeg projekta više nevladinih organizacija i nezavisnih televizijskih produkcija pod nazivom “Dijalozi vojvođanskih kultura”. Stupar je rođen u Temerinu, koji je poslednjih godina u javnosti ostao poznat po međuetničkim incidentima, a i sam film govori o Temerinu. “Kada smo mi bili mali, nije se ni gledalo na naciju. A sada kada odlazim kod roditelja i kod brata vidim da baš i nije tako. Vidim da su ljudi više podeljeni, u smislu da gledaju svoja posla, druže se sa ‘svojima’…”, priča Stupar.

Utisak Dalibora Stupara o rodnom Temerinu je naizgled paradoksalan: stariji stanovnici su zapravo mnogo tolerantniji od mlađih, kada je nacionalna pripadnost u pitanju. “Tako da nisam siguran da će ta smena generacija doneti nešto dobro…”, kaže on.

U okviru projekta “Dijalozi vojvođanskih kultura”, koji je podržala Evropska unija, snimljeno je pet dokumentarnih filmova, napisano devet novinskih članaka a urađene su i dve studije slučaja. Time je načeto pitanje koliko ljudi danas u Vojvodini žive jedni s drugima a koliko, zapravo, jedni pored drugih?

(Deutsche Welle)

Srbija-Azerbejdžan: Strateško poltronstvo?

2011-06-10T12:56:00.000+02:00

Vladavinu Hajdara Alijeva, koji je dobio spomenik u Beogradu, karakterisali su progon i tortura političkih neistomišljenika, branilaca ljudskih prava, kao i sveopšta korupcija.

Tašmajdanski park u Beogradu bogatiji je za spomenik pokojnom predsedniku Azerbejdžana Hajdaru Alijevu,kojeg su zajednički otkrili predsednici te države i Srbije, Ilham Alijev i Boris Tadić, ali je ovdašnja javnost ostala uskraćena za izvesne informacije o pokojnom Alijevu.

Spoljnopolitički analitičar, novinar Boško Jakšić za Dojče vele kaže da je Hajdar Alijev prosto govoreći bio diktator starog sovjetskog kova, koji je zemljom sa prekidima vladao više od 30 godina, a na vlast se, nakon što je Azerbejdžan povratio nezavisnost od Sovjetskog Saveza, vratio vojnim udarom. Jakšić je ogorčen potezom srpskih vlasti:

Spomenik diktatoru u Beogradu

“Ovo je spomenik srpskom strateškom poltronstvu. I ako ne danas, neko će sutra morati da se pita šta usred glavnog grada zemlje koja stalno sanja o Evropskoj uniji znači spomenik čoveku o kome ovde niko ništa i ne zna. Ali, svakako znaju oni koji su ga za šaku dolara postavili na pijedesetal. Tako sutra neko može da skupi pet miliona dolara i da traži da dižemo spomenike strateškim partnerima kao što su Josif Visarionovič, ili Mao Ce Dung, ili Idi Amin Dada.”

Podsećanja radi, Azerbejdžan je Srbiji ponudio dva miliona evra za rekonstrukciju Tašmajdanskog parka, ali uz uslov da bude postavljen spomenik Hajdaru Alijevu. Branka Šesto, koja je od 2001. do 2004. godine predvodila projekat Komesarijata Ujedinjenih nacija za ljudska prava u Azerbejdžanu za naš program priča da je vladavinu Alijeva karakterisao progon i tortura političkih neistomišljenika, branilaca ljudskih prava, kao i sveopšta korupcija. Na vlasti ga je nasledio sin, koji je sada boravio u Beogradu a koji je vlast osvojio na izborima 2003. godine koje je OEBS proglasio izrazito nedemokratskim.

Potez ispod ljudskog dostojanstva

Prema rečima Branke Šesto, u naftom i gasom bogatom Azerbejdžanu u izobilju živi dva odsto Alijevu bliskih ljudi, dok ostatak zemlje grca u bedi. Sam mlađi Alijev vlada uz pomoć porodičnog klana. Zbog toga je, smatra Branka Šesto, ovo neukusan potez srpskih vlasti:

“NIje bilo lepo, nije bilo u redu, nije dostojanstveno. Mogli su se izboriti da se u Tašmajdanskom parku podigne nekom pesniku, kojih Azerbejdžan ima dosta.”

Prema njenim rečima, potez srpskih vlasti je pokušaj političkog pragmatizma:

“Na žalost, u pitanju su ne samo dva miliona evra već sve te silne rezerve nafte i gasa na kojima Azerbejdžan leži i to šta će oni i s kim će to kasnije deliti.”

Ako je ikome za utehu, parkove nazvane po Hajdaru Alijevu već su ranije dobili ukrajinski Kijev i rumunski Bukurešt.

(Deutsche Welle)

Dobra saradnja Zagrebačkog i Novosadskog univerziteta

2011-05-12T17:22:00.000+02:00

Saradnja dve visokoškolske ustanove odnosiće se pre svega na oblast istraživanja, kao i na razmenu studenata doktorskih studija.

Rektor Zagrebačkog sveučilišta Aleksa Bjeliš i rektor Novosadskog univerziteta Miroslav Vesković potpisali su danas u Novom Sadu Sporazum o saradnji ovih visokoškolskih institucija.

Sporazumom se konkretizuje saradnja između dve ustanove pre svega u oblastima istraživanja i doktorskih studija.

Nastavak odlične saradnje

Miroslav Vesković je rekao da je u poslednjih nekoliko godina saradnja između ove dve kuće u velikoj meri određivala dinamiku, značaj i sadržaj saradnje visokoškolskih ustanova u regionu. „Moramo da nastavimo u tom smeru i da budemo zamajac takvog razvoja”, kazao je Vesković.

Aleksa Bjeliš je podsetio da su dva univerziteta imala odličnu saradnju i u vreme bivše SFRJ, kao i daje saradnja nastavljena početkom protekle decenije. „Pre dolaska u Novi Sad dobio sam pisma od pojedinih dekana iz Zagreba koji kažu da podsetim kolege iz Novog Sada da smo nekada sarađivali... Tako da jednostavno treba ohrabriti kolege svih generacija da obnovimo tu saradnju”, poručio je Bjeliš.

Vlada Vojvodine će pomoći

Predsednik Vlade Vojvodina Bojan Pajtić obećao je da će pokrajinska vlada i finansijski podržati ovu inicijativu. „Mislimo da je inicijativa sjajna, da je izvanredna ideja da se pruži mogućnost doktorantima sa Univerziteta u Novom Sadu da završe doktorske studije u Zagrebu. Predlažem da to bude već od jeseni ove godine. I da se ista takva mogućnost pruži doktorantima iz Zagreba, da završe doktorske studije u Novom Sadu. Na taj način dajemo doprinos i odnosima između dve zemlje”, rekao je Pajtić.

Sporazum je potpisan u okviru manifestacije „Dani Zagrebačkog sveučilišta u Novom Sadu”, u okviru koje će biti održan niz naučnih i stručnih skupova. Za večeras je predviđen koncert grupe „Bing beng” zagrebačke Mužičke akademije, a za sutra veslačka regata dva univerziteta.

(Deutsche Welle)

Milijana Baletić ponovo na ekranima?!

2011-05-09T12:22:00.000+02:00

Iako je NUNS pre dve godine Tužilaštvu za ratne zločine Srbije podneo krivičnu prijavu protiv urednika i novinara koji su huškali na rat devedesetih godina proslsog veka, do sada nije podignuta nijedna optužnica. Umesto toga, ovih dana se na ekranima Radiotelevizije Vojvodine kao autorka pojavila - Milijana Baletić!

Jedna od doajenki ratnohuškačkog novinarstva s početka devedesetih godina prošlog veka Milijana Baletić 11 godina nakon demokratskih promena u Srbiji pojavila se sa svojom autorskom emisijom na ekranima Radiotelevizije Vojvodine, pokrajinskog javnog servisa kojeg finansiraju građani Vojvodine.

Moralni šamar društvu

To je izazvalo zgražavanje novinarskih udruženja, nevladinih organizacija i dela javnosti u Srbiji. Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, za Dojče vele kaže da je NUNS 2009. godine Tužilaštvu za ratne zločine podneo krivične prijave protiv urednika i novinara koji su u državnim medijima tokom devedesetih godina huškali na rat. “Mi smo upravo i podneli krivičnu prijavu da se ovakve stvari ne bi događale. Svesni smo da bez lustracije, bez ikakvih sankcija prema svima onima koji su vodili ratnohuškačku politiku u medijima, ovo postaje logičan ishod. To je posledica jednog neodgovornog odnosa i društva i države prema medijskoj propagandi koja je odnela mnogo života u sukobima na prostoru bivše SFRJ”, kaže Obradović.

Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina ocenila je da je pojavljivanje Baletićeve na Javnom servisu zapravo ruganje multietničkoj Vojvodini, novinarskoj profesiji i elementarnim moralnim nazorima. Predstavnik te koalicije Nedim Sejdinović podseća da su njeni izveštaji bili poznati po tome što su direktno pozivali na mržnju i praktično na sam zločin. „Njeno vraćanje na ekrane jeste posledica procesa posle 2000. godine, koji su karakterisali nedostatak lustracije u svim oblastima društva”, smatra Sejdinović.

A šta radi Tužilaštvo?

Milijanu Baletić na Radioteleviziju Vojvodine pre nekoliko godina vratio je sud, koji je procenio da je njeno otpuštanje bilo protivzakonito. Ona je potom uspela da naplati i veliku odštetu na ime povrede svojih prava, a ove godine tužila je urednike na RTV-u za mobing, jer su odbijali da joj dozvole da se pojavljuje na ekranima.

Novinarska udruženja i nevladine organizacije pozvali su Tužilaštvo za ratne zločine da ubrza rad na formiranju optužnice protiv ratnih propagandista iz devedesetih godina koji su dali svoj nesumnjiv doprinos strašnim zločinima učinjenim u ime Srbije.

(Deutsche Welle)

Počinje suđenje Šandoru Kepiru u Budimpešti

2011-05-04T16:32:00.000+02:00

U Budimpešti će u četvrtak, 5. maja, konačno početi suđenje Šandoru Kepiru, pod optužnicom da je kao kapetan žandarmerije u Drugom svetskom ratu, januara 1942. godine, učestvovao u ubijanju najmanje 1.200 novosadskih Srba, Jevreja i Roma.

Kepiro, koji danas ima 96 godina, posle rata bio je dva puta osuđivan na zatvorske kazne, ali je izbegao zatvor tako što je pobegao u Argentinu. Pre nekoliko godina vratio se u Mađarsku i od tada se čeka da pravosuđe te zemlje procesuira njegov slučaj. On je, inače, peti na listi odbeglih a još uvek živih nacista i fašista iz Drugog svetskog rata, koju je sačinio Centar “Simon Vizental” iz Jerusalima.

Antagonizmi u mađarskom društvu

Ovo je samo jedna u nizu kontroverzi s kojom se Mađarska, koja trenutno predsedava Evropskom Unijom, suočava od početka ove godine: Zakon o medijima koji je naišao na osudu Zapada, nasilje nad Romima na istoku države, brzo donošenje novog ustava. Novinar Gabor Bodiš sa Duna televizije iz Budimpešte kaže da nije sporan ustav, niti je sporan njegov legalitet, jer vladajući Fides ima dvotrećinsku većinu. “Sporno je to što ostale opozicione stranke nisu ni učestvovale u pripremanju ustava, koji je pripremljen u rekordnom roku od mesec, mesec i po dana”, smatra Bodiš.

Novinarka Žužana Serenčeš iz Novog Sada često boravi u Mađarskoj. Ona kaže da se u toj zemlji može uočiti veliki antagonizam u društvu. „Taj antagonizam je gotovo ostrašćen, on gotovo ide do uzajamne mržnje. Postoji velika podeljenost unutar čitavog društva”, navodi naša sagovornica.

Kepiro kao tabu tema

Prema njenim rečima, zemlja je ekonomski u teškoj situaciji, na delu su nužne restrikcije u smislu ozbiljnog kresanja javne potrošnje, građani su nezadovoljni i razočarani, teško se živi, teško se dolazi do posla, što sve doprinosi komplikovanoj situaciji u društvu. “To su ti miljei koji na žalost najviše pogoduju upravo jačanju ekstremne desnice a pasiviziranju od društvenog, i javnog, i političkog angažmana svega onoga što je građanski i otvoreno”, kaže Žužana Serenčeš.

O samom početku suđenja Šandoru Kepiru u medijima se retko govori, kaže Gabor Bodiš. “O tome se govori u nezavisnim medijima, čiji se prostor sve više sužava na internetske stranice, koje su doduše veoma popularne. Ne preterano, ali se ipak najavljuje. Biće interesantno za videti kako će suđenje pratiti pre svega mediji koji su bliski vladi i mediji koji su još desnije od vlade Viktora Orbana”, dodaje Bodiš.

Prema njegovim rečima, teško je reći da li je u slučaju Šandora Kepira bilo svesnog iščekivanja u stilu „možda će priroda da učini svoje”, pošto je činjenica da je mađarski pravni sistem prilično spor.”

Žužana Serenčeš misli drugačije i dodaje da to navodi na zaključak da se očekivalo da će možda priroda da presudi, a ne neki sud, o tome da li ima njegove krivice ili nema.

Ovakvo odugovlačenje mađarskog pravosuđa sa slučajem Kepiro dodatno čudi imamo li u vidu činjenicu da je unutar Mađarske neposredno nakon Drugog svetskog rata bilo snage da se progovori o zločinima koji su počinjeni u tom ratu. Danas, kada zemlja predsedava Evropskom unijom, kao da je manje volje u društvu za suočavanje s prošlošću.

(Deutsche Welle)

Milion potpisa za REKOM

2011-04-26T12:25:00.000+02:00

Prikupljanje potpisa građana zemalja regiona za podršku osnivanju Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru SFRJ (REKOM) počinje danas u simboličnih pet minuta do podne u osam gradova regiona: u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Banjaluci, Ljubljani, Prištini, Skoplju i Podgorici.

Do 6. juna potpise će prikupljati hiljade mladih volontera u regionu, u koordinaciji Inicijative mladih za ljudska prava i to će biti najveća regionalna kampanja nevladinih organizacija. Kampanja prikupljanja potpisa deo je Inicijative za formiranje REKOM-a, čiji je nosilac Koalicija za REKOM, koja okuplja više od 1.500 udruženja i pojedinaca svih nacija i vera sa prostora bivše SFRJ. Među njima su udruženja porodica žrtava i nestalih, veterana, logoraša, udruženja novinara, manjinskih zajednica, organizacija za ljudska prava...

Civilna društva daju primer državama

Nataša Kandić, izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo, pre četiri godine bila je jedna od pokretačica ove inicijative. „Civilna društva su uspela ono što države u regionu nisu uspele: da jednu akciju zajedno iznesu. Povezali smo udruženja koja su bila nepomirljiva i koja su jedni druge videli kao neprijatelje“, navodi Kandićeva.

Druga inicijatorka, direktorica zagrebačke mirovnjačke organizacije Dokumenta (Documenta) Vesna Teršelič podseća da više od deset godina od završetka oružanih sukoba na tlu bivše SFRJ ni u jednoj od država regiona nije dovršen popis žrtava, a više od 15.000 ljudi i dalje se vode kao nestali. „Mislim da javnost više nego ikada zna koliko je važno utvrditi činjenice kako se njima ne bi manipulisalo kao nakon Drugog svetskog rata. Da je bitno stvoriti kvalitetan temelj za prorađivanje devedesetih kao početak ili intenziviranje društvenog procesa suočavanja s prošlošću”, kaže Teršeličeva.

Sačiniti spisak žrtava

Nataša Kandić navodi da je jedan od najvažnijih zadataka REKOM-a upravo da sačini taj poimenični popis stradalih, ubijenih i nestalih i da zatvori prostor nekih budućih manipulacija sa brojkama žrtava.

I Kandićeva i Teršeličeva za Dojče vele kažu da je REKOM potreban kako bi se stvorila javna platforma za svedočenja žrtava, preko direktnih prenosa na javnim televizijskim servisima u regionu jer se u javnosti i dan-danas više čuju glas dželata, nego glas žrtava. Cilj je, navode naše sagovornice, da se javnost podstakne na saosećanje, poštovanje i solidarnost sa žrtvama iz svih etničkih grupa.

Zaustaviti manipulacije

Da je postojao REKOM, ne bi bile moguće manipulacije javnošću kakva je bila najnovija u slučaju presuda hrvatskim generalima Gotovini i Markaču, kaže Vesna Teršelič. „Da je barem nešto od počinjenih zločina nakon ‘Oluje’ procesuirano, možda ni optužnice nikada ne bi bilo. Ali, ničega od toga nije bilo. Zločini nisu procesuirani, optužnica je podignuta i sad smo tu gde smo”, navodi Teršeličeva.

Duško Medić, koordinator prikupljanja potpisa za REKOM u Novom Sadu i u okolini, smatra da je ovo prva prilika da se na regionalnom nivou počne dijalog o svemu što se dešavalo u prethodnih 20 godina. „Inicijativa daje fokus na same žrtve svih tih dešavanja na prostoru bivše SFRJ, koje do sada nisu imale prilike da se čuju”, kaže Medić.

Inicijativu za osnivanje REKOM-a do sada su podržali predsednici Hrvatske i Srbije, Ivo Josipović i Boris Tadić, Skupština Crne Gore, Evropska komisija i Evropski parlament, kao i mnoge javne ličnosti. Potpisi podrške će u junu, uz Predloga Statuta REKOM-a, biti predati skupštinama svih zemalja regiona, od kojih će se tražiti osnivanje komisije.

Građani mogu potpisati peticiju i na sajtu Koalicije za REKOM (www.zarekom.org).

(Deutsche Welle)

Trulimo, natenane

2011-04-25T21:15:00.000+02:00

Teško je zamisliti išta podlije nego kada dželat počne tražiti pravdu za sopstvenu žrtvu. To se u Srbiji, međutim, dešava stalno jer su dželati i dalje slobodni dželati a žrtve su i dalje žrtve, koje lutaju prostorima svoga jada, u potrazi za odgovorima gde su grobovi njihovih najmilijih i gde su odgovori na pitanje „ZAŠTO?”

Tako porodice pobijenih radnika Radiotelevizije Srbije već 12 godina tragaju za odgovorom na to novinarsko pitanje: „Zašto?” Robiju je jedini popio Dragoljub Milanović, jedan od mnogobrojnih monstruma Miloševićeve ratne propagande. Popio je robiju jer je utvrđeno da je, kao direktor RTS-a, svesno žrtvovao 16 ljudskih života da bi genocidni režim dobio propagandni rat protiv celog sveta. Kako je dobio taj rat, imali smo, na žalost, priliku da se uverimo i sami. I na jednak način ga dobija i danas, sa jednim novim Milanovićem.

Gebelsi iz naših sokaka

Od nepravde koja strašno boli porodice žrtava, gore je jedino krvavo licemerje kojekakvih „novinarskih” udruženja koja su te, 1999. godine, okupljala najgori i mnogobrojni šljam srbijanskog novinarstva. I koja i danas okupljaju te iste ili slične revizionističke udarnike. Koji nisu spremni da progovore ama baš niti jednu reč o tome kako je moguće da se jedna država nađe u ratu sa Slovenijom, Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i na kraju sa celim svetom? I kakva je njihova uloga bila u tome?

Ne, nego udaraju u talambase kako bi oni, časni i pošteni, da se 23. april ubuduće ima obeležavati „kao dan sećanja na ubijene u medijima koji su bespravno proglašeni vojnim ciljem”. Bez odgovora na pitanje otkud to da se RTS uopšte mogao naći na toj listi, šta je taj RTS radio tokom devedesetih godina prošlog veka, i zašto niko nije javio zaposlenima da se evakiušu?

To su, dakle, gebelsi iz naših sokaka, fine i tihe komšije koje se uredno u prolazu jave i nama i našoj deci. Oni, koji su opoganili i opoganjuju novinarsku profesiju tako da se neće oporaviti boktepita koliko decenija. Oni koji su, nakon „napornog” rada, izveštavajući iz logora, posle toga ljuljuškali sopstvenu decu u krilu i s ljubavlju prema cveću zalivali svoje bašte. Isti oni koji su, posle 5. oktobra 2000. godine, zahvaljujući zaslugama u slobodarskom izveštavanju sa vukovarskog ratišta, postali predsednici ili generalni sekretari istih tih udruženja „novinara”. Oni, iz čijih su pera izlazili naslovi „Ćuruvija dočekao bombe”. Oni, koji su podržavali legaliste i koji danas potpisuju peticije u kojima traže da pravosuđe nema pravo da bude pravosuđe i da ispita moguće inspiratore atentata na Đinđića. I sada bi žrtvama da sole pamet o tome šta se desilo 23. aprila 1999. godine!

To su isti oni koji su svesni da u momentu NATO bombardovanja, to jest potpunog uništavanja zgrade Televizije Novi Sad u njoj ne da nije bilo nijednog kolege, nego je i sva oprema iz nje bila iseljena (doduše, ni danas se nekako ne zna gde je ta oprema završila). To su isti oni, nelustrirani i krivično negonjeni, koji će nastaviti sve da čine kako bi nas zadržali u mraku kojim su nas darivali. Pa, dokle?!

Nema dna

Pa dotle dok smo mi smo isti oni koji nismo učinili dovoljno da pročistimo svoju profesiju od propagatora genocida, već smo, eto, pristali čak i da sedimo s njima za istim stolom, „u ime novinarske egzistencije”. Sedimo sa istim onima koji su danas spremni da brane kojekakve kusturice i vukotiće od sopstvenih kolega, koji i dan-danas rade za kojekakve službe, ubogi i nesrećni, poružnjeli od zla i ćopavi od nesreće koju su posejali svuda oko naše dece i oko nas. Sa istim onima koji bi nas popili u čaši vode samo da im se za to pruži prilika. A pružiće im se, nema sumnje, ukoliko nastavimo da im praštamo ono što je neoprostivo: sve one ljudske smrti kojima su svojim izveštavanjem doprineli.

Da je nemoguć napredak medija u Srbiji bez jasnog podvlačenja krivične i lustracione linije o tome ko je novinar bio a ko genocidni propagandista, imamo prilike da se uverimo svaki dan. Zato je svako kukanje o ugroženoj novinarskoj egzistenciji, o potrebi da se sa takvim „kolegama” sedi za istim stolom - samo bedan izgovor, koji nam jedino omogućava da postanemo saučesnici u truljenju jednog postgenocidnog društva, koje u svakoj svojoj pori odbija sebi to da prizna. Odbija to sebi da prizna jer su se saučesnici u zločinu uvukli u svaku tu društvenu poru i beznadežno je zagadili. Oni su spremni na sve kako bi sebi, i svojoj imovini, i sopstvenoj savesti omogućili da nekažnjeno nastavi da opoganjuje buduće generacije. A na šta smo mi spremni i koliko nas je uopšte preostalo, normalnih i od zlikovaca nekorumpiranih novinara?

Ako smo spremni za akciju kao što to danas pokazujemo, onda nam je budućnost izvesna. Neprestano se ovde postavlja pitanje kada će srbijansko društvo konačno dotaći dno? Odgovor je vrlo jednostavan: neće nikada, jer srbijansko društvo ne propada, već truli. A proces truljenja zna da potraje, do u beskraj i natenane.

(Autonomija)

Policajci uče jezike nacionalnih manjina

2011-04-21T22:59:00.000+02:00

Policajci u Vojvodini uče manjinske jezike da bi lakše komunicirali sa stanovništvom kojem srpski jezik nije maternji, a naročito u etnički takozvanim zatvorenim sredinama.

Dvadeset novosadskih policajaca i još 20 pograničnih krenuće u maju mesecu na kurs mađarskog jezika, kako bi olakšali komunikaciju sa građanima mađarske nacionalnosti.

Vršilac dužnosti načelnika novosadske policije Stevan Krstić kaže za Dojče vele da je cilj ovog projekta da se dodatno učvrsti poverenje građana u policiju. „Na ovaj način, policija lakše rešava svoj posao sa pripadnicima nacionalnih zajednica kojima srpski nije maternji jezik. S druge strane, na taj način želimo da steknemo veće poverenje građana u naš rad”, objašnjava Krstić.

Apel manjinama da se zaposle u policiji

Krstić je apelovao na građane koji su pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica da se prijavljuju za rad u Policijskoj upravi Novi Sad, jer, kako je objasnio, u toj upravi nema dovoljno pripadnika manjina. Među onima koji su se prijavili za učenje mađarskog jezika ima kriminalističkih inspektora, saobraćajaca i administrativnih radnika, kao i pograničnih policajaca.

Predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši pozdravio je potez policije i ocenio taj potez kao veoma pozitivan. „Smatram da se ta praksa, koja je postojala sedamdesetih i osamdesetih godina, sada polako ali sigurno vraća u normalne tokove”, ističe Egereši.

Povratak poverenja manjina u policiju

Egereši je za Dojče vele rekao da je važno da se povrati poverenje manjina u policiju, s obzirom na činjenicu da su tokom Miloševićevog režima pripadnici manjina praktično isterani iz policije a na policijskim konkursima nisu primani na posao, zbog čega su izgubili poverenje u tu instituciju. „Voma je važno da i policajci, i carinici, i ostali državni službenici znaju jezik društvene sredine. To je važno i to je u duhu i naše politike očuvanja multietničnosti i višejezičnosti naše pokrajine. Moramo vratiti poverenje u institucije i moramo vratiti poverenje i u policiju”, kaže predsednik pokrajinskog parlamenta.

Kurs učenja mađarskog jezika biće organizovan u saradnji sa Centrom za osnovnu policijsku obuku, dok će neposrednu nastavu realizovati Otvoreni univerzitet iz Subotice, u okviru projekta prekogranične saradnje Mađarske i Srbije. Prema najavama, policajci će u budućnosti učiti i ostale manjinske jezike koji su u službenoj upotrebi u Vojvodini, u zavisnosti od toga na kojem području rade, odnosno koja manjinska nacionalna zajednica u toj geografskoj oblasti dominira.

(Deutsche Welle)

Korupcija cveta u režiji državnih organa

2011-04-11T16:49:00.000+02:00

I nakon više od deset godina od demokratskih promena, u Srbiji korupcija cveta, a u podsticanju ove štetne pojave neretko učestvuju i državni organi, koji po zakonu imaju obavezu da je suzbijaju.

Do novih registarskih tablica u Srbiji nije lako doći, a kada se odlučite na taj poduhvat u, recimo, Novom Sadu unapred morate žrtvovati jedan radni dan kako biste predali potrebnu dokumentaciju. A i kada dođete do novih registarskih tablica, na saobraćajnu dozvolu ćete morati čekati narednih mesec dana i za to vreme vozićete automobil po Srbiji sa pismenom potvrdom. Ta potvrda, međutim, ograničava vašu slobodu kretanja, jer s njom ne možete otputovati van granica Srbije.

Korupcija ponižava građane

Slobodan Beljanski, član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, kaže da je reč o primeru kada jedan državni organ, poput policije, podstiče korupciju umesto da je suzbija, na šta je zakonski obavezna. Prema njegovim rečima, korupcija se rađa u čekaonicama u ambulantama i bolnicama, u čekaonicama u policiji, u čekaonicama u geodetskom zavodu... „Gde god kročite imate redove, koji od ovih ljudi stvaraju poniženu kastu koja se navikava na taj poniženi status, pristaje na to i još uvek se ne buni a trebalo bi da se buni. A ne buni se možda zbog toga što neki jednostavno nemaju druga posla nego da stoje u redovima, a drugi imaju novca pa mogu da podmite i da ne stoje u redu”, smatra Beljanski.

Kulturni ambijent pogoduje korupciji

Prema njegovi rečima, u Srbiji i dalje dominiraju loši zakoni, premoć političke volje nad pravom, zatim vrlo složene procedure čak i tamo gde su zakoni prihvatljivi, siromaštvo koje prisiljava ljude da se dovijaju. On kao poseban problem ističe kulturni ambijent, pošto je, kako ocenjuje, propušteno deset godina da se pojava korupcije suzbija i kažnjava a da se nove generacije vaspitavaju na drugačije načine. „To je kulturni ambijent u kome su odomaćene stvari da neko ima privilegije, neko ostvaruje ambicije koje prevazilaze njegove sposobnosti, u kome je normalna stvar da se prekoredno dolazi do nekih prava, a ako može i mimo zakona, i da se do nekih prava dolazi nezasluženo”, navodi Beljanski.

Pokrajinska ombudsmanka Aniko Muškinja-Hajnrih kaže da se u prošloj godini ovoj instituciji nijedan građanin nije obratio kako bi prijavio slučaj korupcije i ocenjuje da je to posledica činjenice da građani nisu sigurni kome uopšte mogu da se obrate kako bi prijavili korupciju. „Želim da podsetim građane da se mogu obratiti Pokrajinskom ombudsmanu i u slučaju kada uoče primere korupcije, odnosno traženja i primanja mita jer je svakako to pojava koja direktno utiče na kršenje ljudskih prava”, ističe Muškinja-Hajnrih.

Nakon svega izrečenog, verovatno nikoga ne treba da čudi što je Srbija na 78. mestu na lestvici država kada je u pitanju indeks prisutnosti korupcije u društvu.

(Deutsche Welle)

Srpska privreda - Liliputanac na tržištu

2011-04-01T22:46:00.000+02:00

Konkurentnost privrede Srbije u ovom trenutku je na nezavidno niskom nivou, smatraju ekonomski analitičari. Vladimir Gligorov sa bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije kaže da je izvoz robe iz Srbije veoma mali.

„To je negde oko 20 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je veoma, veoma malo. Za zemlju ove veličine izvoz bi trebalo da bude negde između 60 i 70 odsto pa čak i veći, recimo 80 odsto, kao što je slučaj sa Mađarskom“, navodi Gligorov.

Više nezaposlenih nego zaposlenih

Gligorov smatra da loša konkurentnost srpske privrede zapravo proističe iz teških ekonomskih problema u kojima se zemlja nalazi. Prema njegovim rečima, stanje na tržištu rada u Srbiji je najgore u regionu, a pad zaposlenosti u poslednje dve godine je dramatičan.

„Stopa zaposlenosti je vrlo niska, odnosno ispod 50 odsto, ako gledate samo udeo zaposlenih u radno aktivnom stanovništvu. A ako gledate u stanovništvu uopšte, onda je ispod 40 odsto. Broj izgubljenih radnih mesta, odnosno broj novih nezaposlenih u poslednje dve godine prelazi 400.000 ljudi“, ilustruje Gligorov.

Prekobrojni u javnom sektoru

Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević mišljenja je da moraju da se menjaju pravila igre u domaćoj ekonomiji. Ali, dodaje on, političke elite u poslednjih deset godina jednostavno ne žele da izvedu ozbiljne reforme. Dokaz za to je, kaže Prokopijević, i činjenica da u javnom sektoru u Srbiji danas radi više od pola miliona građana, a njih 250.000 su zapravo višak.

„Prvi problem je višak zaposlenih u javnom sektoru. I kada počnete neku reformu, negde ima više, negde manje tog viška, ali generalno je višak. A onda se svako vidi u ulozi toga koji će biti otpušten i otpor je strahovit. Jedno je otpuštanje, a drugo je prekvalifikacija, što takođe svi doživljavaju kao veliku neprijatnost“, upozorava Prokopijević.

Ekonomisti podsećaju i na činjenicu da je Srbija u ekonomskom smislu izgubila više od 20 godina pa je danas nivo industrijske proizvodnje nešto viši od 40 odsto u odnosu na nivo iz 1989. godine. Dodaju li se tome problemi veoma raširene korupcije, kao i činjenice da više nema velikih donacija, jeftinih kredita i privatizacionih prihoda, ispada da je država na ivici bankrota, smatraju ekonomisti. A u takvim uslovima zaista je teško govoriti o konkurentnosti domaće privrede na stranim tržištima, sem časnih izuzetaka.

(Deutsche Welle)

U Srbiji nema levice

2011-03-31T13:35:00.000+02:00

Politički je profitabilno formirati partiju istinske levice u Srbiji, koja bi se pozabavila egzistencijalnim problemima građana. S druge strane, bavljenje takvim problemima očigledno se smatra političkim kulukom, na koji zasad niko ne želi da pristane

Na političkoj sceni Srbije nema ozbiljne i iskrene levičarske partije, koja bi se na suštinski način bavila nagomilanim socijalnim i egzistencijalnim problemima građana, a ta činjenica dodatno produbljuje probleme u zemlji.

Glavni urednik lista Republika Zlatoje Martinov:

„Levice kao organizovane snage u Srbiji nema. Postoji levica kao intelektualni stav pojedinca, ali levica kao organizovana snaga ne postoji. One partije koje sebe smatraju levičarskim to nisu po svom programu, a ni po svom delovanju.”

Lažna levica

S tim se slaže i politikolog Duško Radosavljević:

„Ima nekoliko socijaldemokratskih partija u Srbiji koje su to ime - pa čak i učešće - u Socijalističkoj internacionali uzele više zbog mode, ili zbog trenutno dobre prođe na političkom tržištu, ili zbog međunarodnih kontakata i međunarodne pomoći.”

Bavljenje konkretnim, takozvanim malim životnim problemima građana u Srbiji, političke partije jednostavno izbegavaju, smatra Radosavljević:

„Velika većina tih ljudi koji se bave politikom ne želi da rešava te male, konkretne, životne probleme građana. Pogledajte, vodeće partije u Srbiji se ne tuku ni za mesto socijalnog staranja, ni za zdravstvo, ni za obrazovanje. I onda dolazite u situaciju da je lepše pričati o nekim vanrevemenskim pitanjima, o pitanju Kosova, o spoljnim poslovima... Sve su to neka pitanja koja su naravno legitimna, ali to jednostavno nisu pitanja za koja jedan normalan, prosečan čovek u Srbiji može da se uhvati.”

Nema ni sindikata

Zlatoje Martinov smatra da su radnička prava u Srbiji potpuno derogirana:

„Mi smo derogirali sve te tekovine i vratili smo se unazad. Naši radnici su potpuno obespravljeni i ponašamo se kao u onoj fazi prvobitne akumulacije kapitala. I to je nešto što je užasno.”

Sem levo orijentisanih političkih partija, Srbiji nedostaju i pravi sindikati, smatra Duško Radosavljević:

„Ti sindikati su toliko loši da im niko ne veruje. Partije ih ne uzimaju za ozbiljno, bilo u vlasti bilo u opoziciji i to je jedna od velikih slabosti, zbog koje ne postoji jaka levica. Jer nema jake levice bez sindikata koji levici isporučuje svoje probleme, odnosno probleme svoga članstva.”

Ipak, smatraju naši sagovornici, u zemlji siromaštva, koje traje već 20 godina, politički je profitabilno formirati partiju istinske levice koja bi se pozabavila egzistencijalnim problemima građana. S druge strane, smatraju oni, bavljenje takvim problemima očigledno se smatra političkim kulukom, na koji zasad niko ne želi da pristane.

(Deutsche Welle)

Vojvođanski model za integraciju Roma uzor i za EU

2011-03-17T16:44:00.004+01:00

Vojvođanski model integracije Roma u društvo biće predstavljen u svim zemljama Evropske Unije, nakon što je Evropska komisija izrazila želju da taj model bude i implementiran u Uniji, najavili su predstavnici Vlade Vojvodine.

Vojvodina jedina u Srbiji ima Kancelariju za inkluziju Roma, a iz svoga budžeta pokrajina izdvaja značajna sredstva za obrazovanje Roma, za zapošljavanje, za pokretanje biznisa, kao i za rešavanje stambenih pitanja.

Pokrajinski sekretar za rad Miroslav Vasin kaže da je to jedna od retkih oblasti gde Vojvodina i Srbija prednjače, gde se neki model, koji se kod nas implementira, uzima kao primer i zemljama EU. “Pokazaćemo da u Vojvodini u ovom momentu, umesto da se Romi getoiziraju i prebrojavaju, mi vodimo politiku potpune integracije Roma u društvenu zajednicu”, navodi Vasin.

Kap u moru

On, međutim, dodaje da su problemi brojni. „Sve ovo što se radi i što se pokušava pomoći Romima koji su apsolutno najsiromašniji među siromasnsima, i gde je situacija, bez obzira na sve pomake koje smo učinili, izuzetno teška. Jako je teško rešavati probleme u jednom moru problema. Jer, uradiš jako mnogo a to je samo jedna kap”, kaže Vasin.

U najtežem položaju su Romkinje, kaže Radmila Zećirović iz romske ženske organizacije „Amarilis”. Ona navodi da što se tiče obrazovne strukture Romkinja, 87,1 odsto nema obrazovanje, bilo da je bez škole (18,8 odsto) ili je funkcionalno nepismeno (68,3 odsto). Samo 0,4 odsto ima završenu višu školu ili fakultet, navodi Radmila Zećirović.

Obrazovanje kao spas

Međutim, napretka u obrazovanju mladih Roma ima, kaže direktor pokrajinske Kancelarije za inkluziju Roma Duško Jovanović. „Ukazujem na činjenicu da mi danas na Univerzitetu u Novom Sadu imamo više od 250 studenata romske nacionalnosti, što je više nego što imaju svi univerziteti u Srbiji zajedno”, precizira Jovanović.

Školovanje mladih Roma, koji će kasnije preuzeti brigu o svojoj nacionalnoj zajednici, jedno je od polja u koje pokrajina ulaže značajna sredstva. Pored toga, ulaže se u rešavanje stambenih pitanja, daju se subvencije za zapošljavanje Roma, a više od 50 preduzeća u Vojvodini osnovali su Romi, takođe uz podršku pokrajinske vlade. A pre nekoliko dana iz štampe je izašao i prvi broj mesečnika „Dekada Roma u Vojvodini”, na romskom, srpskom i engleskom jeziku.

(Deutsche Welle)

Jugosloveni - izumiruća vrsta?

2011-03-14T23:44:00.000+01:00

Dvadeset godina nakon raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i poslednjeg popisa stanovništva iz 1991. godine, u kojem se oko milion ljudi, uprkos nadirućim nacionalizmima, izjasnilo kao Jugosloveni, istraživali smo gde su danas ti ljudi i šta je ostalo od njihovog jugoslovenstva, pred popise stanovništva koji će se u većini novonastalih država održati baš ove godine.

Istraživali smo u tri nekadašnje centralne republike bivše SFRJ: Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. U Hrvatskoj je popis stanovništva na dnevnom redu u aprilu, u Srbiji je odložen za oktobar mesec, a u Bosni i Hercegovini se ne zna da li će ga uopšte biti. U toj državi, naime, popisa stanovništva nakon završetka rata nije ni bilo.

Jugosloveni kao antinacionalistička kategorija

Među Jugoslovenkama je i Maja Rogić, Novosađanka koja je rođena tek godinu dana pre smrti Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika bivše države. Otkuda je onda Maja Rogić Jugoslovenka i dan-danas:

„Mislim da je osnovni razlog to što sam odrasla u porodici u kojoj se negovalo bratstvo i jedinstvo i u kojoj su se negovale tekovine Jugoslavije. Tako da mislim da su moji roditelji imali presudan uticaj na to. I da čak i devedesetih godina, kada je počelo svašta da se dešava, kada je počeo rat, oni nikada nisu prešli ni na jednu stranu, nego su ostali dosledni tom jugoslovenskom duhu.”

Ni Goran Behmen iz Sarajeva ne mari za nacionalnu pripadnost:

„Ako me pitate o mom nacionalnom izjašnjavanju, onda ću vam reći da se izjašnjavam onako kako se osećam: a osećam se da sam Južni Sloven, Bosanac i Hercegovac. Tome možemo još dodati da sam Sarajlija, poreklom Hercegovac i tako dalje.”

Ideja je mrtva?

Biljana Kasić, profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, smatra da je ideja jugoslovenstva danas manje-više nepostojeća:

„Po mom sudu, ideja jugoslovenstva je danas u ideološko-političkom značenju mrtva i u tom smislu teško obnovljiva. Razlozi su pre svega u nacionalnim, preciznije u nacionalističkim projektima, a koji su delom doveli do rušenja jugoslovenske zajednice.”

Aleksej Kišjuhas, sociolog sa novosadskog Filozofskog fakulteta, pak, smatra da ideja može i da se oživi:

„Postoji neka vrsta nostalgije za tim vremenima. I ta nostalgija je razumljiva jer postoji i u istočnoevropskim zemljama. Iz tih razloga, smatram da, ukoliko bi postojala neka vrsta inicijative za očuvanje tog identiteta, on ne bi nužno propao.”

Prema Kišjuhasovim rečima, nacionalistima niti u jednoj novonastaloj državi naprosto ne odgovara da se ljudi izjašnjavaju kao Jugosloveni, zbog čega se često s te strane čuju gunđanja da Jugosloveni ne mogu ni da budu priznati kao nacionalna manjina:

„Danas biti Jugosloven je zaista jedna subverzivna identifikacija. Zbog odsustva države-nacija, ona je kao takva pre svega antinacionalna identifikacija i insistira pre svega na jednom multinacionalnom principu, koji je karakterisao taj jugoslovenski prostor kao takav.”

Jugoslovenski identitet

Goran Behmen se duboko ne slaže sa ocenama da Jugosloveni nemaju svoj identitet, svoj jezik, svoju kulturu pa i svoj rokenrol:

„Ne možete reći da je Ekatarina Velika samo srbijanski bend, on je jugoslovenski. Isto tako, Bijelo dugme, iako je sarajevsko, ono nije samo bosanskohercegovačko. Ono je i bosanskohercegovačko, i srbijansko, i hrvatsko, i makedonsko. Odnosno, ono je postalo simbol jednog pokreta koji se zvao eks Ju rok.”

I mirovni aktivista iz Zagreba Ognjen Tus misli da je saradnja među bivšim jugoslovenskim republikama otvorena:

”A naravno i ovaj kulturni, jer je to jezik koji je svima razumljiv na ovom prostoru. Samim tim teško je i zatvoriti te granice zarazmenu ideja. I tih ljudi koji imaju potrebu da razmenjuju ideje, oni će se uvek družiti, kako god se zvali.”

Biljana Kasić smatra da dodatna motivacija za jugoslovenstvo izvire iz nostalgije za ekonomski bogatijom prošlošću nekadašnjih naroda i narodnosti bivše SFRJ:

„Ali, to ne znači da interes za jugoslovenstvo ne postoji. On je, s jedne strane, motivisan dramom socijalno-ekonomskog urušavanja niza država nastalih na prostoru bivše Jugoslavije a koje su u takozvanoj tranziciji. A s druge strane, i funkcionalnim interesima. Tu pre svega mislim na nužnu tržišnu upućenost jednih na druge.”

Ugrožena vrsta

Kako god, Jugoslovenima i nije prijatno u današnjim državama. Tako bar smatra Maja Rogić, odgovarajući na naše pitanje kako se oseća kao Jugoslovenka u Srbiji:

„Ugrožena manjina, ugrožena vrsta, izumiruća vrsta... I baš mi je žao zbog toga... Baš mi je žao što tako mali broj ljudi na pitanje ‘šta si’ ne odgovara odmah sa nacionalnom pripadnošću.”

Prema popisu stanovništva u Hrvatskoj 2001. godine, Jugosloveni nisu izraženi kao posebna kategorija. U Srbiji se, prema popisu stanovništva iz 2002, kao Jugosloveni izjasnilo više od 80.000 građana, od čega najviše u Vojvodini, oko 50.000. U Bosni i Hercegovini je 1991. godine, pre krvavog rata, živelo više od 240.000 Jugoslovena. Inače, u bivšoj SFRJ, najčešće su se kao Jugosloveni izjašnjavali ljudi iz mešovitih brakova.

(Deutsche Welle)

Građanska Vojvodina: Uhapsite Mladića i Hadžića a ne Divjaka

2011-03-04T14:32:00.001+01:00

Koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina ocenila je danas da vlasti u Srbiji pokušavaju da prikriju vlastitu nesposobnost za hapšenje haških begunaca Ratka Mladića i Gorana Hadžića, kroz raspisivanje poternica za državljanima susednih zemalja.

“Očigledno je da kroz ove poternice vlasti pokušavaju da prikriju vlastitu nesposobnost da uhapse i Haškom tribunalu izruče Ratka Mladića i Gorana Hadžića, uprkos postojanju brojnih dokaza da su haški begunci u dugačkom periodu uživali zaštitu države Srbije”, navela je Građanska Vojvodina u saopštenju za javnost.

Ta koalicija je ocenila da Srbija raspisivanje poternica za građanima drugih država koristi za unutrašnja politička pitanja, želeći da minimizuje svoju ulogu u ratovima na prostoru bivše SFRJ.

„Već se više puta pokazalo da domaće vlasti podižu ovakve poternice bez bilo kakvih dokaza i im nije cilj procesuiranje ratnih zločina, već da su proizvod političke odluke da na medijskom i simboličkom planu relativizuje našu sramotnu nedavnu prošlost”, navodi se u saopštenju.

Ocenjuje se da “posebno gorak utisak” ostavlja činjenica da se „na udaru srbijanske političko-pravne samovolje” sada našao Jovan Divjak, koji je „jedan od simbola otpora grada koji je bio ubijan tokom četiri godine opsade”.

Građanska Vojvodina je podsetila da je tokom opsade na Sarajevo dnevno ispaljivano više od 300 projektila, da je poginulo više od 11.000 ljudi, među kojima više od 1.500 dece, dok je 50.000 građana Sarajeva delimično i teško ranjeno.

„Podsećamo da je general Divjak jedan od onih koji su se godinama zalagali za građanske vrednosti i multinacionalnu BiH, a izgleda da vlastima u Srbiji upravo takvi posebno smetaju”, piše u saopštenju.

Građanska Vojvodina zatražila je od vlasti u Srbiji da se „napokon” suoče sa agresivnom i ubilačkom politikom Miloševićevog režima iz devedesetih godina prošlog veka.

„Umesto toga, Srbija sada istu politiku pokušava da sprovodi ‘mirnim sredstvima’, nanoseći ne samo štetu građanima drugih država nego i samoj sebi i odašiljući poruke svetu o svojoj neozbiljnosti i odlučnosti da suštinski ne promeni politiku prema susedima”, piše u saopštenju.

Građansku Vojvodinu čine Centar za razvoj civilnog društva, Centar za regionalizam
Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Helsinški odbor za ljudska prava, Građanski fond Panonija, Građanska akcija, Zelena mreža Vojvodine i Otvoreni licej.

(Građanska Vojvodina)

Od zanemarivanja dece do veb-prostitucije

2011-02-28T22:36:00.002+01:00

U prostituciji na internetu učestvuju i maloletnice iz različitih socijalnih slojeva, a zakonske sankcije za odrasle koji decu uvlače u taj svet su isuviše blage.

Ovdašnju javnost skandalizovale su informacije da se u Novom Sadu učenice sedmog i osmog razreda osnovne škole bave internetskom prostitucijom i tako zarađuju.

Na taj način, razbijen je još jedan tabu u društvu u Srbiji: ovakve pošasti, uprkos uvreženom mišljenju, nisu rezervisane samo za razvijene zapadne zemlje.

50 evra za striptiz

Aleksandar Arsenin, konsultant za bezbednost elektronskih sistema, kaže za Dojče vele da sajtovi za maloletničku internetsku prostituciju itekako postoje i da na njima ima devojčica iz cele Srbije:

„Nisu uopšte retki sajtovi koji potpuno legalno naplaćuju svoje usluge i plaćaju svoje, grubo rečeno, striptizete, koje se putem interneta svlače i pružaju tu vrstu usluga. Ono što je najviše poražavajuće u celoj priči jeste da su to uglavnom deca od 12 do 25 godina starosti.”

Prema njegovim rečima, u takvoj vrsti prostitucije učestvuju deca iz različitih socijalnih slojeva i iz različitih motiva:

„Za pedesetak evra mesečno spremne su da izvode kućni striptiz pred veb kamerama i da to plasiraju dalje na sajtove. Ti sajtovi skupo naplaćuju svoje usluge, a materijal kasnije distribuiraju preko CD-ova dalje u inostranstvo. Jedan CD sa takvim ‘autorskim’ materijalom košta od 500 pa do 1.000 evra.”

Ove devojčice neretko završavaju u začaranom krugu ucene, nakon čega iz straha nastavljaju da se bave veb prostitucijom. Aleksandar Arsenin kaže da su zakonske sankcije protiv odraslih koji uvode decu u ovu vrstu prostitucije veoma blage, kao što su i sankcije protiv pedofila:

„Imali smo slučaj da jedan pristojan Beograđanin, inženjer, otac dvoje dece, porodični čovek, zlostavlja devojčicu, svoju komšinicu, po šest meseci i taj materijal nakon toga prodaje putem interneta, bude osuđen na četiri godine zatvora i onda bude pušten i ranije.”

Roditelji zanemaruju decu

Sociolog kulture Ratko Božović za naš program kaže da i ovaj slučaj pokazuje da je u Srbiji postradala porodica, odnosno koliko roditelji zanemaruju sopstvenu decu:

„Ovde je, pored ostalog, stradala i porodica, koja više ne postoji kao jedinica koja oblikuje životni stil mladih.”

Neki vlasnici pomenutih sajtova krivično odgovaraju za svoja dela, dok se ogromna većina njih krije iza anonimnosti interneta ili kroz registraciju internetskih domena u inostranstvu. Kako tvrdi Aleksandar Arsenin, desetak domaćih porno-sajtova mesečno zaradi i do 10.000 evra. Oni uredno izmiruju svoje obaveze prema državi, jer se vode kao onlajn firme, koje svoje usluge naplaćuju preko ugovora sa mobilnim operaterima.

Povodom ovih informacija, iz Uprave za visokotehnološki kriminal MUP-a Srbije upozoravaju da je veb pornografija problem svetskih razmera i upozoravaju roditelje da razgovoraju sa decom na koji način treba da se koristi internet.

U policijskoj akciji “Armagedon“ u nekoliko gradova Srbije uhapšeno je više desetina osoba kod kojih su pronađene fotografije i video-zapisi sa dečjom pornografijom i zaplenjeno je više od 4.000 DVD-ova na kojima se nalaze snimci iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja dece.

(Radio Deutsche Welle)

Kako do suživota između Srba i Hrvata?

2011-02-22T09:19:00.000+01:00

Problemi u odnosima između Srbije i Hrvatske postoje, ali je trend normalizacije u značajnom usponu. Suživota između Hrvata i Srba, međutim, nema puno. A manjine bi trebalo da budu faktor stabilnosti u odnosima između dve zemlje, a ne izvor mogućih sukoba.

„Niko ne kaže da nema problema. Ali, niko i ne želi skrivati probleme i mislim da je to temeljna politika koja se trenutno vodi između Srbije i Hrvatske”, ocenio je ambasador Hrvatske u Beogradu Željko Kuprešak, govoreći o ukupnim odnosima između dve susedne države, a povodom izlaska iz štampe Zbornika „Nacionalne manjine kao faktor stabilnosti u međunarodnim odnosima Hrvatske i Srbije”.

Taj zbornik predstavljen je u nekoliko poslednjih dana u nekoliko gradova u Srbiji. Reč je o knjizi u kojoj se nalaze tekstovi dvadesetak naučnika i istraživača iz dve zemlje, koji govore o problemima koji i danas opterećuju odnose između Hrvatske i Srbije, ali i o pozitivnim primerima.

Da ne živimo samo jedni pored drugih...

Prema rečima Dragutina Babića iz Instituta za migracije i narodnosti iz Zagreba, temeljni problem odnosa između Srba i Hrvata je pitanje suživota.
„Temeljni problem je još uvek reintegracija Srba-povratnika, ali i ukupno reintegracija Srba u hrvatsko društvo i u hrvatsku državu. Odnosno, temeljni problem je pitanje suživota, to jest kako da ljudi ne žive samo jedni pored drugih, nego kako da žive kao deo zajednice”, smatra Babić.

Tomislav Žigmanov iz Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata rekao je da međusobne odnose opterećuje i činjenica da se ne govori o zločinima koji su počinjeni nad Hrvatima u Vojvodini. „Postoje pozitivne geste, na simboličkom planu, poput Ovčare i Paulin Dvora, ali u tim relacijama ne postoje Hrtkovci, Kukujevci, zatim činjenica da je 20 ljudi ubijeno u Vojvodini tokom devedesetih godina, dok je 35.000 moralo - ne svojom voljom - otići iz ove pokrajine”, podseća Žigmanov.

Manjine nisu izvor sukoba

Naučnici i istraživači su se složili da se odnosi između dve zemlje i položaj nacionalnih manjina u njima popravljaju kako se države približavaju Evropskoj uniji. Oni navode da se etnički incidenti smanjuju, oni nisu isti kao pre šest-sedam godina, dok država sve više deluje kao država. „Naravno da još uvek ima slabosti ali država sve više deluje kao pravna država i zaista i reaguje kada je povređeno nečije pravo”, navodi Dragutin Babić.

Nacionalne manjine, to jest Hrvati u Srbiji i Srbi u Hrvatskoj, moraju se posmatrati kao faktor stabilnosti u odnosima između dve zemlje, a ne kao izvor nestabilnosti i mogućih sukoba, smatraju naučnici.

Zbornik „Nacionalne manjine kao faktor stabilnosti u međunarodnim odnosima Hrvatske i Srbije” izradio je Institut za migracije i narodnosti iz Zagreba, kao rezultat istoimene naučne konferencije, koja je održana u glavnom gradu Hrvatske.

(Deutsche Welle)

Prodavač cigle

2011-02-18T17:23:00.001+01:00

„Poznati srpski reditelj Emir Kusturica gradiće u Republici Srpskoj, u Višegradu Kamengrad...” Tako je nekako glasila vijest kada sam oko Nove godine bio u posjeti rodnoj banjalučkoj grudi. Naravno, vijest je emitovala Radiotelevizija Republike Srpske, čije je sjedište u srpskoj Banjaluci, u kojoj se, otkako su je fašisti okupirali, Mejdan sada zove - Obilićevo, Budžak - Lazarevo, a Gornji šeher - Srpske toplice (boktejebo!).

Nemanja je tada precizirao da će Kamengrad imati „50 renesansnih kamenih kuća, paralelne ulice, povezane trgove, crkvu i galeriju”, izrazivši očekivanje da će cijeli posao biti završen do 2014. godine. Kamengrad će, veli, biti smješten između ćuprije na Drini i ušća Rzava.

Safet Isović je pjevao ovako:

„...A i jutros slušam, pjevaju slavuji
na Bikavcu brdu grada Višegrada
ustaj, curo mala, ružo procvjetana
već je zora rana Drinu obasjala...”

Onda su došli Lukići i ostala koljačka banda pa su palili žive ljude u kućama i silovali djevojčice, djevojke i žene - na Bikavcu. Otada se pjesma „Višegrade, grade...” u pristojnom društvu ne naručuje i ne pjeva. Sem ako je nećemo zaliti rijekama suza.

Mi Bosanci dobro znamo šta znači riječ “jalijaš”. Eufemistički rečeno, riječ je o vrsti sitnih kriminalaca, gradske ali rubno-mahalaške raje koja se voli potući i ukrasti, koja ima svoj specifičan smisao za humor. U svojim mlađim danima, i cure su se palile na jaliju, jer je među jalijašima bilo i šmekera, valja to priznati, ali je bilo i onih koji su, ajmo sada malo po beogradski, bili najobičnije jajare, čiji je omiljeni sport bio - prodavanje cigle! Naiđeš tako zagrljen s djevojkom po mraku u nezgodnu mahalu, kad te iz mraka spopadnu dvojica-trojica s ciglom u ruci i pitanjem: „Oš kupit ciglu?” Dalje znate i sami: ako je kupiš - najebo si, ako je nekupiš - opet si najebo. Jer je njima jedini cilj da te prebiju, i to pred curom, i to ciglom. I, eto, kažu legende, više je puta tako iz mraka ispadao sa ciglom u rukama, i izvjesni Emir K.

I sad ova tužba nije ništa drugo nego ona ista cigla iz mraka. Samo što nam se u međuvremenu svijet pretvorio u najgoru mahalu, u nekakav Bronks, u kojem se on osjeća kao svoj na svome.

Gradeći prvo Drvengrad a sada najavljujući Kamengrad, Kusturica, reče jedan moj prijatelj, svojom pojavom i djelima dokazuje da je ipak u međuvremenu doživio nekakvu evoluciju. Doduše, veli, kontra-evoluciju: od prodavača cigle pretvorio se u pećinskog čovjeka.

Kusturica je danas skoro skroz svoj na svome: živi u državi koja ima najviše zlikovaca po kvadratnom metru u Evropi, u kojoj bivši radikali sede na stiroporu i mole se za spas siromašnih, u kojoj bivši miloševićevi portparoli postaju “najevropljani”, u kojoj u srednjim školama u Vojvodini na ulaznim vratima uvode detektore za metal da klinci ne bi unosili noževe u škole, u kojoj je, dakle, zlo toliko uznapredovalo da je samo pitanje dana kada će eksplodirati kao ekspres lonac…

Ali, on - Kusturica – ipak je samo skoro skroz kao riba u vodi. U svojoj suštini, on je jedna tužna egzistencija, čovjek koji je oduzeo sebi pravo na zavičaj, jalijaš koji nema svoju mahalu iz koje bi iskočio i lupio nekog ciglom u glavu. On je zao i samim tim bolno banalan.

I tako, kad sam pio jesenas kafu na Baščaršiji, pitala me neka sarajevska raja gdje ja to živim. Rekoh: u Novom Sadu. Vele oni, kroz onaj šeretski jalijaški osmijeh: „Ako sretneš Kustu samo mu ‘vako kaži: ‘Emire, kad ćeš ti ‘vamo?”

(E-novine)

Decentralizacija - ta teška strana reč

2011-02-11T10:27:00.003+01:00

Centralne vlasti u Srbiji veoma nerado će se odlučiti na decentralizaciju i gledaće da to odlože što je duže moguće. Jedini izlaz je proces pristupanja Srbije Evropskoj Uniji.

Decentralizacija je veoma često spominjana reč u Srbiji, ali ovdašnji političari veoma slabo prelaze sa reči na dela kada je u pitanju spuštanje vlasti sa centralnog na niže nivoe vlasti, odnosno bliže građanima.

Sistemska korupcija

Profesorica beogradskog Fakulteta političkih nauka Snežana Đorđević za Dojče vele kaže da je politička elita zapravo glavni kočničar procesa decentralizacije. „Politička elita kod nas nije suštinski za decentralizaciju. Prosto, samo ono što moraju da učine zbog kretanja prema Evropskoj Uniji, oni pristanu, ali sve je to vrlo nevoljno. Njima se ne spuštaju poslovi i novac na lokalni nivo, jer će to da im izvuče novac iz džepova i iz tih tajnih kanala. Mi danas imamo sistemsku korupciju. Pa vidite koliki je bio otpor da se donese zakon o finansiranju političkih partija. Vidite šta se dešava sa Kolubarom... To je slika kako funkcionišu naša javna preduzeća...”, navodi Snežana Đorđević.

Ona podseća da je i danas na snazi takozvani „Šešeljev” zakon iz 1995. godine, kada je oduzeta imovina gradovima i opštinama i prebačena u posed centralnih vlasti.

A predsednik Skupštine grada Zrenjanina Aleksandar Marton za naš program kaže da lokalne samouprave imaju veoma malo ingerencija. „Praktično sa setom slušamo priče od gradonačelnika Zrenjanina iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka - koliko je tu puno para bilo, koliko je ingerencija bilo, da je praktično lokalna skupština određivala ko će biti načelnik policije, ko će sedeti u sudovima i na ostalim odgovornim funkcijama... E to je bila prava lokalna samouprava! A sada imamo samo neku imitaciju”, ocenjuje Marton.

Ni pružni prelaz bez dozvole centrale

Prema njegovim rečima, brojni su primeri apsurdnosti centralizma. „Na primer, jedan običan pružni prelaz mi godinu dana nismo mogli da uradimo, jer smo čekali na dve dozvole iz Beograda. Nadam se da će kad-tad u Beogradu sazreti svest da nije toranj na Avali važniji od gladnih u celoj Srbiji”, navodi Marton. On je izrazio očekivanje da će se to desiti u nekoliko narednih godina i ocenio da kako taj proces bude jačao, Srbija će biti bliža Evropskoj Uniji.

I Snežana Đorđević ocenjuje da je jedini izlaz u pristupanju Srbije Evropskoj Uniji, ali dodaje da to neće biti ni brzo niti lako. „Evropa apsolutno traži demokratizaciju i decentralizaciju sistema, korišćenje demokratskih instituta, uključivanje građana i tako dalje. Kod nas će političari gledati da to odlože koliko god je moguće, ali nama kao građanima je to vrlo skupo, ta odlaganja su za nas najgora”, upozorava Đorđevićeva.

Naši sagovornici navode da se gradovima i opštinama sredstva iz državne kase prečesto prebacuju isključivo prema stranačkom principu, dok su izvorni prihodi na lokalu veoma mali.

Ekonomisti upozoravaju da veliki deo investicija ne dolazi u Srbiju upravo zbog nepostojanja zakona o vraćanju imovine lokalnim samoupravama. Drugim rečima, iako je centralizam Srbiju do sada koštao preskupo, čini se da centralne vlasti od njega još dugo neće odustati. Umesto toga, svako pominjanje decentralizacije poistovećivaće se sa separatizmom.

(Radio Deutsche Welle)

Vojvodina spala na prosjački štap

2011-02-09T09:06:00.003+01:00

Iako je uvreženo mišljenje da je Vojvodina najrazvijeniji i najbogatiji deo Srbije, podaci koje je objavio Republički zavod za statistiku pokazuju da je ova pokrajina od najrazvijenijeg regiona, u poslednjih nekoliko godina prema svim pokazateljima danas na nivou nerazvijenih regiona.

Bruto društveni proizvod Vojvodine pao je ispod proseka Srbije za čak pet procenata, dok je od BDP centralne Srbije niži za sedam odsto. Istovremeno, BDP Beograda skoro je duplo veći od BDP-a Vojvodine. U Vojvodini su i plate niže od proseka zarada u centralnoj Srbiji.

Autonomija na papiru

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže za Dojče vele da Statut Vojvodine ovoj pokrajini uopšte nije obezbedio suštinske nadležnosti za upravljanje sopstvenom sudbinom.

„Statut Vojvodine je zapravo bio jedna vrsta podvale. Mislim da je prava stvar bila da se izvrši prava decentralizacija i da se u tom pravcu mora ići. Da Vojvodina dobije izvorna ovlašćenja, da dobije izvorna sredstva, da joj se vrati imovina… Verujem da bi Vojvodina onda mogla daleko bolje da odlučuje o sopstvenom razvoju i da unapređuje svoju privredu i standard svojih građana”, kaže Popov.

Popov smatra da dodatni problem predstavlja divlja privatizacija koja je vojvođanske gradove učinila sirotinjskim, koja je uništila njihovu supstancu, privredu. „Sve se to desilo kroz jednu hajdučku privatizaciju koja je sprovedena. To je sigurno jedan od razloga siromašenja Vojvodine”, navodi Popov.

Teško do zelene grane

Ekonomski analitičar Miroslav Prokopijević za naš program kaže da je do siromašenja Vojvodine pre svega došlo zbog besomučne centralizacije Srbije, ali, po njemu, to nije jedini uzrok. „Plašim se da je došlo i do promene privredne situacije, odnosno da su neke firme koje su ovde postojale i imale tržište, izgubile to tržište. I sada mora da se pravi nova privredna struktura i nova privredna strategija, jer jedino ona može da Vojvodinu ponovo izvede na zelenu granu”, kaže Prokopijević.

On ukazuje i na činjenicu da je jedini pravi centar u Vojvodini zapravo Novi Sad, dok su ostale sredine zapuštene. „Vojvođanska autonomija je mršava, a i ono malo instrumenata koristi na pogrešan način. Imam utisak da u Novom Sadu preovlađuje isti onaj etatizam koji vlada i u Beogradu. A taj etatizam, kao što i Srbiji ne donosi razvoj zbog Beograda, tako ne donosi razvoj ni Vojvodini, zbog Novog Sada”, upozorava Prokopijević.

I još jedan egzaktan podatak, u prilog razbijanju predrasuda: u Vojvodini, koja se nekada nazivala „žitnicom Evrope”, danas ima manje površina pod pšenicom nego u Srbiji!

A za kraj jedno podsećanje: Vojvodina je u bivšoj SFRJ po ekonomskoj razvijenosti bila blizu nivoa razvoja Slovenije, a iznad Hrvatske.

(Radio Deustche Welle)

Antisemitska literatura u slobodnoj prodaji

2011-01-27T11:28:00.000+01:00

Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta obeležava se danas i u Srbiji, a centralna ceremonija biće održana kod Spomenika žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu na Starom sajmištu u Beogradu. Ipak, u pojedinim knjižarama u Srbiji i danas se, uprkos upozorenjima, može pronaći antisemitska literatura, što svakako baca ružnu senku na državu.

Nedavno je predsednik Skupštine Vojvodine Šandor Egereši upozorio javnost da se u pojedinim knjižarama u Srbiji u slobodnoj prodaji nalazi i antisemitska literatura. Egereši je zapravo ponovio ono na šta se godinama, bez efekta, upozorava.

Publicista Mirko Đorđević kaže za Dojče vele da postoje sudske odluke o zabrani te literature. On, međutim, dodaje da se te sudske odluke ne izvršavaju i te se knjige ne samo i dalje prodaju, nego se i dalje štampaju. „Tako, primera radi, ti famozni ‘Protokoli sionskih mudraca štampaju se iz godine u godinu i ja već ne znam koliko izdanja je do sada izašlo iz štampe”, navodi Đorđević.

Protokoli sionskih mudraca

O istom antisemitskom pamfletu svedoči i književnik Filip David, koji je nedavno posetio Božićni sajam knjiga u Beogradu. „Na nekoliko štandova pronašao sam ‘Protokole sionskih mudraca’. Prilazio sam prodavcima, rekao sam im da je to zakonom zabranjena literatura. Oni su rekli: ‘Mi nemamo pojma o tome’”, priča David.

Filip David navodi da u Srbiji deluje dosta desnih ekstremističkih grupa, koje su brojne i čiji uticaj nije za potcenjivanje. „To su ovi koji ruše gradove posle demonstracija, koji prete pa, na kraju krajeva, ubijaju strance u Beogradu”, kaže David.

Nema šovinizma bez antisemitizma

S obzirom da u Srbiji živi tek nekoliko hiljada Jevreja, pitali smo Filipa Davida otkuda nam onda antisemitizam. Prema njegovim rečima, zaštitni znak svakog nacionalizma, a posebno ekstremnog nacionalizma, je i antisemitizam. „Ne može se šovinizam zamisliti bez antisemitizma”, objašnjava David.

I Đorđević i David navode da se u knjižarama u Srbiji može pronaći više od 100 antisemitskih naslova. Savez jevrejskih opština više puta je, očigledno uzaludno, tražio da se zaustavi prodaja antisemitskih knjiga.

Na današnji dan 1945. godine sovjetske trupe oslobodile su najozloglašeniji nacistički logor smrti u porobljenoj Evropi, Aušvic.

(Deutsche Welle)

U Raciji ubijeno više od 4.000, a ne 1.300 Novosađana?

2011-01-24T10:36:00.000+01:00

U Novosadskoj raciji 1942. godine ubijeno je više od 4.000, a ne „samo” 1.300 osoba, tvrde pojedini istraživači. Ali, i ove godine komemoracije povodom godišnjice Racije bile su odvojene.

Ove godine u Novom Sadu su održane ukupno četiri komemoracije povodom sećanja na pogubljene u fašističkoj Raciji iz 1942. godine, kada je mađarska okupatorska vojska ubijala i pod led Dunava bacala Srbe, Jevreje, Rome...

Sve četiri komemoracije održane su odvojeno: u petak gradske i pokrajinske vlasti, a u nedelju Srpska pravoslavna crkva, Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić” i Udruženje građana „Racija 1942.”

Odvojene komemoracije za iste mrtve

Na različitim komemoracijama pominjale su se i različite brojke stradalih u Raciji: od 1.300, što je verzija koja figurira praktično do kraja Drugog svetskog rata do danas, do više od 4.000.

Predstavnik Udruženja građana „Racija 1942.” Aleksandar Veljić izdao je više knjiga u pokušaju da imenom i prezimenom navede sve žrtve. „Došli smo da obeležimo i da se setimo i opomenemo više od 4.000 žrtava Novosadske racije, koje su bačene pod led. Ako zaboravimo taj zločin, taj grozan zločin i genocid, onda može i da nam se ponovi. Zbog toga smo i kao geslo današnjeg skupa odabrali ‘Ako zaboraviš - ponoviće se!’”, poručio je Veljić.

Lažno bratstvo i jedinstvo?

On je za Dojče vele rekao da je broj žrtava namerno bio minimiziran. „U pitanju je bilo takozvano lažno bratstvo i jedinstvo, u stvari - iako to može da zvuči kao zavera - izgleda da je glavni cilj bio da se umanji broj stradalnika svih nacionalnosti. Recimo, uopšte se ne spominju ni Nemci ni Mađari koji su pobijeni u Novosadskoj raciji”, smatra naš sagovornik.

Na komemoracijama su se mogla čuti i pisana svedočenja preživelih iz usta glumaca, među kojima su odjekivale i danas aktuelne rečenice:

„Uniformisani zverovi su to činili bez obrazloženja, u ime ratnog stanja, ratnog pravca ili u ime ‘viteštva’, dok su hiljadugodišnji kulturtregeri u frakovima ili crkvenim togama bezdušno fabrikovali neophodne nužnosti za opravdanje zverstava.

A kada je Racija nekim čudom bila obustavljena:

„Bilo je to buđenje iz smrti, čudo, nešto što niko nije mogao ni da shvati ni da veruje u prvom času. Ljudi su napustili svoje redove i trčali unaokolo kao poludeli. Ja sam takođe jurio, čas levo čas desno, kao ludak. Nekako sam hteo da opipam stvarnost: život, život, život!”

(Deutsche Welle)

Horde zla

2011-01-21T17:01:00.001+01:00

Nakon igrokaza sa kokardama, četničkim zastavama, pištoljima, puškama i ostalim “hrišćanskim” insignijama na Badnji dan u Subotici i nakon našeg “bezobrazluka” da to primetimo (http://www.autonomija.info/verski-praznici-iskorisceni-za-sirenje-nacionalne-mrznje.html), usledilo je nekoliko reakcija od strane onih koji su se, valjda, preplašili da će biti prepoznati ispod šajkača, piva i zakrvavljenih očiju.

Uobičajeno, reagovale su patriotske hulje optužbama da je reč o predizbornoj godini te se - ima li šta logičnije - Građanska Vojvodina uključila u “zna se čiju” kampanju. Reč je o istim onim patriJotama koji se toliko razumeju u hrišćanstvo da Božić čestitaju sa „Hristo se rodi!” (vidovdan.org), ili ga, sa kalašnjikovim u rukama a neobavešteni da postoji i Uskrs, krste sa „najveći hrišćanski praznik” (subotička kelija DSS-a).

Zamrznuti mediji u Subotici - a i šire - nisu primetili kolonu koja je, u fašističkom koloritu, prodefilovala tim lepim gradom. Na ljubaznu molbu izvesne novinarke lokalne Ju eko televizije da prokomentarišem saopštenje Građanske Vojvodine učinio sam to, ali, umesto novinarskog priloga, dobili smo sramotno pristrasan propagandni TV prilog, koji kao da su zajednički, nemuštim rukama, montirali koalicioni-kohabitacioni partneri, I da: novinarka je uporno i neuspelo insistirala da joj kažem ko nam je „dojavio” da su se „nemili događaji” zaista i desili.

Naivan i nevešt se pravio i gradonačelnik Subotice Saša Vučinić, koji se zakačio za rečenicu iz saopštenja da se u razdraganoj badnjoj koloni moglo čuti i pojanje „Mađarice pripremaj salate, biće mesa, klaćemo Hrvate”. I njega je zanimalo ko nam je to „dojavio”.

A sve i da je ta kolona bila nema - kao što nije - ona je sama za sebe bila i više nego rečita: http://www.e-novine.com/fotogalerija/fotogalerija-entertainment/43732-etnika-zimska-bajka.html

Svi, sem demokratsko-patriotskih snaga u Subotici mogli su se uveriti u njenu „miroljubivost” jednostavnim klikom miša. Ali njima, kao i uvek, pripadne muka kad god čuju nešto sa prefiksom „građanski” pa bila to i koalicija nevladinih organizacija Građanska Vojvodina. Da stvar bude još iritantnija po njih, em je „građanska” em je „Vojvodina” (možda da se preimenujemo u „Građanska severna srpska pokrajina”, kompromisa radi?).

Dakle, mi predstavljamo problem i mi „svesno stvaramo tenzije”, ali im nije problem ako kroz multietničku Suboticu prodefiluje kolona automobila okićena, recimo, zastavom „Pokret srpskih četnika - Sa vjerom u boga - sloboda ili smrt”. Nije im problem kolona sa razigranom mladošću koja, pijana, iz gepeka i viseći kroz automobilske prozore sa kokardama na glavama u transu diže u vazduh tri prsta. Sasvim je u redu, takoreći u pravom božićnom duhu je to što se kolona svesno i s predumišljajem sa uvredljivim znamenjima vozikala kroz grad koji se odvajkada ponosio svojom multikulturalnošću. Kroz grad koji je sada doživeo i to da neki od „slavljenika” za pojasom nosaju sekire, zaostale od seče badnjaka, a neki Mladićeve kape, dok drugi, zakrvavljenih očiju, od rakije i od piva, skrnave svetog Savu, pucaju u vazduh iz pištolja a bogami i iz pušaka.

Jedino što je jezivije od tih fotografija jeste ledena ćutnja koja je pratila čitavo monstruozno skrnavljenje Badnjeg dana i Božića. Još gori su bili pokušaji „vađenja” od strane lokalnih vlastodržaca. Sve je, zapravo, neprijatno podsećalo na devedesete i na početak propalog projekta zapišavanja teritorija, pod radnim naslovom „velika Srbija”. Zahvaljujući upravo takvim junacima kao što su ovi sa fotografija, Srbija se u međuvremenu smanjila a horde slične ovim “božićnim” su sa istim zastavama i sa slična tri prsta nanele nezapamćene patnje susednim narodima, usput uništavajući i sopstveni narod. Inoverni žitelji Subotice zato su, sasvim sigurno, u strahu. I njihov strah je opravdan, u zemlji u kojoj su fašistička znamenja izjednačena sa antifašističkim.

A šta će povodom svega preduzeti istražni organi?

Hristo Stoičkov - vaistinu Stoičkov!

(Autonomija)

„Sofisticirana cenzura” medija u Srbiji

2010-12-30T16:38:00.000+01:00

U Srbiji se danas često nalazimo u naizgled paradoksalnoj situaciji: imamo mnoštvo medija, ali se često dešava da zapravo nemamo pravu mogućnost izbora u moru sličnih ili istih sadržaja. Drugim rečima, lako je pretpostaviti da je na delu cenzura medija.

„Godinu 2010. obeležilo je još jedno neuspešno pospremanje, kojim je, nadam se, zaokružena prethodna decenija, ali nije otvorena nova”, smatra Snježana Milivojević, profesorica Fakulteta političkih nauka u Beogradu, osvrćući se na medijsku godinu koja ostaje iza nas.

Vukašin Obradović, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), kaže da je na delu takozvana sofisticirana cenzura medija, koja se odvija kroz kombinaciju skrivenih političkih pritisaka i daleko jačih ekonomskih ucena od strane tajkuna, političara i vlasnika monopolističkih marketinških agencija bliskih vlastima.

Cenzura!

Prema njegovim rečima u 2010. godini se suštinski pogoršala medijska situacija u Srbiji, pre svega jer je znatno ojačana kontrola nad medijima. Ona se, prema Obradoviću, ogleda u nekoliko aspekata. „Pre svega, povećana je uloga države, koja preko direktne pomoći ili preko finansiranja medija utiče na uređivačku politiku u većini medija. S druge strane, partije posredno, preko svojih mehanizama, utiču na medije. Pre svega, preko marketinških agencija i preko javnih preduzeća koja raspolažu ogromnim sredstvima kada su u pitanju marketinški fondovi”, navodi Obradović.

On ističe da je primera za cenzuru mnogo i ilustruje to događajem kada je hrvatski predsednik Ivo Josipović, prilikom posete Subotici, pao niz stepenice, što su mediji u Srbiji potpuno prećutali. „Nijedan medij u Srbiji tog dana nije objavio tu informaciju, da bi sutradan pročitali da je stiglo naređenje da se to ne objavljuje. Ako se to dešava na takvim bezazlenim primerima, postavlja se pitanje šta se događa sa mnogo ozbiljnijim temama”, kaže Obradović.

Lažni medijski pluralizam

I zaista, sve se češće čuje među medijskim profesionalcima da se javnosti u Srbiji nudi lažni medijski pluralizam: prividno, imamo puno medija, ali se vrlo često ispostavi da je zapravo reč o mnoštvu potpuno istih sadržaja.

Dragan Janjić, novinar i nekadašnji pomoćnik ministra kulture, kaže da država čak i budžetski novac koristi za disciplinovanje medija. „Ceo sistem davanja novca iz budžeta je napravljen tako da se taj novac troši samo za pojedine medije, odnosno za medije čiji su vlasnici lokalne samouprave ili država. Dakle, vladajuća koalicija uzima narodni novac i taj narodni novac daje za one medije koji će nju - vladajuću koaliciju - da propagiraju”, smatra Janjić.

Lokalnim medijima preti pomor

Ni Dejan Miladinović, predsednik Upravnog odbora Lokal presa, nema visoko mišljenje o marketinških agencijama. On upozorava da lokalnim medijima u Srbiji preti pravi pomor. ”Taj novac za marketing potroši se preko marketinških agencija uglavnom za nacionalne medije, dok za lokal ostanu neke mrvice koje očigledno nisu dovoljne za ovoliki broj medija. Svaki dan opstanka bilo kog lokalnog medija u Srbiji je dan uspeha za taj medij”, zabrinut je Miladinović.

Žužana Serenčeš, medijska ekspertkinja, kaže da se sličan pritisak oseća i u medijima koji izlaze na jezicima nacionalnih manjina, a čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih zajednica. “Nacionalni saveti manjina su u prvom redu u svojoj nadležnosti da budu osnivači medija prepoznali ono što je njihovo pravo, to jest da upravljaju i da budu gazde medija. Ali, oni zanemaruju onaj deo koji bi se prirodno ticao nečega što je njihova odgovornost”, navodi ona.

Nespremni za digitalizaciju

Profesorica Snježana Milivojević podseća da je 4. april 2012. godine označen kao datum kada Srbija treba da pređe na digitalni signal. Ona, međutim, upozorava da država i u taj proces ide grlom u jagode, odnosno bez jasnog plana, što za posledicu može da ima gašenje mnogih medija. „Dakle, u medijskoj industriji medijski vlasnici, medijski inovatori rade na način koji gura stvari napred i onaj deo medijske oblasti koji ostane inferiorniji će imati ozbiljan problem”, upozorava Milivojevićeva.

U 2010. godini Ustavni sud Srbije proglasio je neustavnim prošlogodišnje drakonske Izmene Zakona o informisanju, ali uprkos tome niko od nadležnih se nije osetio odgovornim za donošenje neustavnog zakona. U godini koja upravo ističe nadležno ministarstvo gromoglasno je najavljivalo da će biti doneta medijske strategija kojom bi se konačno uredila medijska cena u Srbiji, ali i to je bio ćorak.

Dodamo li svemu ovome i činjenice kao što su zaustavljena privatizacija medija u Srbiji, netransparentno vlasništvo nad medijima, zakoni koji se međusobno poništavaju, novinari na prosjačkom štapu..., onda nikoga ne treba da čudi što su Reporteri bez granica Srbiju svrstali tek na 65. mesto zemalja koje poštuju slobodu medija, ispod većine zemalja u regionu.

Pa, sretna nam Nova medijska 2011. godina!

(Radio Deutsche Welle)

Veterani rata za mir u regionu

2010-12-20T12:15:00.002+01:00

Udruženja ratnih veterana iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine oformila su u Novom Sadu koaliciju, s namerom, kako su ispričali za Radio Dojče vele, da promovišu mir u regionu.

Predsednik Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije iz Novog Sada Željko Vukelić rekao je da je prevashodni cilj koalicije da radi na pomirenju i uklanjanju predrasuda ratnih veterana o drugoj strani. „Znači, svi smo ipak ljudi i ne možemo zaboraviti stvari koje su se desile. Ali, te predrasude o ‘četnicima’, ‘balijama’ i ‘ustašama’ na neki način moramo da eliminišemo”, poručio je Vukelić.

Đuro Pejak, predsednik Udruge Branitelji Hrvatske-Podružnica Županja, priseća se da je prvi susret veterana na početku bio opterećen međusobnim predrasudama. „Nakon prvih sati treninga i otvorenih razgovora išlo je sve bolje i bolje. Nakon pet dana treninga zaista smo se svi uklopili i postali smo jedna solidna ekipa. I međusobno smo zaista stekli poverenje”, ispričao je Pejak.

Da moje dete ne doživi ono što sam ja doživeo

Narcis Mišanović, predsednik Boračke organizacije u sarajevskoj opštini Novi Grad, u ratu je izgubio oca i brata i ne želi da se njegovoj porodici ponove nesreće. „Danas sam ovde upravo iz tog razloga da moje dete ne doživi da ja ginem ili da ja doživim da moje dete gine za bilo šta”, kazao je Mišanović. On je istakao da udruženja veterana koja su okupljena u koaliciju ne žele više da dopuste da ih političari instrumentalizuju. „Mi ovde ne podržavamo ničiju stranu, već podržavamo samo ideju mira, da se nikad nigde ne dese rat i ovakva stradanja”, naveo je naš sagovornik.

Nema mesta za zlikovce

Mišanović i ostali veterani istakli su još jednu važnu stvar: „Naravno da ima takozvanih veterana, koji su ušli u rat da bi pljačkali, ubijali nedužne... To već nisu ljudi za naše društvo”, poručili su oni.

Koaliciju će predstavljati po jedan Srbin, Hrvat i Bošnjak iz Bosne i Hercegovine, zatim predstavnik hrvatskih udruženja, kao i jedan predstavnik srbijanskih veteranskih udruženja. Dogovoreno je da se formira i zajednička grupa koja će se baviti izgradnjom mira, edukacijom ratnih veterana i organizovanjem zajedničkih susreta.

I da završimo porukom veterana, koju je saopštio Đuro Pejak: „Ako smo bili prvi u ratu, evo bićemo prvi u miru. Mislim da je to najbolja poruka.”

(Deutsche Welle)

Zurof: Sramota je što Kepiro nije osuđen

2010-12-13T17:32:00.000+01:00

Direktor Centra “Simon Vizental” iz Jerusalima Efraim Zurof izrazio je danas u Novom Sadu razočaranje zato što Šandor Kepiro (96), žandarmerijski mađarski fašistički kapetan iz Drugog svetskog rata, još uvek nije procesuiran zbog optužbi da je učestvovao u sprovođenju Novosadske racije, u kojoj su 1942. u glavnom gradu Vojvodine ubijani Jevreji, Srbi i Romi.

Zurof (Zuroff) je na konferenciji za novinare u Gradskoj kući rekao da je, umesto toga, Kepiro tužio njega za klevetu, jer ga je Zurof u javnim nastupima i intervjuima u Mađarskoj nazvao ratnim zločincem koji je 5. na listi najtraženijih odbeglih fašista iz Drugog svetskog rata, za kojima traga Centar “Simon Vizental”.

Dodao je da ga je Kepiro tužio i zbog toga što ga je nazvao “moralnim monstrumom holokausta”. „Nazvao sam ga tako jer je u to vreme, 1942. godine, Kepiro već bio pravnik po zanimanju i kao takav on je morao da zna da je Racija zločin, ali je ipak pristao da učestvuje u njoj”, naveo je Zurof.

On je rekao da je sud u Budimpešti procesuirao Kepirovu tužbu protiv Zurofa i najavio da će 16. decembra biti održano drugo ročište po toj tužbi. Ukoliko bude proglašen krivim, Zurof preti novčana ili zatvorska kazna.

Predsednik Skupštine Novog Sada Aleksandar Jovanović najavio je da će grupa odbornika gradskog parlamenta otputovati 16. decembra u Budimpeštu, da bi iskazali podršku Zurofu, koji je pre dve godine proglašen počasnim građaninom Novog Sada.

„Pitanje podsećanja na prošlost jeste pitanje budućnosti, zarad onih koji tek treba da žive, koji tek treba da se rode. Iako je od zločina Racije prošlo gotovo sedam decenija, Kepiro mora da odgovara pred sudom za zlocicne za kojke je optužen, kako bismo zatvorili tu bolnu stranicu naše istorije”, poručio je Jovanović.

Efraim Zurof je podsetio da je 7. marta 2007. godine pred sudom u Budimpešti pokrenut postupak protiv Kepira, koji do danas nije rezultirao optužnicom. „Činjenica je da Kepiro priznaje da je bio u Novom Sadu u vreme Racije, kao i da je znao šta se dešava, a i mi tačno znamo šta je on ovde radio”, kazao je Zurof.

On je dodao da Kepirova tužba ni njega ni Centar „Simon Vizental” ni na koji način neće sprečiti da učine sve što je u njihovoj moći da Kepira izvedu pred lice pravde. „To je najmanje što građani Novog Sada i Srbije zaslužuju”, poručio je Zurof.

Šandor Kepiro tereti se da je od 21. do 23. januara 1942. godine učestvovao u fašističkoj Novosadskoj raciji, u kojoj je ubijeno i pod led Dunava bačeno, prema nekim najnovijim istraživanjima, i više od 2.000 Jevreja, Srba i Roma.

Kepiro je bio osuđivan dva puta na zatvorske kazne od 10, odnosno 14 godina, ali ih nikada nije odslužio jer je posle Drugog svetskog rata pobegao u Argentinu, odakle se u Mađarsku vratio pre nekolioko godina. On je osumnjičen i da je učestvovao u deportaciji novosadskih Jevreja u Aušvic, 1944. godine.

Protiv Kepira je Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji podnelo zahtev za sprovođenje istrage septembra 2008. godine, a tada je za njim raspisana i poternica. Mađarska je odgovorila da ustav te zemlje ne dozvoljava izručenje njenih državljana.

Fašistička Racija je tokom januara sprovedena ne samo u Novom Sadu, već i u Šajkaškoj oblasti i u Bečeju. Ukupno je ubijeno više od četiri hiljade ljudi, među kojima je bio veliki broj žena, dece i staraca.

Centar „Simon Vizental” (Wiesenthal) nosi ime po slavnom lovcu na naciste Simonu Vizentalu (1908-2005), koji je ličnim angažmanom doprineo hapšenju brojnih nacista koji su uspeli da odbegnu od pravde nakon Drugog svetskog rata, a među njima i Adolfa Ajhmana.

Vizental je i sam preživeo holokaust i bio je interniran u nekoliko koncentracionih logora.

Efraim Zurof će sutra u Novom Sadu učestvovati na seminaru o holokaustu, koji će se održati u Skupštini Vojvodine i koji je namenjen prosvetnim radnicima iz Srbije.

(Beta/Autonomija)

Da li je normalno da me muž šamara?

2010-12-03T09:25:00.000+01:00

Uprkos veoma dobrom zakonskom okviru, koji predviđa stroge kazne za porodično nasilje nad ženama, praksa pokazuje da je u društvu u Srbiji i dalje dominantan patrijarhalni, tradicionalistički model odnos muškaraca i žena, koji je čak doživeo i svoju „renesansu”, naročito nakon ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Istraživanja relevantnih nevladinih organizacija i institucija koje se bave zaštitom ženskih prava pokazuju da institucije koje su nadležne da reaguju u slučajevima nasilja u porodici, poput sudova, tužilaštava, policije i centara za socijalni rad, to ne čine dovoljno efikasno, a kazne koje se izriču nasilnicima takođe su često neodgovarajuće.

Mediji ponekad promovišu nasilje

Nasilnik uvek ima opravdanje zašto je nasilan, a nasilje se često toleriše i opravdava i u javnoj sferi, čemu u mnogome doprinose i mediji, svojim često tabloidnim i senzacionalističkim izveštavanjem o ovim teškim kršenjima ženskih prava. Zamenica pokrajinskog ombudsmana za ravnopravnost polova Danica Todorov navodi svež primer jedne emisije sa Javnog servisa Srbije.

„Bila sam šokirana, pošto je prikazana jedna situacija kako muž kažnjava ženu, u kojoj nema slike, nego se u pozadini čuje šamaranje i njeno jaukanje. Povod je neprihvatljivo ponašanje u selu ili u toj sredini u kojoj se ona kreće, i muža na to upozoravaju prijatelji i rodbina iz okruženja i kažu mu da povede računa i da preduzme neke mere. Tako da on preduzima jednu meru kažnjavanja, a ona svojoj kćerki neće da saopšti šta se dogodilo, nego je tu kaznu prihvatila, kao da je normalno da je muž išamara. Ja sam bila, najblaže rečeno, šokirana!”, priča Todorov

Deca su sekundarne žrtve nasilja

Kako pokazuju ankete, mesto žene se i danas prečesto vidi samo u kući, i to zavisne od muških članova porodice, a naročito od bračnog ili vanbračnog partnera. Dodatni problem je u tome što više od 90 odsto žrtava ima i decu pa su deca sekundarne žrtve nasilja u porodici, čak i kada ga nisu direktno pretrpele. „Svađe, optuživanja, vređanja, omalovažavanja su svakodnevna pojava u porodicama u kojima ima nasilja i deca to svakodnevno vide. I ako nisu žrtve fizičkog nasilja, onda su žrtve psihičke torture”, navodi Danica Todorov.

Istraživanja takođe pokazuju i da deca koja su bila svedoci nasilja u porodici u kasnijem životu postanu ili žrtve ili nasilnici u okviru svojih novih familija. Oni, drugim rečima, kopiraju model uz koji su odrasli. Nasa sagovornica kaže da se za mlade naraštaje problem dodatno komplikuje i zbog udžbenika koji vrve od patrijarhalnog modela. „Vidimo da se i kroz udžbenike i kroz školske programe obnavlja patrijarhalni model u kojem je uloga žene da brine o kući, o deci, da hrani i neguje stare i bolesne, a da muškarci imaju druge uloge u porodici i u društvu: da rade značajnije poslove, da se kod kuće odmaraju, da se bave sportom. A ako se bave decom - onda je to igra, zabava...”, objašnjava Danica Todorov.

Nasilje u porodici nije privatna stvar

Nasilje nad ženama je i danas najrašireniji oblik kršenja ljudskih prava jer se dešava iza očiju javnosti i jer se, uprkos zakonima, i danas uglavnom podrazumeva da je porodično nasilje „privatna stvar”. Do oktobra 2010. godine u Srbiji ubijeno je 27 žena, a prošle godine je ubijana u proseku jedna žena nedeljno, kao posledica nasilja u porodici.

Naravno, priča nije jednosmerna, pa za prevazilaženje ovog problema svakako nije dovoljna samo kazna za nasilnike, već je potrebno i raditi na osvešćivanju žrtava, koje prečesto, ne prijavljuju da su žrtve nasilja. Ne prijavljuju pre svega zbog toga što se ne osećaju dovoljno zaštićenima od strane institucija i nadležnih organa, ali delimično i zbog toga što su i same zarobljenice patrijarhalne svesti.

Nevladine organizacije i državne institucije Srbije uključene su u svetsku kampanju
„Šesnaest dana aktivizma u borbi protiv nasilja nad ženama”, koja se ove godine odvija pod nazivom „Militarizam”.

(Deutsche Welle)

Tužilaštvo radi na prikupljanju dokaza protiv ratnih huškača

2010-11-30T09:09:00.001+01:00

Bivša predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Nadežda Gaće izjavila je da Tužilaštvo za ratne zločine Srbije “veoma ozbiljno radi” na prikupljanju dokaza u slučaju novinara, bivših ratnih huškača.

Gaće je podsetila da je NUNS sredinom 2009. godine podneo tom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv odgovornih u medijima za ratnohuškačko izveštavanje, podstrekivanje i podsticanje na ratne zločine tokom devedesetih godina 20. veka.

Ona je to kazala na tribini nakon projekcije dokumentarnog filma “Godine koje su pojeli lavovi”, sarajevskog novinara Bore Kontića i producenta Aldina Arnautovića. Film pokušava da odgovori na pitanje gde su danas i šta rade pojedini novinari, bivši ratni huškači.

Predstavnica Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) Branislava Opranović takođe se založila da pojedini urednici i novinari krivično odgovaraju za širenje mržnje i za huškanje na rat.

Ona je kazala da mnogi od tih urednika i novinara ne samo da nisu kažnjeni za takvo neprofesionalno izveštavanje, već su i danas aktivni u medijima, neretko i na uredničkim funkcijama.

Novinar Dejan Anastasijević rekao je da on lično poznaje barem 15 tesksih ratnih zločinaca, koji danas slobodno šetaju Beogradom i koji su „krvavi do lakata”.

Zbog toga ne verujem da će novinari ratni huškači ikada biti procesuirani, kada nisu procesuirane ni takve ubice, kazao je Anastasijević.

Autor Boro Kontić rekao je da je mali broj bivših ratnih huškača bio spreman da govori o svojoj nedavnoj prošlosti, a naročito nakon što je NUNS podneo navedenu krivičnu prijavu.

Neki od njih su pokojni, a oni koji su živi u međuvremenu su postali doktori nauka, univerzitetski profesori, nastavnici, dramaturzi, direktori pozorišta i monasi, naveo je Kontić.

Objasnio je da nije optimista po pitanju krivične odgovornosti tih novinara i dodao da mu je namera bila da njegov film bude još jedan dokument o vremenu medijskog zla, koji može da posluži budućim generacijama, ako budu želele da se bave tom temom.

Producent Aldin Arnautović ocenio je da je izostanak odgovornosti novinara za ratno huškanje danas doveo do toga da su „kvazinovinari napravili generacije kvazinovinara, koji i dalje rade kvazi novinarstvo.”

Dodao je da zna da filmovi ne mogu da promene svet, ali je rekao da je važno što mogu da podstaknu na razgovor o tako važnoj temi.

Projekcija filma i tribina održani su u Medija centru NDNV-a, uz podršku Misije OEBS-a u Srbiji i Kraljevine Holandije.

Film nosi naziv „Godine koje su pojeli lavovi” po jednoj od mnogobrojnih propagandih laži iz vremena ratova na prostoru bivše SFRJ, kada se tvrdilo da Bošnjaci u Sarajevu bacaju srpsku decu lavovima.

„Čak se čuje da decu bacaju lavovima”, kaže jedan pripadnik Vojske Republike Srpske koji je učestvovao u opsadi Sarajeva.

Na pitanje novinarke da li je to stvarno istina, on odgovara: „Provereno, trebalo bi da je istina, sto posto, jer se čuje”.

(Autonomija)

Promocija susedstva za izgradnju građanskog društva

2010-11-22T14:03:00.000+01:00

Tri nevladine organizacije: Helsinški parlament građana iz Banjaluke, Homo iz Pule i Centar za regionalizam iz Novog Sada sprovode projekat „Susedstvo”, čiji je cilj unapređenje rada udruženja nacionalnih manjina i njihovo uključivanje u lokalne zajednice.

Lidija Živanović, iz Helsinškog parlamenta građana za Dojče vele kaže da su nacionalne manjine kulturno bogatstvo koje može da doprinese i osvešćivanju većinskih zajednica u iskoraku prema budućnosti i prihvatanju građanskog a ne isključivo nacionalnog principa.

„Nacionalne manjine su bogatstvo koje na svoj način može da doprinese prihvatanju različitosti i većinskih zajednica koje imaju probleme sa sopstvenim identitetom”, smatra Živanovićeva. Ona ističe da su zakoni o manjinama u regionu mahom dobri, ali se ne primenjuju dovoljno. „Problemi se uvek javljaju u primeni onoga što piše na papiru. Svi zakoni svuda u regionu su relativno dobri i primenjivi”, objašnjava Živanovićeva.

Dobar primer iz Istre i Bujanovca

Mirjana Galo iz pulske nevladine organizacije Homo navodi primer dobre prakse poštovanja manjinskih prava u Istri. „Italijan u Istri, u svakom gradu, opštini i u županiji, mora biti ili dogradonačelnik ili dožupan, bez obzira na broj pripadnika te zajednice. I to je nešto što je dobro, što bi trebalo u najmanju ruku da rade i ove ostale zajednice na sličnim principima, i da se to primeni i u drugim državama”, kaže Galo.

Radomir Šovljanski iz novosadskog Centra za regionalizam kao primer dobre prakse ističe Opštinu Bujanovac, koja je donela odluku da se osnuje Savet za međunacionalne odnose. Prema njegovim rečima, uskoro će se formirati multietnička vlast u Bujanovcu, a tamo već postoji i kancelarija republičkog zaštitnika građana. „To su sve neki mali koraci, ali očigledno pokazuju veliko demokratsko stremljenje opštine Bujanovac da se unapredi u ovim oblastima, a pre svega u manjinskim pravima”, kaže Šovljanski.

Svakom građaninu ista prava

U okviru projekta „Susedstvo” održavaju se regionalne i lokalne radionice a poslednja regioonalna održana je u Novom Sadu.

Cilj je da se pozitivna iskustva i primenjiva praksa ugrade u lokalne zajednice, a paralelno s tim idu i procesi povezivanja tih sredina, pa će uskoro Pula i Banjaluka da potpišu sporazum o saradnji, što će poslužiti kao model za povezivanje i drugih gradova.

U projekat su uključeni Pula, Vodnjan i Umag iz Hrvatske, Zrenjanin, Bor i Bujanovac iz Srbije i Banjaluka, Prijedor i Tuzla iz Bosne i Hercegovine Naši sagovornici navode da je cilj i ovog projekta, kao i drugih sličnih njemu, da se izgrade države u kojoj će svaki građanin imati jednaka prava, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

(Deutsche Welle)

Suočavanje s prošlošću - bavljenje budućnošću

2010-11-17T12:17:00.003+01:00

Nevladine organizacije Zenit iz Prizrena i Program za dijalog mladih iz Novog Sada sarađuju već pet godina na različitim projektima povezivanja mladih sa Kosova i iz Srbije, a na Fruškoj gori organizovali su konferenciju “Suočavanje s prošlošću, bavljenje budućnošću”, s ciljem normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

U okviru istog projekta dve nevladine organizacije već su organizovale posete studenata iz Srbije Kosovu, kao i posetu studenata s Kosova Srbiji.

Mlade muče isti problemi

Mohamed Sogdati iz prizrenskog Zenita za Dojče vele govori o problemima kojima su opterećeni mladi na Kosovu:

“Neinformisanost, stereotipi, uticaj starijeg dela društva… A generalni problemi su slični kao i što su problemi omladine u Srbiji: nezaposlenost, nedostatak perspektive u smislu obrazovanja i putovanja van granica Kosova. To su možda neki tehnički problemi, ali imaju velikog uticaja na život mladih na Kosovu.”

Vanja Milanović iz novosadskog Programa za dijalog mladih već godinama putuje na Kosovo i kaže da se uočava blagi napredak u normalizaciji odnosa:

„Ja sam imao tu sreću da nikada nisam imao nikakve probleme na Kosovu. Moglo bi se reći da je situacija danas dosta opuštenija nego što je bila kada sam prvi put išao na Kosovo. Na primer, ljudi dosta menja primećuju kojim jezikom se priča.”

Tranzicija!

Mimoza Telaku iz Prizrena priča o odnosu među mladima u tom gradu:

„Kada je u pitanju srpska zajednica, ona je zastupljena u veoma, veoma malom procentu u Prizrenu pa ne mogu da kažem ništa o toj zajednici. Ali, kada su u pitanju pripadnici drugih etničkih zajednica, odnosi među mladima su veoma dobri.”

Aleksandar Miletić iz Leposavića:

“Mislim da Srbe i Albance muče zajednički problemi. A kada uvidimo da imamo zajedničke probleme, onda ćemo početi da razgovaramo. Muče nas problemi poput korupcije, nepoverenja u institucije, organizovanog kriminala. Jednom rečju - tranzicija! I kada konačno shvatimo da imamo zajedničke probleme, onda ćemo pričati, pričati..., pa tek onda pregovarati.”

Nismo svi ratni zločinci

U radu konferencije učestvovao je i Oliver Lajzo (Leisau) iz Nemačke, student-postdiplomac koji namerava još godinama da živi u Srbiji i na Zapadnom Balkanu, jer se bavi istorijom tog regiona:

„Mislim da je velika šteta da ne postoji veća svest u Nemačkoj ili u drugih srednjoevropskim državama kakva je situacija ovde kod vas. Moja želja je da više ljudi dođe i poseti ovaj region i da shvati da ovde ima jako dobrih ljudi. Drugim rečima, da shvate da ovde ne žive samo ratni zločinci.”

Mladi su na konferenciji govorili o mogućnostima regionalne saradnje između Srbije i Kosova u procesu evropskih integracija, o položaju manjinskih grupa, o pitanjima da li je pomirenje moguće dok god su ratni zločinci na slobodi, kako prevazići posledice otežane slobode kretanja...

Projekat podržava Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope, preko nemačke vlade.

(Deutsche Welle)

Dinku Gruhonjiću godišnja nagrada za toleranciju Skupštine Vojvodine

2010-11-15T10:29:00.000+01:00

Novinaru agencije Beta Dinku Gruhonjiću sutra će biti uručena godišnja nagrada za toleranciju, koju Skupština Vojvodine dodeljuje povodom Međunarodnog dana tolerancije.

Na svečanosti u Bačkoj Topoli, predsednik vojvođanskog parlamenta Šandor Egereši uručiće godišnje nagrade za toleranciju Gruhonjiću i Opštini Bečej.

Dinko Gruhonjić je šef dopisništva agencije Beta za Vojvodinu, stručni saradnik na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine.

On je i dugogodišnji saradnik Radija Dojče vele (Deutsche Welle).

U okviru sutrašnjeg obeležavanja Međunarodnog dana tolerancije biće održana i tribina pod nazivom „Živeti u toleranciji - izazov, trend, izbor ili odgovor”.

Na tribini će govoriti direktorka beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević, glumica i dekanica Akademije umetnosti u Beogradu Mirjana Karanović i novinar i publicista Mihal Ramač.

Sve će to narod pozlatiti...

2010-11-15T09:30:00.000+01:00

Ratni veterani iz različitih eksjugoslovenskih država, koji su se do juče gledali preko nišana, danas konačno sastaju i shvataju da ih muče slični problemi marginalizacije u društvu. Naši sagovornici tvrde da je u Srbiji nebriga prema veteranima ipak najviše izražena, baš kao u pripoveci Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti”.

Veterani iz ratova koji su se devedesetih godina prošlog veka vodili na prostoru bivše SFRJ, i kada su nevini od bilo kakvih ratnih zločina, u Srbiji su na samoj margini i društvo i država kao da ih se stide.

I dan-danas veoma je malo bilo kakvog organizovanog medicinskog pristupa posledicama s kojima se suočavaju veterani, a koje se ogledaju kroz psihičke probleme, alkoholizam, narkomaniju, nasilje u porodici i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP), poznatiji i kao „vijetnamski sindrom”.

Premalo organizovanog rada sa veteranima

Ljudevit Kolar, veteran sa vukovarskog ratišta 1991. godine, za Dojče vele kaže da je medicinsku pomoć zatražio odmah nakon povratka sa ratišta i da je imao sreću jer je sreo odličnu lekarku, koja je, kao jedna od retkih, bila posvećena radu sa ratnim veteranima. Međutim, kada je ona umrla, i on je bio prepušten „uobičajenim terapijama”.

„Doktorica radi jedan dan u nedelji na odeljenju. Ima dva sata, a za ta dva sata treba da primi 15 pacijenata. Ako uleti neko preko reda, ko uspe da otme vreme, za ove ostale ostane tek toliko vremena da uđu u ordinaciju i izađu. Bukvalno tako”, priča Kolar.

On od 2006. godine radi u novosadskom Centru za ratnu traumu kao voditelj radionica sa veteranima. Taj centar jedna je od veoma retkih specijalizovanih organizacija koje se bave suočavanjem sa ratnim traumama, a zatim i konstruktivnom primenom dobijenih iskustava za ublažavanje psihičkih posledica ratova na pojedinca, porodicu i društvo, a samim tim i na izgradnju održivog mira.

Kako se izboriti protiv „pucanja”?

Ljudevit Kolar priča da se u grupama za podršku veteranima radi na tome da ne dođe do njihovog „pucanja”, odnosno „sagorevanja”.

„Vidite ovako: kada imate veteransku grupu, u početku svako priča svoje negativno, teško ratno iskustvo. I kada vi, pored onoga svoga što imate, slušate i ostale, onda u tom trenutku, pored svoga tereta, vi preuzimate i tuđe terete. I to se gomila... Svaki taj razgovor tebe vraća nazad... Ti čuješ njegovu priču, ali tog trenutka ti zapravo vidiš svoju priču...”, navodi Kolar.

Ratni veterani i njihove porodice veoma retko su spremne da sebi i okolini priznaju da imaju problem sa traumama. Pre svega, jer se o posledicama ratova veoma retko piše i govori.

“Vi u štampi veterane imate samo kada pobiju neke ljude. Sada više nije interesantno ni ako ubiju dvoje-troje ljudi, sada već treba da ih pobije deset da bi izašli u novinama. Uglavnom, veterani izlaze u crnoj hronici”, ogorčen navodi Kolar.

Srbija nije učestvovala u ratovima

Ljudevit Kolar, koji ima dijagnostifikovan PTSP, i dan-danas se tuži sa državom Srbijom koja ne želi da mu prizna učešće u ratu.

„Ja se od 1996. godine tužim sa državom. Dva puta sam dobio spor i dva puta je vraćen nazad. Državu sam tužio zbog bolesti, jer imam dijagnostifikovan PTSP. I nije problem uopšte u tome, jer imam lekarske nalaze koji potvrđuju kakvo je moje zdravstveno stanje. Problem je u tome da dokažem da li sam bio u Vukovaru ili nisam bio u Vukovaru, što je valjda u skladu sa državnom politikom da Srbija nije bila u ratu”, dodaje naš sagovornik i navodi da je njegova kao i vojne knjižice njegovih kolega - „slučajno izgorela”.

Nedavno je u Novom Sadu Centar za ratnu traumu organizovao razgovor trojice ratnih veterana iz Vojvodine sa studentima i novinarima. Jedan od veterana koji je razgovarao s nama bio je upravo Ljudevit Kolar, a u razgovoru smo saznali i to da se ratni veterani iz različitih eksjugoslovenskih država, koji su se do juče gledali preko nišana, danas konačno sastaju i shvataju da ih muče slični problemi marginalizacije u društvu. Naši sagovornici tvrde da je u Srbiji nebriga prema veteranima ipak najviše izražena, baš kao u pripoveci Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti”.

(Deutsche Welle)

Susret ličnih istorija Srba i Albanaca

2010-11-11T12:54:00.000+01:00

Da li je moguće očekivati da će nakon jako dugog perioda bez komunikacije, umetnost biti ta koja će doprineti da Albanci i Srbi ponovo međusobno propričaju?

To je pitanje koje postavlja izložba fotografija i intervjua iz života Srba i Albanaca na Kosovu, pod nazivom “Pogledi: susret ličnih istorija Srba i Albanaca”, koja od sinoć može da se pogleda u Novom Sadu.

Izložba se realizuje u saradnji Asocijacije Kulturanova iz Novog Sada i Multimedija centra iz Prištine. Tokom leta ove godine oni su intervjuisali srpsko i albansko stanovništvo na Kosovu, istražujući njihove uspomene, poglede na svet i razmišljanja o budućnosti. Pored intervjua, fotografijama je zabeležena autentična atmosfera života na Kosovu, sve sa ciljem da se prikaže razmena životnih priča Srba i Albanaca.

Predrasude padaju pred realnošću

Jedan od autora fotografija Nikola Bradonjić bio je po prvi put u životu na Kosovu i odmah je odbacio predrasude koje je pre toga imao:

„Prilično sam se fino osećao u društvu i Srba i Albanaca i bilo mi je veoma prijatno dok sam obilazio Prištinu i Gračanicu. Prijatno, u smislu da su se neka mišljenja koja sam imao o Kosovu i o Albancima naravno srušila. Ali pri tome mi je na određeni način bilo pomalo i tužno, jer kada dođete do srpskih enklava, shvatite da su ti ljudi u neku ruku totalno izopšteni. Odnosno, ne pripadaju ni Srbiji ni Kosovu.”

Mlada novinarka Ivana Srdanov, jedna od autorki intervjua, takođe je bila po prvi put na Kosovu:

”Moj utisak je da je svako od njih u pravu i da se svako od njih oseća tako kako se oseća jer ima određene predrasude ili strahove baš zato što je prošao to što je prošao.”

„Kaubojština” i tamo i ovde

Nikola Bradonjić primetio je sličnost u tranzicionim vremenima:

„Situacija je generalno kao i ovde: imate luksuzne automobile na ulicama, a imate i bedu. Tako da su oni u principu jedna velika kaubojština, ako tako mogu da kažem. Dakle, veoma slični nama.”

Kao što slušaoci mogu da primete, nismo intervjuisali nikoga od Albanaca sa Kosova. Razlog za to leži u činjenici da otvaranju izložbe autori sa Kosova nisu mogli prisustvovati, zbog političkih problema sa nepriznavanjem kosovskih dokumenata.

Izložbi jeste prisustvovao beogradski dopisnik medija sa Kosova i iz Albanije Idro Seferi, koji za takve probleme krivi isključivo političare, a oni su po njemu i najveći krivci za nepostojanje komunikacije između dva naroda:

„Albanci i Srbi ne znaju više jedni za druge. Mladi Albanci više ne govore srpski, Srbi ne govore albanski. Jako je tužno znati da, na primer, neko ko dolazi iz Gračanice u Prištinu mora da govori na engleskom, a to je samo pet kilometara daleko. Takođe, neko ko ide u Gračanicu iz Prištine isto mora da govori na engleskom. I to je isto ta tužna priča sa Kosova.”

Projekat ima i drugu fazu, koja podrazumeva i stvaranje pozorišnog komada, u kojem će glumci pokušati da prikažu odnose između Albanaca i Srba sa Kosova, njihove sličnosti i razlike, a sve to na osnovu prikupljenih razgovora.

Projekat su podržali Evropska kulturna fondacija, Erste fondacija, Kosovska fondacija za otvoreno društvo, Fond za otvoreno društvo Srbija i nemačka Fondacija Hajnrih Bel za jugoistočnu Evropu.

(Deutsche Welle)

Antifašizam pod pritiskom EU?

2010-11-09T13:19:00.000+01:00

Kao i širom sveta, i u Srbiji će danas biti obeležen Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma, koji je ustanovljen u znak sećanja na žrtve Kristalne noći, kada su nacisti u Nemačkoj nasiljem na ulicama i trgovima 9. novembra 1938. godine započeli pogrom Jevreja.

Vlada Srbije centralnu manifestaciju obeležavanja dana borbe protiv fašizma i antisemitizma organizuje u beogradskom Narodnom pozorištu, a program će večeras direktno prenosti i Radiotelevizija Srbije.

U odnosu na vreme od pre nekoliko godina, kada su neonacisti slobodno upadali na fakultete i prekidali antifašističke tribine organizovane povodom 9. novembra, i kada u Srbiji nije postojala nijedna zvanična državna manifestacija kojom bi se obeležio Svetski dan borbe protiv fašizma, činjenica da vlasti večeras organizuju jedan ovakav skup nesumnjivo predstavlja napredak.

Upozorenje od EU

Tako misli i politolog Aleksandar Popov, kopredsednik Igmanske inicijative, koji za Dojče vele kaže da se Srbija do sada ponašala tako kao da se stidi svoga učešća u antifašističkoj borbi, na šta je upozorena i od strane Evropske Unije.

„Očigledno je da je na putu ka EU Srbija i to dobila kao upozorenje: da jednostavno mora da menja imidž, afirmišući svoj antifašizam, koji jeste deo njene istorije. Ali i da mora energičnije da se suprotstavi onome što je podsticano - pa i nakon 5. oktobra 2000. godine - od strane pojedinih stranaka, a to su grupe koje su kao svoju zastavu nosile neonacistička obeležja”, kaže Popov.

Sociolog Vladimir Ilić iz Centra za razvoj civilnog društva takođe smatra da je reč o napretku u promociji antifašizma u Srbiji, ali ocenjuje da aktuelna vlast po prirodi stvari nije sposobna za radikalnu kritiku fašizma.

„Radikalna kritika fašizma podrazumevala bi i kritiku nacionalizma i kritiku tajkuna. A za to ova vlada po prirodi stvari ne može biti sposobna jer se naslanja na nacionaliste i na tajkune”, ocenjuje Ilić.

Potrebna dugoročna promocija antifašizma

Prema njegovim rečima, suštinsko suprotstavljanje manifestacijama fašizma u društvu moguće je samo kroz borbu za socijalnu jednakost građana, što u Srbiji nije slučaj.

„Siromašni ljudi, Romi, osobe sa invaliditetom, pripadnici verskih manjina, pripadnici nekih nacionalnih manjina, pripadnici seksualnih manjina..., prolaze kroz torturu društva. Ne države, ali društva da”, tvrdi Ilić.

Prema rečima Aleksandra Popova, antifašistički duh u javnosti je dugo vremena bio potisikivan pa je sada potreban obrnut proces.

“Mislim da u javnosti mora da se podstiče antifašistički duh, koji je dugo vremena bio potiskivan. Nadam se da će to na duže staze, ako se taj trend bude nastavio dati dobre rezultate, posebno među mladima koji su u dobroj meri zadojeni i nacizmom i nacionalističkom ideologijom”, ističe Popov.

Večerašnjoj svečanosti prisustvovaće visoki zvaničnici Vlade i Skupštine Srbije, učesnici Španskog građanskog rata, veterani i heroji iz Drugog svetskog rata, preživeli zatočenici logora smrti.

I pojedine nevladine organizacije obeležiće Dan borbe protiv fašizma, uz pitanje vlastima zašto još uvek nisu zabranjene klerofašističke i neonacističke organizacije.

Kristalna noć je u modernoj istoriji označena kao početak holokausta u kome je uoči i tokom Drugog svetskog rata u nacističkim logorima smrti ubijeno šest miliona ljudi.

(Deutsche Welle)

Prolaz Srđana Aleksića od danas i u Pančevu

2010-11-08T15:18:00.001+01:00

Prolaz koji je dobio ime po Srđanu Aleksiću, mladiću iz Trebinja koji je ubijen u rodnom gradu 1993. godine jer je štitio sugrađanina bošnjačke nacionalnosti, svečano je danas otvoren u strogom centru Pančeva, u blizini Gradske kuće.

Na početku prolaza postavljena je i spomen-ploča, koja je umetnički rad vajarke Ivane Rakidžić-Krumes, i na kojoj piše: „Heroj je onaj koji daje svoj život za najviši smisao života”.

Akciju je inicirala nevladina organizacija Građanska akcija, u ime koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina. Ta koalicija sličnu inicijativu uspešno je sprovela pre dve godine i u Novom Sadu, gde od tada postoji Prolaz Srđana Aleksića, takođe u strogom centru grada.

I u Novom Sadu i u Pančevu inicijativu su usvojile gradske skupštine, a današnja svečanost u pančevu organizovana je u okviru obeležavanja Dana grada.

Svečanosti je prisustvovao otac ubijenog mladića Rade Aleksić, koji je, obraćajući se mrtvom sinu, rekao: „Srđo, moj sine, evo nas danas u Pančevu gde se sa jednim lepim osećajem sećamo tebe i onoga što si ti učinio. Sa pogledom u budućnost, da u ovome prolazu koji nosi tvoje ime prolaze mladi ljudi sa osmehom i kada prođu kroz njega da prvog na koga naiđu osećaju kao prijatelja, kao čoveka kome bi u svakom trenutku pružili ruku, u svakom trenutku pomogli. Da se stariji ljudi prolazeći kroz ovaj prolaz podsete kako treba svoju decu vaspitavati i podizati”.

Gradonačelnica pančeva Vesna Martinović rekla je da su građani Pančeva jako ponosni što se u samom centru grada od danas nalazi Prolaz Srđana Aleksića.

„Nadam se da će ovaj prolaz služiti kao opomena mnogima, ali još više kao inspiracija pre svega mladima da prijateljstvo zaista ne poznaje granice, nema boju, nacionalnu pripadnost i verujem da ćemo i dalje i ubuduće razcijati takvo društvo i takav sistem u kojem će biti svejedno kojoj naciji, kojoj rasi i kom polu pripadamo”, navela je Martinovićeva.

Predsednik Skupštine grada Tigran Kiš ocenio je da i kroz današnju svečanost Pančevo pokazuje da je „grad otvorenog srca i bogatstva različitosti”.

„Ako zločin ima ime i prezime, onda i svaki humani gest, koji je za vreme te strahote koja nam se dešavala pre dvadesetak godina, takođe ima svoje ime i prezime i ovo je sećanje na jedan tako divan i plemenit gest”, rekao je Kiš.

Programska direktorica Građanske akcije Ljiljana Spasić zahvalila je gradskim vlastima što su imali sluha za inicijativu nevladinih organizacija.

„Ovaj Prolaz je prolaz ka budućnosti, sa porukom svim ljudima da nam nedostaju plemenitost, dobrota, humanost, etika... Ovo je odraz solidarnosti sa jednim od mnogih ljudi koji su u vremenu zla bili dobri ljudi. Srđan je heroj ne našeg doba, već heroj 20. veka”, kazala je Spasićeva.

Srđana Aleksića u Trebinju su ubila četvorica pripadnika Vojske Republike Srpske, jer je branio prijatelja Alena Glavovića, Bošnjaka iz tog grada, koga su u centru grada prebijala ta četvorica vojnika.

Napadači su u neposrednoj blizini policijske stanice zatim nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Od zadobijenih povreda pao je u komu, a zatim, šest dana kasnije, podlegao povredama, 27. januara 1993. godine.

Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora. Alen Glavović danas živi u Švedskoj i svake godine obilazi grob Srđana Aleksića.

Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju i bavio se amaterskim pozorištem.

Gradonačelnik Trebinja Dobroslav Ćuk obećao je u februaru 2007. godine da će Srđanu biti podignut spomenik u rodnom gradu, ali do danas ta inicijativa nije realizovana.

(Beta)

RAF u Novom Sadu

2010-11-06T11:36:00.001+01:00

Regionalni alternativni festival (RAF) održaće se danas i sutra u Novom Sadu, u sklopu obeležavanje Svetskog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma.

U sklopu festivala, večeras u 18 sati u Radio kafeu biće održana tribina o alternativnim kulturnim prostorima. Na tribini će o svojim iskustvima sa alternativnim kulturnim prostorima govoriti gosti iz Pule, Mostara i Zagreba.

U 21 sat, u prostoru SKC-a Novi Sad “Fabrika”, biće organizovan koncert na kojem će svirati Brikheds (Brickheads) i Red junion (Union) iz Novog Sada, Pasmaters iz Pule, Difnes baj nojz (Deafneš by Noise) iz Samobora i Stilnes (Stillnes) iz Splita.

Kako su objasnili organizatori, reč je o tradicionalnom antifašistickcom koncertu, koji se ove godine održava po jubilarni deseti put.

U “Fabrici” će sutra u 19 sati biti održana tribina o internacionalnom antifašizmu, na kojoj će biti reč o načinima funkcionisanja i problemima s kojima se suočavaju antifašističke organizacije u Evropi. Na tribini će govoriti antifašisti iz Nemačke, Češke, Hrvatske i Srbije.

Od 21 sat u nedelju biće organizovana projekcija francuskog filma “Antifa”, koji donosi priču o ultradesničarskim organizacijama u Parizu i o antifašističkom otporu od osamdesetih godina prošlog veka do danas.

“Film govori o načinu na koji su se antifašisti organizovali i kako su odneli prevagu nad fašističkim grupama na pariskim ulicama”, navodi se u pratećem materijalu uz festival.

Festival organizuju Antifašistička akcija Novog Sada i Alternativna kulturna organizacija, u saradnji sa Studentskim kulturnim centrom (SKC) Novi Sad.

RAF su podržali Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Kancelarija za mlade Gradske uprave za sport i omladinu.

(Autonomija)

Lustracija – pusti san?

2010-10-28T09:33:00.001+02:00

Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) pokrenula je kampanju da u Srbiji konačno počne da se sprovodi Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, poznatiji kao Zakon o lustraciji, koji je donet još 2003. godine.

Portparolka LSV Aleksandra Jerkov za Dojče vele kaže da se ta stranka zalaže da se rok važnosti zakona produži sa 2013. na 2023. godinu. Prema njenim rečima, u Srbiji i danas na važnim pozicijama u društvu sede mnogi koji su učestvovali u kršenju ljudskih prava u vreme Miloševićevog režima. „Smatramo da su to zločini koji ne zastarevaju, koji ne bi smeli da zastarevaju. Dakle, imamo zakon, treba mu produžiti važenje do 2023. godine i zakon treba sprovoditi”, navodi Jerkov.

Politička elita ne želi lustraciju

Direktorka Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji Maja Mićić ocenjuje da su male šanse da u Srbiji dođe do lustracije, naročito ima li se u vidu činjenica da su se, od 5. oktobra 2000. do danas „izmirili” Demokratska stranka i SPS. „Nekako nam se ta inicijativa više čini kao iluzija i utopija, nego kao realnost do koje će doći, sem ako se u potpunosti ne promeni politička elita u Srbiji, i to ne samo u vladajućoj garnituri, već i u opoziciji, zato što se oni međusobno smenjuju, a zapravo preuzimaju iste obrasce jedni od drugih”, navodi Mićićeva.

Izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) Milan Antonijević kaže da bi priča o lustraciji ove godine morala da se završi. „Ili na način da se reaktivira zakon i da se pokuša njegova implementacija ili, s druge strane, da se taj zakon stavi van snage, jer je stvarno sramota za jednu državu da postoji zakon koji niko nije pokušao da implementira”, kaže Antonijević.

I dosijei tajnih službi ostali zatvoreni

On podseća da u Srbiji nije usvojen ni zakon o otvaranju dosijea tajnih službi, što je, po njemu, jedan od osnovnih preduslova za primenjivanje Zakona o lustraciji. „Sam zakon je više-manje i stajao na ledu zbog toga što nije bilo preduslova za njegovo sprovođenje, a to je, između ostalog, bio i zakon o otvaranju dosjea tajnih službi, koji međutim nikada nije usvojen.”

Ukoliko se čudo ipak desi i zakon počne da se primenjuje, Maja Mićić smatra da će to biti odlična društvena poruka. „To će biti poruka svima onima koji će tek stupiti na političku scenu, kakva su u suštini pravila igre: da neko ko se bavi kriminalom, da neko ko je imao uprljane ruke koje se vezuju za neke zločine počinjene tokom devedesetih godina prošlog veka, neće moći više da nađe svoj prostor u političkom ili u javnom životu Srbije”, kaže Mićićeva.

Za razliku od bivše Istočne Nemačke, Češke, Slovačke ili Poljske, u zemljama bivše SFRJ lustracija nije sprovedena, pa tako ni u Srbiji. Tamošnja javnost i dalje ne zna ko je sve, imenom i prezimenom, učestvovao u masovnim kršenjima ljudskih prava tokom Miloševićeve vladavine, ali i tokom perioda socijalističke Jugoslavije.

Kako sada stvari stoje, lustracija, koja podrazumeva jasan otklon prema onima koji su teško povređivali ljudska prava i uspostavljanje moralnijeg društva, otići će u prošlost, umesto onih koji je trebalo da odgovaraju. Možda je i to jedan od razloga zašto se Srbija tako teško suočava sa prošlošću.

(Radio Deutsche Welle, 28. oktobar 2010)

Od poricanja zločina do razbijanja Beograda

2010-10-22T12:48:00.000+02:00

U svetlu najnovijih nasilničkih ispada u Srbiji, nameće se pitanje koliko je poricanje zločina od strane elite u ovoj zemlji uzrok da se danas čitave grupe mladih zapravo poistovećuju sa zločincima, a neki od njih čak i sa nacizmom?

Prema novinskom piscu Teofilu Pančiću, nasilje u Srbiji je legitimisano pre više od 20 godina, a ono što danas gledamo je zapravo samo logična posledica svega što se dešavalo:

“Društvo u kome je nasilje legitimisano pre dobrih 20 i više godina, a da nikada suštinski u međuvremenu nije delegitimizovano, jeste zapravo društvo u kome su takve stvari ne samo moguće, nego je zapravo prosto neverovatno da svega toga nema još i mnogo više. Realno gledano, kako smo sejali u ovom društvu, mi zapravo još dobro i žanjemo.”

Neiskreno suočavanje s prošlosti

Svesno ili nesvesno, tek vladajuća elita i kroz nedavno usvojenu Deklaraciju o osudi zločina nad Srbima opet pokazuje da ne želi iskreno da uđe u proces suočavanja s prošlosti, smatra bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić:

“Jedna ozbiljna zemlja, koja teži ka tome da promeni sistem vrednosti, da na iskren način osudi prošlost, morala je u takvu deklaraciju bar da stavi i osudu prema politici koju je sprovodio Slobodan Milošević, kako prema narodima i državama u regionu, tako i prema sopstvenom narodu.”

Karadžić za Dojče vele kaže da mladima u Srbiji nikada niko nije objasnio da je društvo u kome žive ne samo postratno, već i postgenocidno, iz čega proizlazi da se mladima neprestano nude pogrešni modeli:

“Problem jeste u tome što mi nemamo jasan stav prema prošlosti i prema zločinima koji su se dogodili, niti zajedno i sistematski gradimo sistem vrednosti, na kome možemo da podižemo mlade ljude koji bi od ove zemlje napravili nešto drugačije.”

Mladost ne garantuje liberalne stavove

Teofil Pančić za naš program ocenjuje da nije dovoljno to što je neko mlad da bi bio liberalniji od svojih očeva ili dedova:

”Jer ako on odrasta u kući u kojoj se veruje u tu vrstu zločina i u njegovu isplativost i legitimnost, ako on tako nešto čuje u svojoj ulici, ako on tako nešto čuje u školi, ako on to vidi na televiziji, ako on tu vrstu ‘misli’ razmenjuje sa sebi sličnima preko interneta - pa šta možemo očekivati nego da i on bude zagovornik nečega što evo u ovom našem srpskom slučaju zvuči kao formula ‘Nož, žica, Srebrenica’.”

Zbog toga, smatraju naši sagovornici, poređenje sa generacijom unuka u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, koja je svojim očevima i dedovima postavljala ključna pitanja o njihovoj ulozi tokom rata, na žalost za sada ne može da se prenese na slučaj Srbije. Naprosto zato što je u Nemačkoj generacija mladih počela da postavlja suštinska pitanja nakon 20 godina ozbiljnog rada s njima. Kako navode naši sagovornici, u Srbiji se na mladima ili ne radi, ili se, što je još gore, radi na veoma pogrešan način. Zbog čega smena generacija može da znači da dolaze još gori od nas.

Naravno, ukoliko se ti mladi, što bi rekao književnik Laslo Vegel, na vreme ne odreknu svojih očeva.

(Radio Deutsche Welle, 22. oktobar 2010)

Dželat tuži žrtvu

2010-10-21T12:09:00.001+02:00

Vojvođansku javnost zapanjila je vest da je Šandor Kepiro, bivši žandarmerijski kapetan koji je učestvovao u fašističkoj Novosadskoj raciji, u kojoj je ubijeno i pod led Dunava bačeno više od 1.300 Jevreja, Srba i Roma, pred sudom u Budimpešti tužio lovca na naciste Efraima Zurofa za povredu časti i ugleda.

Ana Frenkel, predsednica novosadske Jevrejske opštine i saradnica Centra “Simon Vizental” iz Jerusalima, čiji je Efraim Zurof direktor, ogorčena je zbog činjenice da je Zurof još 2006. godine podneo sve dokaze mađarskim sudovima o umešanosti Kepira u Novosadsku raciju, ali je mađarsko pravosuđe ipak odlučilo da prvo razmatra Kepirovu tužbu za povredu časti i ugleda, koju je ovaj, sada već starac od 96 godina, podneo 2007. godine.

“Zašto si bežao 60 godina i od jednih i od drugih, koji su isto tako dokazali tvoje grehe”, prokomentarisala je Ana Frenkel Kepirove reči da se ne oseća krivim za zločine u Novosadskoj raciji.

Od zatvora pobegao u Argentinu

U razgovoru za Dojče vele ona je podsetila da je Kepiro bio u dva navrata osuđivan zbog ratnih zločina, prvi put na deset a drugi put na 14 godina, ali da zatvorsku kaznu nikada nije odslužio, pošto je posle Drugog svetskog rata pobegao u Argentinu, odakle se u Mađarsku vratio pre nekoliko godina. Kepiro je osumnjičen i da je učestvovao u deportaciji novosadskih Jevreja u Aušvic.

Ana Frenkel, čija je porodica teško stradala u holokaustu, kazala je da slučaj Šandora Kepira zapravo univerzalan i da je osnovna poruka da svi zločinci moraju da odgovaraju, bez obzira na njihovu nacionalnost. “Verujem da će svi, svi zločinci sa svih prostora za sva nedela koja su radili da li pre 68 godina ili pre 20 godina, biti pronađeni, da se individualizuje taj zločin”, kazala je Ana Frenkel.

Zurofu preti čak i zatvor!

Ona smatra da Nemačka sa svojim prristupom nacističkoj prošlosti može da bude primer svima. “Ona može da gradi budućnost i svaka joj čast na tome. Ali, zar iz toga ne možemo i svi mi da izvučemo pouku da je to, u stvari, jedini put”, upirala je Ana Frenkel.

Protiv Kepira je i Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji je podnelo zahtev za sprovođenje istrage septembra 2008. godine, a tada je raspisana i poternica za Kepirom. Mađarska je, međutim, odgovorila da ustav te zemlje ne dozvoljava izručenje njenih državljana.

Ana Frenkel je navela da su novosadske gradske, kao i republičke vlasti obećale pomoć i podršku Efraimu Zurofu, koji je inače i počasni građanin Novog Sada.

Sledeće ročište po tužbi Kepira protiv Zurofa zakazano je za 16. decembar kada će najverovatnije biti izrečena i presuda. Ukoliko sud odluči da je Zurof kriv, mogiuće sankcije su novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine.

Fašistička Racija je tokom januara sprovedena ne samo u Novom Sadu, već i u Šajkaškoj oblasti i u Starom Bečeju. Ukupno je ubijeno oko četiri hiljade ljudi, među kojima je bio veliki broj žena, dece i staraca.

(Radio Deutsche Welle, 21. oktobar 2010)

Josipović: Nema pomirenja bez pružanja satisfakcije žrtvama

2010-10-16T11:53:00.002+02:00

Predsednik Hrvatske Ivo Josipović ponovio je danas svoju podršku Koaliciji nevladinih organizacija iz regiona koja se zalaže za osnivanje regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova na prostoru bivše SFRJ (REKOM).

Josipović je na otvaranju Sedmog regionalnog foruma za tranzicionu pravdu rekao da je ideja formiranja REKOM-a zapravo deo napora koju svi u regionu moraju da učine, kako bi žrtve dobile satisfakciju.

“Žrtve žude za pravdom i kod njih nema mržnje”, kazao je predsednik Hrvatske i ocenio da bez kažnjavanja krivaca za zločine i bez pružanja satisfakcije žrtvama neće biti pomirenja u regionu.

“Svaki zločin treba da bude rasvetljen, počinitelji moraju da budu kažnjeni, a žrtve zaslužuju satisfakciju”, poručio je Josipović i dodao da je glavna politika koju zagovara “politika pomirenja”. Prema njegovim rečima, u javnosti je vrlo čest slučaj da je fokus pažnje usmeren na počinitelje zločina, dok žrtve vrlo često ne dobijaju mesto koje zaslužuju.

I potpredsednik Vlade Hrvatske Slobodan Uzelac podržao je danas inicijativu za formiranje REKOM-a. Uzelac je na Forumu rekao da Koalicija za REKOM može da računa na podršku izvršne vlasti u Hrvatskoj.

Inicijativu je podržala i poslanica u Evropskom parlamentu Tanja Fajon iz Slovenije.
Političku podršku inicijativi ranije su pružili i predsednik Srbije Boris Tadić, Skupština Crne Gore, Evropska komisija i Evropski parlament. Otvaranju Foruma danas su prisustvovali i poslanici iz Crne Gore, Makedonije, Hrvatske i Slovenije, kao i bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić.

Direktorica nevladine organizacije Dokumenta iz Zagreba Vesna Teršelič ocenila je da region bivše SFRJ nema budućnosti ukoliko ne budu utvrđene činjenice o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka. “Činjenice o svim zločinima su naš put prema budućnosti, bez straha da će se zločini ponoviti”, kazala je Teršeličeva.

Ona je navela da se u regionu još uvek više od 15.000 osoba vode kao nestale, a da je u ratovima život izgubilo više od 120.000 ljudi. “Naša zajednička odgovornost je da utvrdimo činjenice o svim žrtvama ratova”, kazala je Teršeličeva i ocenila da danas ima više političke volje za formiranje REKOM-a nego ranije.

Izvršna direktorica Fonda za humanitarno pravo iz Beograda Nataša Kandić objasnila je da je inicijativa za formiranje REKOM-a pokrenuta kako bi se osnovalo telo koje će biti fokusirano na žrtve. “Mi želimo da utvrdimo činjenice, ne želimo da menjamo lične istine jer svako ima pravo na svoju istinu. Želimo samo da dobijemo interpretacije prošlosti koje će biti bazirane na činjenicama”, kazala je Kandićeva. Ona je ocenila da je “kultura saosećanja” sa žrtvama ratova uslov za demokratsku budućnost regiona.

Gradonačelnik Vukovara Željko Sabo rekao je da će biti srećan ukoliko se sada pokaže da su društva u regionu spremna na formiranje REKOM-a. Sabo je u veoma emotivnom izlaganju rekao da je i sam žrtva proteklih ratova. “Ja sam oprostio ali ne mogu zaboraviti. Kod žrtava nema mržnje, već samo patnja”, rekao je Sabo.

Profesor Filozofskog fakulteta u Zagrebu Žarko Puhovski ocenio je da će se inicijativa “naći u sendviču” između političara koji ne bi da “uzburkaju” svoje izborne baze i velikog broja ravnodušnih građana.

Forum organizuje Koalicija za REKOM, koja će u junu 2011. godine vlastima u regionu predati predlog modela buduće komisije i milion potpisa građana iz regiona, koiji zahtevaju da se REKOM ustanovi.

(Beta, 16. oktobar 2010)

Srbija je pred građanskim ratom

2010-10-13T21:38:00.006+02:00

Te to su mladi, izgubljeni ljudi, te oni se tako ne bi ponašali samo da je više posla i perspektive, te oni su odrasli u izolaciji, te oni su zavedeni, te oni su huligani a huligana ima svugde u svetu… I sve su to tačne dijagnoze za varvare koji su palili Beograd i Đenovu. Ali, problem je u tome što je ovde reč o poludijagnozama o polusvetu, koje su - kao i sve poluinformacije - veoma opasne.

A retko ko je spreman da se “odvaži” i da kaže da je to, brate mili, najobičnija demonstracija najordinarnijeg fašizma, u vidu falangi koje su teledirigovane sa raznih uticajnih mesta: iz profašističkih političkih stranaka, iz akademskih fotelja, ispod crnih mantija, iz različitih službi i agencija…

Neodgovorno je i opasno praviti se blesav pred činjenicom da su te horde zla na “spontane proteste” u Beograd došle organizovano, dobro naoružani, pripremljeni, sa lancem komandovanja. Neodgovorno je i opasno praviti se blesav pred činjenicom da su oni u zgradama crkava pronalazili utočišta. U tim zgradama funkcionisali su i pravi štabovi odakle se komandovalo ratom koji se vodio na gradskim ulicama. Neodgovorno je i opasno praviti se blesav pred činjenicom da bezbednosne službe nisu obavile svoj deo posla. Niko normalan ne može da poveruje da nisu imali obaveštajne podatke o kontejnerima prepunim cigala, kamenja i betonskih blokova, o autobusima koji su stizali u Beograd “iz unutrašnjosti”…

Fašizam kao otrovni mulj

Srbijansko društvo se guši u glibu fašizma a ono što se dešavalo na ulicama Beograda ali i Đenove jeste zapravo generalna proba nekog budućeg (skorašnjeg) državnog udara. Državnog udara na slabu, gotovo nepostojeću državu. Na državu i njene strukture u kojima još uvek sede Miloševićevi kadrovi, koji su lično odgovorni za nepojamna zla koja su počinjena u Bosni, na Kosovu, u Hrvatskoj… Na poraženu i poniženu državu. Na državu kojoj podhitno trebaju i lustracija i denacifikacija, jer u suprotnom države neće biti. Jer će u suprotnom sve to zlo koje se u društvu koncentrisalo poput otrovnog mulja i ušlo u sve njegove sedimente, neminovno dovesti do građanskog rata u Srbiji. A u takvom sukobu fašisti će pobediti i sve će ličiti na “Veliki narodni odisaj” s kraja 19. veka kada su radikali, “nošeni narodnom voljom” na kolac nabijali, palili, klali, silovali i ubijali tadašnje “naprednjake” (koji nemaju baš nikakve veze sa ovim današnjim Nikolićevim “naprednjacima”, koji su, u stvari, što reče Teofil Pančić, tek “lečeni radikali”).

Nije, dakle, pitanje da li će ti zlikovci pobiti sve što im se nađe pod nožem. Jer nema sumnje da hoće! To su isti oni zlikovci iz devedesetih, ojačani novim, podmlađenim falangama koji ništa drugo i ne znaju sem da ubijaju, pale, siluju i nakon svega toga da pljačkaju.

Nije važno prezivaš li se Đinđić ili Tadić

Ako je Demokratska stranka do sada i imala iluziju da poseduje svevlast u ovoj zemlji, valjda su sada konačno skontali da nisu ni blizu toga. Valjda će konačno shvatiti da je domaćim fašistima zaista potpuno svejedno prezivaš li se Đinđić ili Tadić pa makar bio i akademikov sin. Valjda će zatražiti pomoć spolja jer sami ne mogu da se obračunaju sa zlom, i jer se nikad i nigde nijedno ljudsko društvo nije „samoinicijativno“ denacifikovalo. A ako nastave da koketiraju sa fašizmom, ako nastave da se busaju u patriotske grudi, demokrate će potpisati smrtnu presudu i sebi i nama. Nama, koji smo i deset godina nakon “demokratskih promena” i dalje u neverovatnoj manjini. Nama, koji živimo u društvu koje i dalje većinski mrzi Albance, Rome, gejeve, lezbejke. Društvu, koje je spremno da u budućnosti isto tako strastveno mrzi i brkate, i bradate, i cvikeraše, i plavuše, i ćelave… Društvu, koje je ogrezlo u mržnji. Društvu, koje je postgenocidno i u čije ime su počinjeni najstrašniji zločini na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Društvu, koje je opasno kao tempirana bomba.

Tako smo opet postali glavna vest u svetskim medijima. I opet po zlu, naravno. Sada će verovatno fudbalska reprezentacija biti suspendovana iz kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. I to i jeste bio cilj paljenja Đenove. A sećate se u kojim vremenima se dešavalo da ovdašnja fudbalska reprezentacija ne igra međunarodna takmičenja? Sećate li se tih vremena, kada je FK Obilić harao Srbijom? Nemojte ni trenutka sumnjati da fašisti žele baš u ta vremena da nas vrate. Izolacija je njihovo prirodno okruženje.

Evo, čitam sada kako je potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić najavio da će sve ekstremističke grupe biti zabranjene, ali nije precizirao kada. Rekao je još i da su “neredi” u Beogrdau i u Đenovi “jalov i neuspeo pokušaj antievropskih snaga da spreče evropski put Srbije”. Da ironija bude veća, sve to je Đelić rekao na forumu “Ka Evropskoj uniji: Italija i Srbija, strateško partnerstvo”. A nije Đelić rekao šta će jalova država da preduzme povodom svih tih “neuspelih pokušaja”.

Ja osećam tugu i bes zbog svega. A da li se vi plašite? Ako se ne plašite, vreme je da počnete, jer imate razloga za to.

(Autonomija, 13. oktobar 2010)

Rušilačke demonstracije s političkom pozadinom

2010-10-11T08:24:00.001+02:00

Jučerašnji rušilački i vandalski napadi 6.000 takozvanih protivnika Parade ponosa u vidu neonacista, klerofašista, huligana i drugih ekstremista nisu bile spontane demonstracije, već dobro isplanirani nemiri sa političkom pozadinom, smatraju stručnjaci za bezbednost.

Profesor beogradskog Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić ocenio je da sam izbor ciljeva i način na koji su ciljevi napadnuti govori o tome da je reč o dobro organizovanoj akciji. „Očigledno je da ovi momci koji su te napade izvršili to nisu mogli sami da smisle. Ali, oni moraju da budu osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne i tu prosto nema i ne sme da bude popuštanja”, rekao je Dragišić.

Međutim, dodaje Dragišić, sada je najvažnije da se otkriju nalogodavci, odnosno oni koji tom decom manipulišu. “Oni moraju da budu izvedeni pred lice pravde. I tu ne sme biti popuštanja, bez obzira na njihove akademske titule, na njihove političke karijere ni eventualno mantije koje nose. Šta god da su i ko god da su, ti ljudi predstavljaju vrlo veliku opasnost za Srbiju. Oni su glava te zmije koja se oko Srbije omotala”, poručio je naš sagovornik.

Dragišić smatra da zabrana ekstremističkih organizacija ne bi imala velikog uticaja, jer mnoge od tih organizacija nisu registrovane. Politolog Pavel Domonji ima nešto drugačije mišljenje i navodi da je svestan da je vrlo teško primeniti zakon kada neke organizacije nisu registrovane. “Ipak, to ne znači da ako nisu registrovane vi ne možete da sprečite njihovo delovanje i njihovo okupljanje. Ali, u zemlji nema političke volje da se taj korak poduzme i tog koraka neće ni biti sve dok je nacionalizam vladajuća ideologija”, ocenio je Domonji. On smatra da ekstremističke organizacije ne nastaju same od sebe, samoniklo, već su uvek plod rada nekih specijalizanovanih agencija u društvu.

Iz delova Srpske pravoslavne crkve pre održavanja Parade ponosa mogli smo čuti izjave koje su se mogle tumačiti na razne načine. Juče je na više mesta u centru Beograda, zajedno sa protivnicima Parade ponosa bilo i nekoliko pravoslavnih sveštenika. Sociolog religije Mirko Đorđević kaže da delovi crkve imaju velii uticaj na ekstremiste. “I da nevolja bude veća, veliki deo laičke javnosti koji se prepoznaje u nacionalističkim grupama poziva se na crkvu a crkva se od njih ne ograđuje i tu je velika opasnost. A neki delovi u crkvi su i pokrovitelji ili pružaju barem duhovnu logistiku tim esktremistima”, navodi Đorđević.

Dok ovo javljamo, hapšenja ekstremista po Beogradu se nastavljaju, a prema najavama tako će biti i narednih dana. Ali, represija sama po sebi neće biti dovoljna, ukoliko ne bude praćena merama za ozdravljenje društva u Srbiji, koje je očigledno teško ogrezlo u nasilju i ekstremizmu.

(Radio Deutsche Welle, 11. oktobar 2010)

Mediji u Srbiji su ekonomski ucenjeni

2010-10-01T09:04:00.001+02:00

Deset godina nakon zbacivanja Miloševića sa vlasti među novinarima se može često čuti jedna na prvi pogled paradoksalna rečenica: da je devedesetih godina bilo više prostora za kritičko novinarstvo nego što je to danas slučaj.

Novinar Pavel Domonji, inače istraživač Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, za Dojče vele kaže da su danas zapravo na sceni drugačiji modeli cenzure medija. Prema njegovim rečima, situacija je danas zapravo perfidnija nego što je bila tada. “Tada je bila otvorenija i brutalnija represija, a sada je, čini mi se, perfidnija i ponekad je teže objaviti jedan kritički tekst koji se ozbiljno bavi vlastima”, smatra Domonji.

Kolumnista Teofil Pančić smatra da je u vreme Miloševića zapravo postojao privid kritičkog novinarstva, jer su tada zapravo postojala dva paralelna medijska sistema u Srbiji: jedan je bio oficijelni, državni, režimski, a drugi je bio alternativni. “Taj privid je naprosto bio posledica toga što smo živeli u nekoj vrsti geta, malo i potpomagani od nekakvih fondacija pa smo nekako pregurali to vreme, a Milošević nas je tolerisao, pod uslovom da ne budemo isuviše značajni, isuviše tiražni”, kaže Pančić.

Pavel Domonji ocenjuje da je danas na delu perfidni finansijski pritisak na medije, podsećajući da su u vreme Miloševića na sceni bili otvoreni pritisci na medije. “Sada su ti pritisci uglavnom prikriveni, iz pozadine, tako reći. Nema onog brutalnog pritiska kao tada, ali ima ovih perfidnih, pre svega finansijskih pritisaka na medije”, kaže Domonji.

S Domonjijevom ocenom slaže se i Teofil Pančić, koji navodi da su mediji u Srbiji danas pre svega ekonomski ucenjeni. “Danas i novine i televizije u jako velikoj meri zavise od oglašivača. A veliki oglašivači uglavnom nisu neki nezavisni igrači, već su, na ovaj ili onaj način, povezani sa državom, sa vlašću, sa ovom ili onom partijom, naravno - vladajućom. I onda je to opet jedna vrsta posredne političke cenzure i pritiska, kojima se uopšte nije lako odupreti”, upozorava Pančić.

Za godinu 2009, za potrebe američkog Irexa, domaći medijski eksperti ocenili su položaj medija u Srbiji sa prosečnom ocenom 2,35 i primetno je da ta prosečna ocena iz godine u godinu opada. Videćemo kakva će ove godine biti prosečna ocena, imajući u vidu da je Ustavni sud oborio drakonske izmene Zakona o informisanju, kao i činjenicu da se vlast setila da je Srbiji potrebna i strategija razvoja medija. Doduše, sa deset godina zakašnjenja…

(Radio Deutsche Welle, 1. oktobar 2010)

Mladi Albanci i Srbi se ne poznaju

2010-09-29T09:17:00.000+02:00

Političari i mediji stvaraju barijere među mladima iz Srbije i sa Kosova, koji se veoma slabo međusobno poznaju jer nemaju ni priliku da se upoznaju, smatraju studenti iz Prištine i iz Beograda, učesnici na projektu uspostavljanja dijaloga između mladih iz Srbija i sa Kosova.

“Imam jako malo informacija, zato što imam jako malo kontakta sa mladim Srbima na Kosovu. Zahvaljujući ovom Dijalogu mladih imamo mogućnost da se upoznamo sa mladim Srbima”, kaže za Dojče vele studentkinja Elisa Hodža iz Prištine:

Studentkinja Ana Dragić iz Beograda prvi put je upoznala Albance sa Kosova na studijskom boravku u Americi, što je bio njen prvi kontakt i prvi razgovor sa Albancima. “Moje prvo interesovanje se stvorilo tada. Kada sam se u maju ove godine vratila, posle godinu dana studija u SAD, otišla sam samoinicijativno u Prištinu, jednostavno da vidim šta se tamo događa, jer moja predstava o Kosovu pre nego što sam upoznala nekoliko ljudi sa Kosova nije bila takva. Ja trenutno dole imam dosta prijatelja i dosta kontakata”, navodi Ana Dragić. Prema njenim rečima, mladima sa Kosova i iz Srbije neophodan je međusobni dijaloh jer žive “u velikoj zabludi”.

A Koordinator projekta Vanja Milanović iz organizacije Program za dijalog mladih za Dojče vele kaže da nevladine organizacije sa svojim projektima približavanja mladih Albanaca i Srba ipak imaju ograničen domet pred ogromnim preprekama koje pred njih postavlja zvanična politika. “Na primer, sve je teže i teže naći studente koji mogu da dođu u Novi Sad i u Srbiju, jer je za prelazak administrativne granice neophodno posedovanje Unmik dokumenata, koje uglavnom mladi Albanci više nemaju”, navodi Milanović.

Prema njegovim rečima, pre ili kasnije postoji samo jedna budućnost koja će garantovati rušenje međusobnih predrasuda, a to je međusobno upoznavanje. “Studenti sa Kosova treba da dođu u Srbiju, da vide da mogu slobodno da prošetaju gradom, da ih niko neće ni verbalno a kamoli fizički maltretirati. A isto tako da studenti iz Srbije mogu da odu u Prištinu i da vide da nije sve tako crno kao što imaju prilike da saznaju isključivo iz naših medija”, smatra Milanović.

Projekat razmene studenata iz Srbije i sa Kosova deo je projekta “Prekogranična inicijativa za izgradnju poverenja”, koji je podržao Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope uz sredstva koja je obezbedila nemačka vlada.

(Radio Deutsche Welle, 29. septembar 2010)

Parada ponosa - treća sreća?

2010-09-27T23:43:00.002+02:00

Parada ponosa Beograd 2010, pod motom ”Da šetamo zajedno”, sve su prilike, ove godine će zaista biti i održana, za razliku od 2001. i 2009. godine.

Lazar Pavlović, predsednik Gej-strejt alijanse:

“U odnosu na prošlu godinu, kada je nedostajalo i političke volje i klime za održavanje Parade ponosa, ove godine politička volja postoji, klima je bolja, a za sada smo dobili podršku od svih državnih institucija kojima smo se obratili, kao i od većine parlamentarnih političkih partija.”

Podsećanja radi, 2001. godine huligani su razbili Paradu ponosa u Beogradu i pretukli malobrojne učesnike, a prošle godine država je ustuknula pred pretnjama fašističkih i drugih ekstremističkih grupa i saopštila da ne može da garantuje bezbednost učesnicima parade. Boban Stojanović, direktor Kvirija centra:

“Mi se nadamo da će ova ‘treća sreća’ uspeti da bude izvedena do kraja, odnosno da će parada da se održi i da će da bude dovoljno bezbedna za sve učesnike.”

Do sada je eksplicitno svoje učešće na paradi najavio ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić, dok je većina ostalih političara podržala održavanje parade. I oni tvrđi opozicioni političari pozvali su svoje pristalice da se uzdrže od nasilja i da ignorišu održavanje parade, a od teških reči ove godine, za razliku od prošle, uzdržava se i Srpska pravoslavna crkva. Pitali smo Bobana Stojanovića da li se domaći političari tako ponašaju jer je Parada ponosa, možda, jedan od preduslova za evropske integracije Srbije:

“Naravno da Parada ponosa nije nužno jedan od uslova, ali jeste jedan od testova demokratije za Srbiju.”

Stepen homofobije u Srbiji još uvek je veoma visok, a ovogodišnje istraživanje na tu temu pokazalo je da čak 67 odsto građana još uvek smatra da je homoseksualnost bolest, a trećina ispitanika spremna je da opravda nasilje nad LGBT osobama. Lazar Pavlović kaže da su u težem položaju LGBT osobe koje žive u manjim sredinama:

“Što ljudi žive u manjem mestu, to se suočavaju sa većim problemima i manje su vidljivi. Oni su primoraniji da kriju svoju vidljivost i svoj entitet pa je samim tim i nasilje koje se dešava nad njima nevidljivo i ostaje u sivoj zoni.”

Najveći problem je nasilje:

“Nasilje u javnom prostoru, nasilje u privatnom prostoru, čak i u porodici. Istraživanje je pokazalo da su ljudi spremniji čak da prema svom članu porodice eventualno izvrše neko nasilje, kada saznaju za njegovu seksualnu orijentaciju, koja nije heteroseksualna.”

Tu je i diskriminacija prilikom zapošljavanja:

“Ako neko pokušava da se zaposli, da ukaže na svoju seksualnu orijentaciju ili poslodavac to primeti, postoji velika verovatnoća da on ili ona neće dobiti posao.”

A i diskriminacija u školama:

“Imali smo nekoliko slučajeva koji su prijavljeni da se prema učenicima u određenim srednjim školama, čak i prema studentima na fakultetima, ljudi nisu odnosili na jednak način kao i prema hetero osobama.”

Organizatori Parade ponosa ističu da je veoma važno da im se u šetnji pridruže i heteroseksualci koji podržavaju borbu za prava LGBT osoba. Sa Parade ponosa državnim institucijama biće upućen zahtev da se sistematski obračunaju sa nasiljem i diskriminacijom nad LGBT zajednicom u Srbiji.

Inače, organizatori ovogodišnje Parade ponosa održavaju tribine po većim gradovima Srbije, a svaku od tih tribina za svaki slučaj obezbeđuju uniformisani policajci. Za to vreme, na internetskim forumima ekstremističkih grupa u Srbiji u toku je žestoka kampanja protiv održavanje Parade ponosa.

(Radio Deutsche Welle, 27. septembar 2010)

Tišina o Vojvodini

2010-09-24T22:43:00.003+02:00

Pitanje autonomije Vojvodine opet je već duže vreme van političkog dnevnog reda u Srbiji, iako su, kako su objavili neki pokrajinski funkcioneri, od 153 nadležnosti sa Republike na Pokrajinu prenete svega tri.

Istovremeno, s vremena na vreme mogu se čuti optužbe da Vojvodinom zapravo kruži bauk separatizma. Kolumnista Ljubomir Živkov kaže da je strah od otcepljenja Vojvodine od Srbije zapravo iracionalan:

“Taj scenario, koji ljude prosto opija, taj niz rečenica: Ode Kosovo, sad će Vojvodina, Sandžak…, ostajemo u Beogradskom pašaluku, po mom mišljenju je jedna bedastoća koju čovek može da čuje hiljadu puta. Jer, gde bi Vojvodina mogla da ode? U Rumuniju, Mađarsku, koje su zemlje Evropske unije? Ili bi trebalo da jedan deo Vojvodine ode u Slovačku, jedan ne znam gde. Ali ljudi neće da razmišljaju logički.”

U međuvremenu, za proteklih više od 20 godina, koliko je prošlo otkako je Vojvodini Milošević oteo autonomiju, ova pokrajina je toliko osiromašila da su sada prosečne plate manje od onih u centralnoj Srbiji. Podsećanja radi, Vojvodina je pre raspada SFRJ po razvijenosti bila u rangu Hrvatske i tek malo ispod Slovenije. Novinarka Žužana Serenčeš:

“I dok nam obećavaju kako ćemo biti tako razvijeni i motor ka Evropi, onako, tek uzgred, saznajemo kako u toj veoma razvijenoj Vojvodini, u Zapadnobačkom okrugu svega nešto više od sedam odsto domaćinstava ima kanalizaciju.”

Sociolog Mirko Đorđević za naš program kaže da odnos Srbije prema Vojvodini zapravo određuje i to koliko je Srbija blizu evropskim vrednostima. Prema njegovim rečima, Vojvodina ima veoma vredan identitet:

“On je specifičan po tome što sjedinjuje vrednosti, počiva na tabeli vrednosti, koja je različita po etničkom poreklu, po jezičkom poreklu, po religijskom poreklu, ali na tabeli vrednosti stoji kao jedna vrednost. A to je ono što je filozofija današnje moderne Evrope, koja se gradi na tom principu identiteta.”

Ali, da ne bude da je za sve nedaće Vojvodine kriv isključivo “spoljašnji faktor”, naši sagovornici dodaju ocenu da u Vojvodini danas zapravo i nema ozbiljne i jake političke snage koja bi mogla da artikuliše evidentno nezadovoljstvo ovdašnjih građana.

(Radio Deutsche Welle, 24. septembar 2010)

Let iznad kukavičjeg gnezda

2010-09-23T22:41:00.000+02:00

Više nego poražavajući nalazi predstavnika Kancelarije pokrajinskog ombudsmana nakon nedavne posete neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu ponovo su otvorili pitanje da li se u Srbiji išta preduzima da bi se loši uslovi za smeštaj i lečenje ovih bolesnika konačno barem malo unapredili.

Zamenik pokrajinskog ombudsmana Stevan Arambašić za Dojče vele kaže da postojeći uslovi smeštaja vređaju ljudsko dostojanstvo:

“Postojeći uslovi smeštaja i dalje vređaju ljudsko dostojanstvo i narušavaju osnovna ljudska prava psihijatrijskih pacijenata. Naročito je urgentno stanje u akutnom muškom i u akutnom ženskom odeljenju ove psihijatrijske bolnice.”

U akutnim odeljenjima smešteni su pacijenti sa najtežim oboljenjima, ali i pacijenti sa lakšim poremećajima, što je nedopustivo, ali problem se pokušava rešiti bez pomoći države:

“Medicinsko i nemedicinsko osoblje ulažu napore da izmeste ova akutna odeljenja i u toku su adaptacije pojedinih delova bolnice, gde oni svojim sredstvima, dakle bez direktne pomoći države, pokušavaju da osposobe nove delove bolnice i prebace pacijente, jer je u postojećim smeštajnim kapacitetima na ovim odeljenjima ugrožena čak i bezbednost ovih pacijenata.”

Istraživačica Helsinškog odbora za ljudska prava Ljiljana Palibrk smatra da je situacija u bolnicama ovog tipa već decenijama alarmantna:

“Situacija u neuropsihijatrijskim bolnicama za dugotrajno lečenje pacijenata je već decenijama alarmantna i što vreme više prolazi, ta situacija je do te mere drastična da se nalazimo na ivici toga da takve ustanove treba da budu zatvorene, iz mnogo razloga. To je nehumano i ponižavajuće postupanje, to su uslovi koji su nedostojni čoveka za život, i tako dalje.”

Dodatni problem predstavlja i činjenica da je u Srbiji veoma slabo razrađen sistem socijalizacije pacijenata koji treba da napuste psihijatrijsku bolnicu:

“Ono što je još problematičnije, to je da veliki broj ljudi koji se nalaze u tim psihijatrijskim bolnicama, zapravo nije više u kategoriji bolesnika koji bi trebalo da budu na lečenju, nego bi trebalo da budu u nekoj socijalnoj ustanovi, jer su oni zapravo u tim bolnicama prvenstveno iz socijalnih a ne iz medicinskih razloga.”

Iako je situacija u bolnici u Kovinu samo najdrastičniji primer nebrige društva za osobe obolele od neuropsihijatrijskih bolesti, ni u drugim ustanovama ovog tipa stanje nije ni blizu standarda razvijenog društva. Naši sagovornici smatraju da je sistem koji sada postoji zapravo odavno prevaziđen i zahteva rekonstrukciju. Za početak, trebalo bi doneti sistemski zakon kojim bi se regulisala ova oblast. Taj zakon, iako je do sada imao dvadesetak verzija, još uvek nije donet.

(Radio Deutsche Welle, 23. septembar 2010)

I Slovenija podržala REKOM

2010-09-10T22:47:00.000+02:00

Novinari i urednici medija iz regiona podržali su danas u Ljubljani Inicijativu nevladinih organizacija da države nastale raspadom bivše Jugoslavije moraju da osnuju Regionalnu komisiju za utvrđivanje činjenica o žrtvama ratova iz devedesetih godina prošlog veka (REKOM).

Današnjom javnom debatom u Ljubljani u Inicijativu za formiranje REKOM-a tako se i zvanično uključilo i civilno društvo iz Slovenije. To je za Vlastu Jalušić sa Mirovnog inštituta potpuno logičan sled događaja:

„Sasvim je logično da je Slovenija uključena u Inicijativu za REKOM, jer je bila deo jugoslovenske federacije, jer se u raspadu SFRJ i ovde dogodio rat, jer su i tu bile žrtve. A uz to u Sloveniji ima jako puno ljudi koji su vezani porodično ili prijateljski sa celom regijom. I oni isto tako u sebi nose neke traume.“

Inicijativu za osnivanje REKOM-a podržali su nedavno i predsednici Hrvatske i Srbije, Ivo Josipović i Boris Tadić a ranije i crnogorski parlament, što je, prema rečima Vesne Teršelić, jedne od pokretačica Inicijative, veoma važna poruka za javno mnenje u regionu:

„To je izuzetno važna poruka javnosti i Srbije i Hrvatske ali i cele regije i to je za nas vrlo snažan vetar u leđa. Ali za istinsku podršku Inicijativi za REKOM u javnosti, naravno da je potrebno napraviti još mnogo javnih istupa za dubinsko suočavanje s prošlošću.“

Na javnoj debati urednici i novinari su ukazali na potrebu da i mediji i novinari moraju da preispitaju svoju ulogu u prošlosti, s čim se slaže i poznati reditelj Lazar Stojanović, koji je direktor medijske kampanje Koalicije za REKOM:

„Ako se u jednoj profesionalnoj zajednici ljudi sa medija utvrdi da su neki ljudi doista lagali znajući da lažu, onda je njih moguće imenovati, i čak i bez nekog njihovog komentara moguće ih je koristiti kao katalitički element u katarzi te publike koja je bila lagana.“

Kako je najavljeno, do 1. juna 2011. godine vlastima država u regionu biće predat model buduće komisije, sa zahtevom da je osnuju kao međudržavnu komisiju, čiji će mandat pre svega biti da donese satisfakciju za žrtve u region, u kome se i danas više od 15.000 ljudi vode kao nestali. Zahtev će biti poduprt sa milion potpisa građana. Pritisak na vlasti, zaključili su učesnici, nema šanse da uspe bez podrške medija.

(Radio Deutsche Welle, 10. septembar 2010)